Kako reći detetu za smrt bliske osobe

Kako reći detetu za smrt bliske osobe

Prva dilema koja se javlja kod ljudi koji dospeju u takvu situaciju je „reći ili ne reći?“ Čini se da argumenata i „za“ i „protiv“ ima u jednakom broju. Bol zbog gubitka bliske osobe i briga o detetu često mogu da utiču na donošenje odluke u pravcu „ne govoriti, sakriti, ne želim da se mališan oseća isto ovako užasno kao i ja“.

Međutim, ovakva odluka nije doneta zdravim rasuđivanjem već usled malodušnosti koje nismo dovoljno svesni, malodušnosti koja šapuće: „Zašto da kažem? Meni je tako teško sada, nema nikoga da se brine o meni sada, a ako još i kažem – moraću da se suočim sa teško predvidljivom reakcijom deteta koje se bojim. I umesto da budem sam sa sobom u svojoj žalosti moraću da se brinem ne o svojim osećanjima već o njemu. To mi je teško, neću se snaći, ne želim, neću.“

Ako postanemo svesni ovih potajnih težnji duše da se sačuva od još veće žalosti i bola shvatićemo da je prvobitna odluka da se sakrije, da se detetu prećuti istina –  krajnje pogrešna , čak i opasna. Dete do šest godina formira svoj životni stav i svoj odnos prema svetu i drugim ljudima. Dete ne razume gde je mama otišla, zašto svi oko njega šapuću o nečemu, počinju da se odnose drugačije prema njemu, žale ga iako nije menjalo ponašanje i nije bolesno.

Deca su vrlo intuitivna. Ona vide da kod odraslih „nešto nije u redu“, da mame nema pored njega, da na njegova pitanju odgovaraju nerazumljivo (otišla, razbolela se, itd.). A ta neizvesnost izaziva strah. Dete u takvoj situaciji može doneti dva dijametralno različita zaključka:

1. Ja sam loš, zato me je mama odbacila, nisam vredan (života, zadovoljstava, radosti, igračaka, itd.)

2. Mama je loša jer me je ostavila. Ako me je ostavila najbliža osoba znači da ne smem da verujem nikome u ovom užasnom svetu.

Između ova dva pola postoji hiljadu varijanti koje dovode do stvaranja negativnog odnosa prema sebi, prema bliskim osobama, prema životu životu, niskog mišljenja o sebi, mržnje, gneva, ljutnje.

Zato, koliko god to bilo bolno, potrebno je odmah reći detetu za smrt bliske osobe. Ako se to uradi kasnije („reći ću nakon sahrane, nakon parastosa, nakon što odžalim“), zakasnelo obaveštavanje može kod deteta da stvori ljutnju na ljude koji su ostali („Oni mi ne veruju jer bi mi inače rekli odmah.“), nepoverenje („Ako mi o tome nisu rekli ljudi koji su mi bliski, znači da su svi oko mene obmanjivači i da ne mogu verovati nikome“).

Ko je dužan da govori sa detetom nakon smrti? Naravno, njemu najbliža osoba koja je pored njega, osoba kojoj dete najviše veruje, sa kim će moći da podeli svoju tugu. Što više vere i podrške dete bude našlo u toj osobi to će bolje teći njegova adaptacija na novu životnu situaciju (bez mame ili tate, deke ili brata).

Dete od 3 do 6 godina već zna nešto o smrti, ali nema jasnu predstavu o samoj smrti. Imajući „magijski“ način razmišljanja (psihološki termin koji opisuje karakteristiku dečijeg razmišljanja na tom uzrastu gde smatra da postoji povezanost između nekih događaja koja inače ne postoji, nema veze sa nekakvom upotrebom magije– komentar prevodioca), još ne znajući pouzdano kako je svet uređen, dete u tom uzrastu smatra da se sa njim ili njemu bliskim osobama tako nešto ne može dogoditi. Zavisnost od roditelja u tom uzrastu stvara strah da ako roditelj napusti dete, da će se sa mališanom dogoditi nešto užasno. Zato je neophodno govoriti o smrti bliske osobe jako taktično, spokojno, na način na koji dete može da razume. Od velike je važnosti da budemo spremni da se prihvatimo svaku emocionalnu reakciju deteta na tu vest, i da odgovorimo na sva njegova pitanja.

Osim toga, jako je važno odmah objasniti sve aspekte smrti koji mogu kod deteta da izazovu strah ili osećanje krivice. Ako se smrt dogodila kao posledica bolesti, treba objasniti detetu da ne dovode do smrti sve bolesti, jer se može dogoditi da kada se dete kasnije bude razbolelo da počne da se boji da će obavezno i umreti. („Baka je bila jako bolesna i lekari nisu mogli da je izleče. Sećaš se, ti si bio bolestan prošlog meseca i ozdravio si. I ja sam se nedavno razboleo, sećaš se? I isto ozdravio kao i ti. Jeste, postoje bolesti za koje još uvek nema lekova, ali ti možeš da porasteš, postaneš doktor i nađeš lek protiv te najopasnije bolesti“.)

Ako se smrt dogodila kao posledica nesrećnog slučaja neophodno je objasniti činjenicu smrti ne optužujući nikoga za nju.

Da se kod deteta ne bi pojavio strah od gubitka preostalih bliskih osoba, važno je da mu kažemo da ostali ljudi žele da žive dugo i da ne žele da ga ostave samog. („Da, mama je umrla, ali ja želim da živim još jako dugo, želim da budem sa tobom sve vreme, i ja ću se brinuti o tebi dok ne porasteš. Ne boj se, nisi sam“.)

Odrasla osoba je dužna da spreči osećanje krivice koje će krenuti da se javlja kod deteta. („Nisi kriv što je mama umrla. Kako god da si se ponašao, to se ipak dogodilo. Hajde bolje da popričamo o tome kako ćemo živeti dalje“.). Ovde je umesno pomoći detetu da razume da je sada jako važan trenutak za preosmišljavanje odnosa sa bliskim osobama koje su ostale. („Ti si jako voleo tatu i ja ne mogu da ga zamenim, ali ću se jako potruditi da ti dam podršku kao što je to on radio; Ti si uvek poveravala svoje tajne samo mami i ja ne mogu da je zamenim u tome. Ali želim da znaš da možeš da mi govoriš o svim svojim problemima i ja ću ti pomoći. Nisi sama, tu sam i ja“.)

U daljim razgovorima na ovu temu, koliko god to bilo bolno, odrasla osoba je dužna da prihvati svaku emociju deteta koja se pojavi u vezi sa smrću bliske osobe. Ako je to tuga – neophodno je podeliti je („I meni je žao što bake nema više sa nama. Hajde da pogledamo fotografije i setimo se kakva je bila“.). Ako je u pitanju gnev – pružiti mu priliku da gnev izađe („Ja bih se na tvom mestu isto jako naljutio što je tata umro. Na koga se ljutiš? Tata nije kriv zbog toga. Da li će tvoja ljutnja rešiti ovo što se dogodilo? Bolje je da pričamo o tati. Šta bi ti želela da mu kažeš sada? Šta bi ti on odgovorio?“) Ako je u pitanju krivica – objasniti da dete nije krivo („Ti si se posvađao sa bratom, ali on nije umro zbog toga. Lepo je što ti je žao zbog tvog lošeg postupka, ali to tvoje ponašanje nije dovelo do njegove smrti“.).

Ako je dete isuviše malo i ako je njegov fond reči mali, može da mu se predloži da nacrta svoje osećanje (tuga se može preživljavati i na taj način, koliko god to čudno bilo). Na primer, strah može biti crne boje, tuga sive; ljutnja – zelene, gnev – ljubičaste. Glavno je da dete shvati da nije samo i da ima pravo na slobodno izražavanje osećanja koje će biti prihvaćeno od strane odraslih.

Ne sme se govoriti detetu da on mora ili ne mora da oseća nešto, kako on treba ili ne treba da izražava svoja osećanja. („Nemoj da plačeš, mami se to ne bi dopalo; Ti si već veliki da bi plakao; Jadni mali sada će ti biti jako teško; Ti ne treba da se igraš, dede više nema sa nama“.) Govoreći takve stvari mi „programiramo“ dete na pokazivanje osećanja koje ono zapravo ne oseća. Dete tako može da izvede zaključak da su prava osećanja nešto loše, da ih je neophodno potiskivati a da treba da pokazuje ljudima oko sebe samo poželjno ponašanje. Slična odluka može dovesti do emocionalne hladnoće u odraslom uzrastu.

Ni u kom slučaju se ne sme zabranjivati detetu da pokazuje svoja osećanja tuge („Ne smeš da plačeš, idi, igraj se da ne misliš na to“.). Neproživljenja osećanja tuge su osnova za psihosomatska oboljenja u kasnijem uzrastu.

Takođe je opasno „potapati“ dete sopstvenim emocijama. Histerija rođaka, njihovo ponašanje kao da su „van sebe“, preterano iskazivanje žalosti mogu da uplaše („Baka jako viče – znači da je smrt nešto jako strašno“), a i da doprinesu da se dete oseti kao da je nepotrebno („Mama sve vreme plače zbog tate, a ja sam još uvek tu pored nje. Znači da joj ja nisam potreban“). Ne sme se programirati dalji budući život porodice bez radosti i sreće („Tvoja sestra je umrla, sada više nikada nećemo biti srećni kao ranije“).

Ne sme se svesno ili nesvesno koristiti umrla osoba radi formiranja željenog ponašanja kod deteta („Ne šali se, mama sada gleda na tebe „odatle“ i sekira se; Nemoj da plačeš, tata te je učio da budeš pravi muškarac, njemu se to ne bi dopalo“.)

Dete ne treba samo da čuje, već i da oseti da nije samo, da je pored njega osoba koja deli njegova osećanja. Nije potrebno kriti svoja osećanja od deteta, već naprotiv, o njima se takođe može i treba da se govori („I ja isto jako tugujem zbog mame. Hajde da pričamo o njoj; I ja plačem zato što se osećam loše. Ja sada razmišljam o tatinoj smrti. Ali neću uvek biti tužna i ti nisi kriva zbog moje tuge. Tuga pre ili kasnije prolazi“.)

U tom trenutku je vrlo važno usmeriti dete na aktivnost, ispričati mu šta ono može da učini za umrlu osobu. I ovde je jako važno ne praviti od pokojnika „svevideće oko“ („Mama je sada na nebu i gleda na tebe i zato se ponašaj kako treba“), već objasniti kako naši postupci na zemlji mogu da pomognu čoveku koji je otišao. Ako je dete upoznato sa osnovama Pravoslavlja onda je lakše, pošto je već čuo za dušu i o tome šta se sa dušom događa nakon smrti.

Ako nije – onda na način primeren uzrastu deteta reći mališanu da kada čovek umire, duša ostaje i ona se tokom prva tri dana oprašta sa svim onim što joj je bilo drago u životu, na primer, sa rođacima i bližnjima. Tri dana je duša tu sa nama, i zato su po hrišćanskom običaju sahrane i određene za treći dan, kada duša „odleti“.

 

Do devetog dana, po Božijoj odluci, duša gleda lepote raja i paklene dubine. Nakon toga, do četrdesetog dana duša prolazi ispitivanje (mitarstva) na kojima se razmatra svako delo, reč, pa čak i pomisao čoveka za vreme života. Pri čemu za čoveka svedoče Anđeli, a protiv njega – demoni. Od toga kako duša prođe ovo ispitivanje zavisi i kuda će otići.

U tom trenutku je jako važna molitva za umrlog, to joj može puno pomoći na takvom „preliminarnom“ sudu.

Moleći se za umrlog dete pomaže i sopstvenoj duši. Istovremeno je u mislima sa umrlom osobom, oseća brižnost prema osobi koje ovde više nema, može da se oseti odraslijim, odgovornijim. U isto vreme dete na taj način postaje svesno da se smrću život ne završava, da dobra dela i postupci pružaju duši drugi, večni život. Ovo razumevanje smanjuje strah kod dece.

Kada se govori detetu o smrti sa religiozne tačke gledišta važno je da se ne napravi greška, da se ne stvori slika „strašnog Boga“ („Bog je uzeo mamu, sada joj je tamo bolje nego ovde“). Kod deteta može da se pojavi iracionalni strah da će i njega takođe da „uzmu“. A to da je tamo „bolje“ – dete takođe ne razume. („Ako je tamo „bolje“ zašto svi plaču? I ako je smrt bolja od života – zašto onda živeti?“)

Takođe ne treba govoriti da je „deka zaspao zauvek“, „tata je zauvek otišao od nas“. Deca misle vrlo konkretno. Ovakve reči mogu da izazovu strah od sna (ako zaspim – znači da ću umreti), strah gubitka bliske osobe (mama je otišla u prodavnicu – ona takođe može da ode zauvek, da umre).

Dakle, šta, kako i treba govoriti nakon svih ovih navedenih napomena šta se „ne sme“?

Izaberite mesto gde vas neće uznemiravati i pobrinite se da imate dovoljno vremena za razgovor. Kažite istinu. Ako je smrt izazvana bolešću za koju je dete znalo počnite od toga. Ako je u pitanju nesrećni slučaj, ispričajte kako se to dogodilo, i to počnite možda od trenutka kada se dete rastalo sa tom osobom. („Video si kako je tata krenuo na posao …“)

Vama je takođe teško u tom trenutku, ali je radi deteta neophodno skupiti hrabrost i pomoći mu. Pratite njegove reakcije, reagujte na njegove reči i osećanja. Budite brižni i pažljivi koliko vam je to moguće u toj situaciji. Govorite o svojim osećanjima, ne demonstrirajte ih. Dajte mu da razume i oseti da ste pored njega, da ga nećete napustiti. Recite mu da umrlu osobu niko neće moći da zameni, ali da ćete mu pomoći da ispuni nastalu prazninu koliko je to moguće.

Pričajte detetu kako će se sahrana odvijati, šta se događa sa dušom. Naučite dete da se moli za umrlog. Obećajte mu da ćete biti pored njega i da može slobodno govoriti o svemu: o strahovima, osećanju krivice, gnevu. Obavezno ispunite ovo obećanje. Budite spremni da sa detetom delite svako osećanje koje može da se pojavi u vezi sa ovom vešću.

Smrt bliske osobe je velika tuga za sve članove porodice. Upravo od odraslih, njihove podrške i saosećanja zavisi koliko će ovaj gubitak biti užasan i bolan za dete. Brižnost prema detetu, prihvatanje njegovih osećanja, dozvola da  „ne preuzima na sebe krivicu za tu smrt“, ispunjavanje mesta koje je zauzimao umrla osoba u životu deteta pomoći će mališanu da proživi tugu bez psiholoških „komplikacija“.

Ako nemate snage da govorite sa detetom o smrti bliske osobe obratite se za stručnu pomoć da bi vam pružili neophodnu podršku.

 

autor: Svetlana Furajeva, pravoslavni psiholog

© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.