Kako se izboriti sa zavisnošću od igara

Kako se izboriti sa zavisnošću od igara

Moje lično iskustvo pomoći ljudima koji stradaju od zavisnosti pokazuje: uzrok čovekove obuzetosti jednom ili drugom zavisnošću leži u tome što osoba ne stremi duhovnom životu i što je usvojila egocentrićan način življenja postupajući suprotno savesti. Takav životni stav izaziva karakterne izmene u čovekovom ponašanju i emocionalnom stanju – čovek postaje rob hedonističkih poriva. To jest,  on smisao života pre svega vidi u zadobijanju zadovoljstava kao leka za svoju nemirnu savest. Iz toga možemo izvući zaključak da je isceljenje od različitih zavisnosti (igara na sreću, alkoholizma, narkomanije, bludne strasti..) moguće samo u slučaju promene načina života. Pod time se pre svega misli na aktivni rad na sebi od strane osobe koja boluje od zavisnosti što za konačni cilj ima formiranje nove, produhovljene svesti i ponašanja.

Orijentišući se na iskustvo Svetih Otaca može se reći da se problem savladavanja bilo koje zavisnosti (između ostalog i od igara na sreću) rešava samo kada se čovek izdigne iznad sopstvenog duhovnog neznanja, ako počne da radi na preobražaju sopstvene duše, da stvaralački menja i sebe i svoj pogled na svet. Ostajući samo u telesnoj, socijalnoj i psihičkoj dimenziji problem zavisnosti od igara na sreću ne može se rešiti.

Ovaj problem se prevazilazi ako se dogodi podizanje na viši, duhovno-moralni nivo shvatanja ljudskog postojanja. Sa tog nivoa čovek dobija slobodu da se izmeni na bolje, bude drugačiji, bude svoj, stekne radost zdravog života.

Pravoslavno iskustvo pomaganja ljudima koji su zavisni od igara ubedljivo svedoči o prvenstvu duhovno-moralnog načela u čoveku. Nikakvi medicinski preparati i psihoterapeutske tehnike neće pomoći ako čovek koji boluje od zavisnosti od igara na sreću ne ide putem duhovnog ozdravljenja. Pravoslavni programi rehabilitacije koji su zasnovani na različitim elementima crkvenog života omogućavaju čoveku ne samo da savlada svoju strast, već i da usvoji duhovne zakone koji mu mogu pouzdano pomoći u zaštiti od drugih loših temdemcoka, moralnog propadanja i duhovnog opustošenja.

Svi ljudi koji stradaju od ove konkretne zavisnosti i koji su nam se obraćali za pomoć govorili su o praznini koja muči njihove duše.

Sveti Teofan Zatvornik objašnjava: „Praznina koja se u čoveku formirala kroz otpadanje od Boga neprestano razgoreva u njemu neodređenu žudnju koja nikada ne prestaje i ne može  se ni sa čim zadovoljiti. Čovek je postao jama bez dna; on se iz sve snage trudi da ispuni taj bezdan, ali niti vidi, niti oseća da je ispunjen. Zbog toga je ceo svoj život u znoju, trudu i velikim brigama: zauzet različitim stvarima od kojih očekuje da će naći zadovoljenje žudnje koja ga izjeda. Ove stvari okupiraju njegovu pažnju, celokupno njegovo vreme i delanje. One predstavljaju blago u kome on živi svojim srcem. Zato je i razumljivo zašto čovek postavljajući samog sebe za isključivi cilj, nikada ne boravi u sebi, već izvan sebe, u stvarima koje su stvorene ili izmišljene ljudskom sujetom“.

Kao što vidimo, glavni razlog ljudskog robovanja zavisnostima nalazi se u duhovnom i moralnom padu. Jedna od tih zavisnosti, vrlo opasna, zove se zavisnost od igara na sreću.

Kada se čovek vremenski dugo predaje strasti prema igrama na sreću (kockanju, sportskim kladionicama, …) događaju se užasne stvari koje teško mogu da shvate ljudi kojima se to nije dogodilo. Igra na sreću postaje glavna vrednost života takvog čoveka. Ili jedna od glavnih. Ona zasenjuje skoro sve ostalo. Mnoge vrednosti koji su bile važne ili kojima je ranije osoba stremila svom svojom dušom, odjednom odlazi u drugi plan, treći, čak i potpuno skrivaju iza horizonta njegovih težnji. Čovek prestaje da bude ono što jeste. U kockanju živi, životom se igra.

Šta i ko se krije iza pogubne zavisnosti prema igrama na sreću, jasno je oslikano u pismu M.Ljermontova koji nije izbegao pogubnu strast. Pesnik je svom drugu priznao: „Dok se kartam, osećam bestelesnog đavola koji se pritajio iza mojih leđa“. Tom istom Ljermontovu pripada oštra konstatacija: „Kockarske igre su mreže u koje satana lovi duše“.

Pokušajmo da se zagledamo u dubinsku srž problema: šta je potrebno da bi čovek savladao zavisnost od igara? Kako da se ponovo vrati sebi čovek koji je stekao zavisnost od igara na sreću?

Na osnovu dugogodišnjeg, ličnog, pravoslavnog iskustva pomoći zavisnim ljudima mogu da kažem: čovek koji ima tu zavisnost ozdravlja onoliko koliko zadobija (ili obnavlja) istinski sistem životnih vrednosti. Sigurno ste u svakodnevnom govori čuli izraz „nije ti to igra“. O čemu se tu govori? O tome da je istinski, realni život mnogo važniji, ozbiljniji od iluzije igre. I teško čoveku koji realnost menja za mozaik igara.

Dakle, iščupati se iz plena zavisnosti od igara na sreću moguće je samo u slučaju ako umesto iluzornog doživljaja stvarnosti čovek stekne istinski pogled na svet. Ako se čovek proba da se neko vreme uzdržava od igara na sreću samo naporom volje, i da prosto izdrži da ne igra – biće mu krajnje teško. Nalaziće se u stanju neprestane razdražljivosti, narastaće bolan doživljaj svega što ga okružuje a u duši će vladati hladnoća i praznina. Ako čovek ne stekne istinski sistem životnih vrednosti svi pokušaji da se izbavi od zavisnosti će ga na kraju krajeva dovesti do duhovnog fijaska (možda i samoubistva).

Praksa pokazuje da se istinske vrednosti, koje u život unose svetlu energiju i radost mogu zadobiti kroz težnju da se shvati smisao sopstvenog postojanja. Ko sam ja? Zašto živim? Da li moje reči i postupci donose dobro? Da, to su teška pitanja, ali je neophodno dati odgovor na njih.

Ako imate nameru da savladate zavisnost od igara na sreću predlažem vam da sami učinite izbor. Objasnite sebi samome šta i kako biste želeli da izmenite u svom životu, šta očekujete od života. Izbor je na vama. Odlučite kako i radi čega ima smisla da živite. Niko ne može doneti tu odluku umesto vas.

Duhovno ozdravljenje sastoji se u tome da vidite sebe, svoje strasti, da se pokajete  i da se,  primivši pomoć od Boga, ispravite. Važno je reći da je kod ljudi sa ovom zavisnošću često primetno odsustvo pokajanja. Šta raditi u slučaju ako neko „ne želi ili ne može“ da savlada osnovna pitanja duhovnog života? Pokunjiti nos? Razočarati se? Napraviti maraton po pravoslavnim hramovima, pa će sigurno odjednom „nešto i negde da se desi“? Odgovoriću ovako.

Trudite se da radite na sebi, ne pokušavajte da sa egocentričnih pozicija primoravate sveštenike ili njihove pomoćnike – hrišćane koji žive u svetu da se bave vama. Neophodno je posedovati elementarnu pristojnost i tada će izbavljenje od strasti postati moguće

Otkrijte svoj put ka hramu!

Sveta Pravoslavna Crkva daje najjača sredstva za suprotstavljanje pogubnim zavisnostima– to su crkvene Tajne, post, molitva. O tome je napisano mnoštvo knjiga. Nakon razgovora sa sveštenikom možete i samostalno da izučavate osnove Pravoslavne vere.

autor: Vladimir Cigankov

„Podsevšie na igru“, Moskva, 2007. g.; str. 121-124

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*