O pravoslavnoj psihologiji

O pravoslavnoj psihologiji

Glavni princip pravoslavne psihoterapije je ispovedanje Pravoslavne vere i uvođenje njene spasavajuće Istine i duhovne čistote u proces lečenja. Psihoterapeuti, susrećući se sa dušom svog pacijenta moraju imati osećaj strahopoštovanja jer svaki čovek je vladar najvećeg dara Božijeg – svetinje duše koja predstavlja obraz i podobije Boga Tvorca.

***

Pravoslavna psihoterapija i psihologija je…

Trepetni odnos pun poštovanja prema, po obrazu Božijem stvorenoj, duši svakog čoveka koji se obratio za pomoć.

Svetootačko nasleđe (duhovni saveti i učenja svetitelja Pravoslavne Crkve od prvih vekova do danas – prim.prev) je osnova pravoslavne psihoterapije, u njemu se nalazi sve neophodno i za lečenje duše i za njeno spasenje. Savetovanje u pravoslavnoj ili, kako često nazivamo, svetootačkoj psihoterapiji predstavlja pre svega susret u Hristu. Čak i ako pacijent nije hrišćanin, pravoslavni lekar ne smatra taj susret kao slučajnost, već je dužan da se sa najvećim poštovanjem odnosi prema duši tog čoveka i učini sve što je u njegovoj moći.

Karakteristična odlika pravoslavne psihoterapije je hrišćansko milosrđe, saosećanje praćeno umećem korišćenja psihoterapeutskih i medicinskih znanja. Sveti Luka Vojno-Jasenecki je u vezi sa psihoterapijom pisao sledeće: „Psihoterapija koja se sastoji u razumnom, tačnije duhovnom dejstvu lekara na bolesnog – opšte je priznat metod koji često daje predivne rezultate u lečenju mnogih bolesti“. Ovde treba izdvojiti jako važnu stvar: suština psihoterapije je zaista, ne toliko u reči, koliko u duhovnom.

Svetootačko nasleđe je temelj pravoslavne psihoterapije. U svetootačkom učenju nalazi se sve neophodno i za lečenje duše i za njeno spasenje. Zato bi bilo i nerazumno i pogrešno ne obratiti se ovoj duhovnoj riznici.

Mislim da terapijsko psihoterapeutsko delovanje treba da poseduje hijerarhiju ciljeva: od početnih kao što su umirivanje pacijenta, davanje nade, otklanjanje simptoma oboljenja, do glavnih – pokretanje pacijenta na unutrašnji rast, duhovni razvoj, njegovo okretanje prema neprolaznim vrednostima. Po mom dubokom ubeđenju, u slučajevima kada je psihoterapija moguća, ona treba da postane „mostić“ ka Pravoslavlju.

Našim pacijentima je pre svega neophodno pružiti ljubav i duševnu toplinu. Znanja su potrebna da bismo tu ljubav bolje preneli. Jedan od najvažnijih zadataka pravoslavne psihoterapije je pomoć čoveku (pacijentu) u osvešćivanju psiholoških strasnih mehanizama bolesti ili konfliktne situacije.

Teško je u potpunosti oceniti ulogu pravoslavne psihoterapije u rehabilitaciji ljudi koji stradaju od narkomanije, alkoholizma. Osnovni zadatak psihoterapeutskih napora će biti formiranje odnosa prema narkomaniji i pijanstvu kao prema grehovnim bolestima.

Može se reći da će istinski efikasna i korisna biti samo ona psihoterapuetska pomoć koja vodi ka Hristu i sprovodi se od strane lekara ili psihologa koji se sam kaje i ispravlja sopstveni život. U tom slučaju će reč stručnjaka biti ojačana blagodatnom silom Božijom i utešiće bolesnog, ukazaće put ka Onome Koji je Istina, Put i Život!

Psihoterapija može pomoći čoveku da bolje razume sebe, svoj duševni sklop, dublje preispita jednu ili drugu konfliktnu situaciju, da stiša nemir. Međutim, nijedna psihoterapija nema silu da savlada grehe i strasti u čovekovoj duši – to je, uz uslov da sam čovek uloži sopstveni trud u tom pravcu, moguće samo Gospodu.

Za čoveka koji je sebe posvetio psihoterapijskom radu važno je da ima sopstvene duhovne vrednosti koje bi definisale njegov rad sa pacijentima. Bez sopstvene,  dodajmo –pravoslavne, duhovne platformeneće biti u stanju da razlikuje situacione (psihosocijalne) i biološke uzroke oboljenja od egzistencijalnih. Ako se na prijemu nađe čovek čija duša stremi Gospodu pravoslavni psihoterapeut je dužan da mu u tome pomogne. On naravno ne može postati zamena za sveštenika, on mu samo prehodi, predstljvajući ponekada „zid“ koji sprečava pacijenta da upadne u još veća iskušenja i grehe – pijanstvo, blud i samoubistvo.

Cilj pravoslavnog sveštenstva je spasenje duše, a pravoslavne psihoterapije – lečenje duše.

Oko termina „pravoslavna psihoterapija“ bilo je jako puno sporova i diskusija. Meni su, naprimer, govorili: „Zašto spajati nauku i religiju? Sutra ćeš govoriti o judejskoj hirurgiji ili budističkoj stomatologiji!…“ Naravno, hirurgija je uvek hirurgija, što važi i za stomatologiju. Ali, evo u čemu je suština:

Psihoterapija je oblast brige o duši. Taj terapeutski metod se može porediti sa lečenjem duše dušom, sa dubinskim psihološkim delovanjem na dušu i ličnost pacijenta. Ubeđen sam da u osnovi mnogih psihičkih rastrojstava i psiholoških problema stoji greh, porobljenost duše grehovnim strastima. Ako govorimo o terapiji duše, onda je istinska terapija povezana sa preobražajem čovekove duše, očišćenjem njegovog srca od grehovnih strasti. Religiozna odrednica psihoterapije ukazuje na korišćenje ne nekog neodređenog uopštenog religioznog iskustva, već isključivo pravoslavne duhovnosti. Eto zašto se i koristi termin pravoslavna psihoterapija.

Protivnici govore: „Pravoslavna psihoterapija ne može da postoji jer verujući lekar ne sme da nameće svoja religiozna ubeđenja drugim ljudima, jer i druge religije imaju pravo na postojanje.“

Ovo nisu laka pitanja.

Izneću svoje mišljenje. Čini mi se da ako je lekar-psihoterapeut verujući pravoslavni čovek onda će se i njegova lekarska praksa zasnivati na hrišćanskim vrednostima. I u njegovom opsegu metoda lečenja neće biti meditacije, hipnotičkih transeva i tome slično što razara dušu pacijenta. Razumljivo je takođe da će pravoslavni lekar govoriti o veri i duhovnosti samo sa ljudima koji žele da slušaju o tome. Ubeđeno verujući da je Istina samo jedna i da se ona nalazi u Svetom Pravoslavlju verujući doktor neće predlagati „na probu“ dogmate drugih konfesija i religija. Na taj način pravoslavni lekar će imati i pravoslavnu psihoterapiju.

Glavni princip pravoslavne psihoterapije je ispovedanje Pravoslavne vere i uvođenje njene spasavajuće Istine i duhovne čistote u proces lečenja. Psihoterapeuti, susrećući se sa dušom svog pacijenta moraju imati osećaj strahopoštovanja jer svaki čovek je vladar najvećeg dara Božijeg – svetinje duše koja predstavlja obraz i podobije Boga Tvorca.

Autor: Dimitrijev Avdejev, psihijatar, psiholog

 

6 komentara

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*