Зашто живети по хришћанским заповестима? (1. део)

Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.

Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.

Из наше историје се можемо сетити “кромпирне побуне” – када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.

У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.

Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.

Прва заблуда

Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.

Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести “не убиј”, “не учини прељубу”, и “око за око” за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: “Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме… Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други.” (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)

Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.

Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно – то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.

Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.

Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.

Јеванђеље у преводу значи “Блага вест”, или ако ћемо сасвим по савременом језику, “сјајна новост”. Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?

Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма “Лавиринт Тавна”, који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те”. Партизан се труди, изговара “један”, “два”, и на “три” замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив…

Не, истинити Бог који заповеда “својим сунцем обасјава и зле и добре” (Мт. 5:45) и “свима даје једноставно и без карања” (Јак. 1:5), Бог “Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1 Тим. 2:4) – уопште није такав.

За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење – отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.

У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да “будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна” (Фил. 2:15), “јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса” (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.

Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: “будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш” (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.

Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.

Ако је Старозаветни закон одвраћао пре свега од спољашњих пројава зла, Исус Христос је научио да се увиде и одсеку сами корени греха. Својим заповестима Он је открио да се грех рађа у нашем срцу. Неопходно је зато почети борбу са грехом чишћењем срца од лоших жеља и мисли, јер “из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле” (Мт. 15:19).

Да поновимо, Он није само објаснио како то урадити, већ даје и силу да се то учини. Чак су се и апостоли, чувши први Христове заповести, запрепастили њиховом тобожњом неиспуњивошћу. Међутим, они су чули: “људима је ово немогуће, а Богу је све могуће” (Мт. 19:26). За човека који се сјединио са Богом већ нема ничег немогућег. “Све могу у Христу који ми даје моћ” (Фил. 4:13), сведочи апостол Павле.

То је најважнија и суштинска разлика између хришћанског морала и било ког другог.

Сваки други нехришћански и нерелигиозни морал није ништа друго до списак правила која се у нечему разликују и у нечему подударају.

Нерелигиозно васпитање и морал сами по себи не дају снаге човеку да буде добар. Они га само информишу о томе шта се сматра добрим у одређеној заједници. И сваки човек који добије такву информацију бира: или да постане добар човек, или да изгледа као добар човек.

У сваком човеку постоји слобода воље тако да он искрено може да се труди да постане добар човек. Међутим, у стварности то не може успети без помоћи свише. Како је говорио Свети Макарије Египатски: “душа може да се противи греху, али да победи или искорени зло без Бога не може”.[1]

Тада једино преостаје да се изгледа као добар човек, пажљиво скривајући своје мане од других. Налик на душевног болесника који је свестан своје болести, који може да се труди да пред људима скрива њене знаке. Међутим, од тога он неће постати здрав.

Или пак да се скрати број моралних захтева до таквог минимума који је по вољи палом човеку, као скакач с мотком који безуспешно покушава да на тренингу обори светски рекорд. Он може снизити висину на свој ниво, након чега ће прескочити. Међутим, та жалосна самообмана га неће учинити шампионом.

Сваки други морал као скуп правила у суштини је оно о чему је говорио апостол Јаков: “Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?” (Јак. 2:15-16)

Међутим, православни морал је другачији. У Цркви се човеку не даје само савет: “чини”, већ и, посредством Светих Тајни, сила да се чини. И то апсолутно сваком човеку који пожели да добије такву силу.

НАПОМЕНЕ:

  1. Цит. по: Добротолюбие. М., 1895. Т. I. С. 188.

 

наставиће се…

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.