O ljubavnoj zavisnosti (1.deo)

O ljubavnoj zavisnosti (1.deo)

Počeo bih sa činjenicom da je čovek po svojoj prirodi – zavisno biće. Sama potreba da se zavisi od nekoga u nama je položena od samog rođenja i prati nas kroz ceo život. Tako je jer je čovek – društveno biće; sklonost ka zavisnosti je direktna posledica naše socijalnosti. Uopšteno govoreći, zavisnost od nekoga može se posmatrati kao određena veza sa tim čovekom. U određenom stepenu svaki čovek je povezan sa drugim ljudima i sa različitim životnim fenomenima, što znači da je u nekoj određenoj meri zavisan od njih i to je potpuno prirodno.

Dakle, po prirodi smo zavisni. I ne postavlja se pitanje kako promeniti prirodu, kako prestati biti zavistan. Pitanje je u sledećem: ako smo već ionako potpuno zavisni i ne možemo postati u potpunosti nezavisni, onda, možda, imamo šansu da makar izaberemo taj „objekat“ od koga zavisimo – da na taj način izaberemo da živimo srećno?

Pogledajmo šta se događa ako upadnemo u zavisnost od ljudi, stvari, okolnosti,  itd. Takva psihološka zavisnost je nalik na narkomansku. Dok čovek nije počeo da upotrebljava narkotik on je, uslovno govoreći, živeo manje ili više „dobro“. Uzimajući narkotik prvi, drugi put, on dobija zadovoljstvo, „užitak”, upada u euforiju. Vrlo brzo čovek počinje da se navikava na narkotik i za dostizanje istog stanja užitka potrebna mu je sve veća i veća doza… Kroz određeno, prilično kratko vreme, organizam se navikava na narkotik u tolikoj meri da prestaje da oseća euforiju čak i pri velikoj dozi. Tada je narkotik potreban čoveku ne da bi uživao uživanje, već da bi se prosto normalno osećao; organizam već ne može da funkcioniše na adekvatnom nivou bez sledeće doze – bez droge se jednostavno oseća loše, počinje lom organizma.

Isto to događa se i u slučaju psihološke zavisnosti. Do susreta sa partnerom čovek živi prilično raznovrsnim životom, ima široki krug prijatelja, niz interesovanja, uopšteno – zadovoljan je svime. I eto, počinju novi odnosi: u prvo vreme čovek se nalazi u skoro neprolaznoj ekstazi, lebdi u oblacima od sreće. Na tom stupnju on se slepo predaje svojim osećanjima – ne vidi ni nedostatke partnera, ni realan odnos prema sebi sa njegove strane. Međutim, postepeno čovek otvara oči: osoba koja mu se činila idealnim prestaje da bude takva. Na površinu isplivavaju sve negativne osobine koje se do tada nisu primećivale i sve pozitivno postaje navika, pa čak i dosada… Počinju svađe, sukobi… Euforije nema čak ni u tragu, često ljudi ne mogu čak ni da progovore bez međusobnih optužbi i prekora. Takvi odnosi već nikome ne donose radost, ali se čovek ne odlučuje da ih prekine: on zavisi od partnera, od svojih osećanja prema njemu. Ako se raskid iz nekog razloga ipak dogodi, počinje pravi „lom“: čovek upada u depresiju, gubi sva prethodna interesovanja, gubi želju da radi, da se druži, pa čak i želju da živi. Ako se partner iznenada vrati, onda i u tom slučaju ne treba očekivati sreću: za kratko vreme može da se vrati neki prizrak prethodne radosti, iluzija uzajamne ljubavi koja brzo prolazi. A nadalje sve ponovo počinje ispočetka – isplivavaju stare pretenzije, uvrede, obnavljaju se konfliktni odnosi, i što vreme dalje prolazi to čovek jače tone u zavisnost. A ta zavisnost, kao i narkomanska, neće proći sama od sebe. Da bi se izbavili od nje neophodno je uložiti velike napore.

Psihološka zavisnost se, nažalost, veoma često doživljava kao ljubav. Važno je shvatiti da su ljubav i zavisnost – ne samo različite, već u suštini, praktično suprotstavljene pojave.

Kao prvo, ljubav donosi radost, a zavisnost – ili stradanja, ili mučnu, ubistvenu kratkovremenu nasladu, nalik narkomanskoj nasladi. Kao drugo, ljubav je žrtvena, a zavisnost se uvek zasniva na egoizmu. Egoizam se u mnogo čemu pokazuje iako često i skriveno. Naprimer, žena čini SVE za svog muža, daje sve svoje sile, rastvara se u njemu, samo njime živi. Zatim se događa raskid. Odbačena žena je, naravno, potpuno ubijena žalošću, čini joj se da je njen život završen, da je sve izgubilo smisao… Tipična situacija, zar ne? U čemu se sastoji egoizam te žene?

U tome što u realnosti, ona i nije baš tako prinosila određene žrtve. Ulažući svoje sile, svoju mladost, rastvarajući se u partneru ona je stremila da dobije nešto zauzvrat – možda čak i nesvesno. Dobije kao odgovor potpuno razumevanje, bezuslovno prihvatanje, isto takvo rastvaranje supruga u njoj, u njenom životu; verovatno i zahvalnost i osećanje krivice od strane supruga (zbog njenih žrtvi koje je podnela za njega), koje bi trebalo da ga vežu za nju zauvek. To jest, ona je celu sebe predavala, ali ne bez interesa, ne radi muževljeve sreće. Ona je činila ne ono što je stvarno potrebno njenom mužu, što bi ON želeo, već ono što je po NJENOM mišljenju najbolje, jer je oduvek smatrala da ona bolje zna (u tome se, uzgred, projavljuje gordost). Drugim rečima, ona je živela njegovim životom, umesto da ostavi njegov život njemu, a sama živi svoj život; ona se „ugradila“ u njegovu dušu jer joj je u sopstvenoj bilo neprijatno.

Ovo se može uporediti sa situacijom, kao kada bismo mi, zaključavši svoj stan otišli do suseda – živeli kod njih i isto tako zatrpavali njihov dom pritom se iskreno čudeći zašto nas izbacuju. Živeći takvim životom, rastvarajući se u partneru čovek realno, u dubini duše shvata da ne čini partnera srećnim i da bi on sam, nalazeći se na mestu partnera, osećao teret takve „brige“.

Ako istinski volimo nekoga, nećemo prodirati u njegovu dušu gde nas niko nije zvao. Nećemo ga kljukati onim što nam se čini dobrim već od njega samog saznati šta mu je neophodno. U slučaju odbacivanja naše pomoći, našeg „dobra“ nećemo se uvrediti i iznervirati, već ćemo to spokojno prihvatiti bez i senke uvrede – jer ne želimo najbolje sebi već voljenoj osobi. Ako osoba iz nekog razloga ne prihvata naš dar prihvatićemo da je to njegovo pravo. I čak i ako IZ LJUBAVI prinosimo svoj život na žrtvu nikada nećemo očekivati ništa zauzvrat, čak ni zahvalnost, jer to činimo radi sreće partnera – kao što je majka u slučaju opasnosti spremna da se, ne misleći na sebe, baci u smrt radi svog deteta.

Prekid odnosa sa onim koga istinski volimo doživljava se mirnije i manje bolno od prekida zavisnih odnosa: želimo sreću partneru, čak i bez nas. Nekako se dogodilo da mu je loše sa mnom, a sa nekim drugim bolje – puštam ga, iako mi je i teško bez njega; možda čak i sa radošću puštam – samo da bude srećan. I ni za kakvu nezdravu zavisnost tu već nema mesta.

Sem toga, zavisnost se često projavljuje u pravljenju idola – još jedna važna razlika u odnosu na ljubav. Čovek želi da doživi određena prijatna osećanja i sebi pravi idola – objekat prenoseći na njega sva svoja osećanja. Može da izmašta praktično svako osećanje zauzvrat. On želi da sebi predstavi da je voljen – bira sebi čoveka od koga pravi idola, gradi čitavu paučinu iluzija o posebnom odnosu idola prema sebi, o njegovoj isključivoj ljubavi… i sam iskreno počinje da veruje u to, obmanjujući se svojim fantazijama. Spreman je da uradi mnogo za idola, ali mu je zauzvrat neophodno da se rastvori u idolu, da se slije sa njim u nekakvoj duševnoj ekstazi. Ako se dogodi prekid odnosa, čovek se lišava svega toga i potpuno je prirodno da je preživljavanje takvog prekida izuzetno teško.

Ako se na taj način pogleda na sadržaj odnosa, a ne na formu, postaje jasno da zavisnost praktično nema ništa zajedničko sa istinskom ljubavlju.

Da bismo shvatili prirodu psihološke zavisnosti, potrebno je razmisliti: od čega mi u stvarnosti zavisimo? Od partnera – ili od svojih osećanja prema njemu, od tog nerealnog, izopačenog sveta u kome živimo koji je izgrađen našim osećanjima, i pre svega – našim osećanjima u odnosu na partnera, onim, što mi obično nazivamo ljubavlju? (a teško da je to ljubav). I zar naša zavisnost od tog nerealnog sveta upravo i ne predstavlja razlog našeg grčevitog hvatanja za svoju „ljubav“ bez obzira na to što nam to ništa sem stradanja ne donosi? Bojimo se da ćemo izgubivši svoja prethodna osećanja razorito taj svet. Mi volimo taj svet, navikli smo da živimo u njemu bez ikakvog razmišljanja.

Dakle, živimo u izopačenom svetu i zavisimo od njega. Kada se događa prekid ljubavnih odnosa naš svet se ruši. Šta da radimo? Trebalo bi uložiti sve napore za adekvatnu ocenu situacije i sebe u njoj, analizu činjenica, logičkog razmišljanja, bez davanja na volju emocijama. I da konačno stvorimo novi, trezveniji pogled na partnera, svet i sebe samoga. Da nastavimo sa životom, uzevši u osnovu to trezvenog viđenje (ne upadajući pri tom u drugu krajnost – u mržnju). Međutim, da bismo iskreno prihvatili stvarnost neophodno je da posedujemo određenu snagu i vlast nad sobom. To zahteva trud i to veliki trud. Mi ne želimo da se trudimo nad sobom, mi to ne umemo da radimo i nemamo nikakvo iskustvo u tome. Zato postupamo jednostavnije: zatvaramo oči pred činjenicama, čak ni ne pokušavamo da proanaliziramo događaje obmanjujući sebe same. Svoj odnos prema situaciji i partneru koji nas je napustio gradimo na osnovu prethodnih osećanja prema njemu – na taj način, svesno ili nesvesno, pokušavamo da sprečimo razrušenje čitavog našeg iracionalnog sveta. Hvatamo se za ta prethodna osećanja, čak i ako nam donose stradanja isto kao što i alkoholni i narkomanski zavisnici pribegavaju narkotiku iako shvataju da se ubijaju.

Nismo u stanju da izađemo iz krize, u koju smo na taj način upali, jer kao po pravilu, ne shvatamo njen uzrok. Uzrok krize vidimo u tome što smo odbačeni. Realno je uzrok drugačiji: bojimo se, pa prosto i ne umemo da stvorimo trezven pogled na partnera i na celu situaciju. Zato i ne shvatamo da nam prethodni odnosi na način na koji su postojali, jednostavno nisu potrebni.

Drugo, ako smo čak na nivou logike i postali svesni da ne treba pokušavati da se partner vrati, da ti odnosi ne mogu doneti sreću – to nije dovoljno. Nije dovoljno jer na nivou emocija mi i dalje želimo da se vratimo u prethodne odnose bez obzira na to što nam ponašanje partnera očigledno ne govori o uvažavanju i ljubavi prema nama. Na taj način, događa se razdvajanje čoveka: „umom sve shvatam, a ništa ne mogu da učinim sa sobom.“

Zašto „ne mogu“? Zato što ne umem da kontrolišem svoja osećanja, ne umem da sebe držim pod kontrolom. Ne jednom smo slušali: „veruj srcu – ono ne obmanjuje“. U realnosti osećanja su vrlo obmanjiva. Uzgred, psihološka zavisnost teža je kod žena, jer su žene više od muškaraca podvrgnute uticaju osećanja, sklonije su da im se predaju u potpunosti.

Sem toga, prethodna osećanja prema partneru koji nas je napustio, značajno se jačaju različitim strahovima. Tačnije je reći da se strahovi i osećanja koja nas zapljuskuju međusobno snaže, da je u pitanju začarani krug. Strah od budućnosti, strah od promena, strah od usamljenosti, bolest neizvesnosti i neodređenosti… i svi ti strahovi se zasnivaju na jednom osnovnom – strahu od stvarnosti.

Kako se formira taj zatvoreni krug? Mi se bojimo stvarnosti – stvarnosti kakva zaista jeste. Ne želimo da je prihvatimo jer ne umemo da se snađemo u njoj, ne orijentišemo se u njoj. Osećamo se neugodno, nesigurno u realnom svetu i zato se na svaki način trudimo da odemo iz realnosti umesto da je prihvatimo, proučimo zakone njenog funkcionisanja i da ih sledimo. Hvatamo se za svoje iluzije, za svoje čulno shvatanje života i pre svega za svoja pređašnja osećanja prema partneru koji je otišao. Na taj način strahovi pojačavaju naša osećanja.

Ali i osećanja, zauzvrat, takođe pojačavaju strahove. Kako? Nekontrolisana osećanja, pre svega gordost, gospodare nad nama. Pod njihovim uticajem mi živimo u izopačenom svetu, ona nam smetaju da stvorimo trezven pogled na svet i sebe. Taj nerealni svet nam je krajnje drag, u njemu se osećamo kao riba u vodi, jer da bismo u njemu živeli nije potrebno da se trudimo nad sobom, jednostavno se treba prepustiti svojim osećanjima i plivati kako te voda nosi. Kao posledica svega toga upadamo u zavisnost od tog nerealnog sveta, zato se bojimo da ga izgubimo, bojimo se stvarnosti. Krug se zatvorio.

To je nalik strahu alkoholičara da postane trezven, strahu od povratka u stvarnost. Pri čemu je alkoholičar zavisan ne od nekog konkretnog alkoholnog napitka, već od svog stanja opijenosti – njemu je potpuno svejedno šta će piti, važno je samo da bude pijan i ne suoči sa stvarnošću. Zato često čovek koji se izlečio od alkoholne zavisnosti upada u neku drugu zavisnost, naprimer u zavisnost od igara na sreću.

Strahovi, između ostalog i strah od stvarnosti predstavljaju različite forme prisilnih misli. Te misli nam smetaju da živimo i da budemo srećni. Zato nam je bitno da se odvojimo od tih misli, postanemo svesni da ti strahovi i razmišljanja – nisu naši. One potiču od spolja i uopšte ne treba da ih prihvatamo. Naprotiv sa njima se treba boriti. O tome čitajte u članku „Psihološke i duhovne metode savladavanja prisilnih misli“.

Dakle, strahovi i neadekvatne, nekontrolisane emocije žive u simbiozi, duboko se ukorenjuju u našoj duši. Zajedno uspešno podstiču različite nezdrave zavisnosti kao što je seksualna zavisnost, zavisnost od lažnih stereotipova ponašanja formiranih tokom života, od mišljenja društva, sopstvenog samoljublja, novca, prestiža svog „statusa“, od različitih zadovoljstava itd. Mislim da neće biti greška ako kažemo da upravo zavisnosti od svega zemnog Pravoslavlje naziva strastima. Strasti upravljaju nama, za njih često kažemo: „To je jače od mene“. O našem robovanju strastima apostol Pavle je pisao: „htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim». (Rim. 7:18-19).

Po rečima velikog poznavaoca ljudske duše, Svetog Teofana Zatvornika: «strastiviše od svega tiranišu srce. Da nema strasti, naravno, susretale bi se neprijatnosti, ali to nikada ne bi mučilo srce kao što ga muče strasti… Te zle strasti kada se zadovolje pružaju kratkotrajnu radost, a kada ne budu zadovoljene, već naprotiv, naiđu na otpo, onda donose žalost – dugu i nepodnošljivu».

Da bismo se izbavili od psihološke zavisnosti neophodno je da se borimo sa strastima. Jedino je tim tim putem moguće doći do istinske slobode, postati potpun, snažan čovek koji sam upravlja svojim životom i ne tuguje zbog zarobljeništva u kome ga drže sopstvena osećanja i ne daju mu da bude srećan. To je put duhovnog uzrastanja, vaspitanja i usavršavanja svoje duše čiji su početak i osnova – trezvenost, to jest formiranje i podržavanje trezvenog, adekvatnog pogleda na svet i na sebe. Što trezvenije budemo gledali na sebe i na situaciju to ćemo manje biti zavisni od nje, svojih osećanja, partnera… i manje nas stvari mogu izvesti iz stanja duševne ravnoteže. I tim pre smo onda zavisni od Boga.

nastaviće se…

 autor: Mihail Hasminski

© Perejit.ru
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Jedan komentar

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*