Kada on pije – o alkoholizmu u porodici

Kada on pije – o alkoholizmu u porodici

Devojka Olja je odrasla u porodici sa ocem koji je bio alkoholičar.
Članovi ove porodice, žena i deca, živeli su  faktički sa dve dominantne misli:

– ako je on često u alkoholisanom stanju – kada će prestati da pije;

– a ako je trezan – u bolnom iščekivanju kada će se ponovo napiti.

 

Govoriti o tome naglas,  ne sme se – jer, to je tabu tema. S druge strane, majka često pokušava čak i da nekako opravda pijanog oca, u najmanju ruku, da tokom prvih godina alkoholizma umanji problem. To, naravno ne uspeva – deca odlično shvataju u čemu je nesreća porodice. Ali, moraće da se povinuju uslovima igre, i da se pretvaraju da prisustvo alkoholizma ne primećuju. Treće – društvo oštro osuđuje alkoholizam smatrajući da alkoholičar više nije ni ličnost. Tako da, i samo pomenuti problem izvan porodice, jeste nedopustivo. Na sve načine je potrebno sakriti problem. Odnosno, osnovni princip ponašanja je – „ne govori, ne veruj, ne osećaj“.

 

Sav svoj bol, stid, osećanje krivice i ostalo, nužno je sakriti  što je moguće dublje, i praviti se da je sa tobom sve u redu. A tek majka, zbog sopstvenog osećanja nemoći, obrušiće se na Olju – bilo sa povodom ili bez njega, razvijajući kod nje osećanje krivice i ličnu nisku ocenu sopstvenih vrednosti ( tipa „ja sam loša“, „meni se ništa pametno ne događa“, „ja se slabo trudim, zato me i ne vole dovoljno“, „ja ne umem lepo da se ponašam,  itd.).

Uostalom, otac Oleg mogao je i da ne pije. Desila se bračna prevara. Ili je on bio činovnik, biznismen, i, za njega su žena i deca – deo svakodnevnice, osobe koje ga služe i deo imidža socijalnog poštenog čoveka. Ili je, prosto, i sam u detinjstvu bio osakaćen, i nije umeo da pokazuje ljubav, ostajući emotivno hladan prema porodici. Šta je u stvari dovelo do svega, nebitno je.

 

Psihološka atmosfera u svim ovim slučajevima je slična. Jer, majka, da bi nadoknadila  živo odsustvo oca u porodici, u odnosu na Olju postaje autoritarni lider, koji tačno zna kakav je Oljin život, ili,   jednostavno pomoću Olje često izvodi pouke iz svoje nesreće, ne shvatajući, da baš time vaspitava Olju sa usmerenošću da u životu nema ničega dobrog, tako da će i ona svoje odnose, između ostalog i sa budućim mužem, graditi uzimajući u obzir ove smernice.

Odgovoriti na ovakav odnos na neki normalan način,  jeste veoma teško. Zar je problem pobeći od kuće, ili od oko 14 godina takođe početi  nešto upotrebljavati – da li pivo, ili cigarete, ili, i jedno i drugo. A takođe, svetiti se društvu za ono što je loše.

 

Tako se razvija devijantno ponašanje. Ono se češće pojavljuje kod tinejdžera muškog pola. Njoj, kao i kod drugih devojčica u sličnim porodicama, ostaje samo da trpi i da bude primerna  u porodici i u školi – „možda će me tada bar malo da zavole,  ne zbog toga što ja postojim, već zbog toga što sam dobra“. I, kad na sebe uzima odgovornost za porodicu, ona nastoji da bude neophodna za njene članove, jer,tako će bar ponekad na nju obratiti pažnju i pohvaliti je. Istina, mama je zauzeta muževljevim problemima, ćerkin trud retko  primećuje, samo, svaku njenu grešku uvek vidi. A greška je mogla biti samo u tome što nije na vreme bila pred majčinim očima. Tako se kod ćerke formiraju smernice da živi tuđi, a ne svoj život: „tek kad na neki način budem značajna u životu nekog čoveka, on će me voleti“. Ustvari, roditelju su je voleli, ali, kod oca je tu ljubav potisnuo alkohol, a kod mame – očev alkoholizam. Tako da izjavljivanja ljubavi, nežnog dodira, toplog šaputanja, šetnje po parku – kod Olje gotovo da nije ni bilo.

 

Ako se, na primer, roditelji ove devojčice svađaju – da li je prirodno da dete zauzima stav između roditelja koji se svađaju i da sve vreme očekuje situaciju, kao da se svakog minuta može desiti nešto tragično? Deca iz sličnih porodica mogu da misle da je to prirodno. Jer, oni u okruženju takvog porodičnog života i nisu znali za drugačiji način života. Tako da sa takvim usvojenim saznanjima, devojka ulazi u život odraslih… I, ona veoma želi da dokaže, da će kod nje sve da bude dobro i potpuno drugačije nego kod mame i tate, i da ona upravo to neće dopustiti. Ali, negirati taj način života, koji je pratio njeno detinjstvo, znači, na negativan način ostajati vezan za svoju roditeljsku porodicu. A biti vezan – znači, biti neslobodan. Ovo smeta da se učini slobodan izbor. Da bi se stvorile nove emocionalne veze, na primer, prema suprugu, neophodno je odrasti i osloboditi se dečije sputanosti.

Nesreća je u tome, što ona o tome ništa ne zna, i misli,  kada se uda – počeće novi život. Samo, Olja ne zna kakav treba da bude trezan muž, i kako s njim da gradi uzajamne odnose … Ali, zato zna kako je njena majka gradila odnose sa duhovno i psihološki nezdravim mužem. I, kada na svom putu počne da susreće mladiće, počinje izbor. Čoveku, koji ima razvijenu ličnost,  neće biti lako da se sa njom dugo druži. Ako bude imao ljubavi, strpljenja i takta, ona će se zagrejati i od toga može da postane  srećna porodica… Ali,  veće su šanse da će sa njom ostati onaj, kod koga je u porodici sličan problem. I, kako je on podsvesno spreman da ponovi model ponašanja svoga oca, tako je i ona spremna da ponovi model svoje majke. Zato oni idealno odgovaraju jedno drugom. Supruge alkoholičara su žene emocionalno nezrele. Po dokumentima ona ima 20 godina, a njena osećanja su kao u 12- godišnje devojčice. Ogromno mesto u njenoj duši zauzima strah da ne ostane sama, strah za budućnost, nemogućnost da samostalno stoji na svojim nogama. Koji su znaci prave ljubavi, ona ne prepoznaje, tako da je znake pažnje, koje on pokazuje, spremna da prihvati kao pravu ljubav – kao i on. Ali, iza ove uzajamne privlačnosti, stoji psihološka uzajamna zavisnost. Mesto, gde je žena slaba – jeste usmerenost na spoljašnju formu, a ne na unutrašnji sadržaj. Žena obično ništa ne može da suprotstavi divnoj pažnji. Ona gubi glavu i počinje da veruje da je bezumno voljena. Čini joj se da će tako biti uvek. Ona je sada već iskreno ubeđena da bez njega ne može da živi. A tek – svadba!  To za oboje znači otići iz domaćeg košmara. Ali, do svadbe  mnogi nastoje da budu bolji, nego što su ustvari. To, naravno, nije loše. Samo, umesto realnog rada na sebi, ljudi pokušavaju da budu veštački  „beli i meki kao pahuljice“ , ne želeći da kako treba menjaju svoj karakter, pogled na svet, navike…  U potpunosti je moguće, da je njen mladić, nazovimo ga Kolja, samo nekoliko puta probao pivo, i da ne želi da bude pijanica kao njegov otac. Ali, on veoma malo zna šta je predispozicija, kao i to da se zavisnost javlja ne samo za vreme upotrebe alkoholnih pića. A, ono što je glavno – on ne zna kako doći do svesti da savlada sopstveni karakter i dugotrajne muke i probleme. Zato zna kako je sve to rešio njegov otac…

Ponekad se dešava, da se devojke iz navedene porodice udaju za razvedenog čoveka. One su poverovale njegovim rečima da ga prva žena nije mogla da shvati, da je ona u porodici bila pravi terorista,  a on tako želi pravu ljubav, „a s tobom je tako lepo…“.  Kako zbog toga da se ne rastopiš? Ti želiš da veruješ da će sve biti u redu.

 

Ali, novi brak – to nije život na čistom listu papira. U drugi brak čovek unosi sve svoje stare probleme, i dodaje nove, jer, on tu unosi svoju ličnost. A ličnost je – konstantna veličina. Jer, pitanje nije samo u objektu ljubavi, već i u sposobnosti da voliš. Niska lična ocena svojih vrednosti,  sa kojom neveste stupaju u život odraslih, traži spoljašnju zanesenost. Mladoženja sa problemima – to je poligon za rad na kome se mogu pokazati svoje, do sada potcenjene, ali odista bolje osobine. „Pa, ja ću se postarati da mu budem  i verna i odana, i dobra…“.

 

Prođe svadba, počinje disharmonija zajedničkog života. Neophodno je da se rešavaju problemi svakodnevnice, posla, prilagođavanja jedno drugom… A kad se pojavi dete, ona ulaže veće napore, i svoje negativne emocije počinje  teže da obuzdava, nego pre. A on, potrebnu podršku oko nege deteta i drugih porodičnih pitanja, ne ume da pruži i čak, u svojoj svesti i ne zna šta se od njega traži. I tu oboje apsolutno ne znaju kako da se istinski otvore jedno prema drugom, jer, ni jedno nema iskustva da izrazi svoja najdublja osećanja, ni jedno nije naviklo na prirodno ponašanje, ni jedno ne zna kako zajednički da grade svoje slobodno vreme… Spisak može  da se produži.

 

A, na poslu je ili rođendan nekome u kolektivu, ili primanje nagrade, i,nagrađeni treba da „zaliju“. Da odbije piće – on ne ume… Pa, neće valjda da bude „bela vrana“, a i  „drugari ga neće razumeti“.

To, da se mnogi od njih  klackaju na ivici alkoholizma ili su već u njegovom početnom stadijumu – on i ne naslućuje, ali, zato misli, ako je jednom to prihvaćeno, znači da tako treba.

Podvlačim :  u njegovoj porodici je formirana niska lična ocena svojih vrednosti  i kako će ga  prihvatiti njegovo okruženje, za njega je veoma značajno – zato njemu treba neophodna doza alkohola. U šta će se to, za nekoliko godina pretvoriti, jednostavno, on o tome i ne razmišlja. I, eto, on kući počinje da dolazi pripit. Veselo raspoloženje, svet je baš dobar… Ali,  žena kod kuće ne žuri  da mu se baci u zagrljaj, dete ga gleda začuđenim okicama… Ono ima svega tri godine,  ali, već oseća da tata nije onakav kakav treba da bude. Ujutro, kada posle jučerašnjeg napijanja javlja mu se glavobolja, kada je i u duši teško, supruga histerično viče: – „Kako si se usudio da se juče napiješ?!“… Na posao dolazi šef bezbednosti : – „Tebi drhte ruke, verovatno si juče napio? Kako ćeš biti u stanju da upravljaš mašinom?…

Šta se desilo? Žena ga izgrdila, šef ga ukorio, po svoj prilici će mu i nagradu oduzeti, a uz to se još i vreme pokvarilo… Ali, tada dolaze „drugari“: – „Šta je? Problemi? Hajdemo, posle posla  da „drmnemo“ po jedno piće, ono će te opustiti“.

Tačno, opustilo je, i vreme je lepše, ni šefovi nisu baš tako loši, i žena je ponovo„prelepa markiza“… Šta se kod kuće  dogodilo uveče i sledećeg jutra – jasno je. Samo da dodam: – „Tebi je otac alkoholičar, i ti si alkoholičar…Svega je dosta…“.

Međutim, iskusni  drugari na poslu već imaju recept…Tako se javlja redovna upotreba pića  posle posla. Ali, ako je njegovom ocu uspelo da do alkoholizma dođe, recimo, za 10 godina, njemu je potrebno dva puta manje. I,  kada su kod njega počela pijančenja, supruga ponavlja isto ono, što je u sličnoj situaciji činila njena mama. Ako mu je loše – poziva „hitnu“. Ujutro, da bi razbio mamurluk – kada se sažali„donose mu „Minsku 4“, a nekada – pravi skandal. Ponekad – i jedno i drugo.

On se pojavljuje pijan – ona, u srcu razbija čašu,  ili, jednostavno,  plače. Ako ga vidi da „nikakav“leži kod ulaza – dovlači ga do stana, stavlja u krevet, skida čizme. Ona vremenom postaje „žrtva“, „mučenica“, „spasiteljica“, „progonitelj“. U slučaju njegove teške agresivnosti, ona, kako ne bi dala povoda da na nju podigne ruku,  postaje „služavka“, „tepih“…

I, tako se gubi osnovno – ona prosto prestaje da bude čovek, ličnost, zaboravlja na svoje dostojanstvo,  zaboravlja o sebi kao liku Božijem. A, ako je još i pravoslavna – sve to pokušava da opravda  neophodnošću za „smirenjem“ i „nošenjem svog krsta“.

Na žalost, neki sveštenici, nemajući iskustva u radu sa datom problematikom, takođe mogu da daju pouke  da je ovakvo stradanje spasonosno   – i tako se  neminovno bolest produbljuje. Ničeg zajedničkog sa pravim smirenjem u datoj situaciji nema, i ne može da bude.

Ali, postoji fina zamena hrišćanske vrline njenim različitim surogatima.  Dok je supruga u potpunosti uvučena u probleme svoga muža, ona ima prekrasan povod da beži i da se bavi svojim sopstvenim problemima. Ona se takođe boji bliskih uzajamnih odnosa sa samom sobom. Tako se dobija udobna konstrukcija u svesti: Kolja  ima problem – alkohol; moj problem je – Kolja; u svemu ostalom sam besprekorna.

Ogroman problem kod Olje je u tome, što se ona odavno odrekla svojih realnih osećanja. To je njen metod anestezije. Ona odavno živi –  ne aktivno, već reaktivno, i samo reaguje na ono što se dogodi u životu muža. Istina se sastoji u tome, što je Oljin problem lično Olja, a ne Kolja. Ali ona, kao i on, daje prednost da svoj život živi u svetu iluzija. Realnost o sebi samoj – nju plaši.

Pobuna, strah od razvoda – sve je to samo dimna zavesa. U zajedničkom životu sa njim ona ima mogućnost da zadovolji svoje najdublje, životno važne potrebe: da svakodnevno pothranjuje ličnu  nisku ocenu svojih vrednosti. Ona patnjom gradi osećanje sopstvenog dostojanstva, prikriva svoju slabost, i svoju ni na čemu  osnovanu odluku kojom svoj život  tera da teče po svom ucrtanom  koloseku. Međutim, život se ne potčinjava njenoj volji, ali, da tu činjenicu prizna – za nju ima istu moć kao – poraz. Ona se boji  da je ne odbace, i da je ne vole.  Zamena ljubavi – biti potreban nekome. Strah da bude odgurnuta i nevoljena, rukovodi njenim bićem kada pomaže mužu.

 

Šta ona dobija totalnom kontrolom?

 

Muž ionako ima nisku ličnu ocenu svojih vrednosti – bez obzira na spoljašnju fasadu negiranja bolesti, u dubini duše on shvata da postoje ozbiljni problemi. Njemu je već i tako loše. A kad nad njim, muškarcem, počinje da dominira žena, ukazujući mu nepoverenje svim svojim ponašanjem, da on nije muškarac, nije glava porodice, već bespomoćno dete, koga je potrebno spasiti, izbaviti, držati pod strogim nadzorom,  lična ocena svojih vrednosti  pada do nezamislivih granica.  Hitno je treba podići. Kako? Naći one, koji ga uvažavaju i prihvataju takvog kakav je on ustvari. A gde ga to „poštuju“? Tamo, gde piju… Tek to ne shvatajući, supruga ga tako gura da ide od kuće, od porodice – da bi i dalje konzumirao alkohol…

Supruga postepeno shvata da se u njenoj porodici ponavlja ono što je bilo i uporodici njenih roditelja. Ali, prvo, inercija je jača od svesti. Drugo, ona ne zna kako da prekine taj krug. Treće,  da se obrati stručnjacima njoj je psihološki teško (pogledaj opis detinjstva),  pa, uz to,  tih stručnjaka  možda  na datom terenu neće ni biti. Četvrto, mada je sve to bolno, ali je prešlo u naviku. I tek, kada joj se već nagomilao umor, zdravlje pretvorilo u opšte rastrojstvo, a suprotna osećanja – ljubavi i mržnje; tuge i agrseije, nemoći i zlobe – potkopala nervni sistem i počela, konačno, da obamiru, kada je prihvatila sopstvenu nemoć i  činjenicu da se porodica, uprkos  njenim titanskim naporima ruši, ona se obraća za pomoć – „šta da radi da on ostavi piće…?“

Ipak, na primer, Kolja je konačno shvatio svoj problem.  Od alkohola je umro njegov otac. Odlučio je da se izvlači… I, evo, on ne pije – dan, dva, nedelju, tri – kakva sreća!…Tako…

 

Ali, kakav je rezultat?

 

S jedne strane, bolest alkoholizma bez borbe se ne predaje i ne odlazi u prošlost baš tako lako . Jer,  Kolji je duhovno, psihičko i psihološko zdravlje razrušeno i on nema iskustva da živi trezne glave,  a sablazni i ponuda gotovo da ima na svakom koraku. Ako on radi po programu 12 koraka, prošao je 28- dnevni kurs rehabilitacije. Možda je otkrio za sebe i Jevanđelje, jer, on ima kakvu-takvu, ali, podršku… Pokušava da radi na sebi, jer, iako se jednostavno polečio na narkologiji – „žudnja“za alkoholom nigde nije nestala. Da ne bi pio, mora dobro da stisne zube, jer, unutrašnja napetost je povremeno takva…

S druge strane – još je interesantnije. Oba supružnika životno iskustvo imaju u bolesti, ali, ne i u ozdravljenju. Kada je on pio – sve je bilo, mada i bolno, ali, jasno i po navici. A sada odnose sa mužem treba graditi ispočetka. Samo, kako – nije poznato. Za Anonimne Alkoholičare ona još ništa ne zna, i niko iz okruženja ne može da pomogne. A o čemu da pričaju svake večeri? A kako zajedno da provedu slobodne dane? Pa, ceo odmor sa treznim mužem – pa, to je potpuni užas! Oni nisu navikli na unutrašnju bliskost, poverenje, razgovor.  Nema ni jasno postvljene hijerahije u sistemu vrednsti. Pri tome, za sve vreme njegovog pijanstva, ona je navikla da bude glava porodice, da sama rešava sva pitanja,  počevši od kupovine i preuzimanja deteta iz vrtića ili škole, do završavanja renoviranja kuhinje… A sada, muž podseća da je on apsolutni domaćin u kući, a žena – je, prosto, udata za njega. Ona je navikla na kontrolu, a kod njega se pojavljuju lični interesi, i on gradi davno srušene granice ličnosti. Pokušaja da veruje mužu – takođe nema. A još dodajte i to da je ona stvarno mnogo zbog njega i radi njega pretrpela, i sada želi da on podnese sve račune za mnoge upropašćene godine!…

Rezultat je – on ne pije, ali njoj je, ili, tačnije, oboma – nekako nelagodno i loše. Ona prosto oseća da je ispala iz koloseka, i, ne izdržavši unutrašnju napetost,  vraća se na pređašnji model ponašanja. Muž dolazi kući – grli je… Ona ga po navici miriše – da li ima mirisa alkohola. On je dobio platu – ona,  na refleksnom nivou, otvarajući vitrinu, bife, očima skenira da li postoji žudnja za  „navikom“. On kasni s posla – ona odmah telefonira: Gde si?“ Videla ga je kako  s posla ide sa drugarima sa kojima je ranije  pio – srce „ječi“ i nastupa histerija: – „Kako smeš sa njima da ideš?“ On se zadržao zbog reda u prodavnici  – ona sumnja i strahuje  da je on  sa ili umesto mesa i mleka opet uzeo svoju uobičajenu „namirnicu“.  Emocije,  „ uzrujanosti“ vise na klinu i on ih po povratku vidi na njenom licu. A, to ga opterećuje – zar ne veruje rođenom mužu da iskreno želi da bude trezan?     On želi u ribolov, ili,  „vreme je za vikendicu, uostalom,  odavno nismo posetili moju mamu“.  Ona se boji da on u ribolovu  može da popije i da neće moći da ga kontroliše! Pozivaju ih na rođendan –„nećemo ići, jer, tamo će se svi opijati“. Ona ne veruje da on može da kaže „ne“. A ako ipak pođu, lično će da upozori domaćina: „Njemu ne sipajte!“, ne shvatajući da će kod njega da izazove buru protesta:“Šta, zar sam ja dete? Zar ne mogu sam da odlučim šta mi je potrebno, a šta ne?“

Iskrsava porodični  konflikt.  Umesto da razgovaraju o datoj situaciji, ona pominje sve njegove grehe iz prošlosti, a, uostalom, on prema  njoj ima obavezu!… I još.  Olja ima neprekidan strah i očekivanje – kada će se on, konačno, napiti? Bez obzira na broj dana u kojima je bio trezan, taj strah ne prolazi, već  obrnuto, još se povećava. U dubini podsvesti ona u treznost muža ne veruje, i ubeđena je da će se ona pre ili kasnije završiti. Naravno, ona to ne želi, ali to tužno očekivanje nečeg lošeg, koje se proteže nedeljama, i čak mesecima, postaje nepodnošljivo. Došavši do neke granice,  to stanje se  već oseća na fizičkom nivou, ono lebdi u vazduhu… I,  za nju je već bolje da se on konačno i stvarno surva,  nego da se ona dalje muči sa neizvesnošću!

Rezultat svih navedenih i sličnih postupaka je sledeći:   Olja je njega tako smorila, da se on ponovo napio,  i sve je postavljeno na svoje uobičajeno mesto!

Oljin dalji život zavisi od toga, koliko je spremna da shvati, u prvom redu, da ona lično mora da ozdravi, i da za pomoć mora da se obrati onima, koji joj stvarno mogu pomoći – i koliko je spremna da radi lično na sebi radi sopstvene sreće… Ali, to se isto odnosi i na Kolju.

 

 autor: sveštenik Evnomije

prevod: Tankosava Damjanović

Izvor:Esli on pьet

 

Puno hvala gospođi Tankosavi i ocu Kirijaku na dobroj volji i trudu da prevod ovog korisnog teksta postane dostupan  čitaocima sajta „Ima nade“

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*