Brak sa alkoholičarem: zašto se oni nikada ne razvode?

Brak sa alkoholičarem: zašto se oni nikada ne razvode?

Moja prijateljica je već 30 godina udata za alkoholičara. Kada je slušaš, izgleda kao da kod nje uopšte nema života, već se sve sastoji u muci i patnji. Tako mi se i logično nametne pitanje: zašto se ne razvede? Moj poznanik koji je psiholog, rekao mi je da nema trajnijih brakova od alkoholičarskih. O čemu se tu radi?

Naučnici govore da se ponašanje čoveka ne usmerava samo svesno već čak još i u većoj meri podsvesno. Podsvesni život radi na principu pojačavanja zadovoljstva zbog jednih reakcija i kažnjavanja bolom zbog onih drugih, neželjenih.

Motivacija ponašanja je uslovljena psihološkom nagradom — zadovoljstvom i izbegavanjem bola.

Kod osoba obolelih od alkoholizma narušen je sistem nagrade. Naravno, isto važi i za njihove žene. Oni izvlače zadovoljstvo iz onih izvora koje zdravi ljudi mogu da odbace ili potisnu. Kako dakle, taj neurofiziološki princip deluje u životu?

Kolja i Olja

            Osvrnimo se na bračni život Nikolaja i Olge (priča je stvarna, ali su imena izmenjena). Nikola ima 50 godina. Tokom poslednjih 25 godina on pije. Upravo toliko je i u braku sa Olgom. On ne pije svaki dan već 3-5 dana uzastopce, a potom nedelju-dve biva trezan. On se već tri puta lečio od alkoholizma. Posle svakog lečenja, trezvenost je trajala ne duže od pola godine. I evo ga, ponovo uzastopno opijanje ali sada već u trajanju od osam dana. Kriza u porodici, kriza na poslu. Zbog toga su oni, Kolja i Olja ovde kod lekara. Evo i dela iz našeg razgovora:

Kolja: Došao sam do kraja. Sve u svemu, dosta je bilo. Hoću da prestanem da pijem. Toliko sam zla već naneo.

Lekar: Kome?

Kolja: ženi i deci. Moja Olja je zlatna žena, ona je toliko toga već pretrpela. Ona je naprosto sveta žena. Kako me je samo negovala posle opijanja! Bez nje ja prosto ne bih preživeo.

Olja: Nisam ja nikakva Svetica. (U podsvesti njena glava odobravajući klima: „Da, da, ja sam sveta. Da, on bi bez mene propao.“ Ove reči ona često naglas izgovara kod kuće).

Sada u lekarskoj ordinaciji, Olja daje ozbiljnu izjavu: „Ili će on prestati da pije, ili ću se ja razvesti”.

Kolja nije pristao na stacionarno lečenje, pa je odlučeno da se leči ambulantno.

Kolja i Olja odlaze.

Šta se potom desilo? Kakve su promene nastale u njihovom životu? Ne mnogo bitne. Ponovilo se sve po starom. Kolja je pokušao da živi trezveno, ali je potom pao, nije uspeo. A šta je sa Oljom? Da li se razvela? Naravno da nije. Ona je sama sebi rekla: „Kako bih mogla sada da ga ostavim kada se on toliko trudi da se iskobelja iz alkoholizma?” Više puta je ponavljala: „Bez mene, on će propasti”.

Psihološka dobit od košmara

 

Kolja i Olja nastavljaju da žive u svom uobičajenom košmaru. Svako je nezadovoljan svojim životom. Svako je nezadovoljan drugim supružnikom. Međutim, najveća njihova nesreća sastoji se u tome što ni jedno od njih dvoje se ne menja. Zašto je taj košmar uopšte moguć? Zašto on toliko dugo traje, evo već 25 godina?

Pa, zbog toga što oboma supružnicima ovakva košmarna situacija psihološki odgovara. Ta situacija oboma supružnicima donosi neku psihološku nagradu koja im je potrebna, gotovo neophodna.

 

Kakve psihološke nagrade dobija Kolja? Koju korist ili dobit on izvlači iz ove situacije?

 

On voli da pije. On se naslađuje opijanjem. Kada se opija on doživljava podizanje raspoloženja dok mu trezvenost ne pruža takve radosti (efekat euforije). Njemu se dopada to što alkohol smiruje njegove nemire i umanjuje njegovu nesigurnost u samoga sebe (efekat anestezije, izbegavanja bola). Njemu se sviđa i sva ta atmosfera drame, uzbuđenosti, koja obično prati alkoholizam (iluzija o intenzivnosti emocionalnog života).

Trezvenost mu se čini praznom i dosadnom. Međutim, on ipak periodično živi u trezvenosti što mu dozvoljava da umanji osećaj krivice, da sakupi poene u svoju korist, da se oseti dostojnim čovekom, da se pogordi: „Uspeo sam da se uzdržim od votke pola godine! Ako poželim, sasvim ću prestati da pijem!”

Saučestvovanje u problemu. U svim tim padanjima u jamu i izlazaka iz situacija kada je bivao u jadnom stanju, on je zadobio poprilično puno saosećanja, sažaljenja i ljubavi sa ženine strane: „Dragi, ja te molim, ti samo pokušaj da ne piješ a ja ću za tebe (čitaj: umesto tebe) učiniti sve što želiš”. Radeći na klinici gde se leče oboleli od alkoholizma, posmatrala sam kako njihove žene vuku preteške vreće sa nečim ukusnim i slatkim poslasticama. Zaista prijatno, zar ne?

Skidanje odgovornosti sa sebe kako prema samome sebi, tako i prema ženi i deci za uspostavljanje sa njima odnosa iskrene bliskosti, znači da se on plaši da bude u bliskim odnosima. On ih odlaže za posle, za period kada bude bio trezan.

Alkohol omogućava izbegavanje bliskih odnosa kao i preuzimanje odgovornosti za sebe. A problemi postoje i užasno je neprijatno baviti se njihovim rešavanjem.

Generalno gledano, alkohol dozvoljava Kolji da izbegne sve ono što od njega zahteva da prestane da bude dete i da odraste. Alkohol sprečava profesionalni i duhovni napredak. Duhovni napredak zahteva napore (da sebe prinuđujemo na dobro), a za Kolju je to povezano sa neprijatnošću a on to želi da izbegne. Iz istog tog razloga on izbegava i odgovornost, kao i obaveze. Ne naziva se alkoholizam uzalud bolešću neodgovornosti.

 

A kakve koristi ima Olja?

Premda to i nije tako očigledno, ipak, iz uzajamnih odnosa sa Koljom Olja izvlači ne manje koristi od njega, kao i psiholoških nagrada. Nabrojmo dobiti Olje koja sama nije alkoholičar.

Prijatan je osećaj da ti već čitavih 25 godina izdržavaš takav košmar u kojem druga žena ne bi proživela ni nedelju dana. A i sam Kolja je već rekao da je ona — svetica. Stradanje približava svetosti, položaju heroine. Jedna žena je u sličnoj situaciji uskliknula: „Ja sam zaslužila da me postave na pijedestal jer sam 30 godina proživela sa alkoholičarem!”

Ona sebe doživljava kao jakog supružnika. Među njima dvoma — ona je jača. Ona je žena koja pomaže, koja se brine, ona je ta koja donosi ispravne odluke, to je ona koja uvek zna kako treba postupiti, zato i naređuje: „Ne pij! Leči se!” Njoj je veoma prijatno da ponavlja: „On će bez mene propasti”. Ova fraza izražava ono stanje koje je svojstveno bogovima koji daruju i oduzimaju život. Prijatno je osećati se kao Bog. Saznanje da si ti bolja, snažnija, kompetentnija nego on donosi osećaj zadovoljstva. Odatle ona i crpi podršku za svoje samopouzdanje (koje je inače na kritično niskom nivou), za osećaj sopstvene vrednosti.

Pobednik u borbi za prvenstvo. Objektivno, situacija izgleda unekoliko drugačije nego što to umišlja Olja. Kolja neće propasti bez nje, ali Olja nije u stanju da bude objektivna. Njoj je potrebno da smatra sebe boljom od njega jer je suštinski njoj veoma loše samoj sa sobom. Ona vodi neprestanu borbu za prvo mesto. Alkoholizam joj pomaže da dobije prvenstvo.

Pošto je ona u potpunosti zaokupljena problemima svoga muža, ona ima prekrasan izgovor za izbegavanje bavljenja svojim sopstvenim problemima. Ona se takođe plaši bliskih uzajamnih odnosa sa samom sobom. Tako u svesti dobija zgodnu konstrukciju: „Koljin problem je alkohol, a moj problem je — Kolja. Što se ostalih stvari tiče, ja sam besprekorna”.

Duh drame, uzleti, padovi, preskoci iz pakla u raj („Danas je trezan. Kakva sreća!”). Sve to, kako njoj, tako i njemu, daje osećaj intenzivnosti emocija i ispunjenosti života.

Olja ima duboki problem koji se ogleda u tome što se ona davno odrekla svojih realnih osećanja. To je njen način izbegavanja bola (efekat anestezije). Ona već odavno ne živi aktivno već re-aktivno. Ona samo reaguje na događaje iz muževljevog života. Istina je u tome što je Oljin problem — ona sama, a ne Kolja. Međutim, ona, kao i on, više voli da živi u svetu iluzija. Ona se plaši da sebe sagleda onakvom kakva ona stvarno jeste.

Oljina negodovanja i pretnje razvodom — sve je to samo dimna zavesa. Suštinski, Olja, baš kao i njen muž, čini upravo ono što hoće da čini i živi onako kako hoće da živi. Ona ima muža kakvog želi da ima. I više od toga; samo takav muž kakav je Kolja njoj je jedino i potreban. U zajedničkom životu s njim ona ima mogućnost da zadovolji svoje duboke, životno važne potrebe: da svakodnevno pothranjuje svoju samopoštovanje koje je na niskom nivou. Stradanjem ona zadobija osećaj sopstvene vrednosti, prikriva svoje slabosti i svoju nesposobnost da preusmeri tok života u određenom pravcu. Život se ne pokorava njenoj volji, a da tu činjenicu prizna za nju bi bilo ravno porazu.

S obzirom da je Olja zamrzla svoja istinska osećanja, naročito osećanja kao što su: ljubav, nežnost, poverenje, spokojstvo, a ispoljava samo mržnju, negodovanje, gnev, strah, to se samim tim ona odrekla sebe i ne želi da ima posla sa sobom. Tako su sva njena osećanja postala reaktivna: „On me je doveo do toga!” Ona se plaši sopstvene odgovornosti. U takvom stanju njoj je potrebna drama alkoholizma. Tu bar nije dosadno.

Na prvi pogled — Olja je jaka žena, samouverena, oštra, sposobna za sve, ne boji se teškoća. Ali pod tom ljušturom skriva se — krhko, slabo biće, stalno isprepadana devojčica. Ona se plaši da mogu da je odbace, da je ne vole. Zamena za ljubav je — biti nekome potreban. Kada pomaže mužu, ona to čini iz straha da ne bude odbačena i nevoljena. U tome ona čak i preteruje. On nije tražio od nje da mu toliko mnogo pomaže.

Čovek ima potrebu da nekome pripada: porodici, kolektivu, naciji… Postoji i potreba za doživljavanjem sebe kao vredne, važne, talentovane i sposobne osobe. Takođe, postoji i potreba za samoostvarenošću.

U braku sa Koljom Olja zadovoljava te svoje potrebe. Ona ima osećaj da pripada Kolji. Time se ona oseća jačom, opuštenijom, značajnijom, talentovanijom… Sve je to zbog toga što ona sebe kao ličnost odvojenu od Kolje ne smatra ni za šta vredno.

Oni se nikada neće razvesti. Vaga se nalazi u ravnoteži i krpa je našla svoju zakrpu. Oni su obrazovali nezdrav sistem u kome jedan deo bez drugog ne funkcioniše. S obzirom na to, njegov alkoholizam nikada neće prestati ukoliko niko od njih ne preuzme rizika da započne sebe da menja. Ako je moguće resurse duše i duha uporediti sa sopstvenim vrtom, onda supružnici Kolja i Olja obrađuju svako od njih tuđi vrt a ne svako svoj vrt. Na tuđem imanju je nemoguće dobiti dobru berbu. Nemoguće je izmeniti drugoga čoveka. Dostići drugačiji kvalitet života moguće je samo putem korenitih sopstvenih promena.

Zašto pišem o tome, o dobitima ili psihološkim nagradama koje proističu iz destruktivnih uzajamnih odnosa? Htela bih da čitaocima dam do znanja da takve koristi postoje. O ovome nepišem da bi se neko postideo  Ali nikako ne radi toga da bi se neko postideo ili deprimirao. To nije grehovno niti nemoralno ponašanje. Te pogodnosti-dobitci — spadaju u oblast sazavisnosti, njen su sastavni deo. Sazavisnost pak — ona nije povod da se stidimo sebe već je to problem na kome mi treba da radimo. Potrebno je da stremimo zdravijim uzajamnim odnosima i zdravijim zadovoljstvima (psihološkim dobitima).

Koristi koje od  takvih uzajamnih odnosa dobijaju zavisni i sazavisni ljudi blokiraju ili usporavaju duhovni napredak i ozdravljenje tih ljudi. Važno je razotkriti te prepreke, odstraniti ih i tada ćemo uznapredovati prema ozdravljenju.

Kada sam se našla u porodičnom programu za prevladavanje sazavisnosti u SAD-u, čula sam od jedne Amerikanke koja je bila na putu ozdravljenja od sazavisnosti, jednostavan i jasan iskaz. Da bi se nešto tako otvoreno reklo o sebi, potrebno je uznapredovati u prevladavanju sazavisnosti.

Amerikanka je rekla sledeće:

„Kada sam još bila dete, moj otac me je seksualno zloupotrebio. Sledećih 20 godina svog života iskorišćavala sam to kako bih ga emocionalno i finansijski ucenjivala. Uvek sam, kada sam to htela mogla da od njega dobijem novac. Tako i nisam preuzimala na sebe finansijsku odgovornost za svoj život”.

Tek onda kada je osoba u stanju da pošteno i bez straha pogleda na dobit koju iz postojeće situacije izvlači, ona tada može dozvoliti sebi da se više na njih i ne obazire, da prestane da se njima koristi. Upravo se u tome i sastoji isceljenje koje tražimo. U zamenu za odustajanje od takvih dobiti doći ćemo do zadovoljstava koja potiču iz zdravijih uzajamnih odnosa. Mi svoj život možemo sa nekim da podelimo, a ne da ga prosto bacimo pred noge drugoga čoveka.

 

Koraci u pravcu promena

 

1. Svest o sopstvenim problemima. Taj prvi korak i jeste — najteži. Ni jedna žena osobe obolele od alkoholizma, a radila sam psihološke tretmane sa stotinama ljudi sa takvim problemima, nije upitala:

„U čemu je moj problem, pomozite mi da shvatim?”

Skoro sve pitaju:

„Kako da se ponašam, da on ne bi pio?”

Bivaju razočarane kada shvate da, ako ponašanje žene ima za cilj da promeni muža, da tada ona neće postići svoj cilj. Moguće je menjati samo svoje sopstveno ponašanje radi postizanja sopstvenih ciljeva.

2. Pre no što počne da menja svoje ponašanje žena alkoholičara može sebi zadati pitanje: „Šta ja dobijam time što postupam na taj način kako postupam već mnogo godina?” Prvi odgovor će biti: „Ništa dobro ne dobijam”. To je netačan odgovor. Svi mi izvlačimo dobiti iz samodestruktivnog ponašanja. Inače naš pesnik ne bi napisao:

Sve, sve, što propašću preti,

Za srce smrtno skriva

Neizrecivo uživanje –

Besmrća može biti zalog!

A. S. Puškin, Pir u vreme kuge

3. Želja da se promeni. Ko od nas voli da započinje renoviranje stana? To činimo samo onda kada smo na to prinuđeni.

4. Rad na sebi. To je dug put, i može biti put koji traje celoga života. Kada sam i sama došla u porodični program za rođake alkoholičara, pitala sam voditelja programa: „Zar je dovoljno tih osam dana koji su određeni za porodični program?” Odgovorio je: „To je dobar početak”. Da nisam i ja bila u tom porodičnom programu, teško da bih se dosetila šta treba da radim sa sobom.

5. Najbolje je početi rad na sebi u psihoterapeutskoj grupi ili u grupi za samopomoć tipa Al-Anon, ili pak da se konsultuje sa stručnim specijalistom.

6. Nadam se, takođe, da je čitanje svega gorenavedenog, koristan početak promena.

 

Podsetnik za danas:

Danas ću biti otvorena za istraživanje koje ja psihološke dobiti izvlačim iz svojih teških i nezdravih uzajamnih odnosa sa bliskom osobom. Možda upravo te dobiti i pokreću sav taj sistem naših destruktivnih uzajamnih odnosa. Pripremaću se da odustanem i da se više ne hvatam za tu svoju potrebu da budem deo nezdravog sistema. Spremna sam da iskreno pogledam sama sebi u oči.

 

 

Autor:Valentina Moskalenko, psihoterapeut, doktor medicinskih nauka.

Prevod: monah Kirijak i Miodrag Rođenkov

Izvor:Perejit.ru

 

 

 

Jedan komentar

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.