Nehemijske zavisnosti (od interneta, televizije, kompjuterskih igrica…)

Nehemijske zavisnosti (od interneta, televizije, kompjuterskih igrica…)

U psihijatriji postoji pojam „adiktivno (zavisno) ponašanje“ (engl. addiction – zavisnost) koji obuhvata različita ponašanja: narkotičku zavisnost, alkoholizam, pušenje, zavisnost od prekomernog jedenja, kockanje i igre na sreću, zavisnost od kompjutera i interneta, i dr. Bolestima zavisnosti svojstven je sindrom psihičke zavisnosti (prisilne želje) kao i sindrom fizičke zavisnosti [kompulzivno stremljenje, lat. compello – prinuda, gubitak kontrole nad sobom]. Adiktivno ponašanje podrazumeva da osoba teži da veštački izmeni sopstveno psihičko stanje. Razlikuju se hemijske i nehemijske zavisnosti. U pravoslavnom bogoslovlju ne postoji pojam kao što je „adiktivno ponašanje“. Ubeđen sam da pojmovi „norma“ – „adikcija“ odgovaraju, za pravoslavnu osobu prijemčivijem poređenju: „vrlina“ – „greh“.

Naučnici su opisali zajedničke psihološke osobenosti ličnosti sa adiktivnim oblicima ponašanja. U pitanju su smanjena sposobnost da se izdrže problemi svakodnevnice, strah od bliskih socijalnih odnosa, lažljivost, tendencija da se za sve optužuju drugi, želja da se izbegne odgovornost u donošenju odluka.

 

Razmotrimo neke od vrsta nehemijske zavisnosti.

 

Zavisnost od kompjutera. U Rusiji više od 16 miliona ljudi starijih od deset godina koristi kompjutere. Više od 8 miliona ispitanih (51%) na pitanje o svrsi korišćenja kompjutera odgovorilo je sa: „kompjuterske igre“. Skoro 3 miliona njih je omladina u uzrastu od 10 do 18 godina. Dužina vremena posvećenog igranju igrica u proseku iznosi od 20 do 50 časova nedeljno. Svaki četvrti igrač provodi za kompjuterom više od 20 časova nedeljno što prevazilazi vreme koje se provede tokom osmočasovnog radnog dana. Oko 700 hiljada igrača ne može da se odvoji od svetlucajućeg ekrana. Ove osobe (pre svega omladina) boluju od kompjuterske zavisnosti.

U osnovne kliničke znake kompjuterske zavisnosti se ubrajaju: izmena psihičkog stanja (pojava euforije) prilikom kontakta ili tokom pripreme za kontakt sa kompjuterom; gubitak kontrole nad tim koliko vremena protekne tokom rada sa kompjuterom; tendencija da se produži vreme boravljenja za kompjuterom; psihološka nelagodnost (razdraženost, potištenost, osećanje „praznine“) u slučaju nemogućnosti sedenja za kompjuterom; korišćenje kompjutera radi poboljšanja sopstvenog raspoloženja, skretanja pažnje sa problema koji pritiskaju, to jest, radi veštačke izmene sopstvenog psihičkog stanja.

Način života ispred kompjutera koji podrazumeva slabo kretanje dovodi do oboljenja kičme (osteohondroza), želudca (gastritis), organa disanja, slabljenja vida, sindroma karpalnog kanala (oštećenja nerva u zglobu šake). Uticaj elektromagnetnog zračenja, štetna jonizacija vazduha dovodi do pada imuniteta, glavobolje, umora, nesanice. Zavisna osoba može osećati stres, depresiju i druga nervne poremećaje. Sve ovo onemogućava nastavak učenja (propuštanje ispitnih rokova), dovodi do konflikata na poslu (neopravdanih izostanaka sa posla). Nastupa tromost, slabije pamćenje i sposobnost za učenje. Kontakt sa ljudima se svodi na minimum.

 

Još raširenija vrsta kompjuterske zavisnosti predstavlja internet zavisnost.

Osnovni razlozi bekstva od realnosti uz pomoć interneta, po mišljenju stručnjaka su:

–          anonimni kontakt sa ljudima;

–          ostvarenje fantazija koje su nedostižne u realnom životu;

–          mogućnost da se ostvari svoje pravo „ja“ uz odbacivanje moralne i etičke kontrole;

–          poistovećivanje sa željenim ličnostima;

–          neograničeni izbor sagovornika i njihovo brzo smenjivanje u svakoj tački planete;

–          neograničeni pristup svakoj vrsti informacije;

–          osećanje sopstvene moći.

 

U prve znake internet zavisnosti ubrajaju se kompulzivno stremljenje za neprestanim proveravanjem elektronske pošte, zatim povećanje vremena koje se provodi na internetu i stanje euforije pred početak još jedne „onlajn“ seanse.

 

Drugi simptomi internet zavisnost se odlikuju i sledećim karakteristikama: periodi boravka na internetu postaju duži i/ili češći nego što se na početku planiralo; postojanje neodoljive želje kao i bezuspešni pokušaji da se ograniči vreme na internetu; prekid ili naglo smanjenje drugih vidova delatnosti (porodičnih, profesionalnih i dr.); produženje rada na internetu bez obzira na pojavu društveno-psiholoških problema (nedostatak sna, problemi u porodici, zanemarivanje službenih obaveza i dr.)

 

Posebno bih govorio i o dečijoj kompjuterskoj zavisnosti. O tome se može govoriti u slučaju kada dete ili adolescent ispred kompjutera provodi više od dva sata dnevno. Veoma često su tome izloženi mališani. Kod devojčica se ovakva zavisnost primećuje ređe. Dečake jako zanima vojna tematika, najrazličitije igrice – „pucačine“. Time se i koriste ljudi koji su po celom svetu raširili kompjuterske igre. Američki vojni psiholog Dejvid Grosman je govorio da kompjuterske „igre-pucačine“ koje igraju naša deca uopšte nisu zamišljene za decu, pa čak ni za prosečne odrasle osobe, već za vojnike koji su planirani za angažovanje u borbenim dejstvima. Sada su ovi „trenažeri“ došli i do naše dece. Tako sada učimo decu da ubijaju pojačavajući sve to osećanjem zadovoljstva. Još ih učimo i da likuju i zabavljaju se pri pogledu na realne scene smrti i ljudskih stradanja. Sa tačke gledišta psihologije, dati detetu ovakvu vrstu trenažera predstavlja isto što i svakom detetu u ruke dati automatsku pušku ili pištolj.

Po podacima koje pružaju psiholozi, na veliku žalost, igre koje sadrže nasilje, seks i psovanje veoma su popularne među decom i adolescentima od 8 do 15 godina. Nasilje u igricama razvija kod dece „osećaj i navikavanje na ubistvo“. Kada dete ubija u igrici, ono oseća ista osećanja i dejstvo na psihu kao i vojnik ili oficir u borbenim uslovima. Mnoštvo naučnih istraživanja potvrđuje da su kompjuterske igre jedan od uzroka adolescentskih prestupa. Ogromna većina igara koje se objavljuju (85%) sadrži nasilje, zločine, ubistva.

Mnogi roditelji govore: „Nisu sve kompjuterske igrice štetne, postoje i korisne igre, igre koje podstiču razvoj i učenje“. Da, postoje. Međutim, ako dete već ima kompjutersku zavisnost onda roditelji nikada neće biti u stanju da ga kontrolišu tako da dete isključivo igra samo takvu vrstu igara. Štaviše, mnoge igre koje podstiču razvoj mogu da se igraju ne samo na kompjuteru. Nećemo zaboraviti na štetno zračenje iz monitora, umor očiju, dugotrajno sedenje i druge negativne sporedne efekte rada za kompjuterom. Kompjuterske igre često fokusiraju dete na sebe, na sopstveni „ego“ ili dovode dušu adolescenta u teško stanje potištenosti i čamotinje, apatiju ili čak i očajanje jer se realni život razlikuje od virtuelnog. Potpuno je tačna činjenica da dete ili tinejdžer koji strada od zavisnosti od kompjuterskih igara postaje nedruštven, pogoršava se napredovanje kao i zdravlje.

 

Zavisnost od društvenih mreža danas takođe predstavlja veliki društveni problem. Mnoštvo ljudi strada od ove vrste poremećaja zavisnosti i njihov broj neprestano raste. Želja da se prijateljima na društvenoj mreži (kojih može biti na stotine, pa čak i na hiljade) pokaže svaki korak u sopstvenom životu, prokomentariše svaka fotografija (svoja i tuđa) dovodi do potpunog gubitka realnog života. Pojedinci (a njihov broj je sve veći) su praktično neprestano „onlajn“. Nedavno je majka jedne jedanaestogodišnje devojčice otkrila u sred noći u ostavi svoje dete koje je sanjivih, od umora krvavih očiju pomno upijala sadržaj sa monitora laptopa. Drugi primer: žena u godinama pred odlazak u penziju dobila je otkaz jer je celokupnu količinu internet protoka u radno vreme potrošila na razgovor u društvenoj mreži.

Deca i odrasli u društvenim mrežama priređuju prave „izložbe sujete“ pokazujući nedavno letovanje ili novi komad odeće, automobil, stan, vikendicu… Sve to dovodi do neuroza, sukoba, histerija, eksplozije zavisti, ljubomore. Stranica na društvenim mrežama postala je svojevrsna vizit-karta konkretne osobe. Glavni junak filma „Društvena mreža“ nedvosmisleno je izjavio: „Naši preci su živeli u selima i gradovima, a mi živimo na internetu.“ Na žalost, ovo potvrđuje i realnost. Preko društvenih mreža deluje i mnogo raznoraznih lopova, varalica, pedofila i poremećenih ljudi i na taj način društvene mreže mogu u sebi skrivati opasnost i potrebno je to imati na umu.

 

Radoholizam („beg u posao“), kao i mnoge druge adikcije, predstavlja bekstvo od realnosti posredstvom izmene sopstvenog psihičkog stanja koja se u ovom slučaju postiže prekomernim radom u okviru svoje profesije. Rad zasenjuje ceo život (duhovne vrednosti, porodicu, bliske osobe, prijatelje). Štaviše, realna profesionalna situacija ne zahteva od radnika ovakvo prekomerno davanje sebe. Čovek koji „uleće naglavačke“ u posao postaje neadaptiran. Ovde se ne radi o ljubavi prema radu i svom poslu. Adikcija koju opisujemo predstavlja sredstvo za beg od života.

Posebnoj grupi pripadaju takozvane „urgentne adikcije“ koje se ogledaju u tendenciji boravka u stanju hroničnog nedostatka vremena. Boravak u nekom drugom stanju potpomaže razvoj osećanja nelagodnosti i očajanja kod osobe. Ovakve osobe ne mogu da izdrže spokoj i smirenost. Sujeta, mnogobrižnost i neprestana zabrinutost jesu glavne karakteristike ove adikcije.

U poslednjih par decenija pojavljuju se i časopisi posvećeni zavisnosti od fizičkog vežbanja ili sportskoj (fitnes) adikciji. Telo postaje idol i smisao života. Savršeno, neuvenljivo zdravlje, snažni mišići i preplanulost predstavljaju vrednosti radi kojih osoba žrtvuje sve. Zdravlje postaje religija. Želja da se u sedamdesetim izgleda kao da se ima trideset i pet godina takođe predstavlja znak ove zavisnosti.

Danas mnogi pišu i govore o zavisnosti od trošenja novca. Poznati su sledeći simptomi (za dijagnostikovanje je dovoljno postojanje samo jednog od njih): često se javlja briga zbog kupovine ili se iznenadni porivi da se nešto kupi doživljavaju kao neodoljivi, prisilni i/ili besmisleni; redovno se odlazi u kupovine preko svojih mogućnosti, često se kupuju nepotrebne stvari, odlazak po prodavnicama oduzima mnogo više vremena nego što se na početku planiralo; briga zbog kupovine i iznenadni porivi za kupovinom ili osobenosti ponašanja povezanih sa ovim fenomenima izazivaju snažan stres, neadekvatno trošenje vremene, postaju ozbiljna prepreka kako u svakodnevnom životu tako i u profesionalnoj oblasti ili za sobom povlače finansijske probleme (dugove ili bankrotstvo). Zavisnost od trošenja novca počinje obično u tridesetim godinama i od nje stradaju u najvećem procentu žene (92% svih zavisnika).

 

Zavisnost od televizije. Televizor je postao neodvojivi deo naših života. Ispred TV aparata se uči, jede, rade domaći zadaci, ustaje ujutru i odlazi u san. Za mnoge ljude krevet, novine i televizor predstavljaju neizostavne faktore opuštanja kod kuće. Kada se dočekuju gosti i tu se televizor ne može mimoići: on radi u pozadini, stvarajući najverovatnije osećaj punoće života. Domaćica pravi kolače i „jednim okom“ gleda omiljenu seriju. Programi se menjaju, teme menjaju jedna drugu, vesti govore o činjenicama koje sleđuju dušu… Neko je izračunao da se svakodnevno na svim kanalima prenese 70-75 scena ubistava. Koja psiha to može da izdrži?

Nekoliko desetina takozvanih „zvezda“ sa estrade više ne znaju kako da privuku pažnju na sebe, dok nam novinari neumorno govore o novom braku ili razvodu još jedne „zvezde“ (često bez glasa i talenta).

Televizor je bukvalno provalio u naše domove i porobio mnoštvo ljudi. Istraživači i analitičari govore da prosečna osoba provede mesec dana tokom godine ispred televizora. Deca već odavno ništa više ne čitaju, biblioteke su prazne. Knjige su i dalje tu ali se malo ko zanima za knjige.

Savremeno stanje televizije je takvo da dobrih emisija ima jako, jako malo. Lošim, prostačkim, nekvalitetnim i očigledno štetnim za dušu i zdravlje – nema broja.

 

Kod ljudi koji provode mnogo vremena ispred ekrana razvija se stanje hipnonarkomanije, to jest, bolesno povećanje sugestibilnosti. Kao posledica toga slabi volja, smanjuje se sposobnost za analizu situacije, stradaju sećanje i san. Sem toga, dugoročno sedenje dovodi do zastoja krvi u organima male karlice, dovodi do oštećenja kičme. Odvajanje od ekrana takođe ne prolazi bez posledica jer izaziva, kod dece posebno, različite poremećaje slične neurozama koja se odlikuju razdražljivošću, nemirnim snom, pogoršanjem opšteg stanja i slabljenjem fizičke snage. Nepovratno odlazi vreme, a ono je toliko skupoceno.

Nakon večernjih gledanja emisija često se narušava noćni san, sanjaju se košmarni snovi, što se posebno tiče dece i adolescenata. Često „krvoločna“ filmska industrija umesto da nauči razgovoru, uči mukanju ili komunikaciji pomoću usklika. Sve to dovodi do zastoja u psihičkom razvoju mladog gledaoca. Kao rezultat imamo da deca nisu u stanju da usvajaju informaciju preko sluha. Oni primaju samo vizuelnu informaciju, a reči prolaze mimo njih. Upravo zato u školi „deca koje vaspitava televizor“ skoro da ne razumeju učitelja koji predaje i loše usvajaju gradivo. Problemi se razvijaju i u kontaktu sa drugom decom. Tako se formiraju neurotski poremećaji, menja se ponašanje deteta, pojavljuje se razdražljivost, drskost, grubost prema ljudima okolo, sve do neadekvatne agresije.

 

U nauci je sakupljen čitav sistem dokaza i činjenica koji svedoče o fenomenu socijalnog učenja. Još je sedamdesetih godina dvadesetog veka kanadsko-američki psiholog A. Bandura istraživao uslove pri kojima se odvija ovo učenje. „Jedan jedinstveni televizijski model može biti primer za podražavanje milionima ljudi“, pisao je on u svojoj knjizi. On se pozivao na dugogodišnja istraživanja, među kojima je i ovo. Dve grupe dece od 4 do 6 godina smeštene su u sobama za igranje u kojima nije bilo odraslih, ali uz video nadzor. Jednoj grupi dece prikazan je agresivni film. Nakon upoređivanja video zapisa, u grupi koja je gledala film uočeno je osam puta više agresivnog ponašanja. Deca su ponavljala ono što su videla na ekranu.

Ni jedna informacija ne odlazi bez traga. Strašne slike ostaju u čovekovoj podsvesti, često isplivaju ponovo, ispunjavajući snove užasom i košmarima, na više nivoa deluju na psihu, obogaljujući naše duše. Učestali slučajevi svih mogućih poremećaja, povećanje prestupnosti, surovih uličnih scena, otmice aviona, nasilna ponašanja – sve to u mnogome nije samo posledica lošeg vaspitanja već i delo televizijskih programa o kojima govorimo.

 

Mi više ne znamo da boravimo u tišini. Tišina umiruje, isceljuje, osnažuje čoveka. Malo razmišljamo ili uopšte i ne mislimo o sopstvenoj duši, pokajanju i večnosti. U večnost nećemo poneti omiljenu seriju ili rok-koncert. Naš neprijatelj je lukav, deluje planski i sa ciljem parališući ispred ekrana mase ljudi.

 

Ne predajmo se!

 

 

Autor: Dimitrij Avdejev , pravoslavni psihijatar i psihoterapeut

Prevod : Stanoje Stanković

Izvor:sajt Dimitrija Avdejeva

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.