O sujeverju i istinskoj veri (1. deo)

O sujeverju i istinskoj veri (1. deo)

autor: Valerij Duhanjin

Jednom prilikom sam se, prilikom posete rodnom Orenburgu, prošetao sa sinom preko mosta na reci Ural. Pažnju mi je privuklo mnoštvo zaključanih katanaca obešenih na stubovima ograde mosta, pa i na samoj ogradi. Katanci su bili različite veličine – od malih do velikih, čak i katanaca koji služe za fabričke kapije. Neki od njih su bili obojeni, na nekima se nalazilo srce ili natpis tipa „Saša + Maša“. Ranije to nisam primećivao, dok sada slobodnog mesta na stubovima praktično nije bilo. Uskoro su mi objasnili da je ovaj običaj povezan sa sklapanjem braka: mladenci na dan venčanja dolaze na most, stavljaju katanac na ogradu, a ključ bacaju u talase Urala. U gradu Ufi se sličan most zove „Most ljubavi“. Ovaj običaj koji je rasprostranjen u najrazličitijim mestima naše ogromne zemlje povezuju sa verom u neraskidivost porodice koja se stvara, kao što ne može da se otvori ni katanac čiji je ključ bačen u reku.

Naravno, dobra je stvar što se mladenci usmeravaju u smeru jedinstvenosti i neponovljivosti braka što i streme da izraze narodnim običajem. Uopšte, čovek je tako stvoren da želi putem spoljašnjih dela da osigura svoje blagostanje i u određenim okolnostima vidi simboliku dolazećih događaja u ličnom životu. Na tom putu je međutim lako skliznuti u sujeverje, lažne znake i nadu samo na vidljivi ritual koji, tobož, sam po sebi pomaže.

Evo još jednog primera. U Moskvi se, na metro stanici „Trg Revolucije“ može videti kako ljudi izlazeći iz metroa iz nekog razloga žure ka bronzanim figurama vojnika i psa. Ako se pažljivije pogleda može se videti da se statua psa sija od brojnih hiljada dodira. Ispostavlja se da je ova umetnička kompozicija, bukvalno čudotvorna, stekla veru da donosi blagostanje: „dodirni i uspećeš“, smatraju stanovnici prestonice. Čak i studenti dolaze ovde da svojim indeksima dodirnu njušku bronzanog psa radi uspešnog polaganja ispita.

Ovo je tipična vrsta sujeverja. Bez razmišljanja ispunjavati običaj koji priznaje gomila i verovati u efekat i predstavlja jedan od znakova sujeverja. Sujeverna svest se karakteriše izuzetno savesnim odnosom prema spoljašnjem dejstvu, pokretu, pojavi. Pljunuti preko levog ramena, kucnuti u drvo, sesti na kofer pred put – sve ovo za sujevernu svest predstavlja sigurnu garanciju nevidljive pomoći i zaštite. U osnovi sujeverja leži nesvesni strah i vera u neku skrivenu silu koja se pokazuje u vidljivim delima ili situacijama. I u tom smislu je sujeverje blisko magizmu, okultnom doživljaju našeg sveta. U magiji se smatra da su određeni simbolički postupci sami po sebi u stanju da utiču na život. Sujeverni čovek misli da svakodnevica, u slučaju da krene određenim smerom, može presudno da utiču na život: ako si ustao na pogrešnu nogu – dan će proteći loše (a pošto se ne zna koja je noga nesrećna, najbolje je ustajati na obe noge); crna mačka je prešla put – očekuj nesreću (kao da je mačka kriva što je crne boje); koliko puta zakukuriče petao toliko ćeš godina da živiš (kao da je čovekova sudbina bukvalno poverena pernatim životinjama).

Obično se smatra da je sujeverje povezano sa neprosvećenošću, nedostatkom obrazovanja i neznanjem narodnih masa. Uopšteno govoreći tako i jeste, međutim, u meri razvoja naučno-tehničkog progresa i sveopšteg obrazovanja sujeverja nigde ne nestaju. Sujeverja su se transformisala i prilagodila samom društvenom progresu, ušla u škole i naučno-istraživačke institute. Naprimer, kod savremenih pilota se smatra da za uspešno poletanje obavezno treba obući jednu stvar koja je prethodno „letela“. Na brodu se nikako ne sme zviždati, u nesreći se ne sme ni u kom kontekstu izgovarati reč „poslednji“. Radi uspeha predlažu da se pred putovanje popuši pola cigarete, a nakon puta dovrši pola cigarete. Početi jelo pre, a završiti posle puta. Neki ljubitelji automobila smatraju da se pred daleki put ne sme prati auto – ne valja se, ako staviš rezervne delove sa drugog automobila – dogodiće se havarija. Stručnjaci u radu sa kompjuterima uveravaju vas da ako za vaš kompjuter sedne stranac, mašina će se pokvariti bez ikakvog očiglednog razloga, zato mnogi od njih pored kompjutera stavljaju malu piramidu koja, tobož, štiti „četvorougaonog prijatelja“ od uroka i vračanja. Poznata švedska firma „Ericsson“ za kinesko tržište priprema telefone koji neizostavno sadrže broj „8“: A1018, A1028, A3618, itd., pošto „osmica“, po drevnim kineskim verovanjima, donosi uspeh. Cifra „4“ se u Kini smatra „brojem smrti“ i zato je nema u markama. U našoj zemlji smatraju da sreću donose telefonski brojevi gde se uzastopno nalaze tri iste cifre, čak i „666“, ili makar jedan broj „7“.

Sujeverja nastaju zbog magijske svesti društva. Magizam je udobniji i jednostavniji od hrišćanske vere, on proniče u sve slojeve društva, ne zahtevajući posebne duševne napore za usvajanje. Iznenađuje: čovek može da ne veruje u Boga ili da veruje jako površno, ali pritom vrlo veruje svim mogućim znacima, horoskopima, očiglednim predrasudama. Uzrok tome leži upravo u površnosti i lakomislenosti sujeverja što je za čovekovu grehovnu prirodu udobnije od vere u Boga koja zahteva ozbiljan, duboki odnos srca i neprestani rad nad sobom.

Magizam se upravo i ogleda u sujevernoj pretpostavci o uticaju zasebnih, simboličkih dejstava na postojanje ili odsustvo blagostanja u našem životu. Na primer, postoji jako ubeđenje da je pri postavljanju temelja u ugao neophodno staviti novčanicu – za sreću. U narodnoj svesti na prvo mesto ne dolazi molitva niti molitveni čin osvećenja, već običaj koji se formirao kroz vekove da se kao simbol bogatstva i blagostanja kuće u temelj postavlja novčanica. „Sačuvaj običaj – nećeš zažaliti“, govore u tom slučaju. Studenti i đaci su ubeđeni da se pred ispit ne sme prati glava jer tako sa prljavštinom možeš oprati i znanje. A ako između zaljubljenih prođe Ciganka, radi spasenja prijateljstva treba viknuti: „Pozdrav na sto godina!“

U sujeverju ne deluje logika, već strah pred ljudskim običajem. Ranije je u selima postojao znak: ako kokoška kukuriče kao petao – to nije dobro. Takvoj kokoški bi lomili vrat i izbacivali preko praga govoreći: „Na tvoju glavu, ne kukuriči kokoško!“. Uzgred, odatle i potiče poslovica: „Ne kukuriči kokoško – baba, ne tuci se sa seljakom“. Takođe se od davnina smatra neprihvatljivim da se ruka prebaci preko praga jer će se nakon toga obavezno ljudi posvađati. Sličan običaj je ušao čak i u narodno-crkvene odnose tako da se već ne može tražiti blagoslov preko praga ili dok ste na stepenicama (očigledno da se ne biste posvađali sa sveštenikom).

U mnogome se sujeverje podržava na nivou svakodnevice koju je krajnje teško promeniti. Prihvatajući u detinjstvu sujeverje i znake odraslih dete već odrasta sa njima kao sa nečim potpuno prirodnim. Dete još uvek nema kritičko mišljenje, a dok odraste već je naviklo da tako postupa i misli. „Znate da kad bijaste neznabošci idoste bezglasnim idolima, kako vas odvođahu“ (1 Kor. 12:2), govori apostol Pavle. U dečijoj psihi ostaje sloj koji se kasnije ispoljava u zrelom uzrastu. Sama sujeverja i predstavljaju u suštini ostatke neznaboštva.

Sujeverje predstavlja slepo prihvatanje mišljenje ljudskih neznanja (i ne toliko intelektualnih, koliko duhovnih neznanja). Ako sujevernom čoveku dođe pismo sa savetom da prepiše ovo pismo dvadeset puta zaredom i da će onda „postati srećan“, on će, ne zamislivši se, sesti da prepisuje. „Pisma sreće“ su tekstovi koji se šalju poštom koji pozivaju na umnožavanje i slanje dalje sa različitim predlozima. Magizam sličnih fenomena se ogleda u tome što se nada lične sreće sujeverno sjedinjuje sa samom činjenicom nepromišljenog, mehaničkog kopiranja pisama, straha od nesreće ako se zahtev ne ispuni. Parafrazirajući poznatu rusku izreku, predložio bih poslovicu: „Reci budali, koji će mu ritual doneti sreću, on će pogrešiti, ali će ispuniti.“ Kazaće mu: pljuni preko levog ramena da bi se želja ispunila, on će odmah krenuti da pljuje. Kazaće: kako provedeš prvi dan godine, tako će i cela godina proći – on će se neumereno veseliti u novogodišnjoj noći da bi stekao bezbrižnost za celu narednu godinu.

Pri čemu čak i ljudi koji kao da ni u šta ne veruju, sujeverno ispunjavaju neki ritual radi umišljenog blagostanja. Ponekada se čak i u stanovima civilizovanih građana može videti potkovica nad ulaznim vratima. To jako dobro ilustruje anegdotu u kome je posetilac, videvši potkovicu iznad ulaznih vrata pitao domaćina: „Zar i vi verujete u to?“, „Ne“, odgovara domaćin, „ali kažu da to pomaže čak i onima koji ne veruju“. Već će se naći „stručnjak“ koji će vam reći da li ste pravilno obesili tu obuću za konjske kopite. Ako jeste pravilno –sreća će odmah dojuriti u vaš dom.

Ljudskoj duši je, uopšte, svojstvena potreba za verom. I sujeverje predstavlja pokušaj da se zadovolji ta potreba, samo ne verom koja je objavljena u Božijem Otkrovenju – jer, kao što smo rekli, takva vera zahteva ogromne napore, lične, duševne, voljne, pa čak i intelektualne – već verom, da tako kažemo, priručnom, pozajmljenom iz lokalnih tradicija i zasnovanoj na dodiru sa nečim tajanstvenim. Na primer, čovek ne veruje u Boga (ili veruje jako površno) i saglasno sa tim, ne obraća Mu se u molitvama (ili se moli jako površno), ali zato nepokolebivo ispunjava narodne običaje tako da pri izlasku iz kuće ni u kom slučaju neće dopustiti da se očisti pod.

Kao da se odsustvo nade na Boga pokušava ispuniti nadom na držanje određenih rituala. Zašto je sujevernom čoveku potrebno da pljune preko levog ramena? Da bi se nečim iznutra osigurao. Sujeverje predstavlja zamenu za istinsku veru i istovremeno predstavlja i pokušaj da se naš svet dodirne sa nečim onostranim. Takva je vera u magičnu silu kamenja, amajlija i pomenute potkovice koju zbog sreće stavljaju iznad praga.

Kada čovek nema pravu veru u Boga, njegov bog postaje nešto bliže i razumljivije, na šta se trudi da se osloni u sopstvenom životu. Tako se javlja idolopoklonstvo pred stvarima i pobožni strah pred narodnim tradicijama. I u isto vreme – još jednom ćemo ponoviti – sujeverje predstavlja pokušaj da se makar koliko uzdigne, produhovi svakodnevnica samo ne uz pomoć obraćanja Bogu i sticanja blagodati Duha Svetoga, već kroz priznanje neke tajanstvene sile u predmetima ovoga sveta, kroz viđenje u različitim slučajnostima nekog fatuma, suda, sudbine koja nas prevazilazi. I sve to je neka olakšana forma religioznosti, pri kojoj se na slučajnost nadaju kao na zakonitost i znak višeg sveta koji ne poznajemo.

Sujeverje pre svega predstavlja unutrašnje lance koje čovek sam sebi stavlja. To je mnoštvo nevidljivih veza kojima je iznutra okovan čovek tako da već ne može slobodno da živi, već se neprestano nečega boji, obazire se, biva uznemiren. Sveobuhvatni strah izaziva potrebu da se vratiš čim izađeš iz kuće: ako si zaboravio neku neophodnu stvar i vratiš se, sam si kriv za dalje nesreću. Autor ovih redova je više puta gledao očigledni užas na licu sujevernog rođaka kada je video da se vraćam u sopstveni stan kao da je to bio signal da će mi se dogoditi neka nesreća. Neki za svaki slučaj gledaju u ogledalo kao da će tobož tvoj sopstveni odraz ukloniti „usud“ koji se nadvisio nad tobom. Uopšte, narodna verovanja i sujeverja često proniče otvoreni pesimizam. Princip totalnog baksuzluka ima svoju šaljivu definiciju: „Ako može da ti se dogodi neka neprijatnost, to će se obavezno dogoditi“. Na to nam po mišljenju sujevernih ljudi ukazuju narodna verovanja i svi mogući predznaci.

Posebna sujeverja su povezana sa danima, brojevima i mesecima, što veoma očigledno pokazuje magizam skriven u dušama mnogih ljudi. Na primer, skoro svaki malocrkveni čovek smatra da je ponedeljak težak dan (odatle i mnogo dodatnih verovanja: ne preduzimaj ništa važno da radiš, neće biti uspeha; ako daješ novac u ponedeljak čitave nedelje ćeš imati troškove). Ako se trinaesti dan meseca podudario sa petkom to je onda velika nesreća tako da čovek troši svoje duševne sile na očekivanje svih mogućih neprijatnosti toga dana. Među godišnjim mesecima jako tragični položaj se dodeljuje maju jer, kako je ubeđen narod, ljudi rođeni u maju mučiće se ceo život. Kažu da ni brakovi sklopljeni u tom mesecu ne traju dugo. Hteo bih, uzgred, da kažem par stvari o sebi: rodio sam se upravo u maju, u maju sam sklopio i brak, dvoje od troje moje dece su se opet – rodili u maju – eto kakvu tužnu sudbinu ja imam!

Mnogi naši sugrađani smatraju 29. februar za loš dan, „Kasijanov dan“ (tog dana Crkva slavi prepodobnog Jovana Kasijana), kao i cela prestupna godina, u kojoj se po verovanju događa više smrti (autor se opet, rodio u prestupnoj godini). Po narodnim verovanjima, na Kasijanov dan ne treba započinjati nikakav posao, treba spavati sve do obroka (tako se smanjuje rizik da se upadne u neprijatnost), a najbolje je da se uopšte ne izlazi iz kuće.

Sveti Jovan Zlatoust je sjajno govorio o apsurdnosti sličnih predstava: „Neko je ubeđen da postoje srećni i nesrećni dani. Takav čovek se na nesrećni dan neće baviti dobrim delima, misleći da će čitav njegov trud ostati uzaludan i nekoristan zbog samog dana; isto tako se ni u srećan dan neće baviti dobrim delima misleći da lenjost uopšte neće omesti dobro svojstvo samog dana. Na taj način i u jednom i drugom slučaju on će gubiti svoje spasenje i, smatrajući svoje napore čas uzaludnim, čas suvišnim, vodiće nedelatni i poročni život.[1]

Razumljivo je da nikakva podudaranja brojeva i dana, „posebni“ brojevi ili meseci u godini sami po sebi ne nanose štetu čoveku. Ponedeljak je težak samo za ljude koji su noć pre toga proveli kako ne treba. Tako će čovek koji je mnogo popio u nedelju imati glavobolju u ponedeljak. Opravdavajući sebe sujevernim verovanjima, takav neće žuriti na posao, lečiće mamurluk i samim tim još više uništavati sopstveni život. Ako je nedeljni dan bio posvećen zamornom filmskom maratonu, sledeće jutro će takođe biti prilično teško. Na taj način, ponedeljak nije težak zbog svog rasporeda u nedelji, već zbog ljudske zloupotrebe slobodnog vremena za vikend. Čovek koji ume da koristi vreme prvi dan nakon vikenda posedovaće stvaralački uspon i lakoću.

nastaviće se…

[1] Sveti Jovan Zlatoust. Sabrana dela. T. 1. SPb., 1898. S. 769

© Pravoslavie.ru
© Imanade.org (prevod)

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*