U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (3.deo)

U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (3.deo)

Šta je savest? Zašto je ona u stanju da nas primora da toliko patimo?

– Sveti Oci su govorili da je savest – glas Božiji. Kako piše sveti Teofan: „Imamo stražu koja nikada ne spava – to je savest. Ona neće propustiti ono što je loše urađeno. Koliko god vi govorili da nije ništa, ona neće prestati da govori: to je loše,  to je loše… Savest je uvek naš moralni tas.“

Zato nas savest neprestano i budi, daje signale. Iako je mi najčešće doživljavamo kao nešto što nam smeta. „Nešto me grize, muči, nikako da prestane… Dokle više!“, mislimo mi. A u presudnim trenucima savest jasno govori: „Idi, pokaj se, učinio si greh“. Greh nije u tome što je, u našem primeru (u drugom delu ovog teksta), žena zamolila muža da ode po krompir. Ne, postoje konkretni gresi koje smo učinili u odnosu na tu osobu: kada smo se je tretirali kao stvar, postupili prema njoj bez saosećanja, rekli joj grubu reč, ponizili je, nismo joj pružili podršku u teškom trenutku. Nažalost, to je prisutno kod svih nas, u manjoj ili većoj meri i sa tim se moramo boriti. Kako? Pokajanjem i ispravljanjem sopstvenog života.

Ukoliko je osoba umrla, to ne znači da je sada kasno da se ispravimo, da postanemo bolji i strpljiviji. Postoje i drugi ljudi koji su nam bliski. Možemo naučiti lekciju iz sopstvenih postupaka, da se naučimo da pokazujemo veću ljubav prema ljudima. Ako smo nekome nešto skrivili – da zamolimo za oproštaj , dok je ta osoba još uvek tu sa nama, dok još nije otišla… Što se tiče naše krivice pred umrlom osobom: ako se pokajemo za svoje loše postupke, Bog će nam oprostiti, dobićemo neizrecivo olakšanje na duši i bićemo u stanju da nadalje živimo čiste savesti (s tim da pokajanje mora biti iskreno…). Jednostavno rečeno, nakon iskrenog pokajanja savest (glas Božiji) se smiruje.

Ako se ne pokajemo, ta prljavština će neprestano biti sa nama, prljavština naših grešaka i naše krivice. Na žalost, bez obzira na to što postoje rešenja koja su prošla test ljudi  i vremena kako treba postupiti u sličnim situacijama, kako olakšati duši – bez obzira na to, ljudi ih najčešće ne koriste. Ne idu Bogu, ne prinose sopstveno pokajanje.

Većina ljudi, ne znajući kako da uguši taj glas Božiji, pokušava da nađe rešenje na svoju ruku: počinje da okrivljuje sebe,  da „izjeda sebe“, neki čak upadaju u potpuno očajanje i pokušavaju da se ubiju. Drugi pak obrnuto: počinju da piju, da žive tako da nemaju vremena da razmisle niti da pogledaju sebe trezvenim očima… Trude se da zagluše savest bilo čime: alkoholom, narkoticima, razuzdanom zabavom. Kada nam u retkim trenucima savest daje na znanje da postoji, čujemo: „Bio sam nepravedan prema tom čoveku, trebalo bi to nekako da ispravim. Njega više nema, ali mora da postoji neki način da izgladim svoju krivicu u odnosu na njega da uradim nešto za njega“. To sredstvo je pokajanje i molitva za dušu upokojenog, kao što smo već rekli. Međutim, najčešće nam je teško da odemo u hram, da se okrenemo  ka Bogu, jer to traži da se sa sobom izborimo i da uložimo trud. Lakše je „napiti se i zaboraviti“…

.

I ja sam lično izgubila blisku osobu, zato vrlo dobro shvatam da je zaista tako. Zaista, često kod ljudi nedostaje elementarno znanje o tome kako da se ponašaju u takvoj situaciji, gde da zatraže pomoć. Međutim, šta da radimo ukoliko jednostavno nemamo snage, nemamo snage čak ni da ustanemo iz kreveta od bola? Bol nije samo na duševnom, već i na fizičkom nivou…

 – Da, čini nam se da nemamo snage ni za šta, da osim bola ne osećamo ništa. Međutim, zapravo tu nije u pitanju nedostatak snage… Ta situacija se može uporediti sa treningom na trenažnom biciklu. Okrećemo pedale, teško nam je, ali nigde ne idemo. Nema pokreta. A gubimo snagu. Sva duševna preživljavanja kada nisu usmerena u pravcu u kom treba da budu liče na nekakav uzalutdni rad. Bol ne prolazi, nema nikakvog kretanja unapred, a nemamo snage. Jedino kolena otkazuju. Tako mogu da prođu godine sve dok čovek ne shvati da se bicikl ne kreće i da, ako se ne promeni nešto, neće stići nigde. To jest, ako ne shvatimo nešto važno, nikada nećemo moći da se zaista pomirimo sa smrću bližnjeg i nećemo biti u stanju da živimo (a ne samo postojimo).

Najčešće nam unosi nemir ono što nismo uspeli da uradimo u odnosu sa bliskom osobom koje više nema pored nas. Nismo joj pružili dovoljno ljubavi, nismo je zamolili za oproštaj za svoje greške. Svi mi, kao po pravilu, osećamo da imamo neku obavezu prema umrloj osobi. Ali kako je ispuniti, kada te osobe nema? To pitanje nas i dovodi u depresiju. Nije nam jasno šta možemo da učinimo sada, u ovom trenutku. Ne snalazimo se u ovoj situaciji, hvata nas panika i upadamo u očajanje. Ranije, dok je osoba bila živa, znali bismo kako da se ponašamo. Sada se sve izmenilo, osećamo se bespomoćno, kao slepi mačići… Pojavljuje se mnoštvo osećanja (agresija, očajanje, sveobuzimajuće osećanje krivice) koja iscrpljuju čoveka fizički, psihološki i duhovno. To je ova iscrpljenost koju ste Vi pomenuli.

Šta je neophodno da shvatimo kako naš duševni rad ne bi išao uzalud? Na šta treba usmeriti svoje snage? Treba da razumemo da osoba koja više nije sa nama, da je ona sada – sa Bogom. I da se svaka veza sa čovekom koji je otišao može ostvariti samo kroz Boga. Daj Bogu i na taj način će osoba to dobiti. Moli oproštaj od Boga i na taj način će ti i bližnji oprostiti.

Moli se za tu osobu i daćeš joj na taj način ono što joj je sada najpotrebnije. Ostao si joj dužan neki novac?  Njemu sada nije potreban novac! Mnogo mu je važnija molitva! Daj njegovoj duši ono što joj je sada  toliko neophodno.

Isto tako i u situaciji smrti: šta će duši umrlog sva naša naricanja, suze, raskošni venci na groblju, mermerni spomenici, skupi ručkovi nakon parastosa, dirljive reči i tome slično? Sve to je potrebno nama živima. A njegovoj duši su najvažnije naše molitve, milostinja  i dobra dela koja činimo za njegovu dušu.

Nismo vratili novac koji smo dugovali upokojenom? Dajmo taj novac siromašnima, utrošimo na neko bogougodno delo. Na taj način ćemo zaista vratiti duši upokojenog ono što samo mu dužni i od čega će ona imati dobrobiti. Šta ukoliko nemamo novca?

Nikakav problem, zato postoji milostinja. Ako je upokojeni učinio mnogo toga za nas, ako je uložio svoje vreme i trud, sve mu to možemo dati. To je obični slučaj kada umru roditelji. Oni su mnogo toga uradili za nas i mi to vrlo dobro znamo. Uložili su mnogo u nas, a mi im sada to ne možemo uzvratiti. Molim lepo, možemo dati deci, siromašnima, bolesnima, starima. Pružiti im pažnju, udeliti im deo svog ličnog vremena. Možemo ukazati veću ljubav prema sopstvenoj deci, više pažnje pridati njihovom duhovnom vaspitanju.

Na taj način ćemo vratiti dug duši upokojenog – upravom onom valutom koju duša upokojenog može da primi. Tada neće biti tog stanja fizičke i duhovne nemoći i osećaja opustošenosti. To će biti realni pokret unapred, a ne prosto okretanje pedala na trenažnom biciklu.

.

Uverena sam da mnogi koji izgube bližnje nemaju najelementarnije znanje gde da se obrate i šta da rade.

 – To je sve zbog naše kulture. Tokom vekova se to sve znalo, uspešno smo se koristili tim znanjima, a sada ih odbacujemo kao prljav veš. Više volimo da plivamo nizvodno… i gušimo tugu alkoholom. Tu ponovo treba da budemo svesni koji stav biramo. Ako duša postoji – to je jedno, ako duše nema – onda je potpuno drugačije. Ako duše nema, ne treba ni žaliti, kao što smo već rekli. Besmisleno je žaliti za nekim koga nema…

Stvari stoje drugačije ako duša postoji. Jasno je da postoji, samo je pitanje šta je neophodno učiniti za nju…  A ne za sebe. Bol duševni, kao i fizički – potreban je čoveku. Bol duše se u psihologiji naziva psihoalgijom. To je signal da nešto nije u redu sa dušom.

.

Šta da radimo sa tim bolom? To je tako mučno!

– A šta radimo kada nas boli zub? Možemo da trpimo bol jedan dan, možemo popiti analgetik da bi ugušili bol. Ali prolazi vreme i shvatamo da zub treba lečiti, jer se bol nije javio niotkuda!

Takođe bol nam je oduzeo svu našu snagu jer nas iscrpljuje, kao i svaki bol. Očigledno nam je međutim, da će taj bol postojati sve dok se ne obratimo lekaru. Kada krenemo kod lekara, tada će nam se i zalečiti zub. Bol će proći, jer smo odstranili uzrok.

Duševni bol je drugačiji. Lekar u ovom slučaju nije stomatolog, već Bog. (Ponekada pomoć dolazi od psihologa. To međutim, nije suštinska pomoć. Suštinska pomoć dolazi od Boga.) Vekovima je postojao pravilan redosled koraka:  osoba je umrla, treba prvo otići u hram, pomoći duši umrlog, a ne opterećivati se očajavanjem. Ne treba na prvom mestu i pre svega da mislimo o sebi, o tome kako nam je loše, već pre svega treba da mislimo o upokojenom – da su mu sada neophodne naše molitve. Kada počnemo da se molimo,kada činimo dela milostinje za dušu upokojenog, tada nam se snaga vraća i bol zaista slabi. To je provereno hiljadugodišnjom praksom… Ako budemo odbacivali taj put ozdravljenja, u tom bolu ćemo se gušiti godinu-dve-tri…

Šta će nam to? Duši upokojenog ne možemo pomoći time, a sebi još manje. Čak ćemo se i povrediti. Da kažemo ukratko, treba biti svestan gubitka i pokrenuti se, početi sa lečenjem. I treba više da mislimo o duši umrlog, nego o sebi i svom gubitku.

.

Kako se može pomoći osobi koja preživljava gubitak bližnjeg? Ako se to dogodilo nekom drugome – kako tu osobu možemo utešiti i pružiti joj podršku?

 – Osoba koja preživljava smrt bližnjeg treba da podeli svoja osećanja. Čovek koji nije stručan u pružanju podrške, moći će da uteši osobu tako što je može privesti Bogu a Bog će je utešiti. Ako poznajemo mudrog, iskusnog sveštenika, možemo osobu odvesti do njega.

Prijatelji mogu pružiti podršku na u materijalnom smislu – preuzeti na sebe neke troškove, obaveze, organizaciju sahrane, paziti na decu (dok su roditelji u teškom duševnom stanju), kako bi osoba mogla da obrati više pažnje na sopstvenu dušu i kroz to se malo uteši.

Možemo jednostavno saslušati osobu, dati joj priliku da kaže šta joj je na duši. Ne sme se ostavljati osoba sama sa svojom tragedijom, posebno u prvim danima. Jer osoba kada je sama u svojoj nesreći, zatvorena, tada ona nema mogućnosti da razgovara ni sa kim i da sagleda situaciju sa strane…

Potrebno je samo da sednemo i saslušamo osobu. To nije mnogo prijatno. Osoba tada izliva svoj bol, svoju tugu. I nalaziti se u tom trenutku sa tom osobom znači primati u sebe tu tugu i bol, deliti ih. Naravno, većini nas, hedonista, to nije prijatno. Mi svi jako želimo da veselo živimo, da se prepuštamo zadovoljstvima, da ne razmišljamo ni o čemu. Ako i govorimo o nečemu, često je to u vezi sa nekim spletkama i da osudimo bližnjeg. A ovde sa ovom osobom je prepuno bola! Međutim, ako zaista želimo da pomognemo osobi iz ljubavi prema njoj treba da žrtvujemo nešto. U ovom slučaju treba da žrtvujemo malo svoje duševne udobnosti i komfora. Ne govore uzalud: kada podeliš tugu već je upola lakše. To jest, kada se podeli tuga između osobe koja govori i osobe koji sluša, bol se malo smanjuje., na taj način prijatelj pridrži malo tuge zajedno sa osobom. To ume da bude teško. Međutim, ako smo u stanju i ako iskreno želimo da pomognemo, treba sa strpljenjem da saslušamo osobu.

prvi deo teksta možete pročitati ovde
drugi deo teksta možete pročitati ovde

autor: Mihail Hasminski, pravoslavni psiholog


© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

 

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*