U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (2.deo)

U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (2.deo)

Često imamo prilike da slušamo o volji Božijoj, ali kako je shvatiti, u čemu se ona pokazuje i kako deluje?

 – Na ova pitanja postoje detaljna objašnjenja kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve. Jako mi se dopalo razmišljanje na ovu temu jednog mudrog igumana (doktora fizičko-matematičkih nauka). On je naveo sledeću metaforu: šutiramo loptu poljem. Znajući pritom trenje, silu gravitacije i inerciju možemo tačno izračunati gde će se zaustaviti. To se dobija prilično jednostavnom formulom. Pored nas drugi čovek može uzeti još jednu loptu i imajući iste podatke takođe je šutnuti. I on će takođe tačno znati gde će se njegova lopta zaustaviti… I eto, guramo zajedno svako svoju loptu i čekamo da se zaustave u mestu koje smo odredili… Ali one su se sudarile! Ispada da nismo izračunali ugao pod kojim će se dogoditi sudar. Do tada smo tačno mogli da prognoziramo rezultat. Međutim, sudar je u paramparčad razbio sve naše računice. Zato što uglovi pod kojim se lopte sudaraju ili ne, nisu u našoj vlasti, već u domenu slučajnosti.

Mada, nije potpuno ispravno govoriti o vladavini slučajnosti. Jer sve takozvane slučajnosti nisu slučajne, u njima se pokazuje neshvatljivi za nas Promisao Božiji. Upravo od Boga zavise sve „slučajnosti“. Ne možemo izračunati uglove sudara lopti. Isto ne možemo znati ko će, kada i gde uneti ispravke u naše planove o budućnosti. I ne možemo snositi odgovornost za to.

 Ispostavlja se da sve zavisi od Boga?

– Da, naravno, sve zavisi od Njega. Sve, sem našeg izbora. Kao što je sveti Teofan Zatvornik pisao:

Potpuno se predajte u ruke Božije, ne brinući se ni o čemu. Sve što se dogodi, prijatno ili neprijatno, primite spokojno kao nešto što je Bog naročito pripremio za vas. Vaša briga treba da se sastoji samo u tome da u svakom slučaju postupite po zapovesti Božijoj“.

To jest, potrebno je da životne okolnosti koje ne zavise od nas prihvatimo mudro i bez negodovanja. Sve svoje snage treba da usmerimo da u tim okolnostima i uz informaciju koju posedujemo napravimo pravi izbor. Možemo reći da nas Bog, kao brižni Otac koji nas uči, neprestano postavlja pred izbor, daje nam da rešimo zadatak. Koliko ćemo ga pravilno rešiti, zavisi od nas. On se sa uvažavanjem odnosi prema našoj svesnoj odluci. Međutim, On nam u potpunosti predaje i odgovornost za naše svesne odluke.

Ali postoji i svesno učinjeni nepravilan izbor

– Da, tako često biva. Zbog zlobe, na primer. Umesto da oprosti, čovek zapljuskuje zlobom svog bližnjeg… Naprimer, muž je došao kući jako pijan. Ljudski gledano bi mu trebalo oprostiti, ne raspravljati se dok je u tom stanju, već ujutro mirno porazgovarati. Međutim, žena govori: „Idi svojoj majci, ne želim da te vidim!“ A na putu ga ubijaju… Naravno, nije se moglo predvideti da će se sve tako dogoditi. Međutim, postupak žene – da ne pusti muža u kuću – sam po sebi nije dobar u odnosu na muža. Zamoliti za oproštaj, nečim izgladiti svoj postupak više nije moguće jer je čovek poginuo. Da, u takvom slučaju čovek počinje da se „izjeda“. Neretko ljudi krive sebe ceo preostali život.

Tu se, međutim, javlja principijelno pitanje: da li verujemo u postojanje duše i njenu besmrtnost?

Pretpostavimo da ne verujemo. Ako duše nema, znači da ne treba sebe ni kriviti. Umrle osobe nema pa nema. Njoj je potpuno svejedno, jer je prosto nema. Nama nije svejedno jer smo gubitkom te osobe možda izgubili prijatelja, pomoćnika, nekakve podrške u životu. Mi smo usamljeni, a njemu je sada već svejedno. Zato ne treba da imamo osećanje krivice pred njim.

Ako pak shvatamo da duša postoji (a naravno da postoji) umesto svih tih samookrivljavanja, samoukopavanja i beskonačnih sažaljevanja (zašto sada govoriti šta je trebalo uraditi?), treba poći u hram i pokajati se kod sveštenika, zamoliti Boga za oproštaj za svoj postupak! Da, možemo se bacati se na grobnu ploču, posipati glavu pepelom, svima govoriti: „kako sam podlo postupio!“ Međutim, taj put neće doneti utehu. Postoji put koji zaista donosi utehu: to je pokajanje. Kroz pokajanje ćemo se približiti Bogu.

Naša molitva za upokojenog će postati jača i samim tim ćemo mu realno pomoći, ispraviti na neki način zlo koje smo mu naneli. I duša upokojenog i naša će postati spokojnije.

Eto adaptivnog mehanizma preživljavanja situacije. Ne žaliti beskonačno što se situacija promenila i što se prethodno ne može vratiti (nećeš vaskrsnuti čoveka), već prihvatiti novu situaciju i adaptirati se na nju, pronaći najbolju varijantu ponašanja kako za sebe, tako i za dušu upokojenog.

A ako je čovek želeo bližnjem dobro, a sve se okrenulo na zlo? Eto, čovek i nevoljno počinje da misli: ne govore uzalud ljudi: „ne čini dobro i neće ti se vratiti zlo…“

 – Naprimer, poklonio sam prijatelju nešto vredno, jer me jako molio. Da li je to dobro delo? Dobro. Žrtvovao sam nešto svoje, i dao drugome. A njega su ubili zbog te stvari. Počinjem sebe da krivim: da mu nisam dao tu stvar, bio bi živ. U ovoj situaciji možda bi zaista tako i bilo… Ali uzmimo drugi primer: čovek me je zamolio za tu stvar, a ja mu nisam dao. I onda su trebali da ga ubiju, ali nisu, jer tu stvar nije imao kod sebe. nije je bilo jer je  ja nisam dao.

Da li u tom slučaju treba da dobijem nagradu? Spasio sam čoveka, nisam mu dao stvar za koju su ga mogli ubiti. A u prvom slučaju krivim sebe jer sam čoveka ubio jer sam mu dao nešto što nisam morao. Mogao sam da budem sebičan i spasim ga.

To je potpuno bezuman prilaz. Sve je okrenuto naopačke. Krivimo sebe jer smo učinili dobro delo, iz ljubavi prema čoveku a sa druge strane hvalimo se što smo postupili loše, što nismo pokazali ljubav.

Kako to da smo, kako se čini, razmišljali logično, a dobili potpuno lažan zaključak, čak suprotan istini? Zato što smo u razmišljanjima stavili akcenat ne na naš svesni izbor, već na situaciju koja je rezultat ogromne količine faktora i koja realno gledano nije zavisila od nas .

Za našu dušu u prizmi večnosti značaj ima ne rezultat u celini, već upravo naš svesni izbor u korist dobra ili zla. To i samo to odražava sposobnost naše duše da voli. Bog je Ljubav i jedino čovek koji voli može da bude u dodiru sa Njim. Na sudu Božijem će sami naši postupci svedočiti za ili protiv nas. Upravo će na naš izbor gledati Bog…

Da, čini se da je neki naš izbor doveo na kraju do smrti čoveka. Međutim, ponovo zaboravljamo da je sve u rukama Božijim. Želeli smo da učinimo dobro? Naravno! I uložili smo sve napore da bismo postupili sa čovekom po ljubavi. A to što se dogodilo kasnije ni najmanje nije zavisilo od nas.

Da smo mogli da učinimo dobro, a nismo, to bi bez sumnje bio negativni potupak jer nismo pomogli tom čoveku. Odgovaramo samo za svoj izbor. I to, kako smo već rekli, za izbor u uslovima posedovanja ograničene informacije (jer  nismo u situacijiu da znamo sve okolnosti). To je ta i tolika zona odgovornosti koju nosimo.

Veliki je greh preuzeti odgovornost za ono što nije u našoj moći – na taj način pokušavamo da na sebe uzmemo ulogu Boga. To jest, mislimo da smo mogli nešto globalno da promenimo, predvidimo rezultat! Ali kako smo mogli predvideti? Koliko faktora je uticalo na konačni rezultat!

To je isto kao da sedim sa prvakom sveta u šahu i igram šah. On mi je skoro istog trenutka dao šah-mat. Na kraju izgubljene igre ću sebe optuživati: eto, mogao sam da predvidim da će povući taj potez! Mogao sam da predvidim kako će se dalje igra odvijati, kakve će poteze vući. Možda sam mogao da pobedim prvaka sveta, da sam vratio sve unazad i krenuo iz početka. I eto, znajući kako će igrati, mogao sam sve da promenim… Nije stvar u tome što nisam šampion sveta. Stvar je u tome što ne mogu ni da predvidim kako će on igrati, jer je on mnogo bolji od mene u šahu. Zato je i prvak sveta.

I eto, treba biti svestan te naše ograničenosti, te naše nesavršenosti da ne bismo živeli u prošlosti i krivili sebe za nešto što nije u našoj moći, i da ne bismo „izjedali“  sami sebe.

Šta da radi žena koja je isterala svog pijanog muža, koji je zatim poginuo? Kako postupiti u sličnoj situaciji?

 – Potrebno je da se pokaje. Ali, mora jasno da shvati: ne odgovara ona za to što su joj ubili muža (ona ga nije ubila!), već za to što je postupila nemilostivo sa njim, surovo, bez ljubavi. Upravo u tome što je postupila tako, nehrišćanski, ona i treba da se pokaje pred Bogom.

Neophodno je da se shvati da je pre svega duši te žene, a ne duši umrlog, potrebno pokajanje. Postupak je očigledan i težina koju oseća duša potiče od tog postupka. I upravo je za nju jako važno da dobije oproštaj zbog tog surovog postupka. I iako njen muž ne može da joj oprosti jer je prešao u drugi svet, potpuno je dovoljno da dobije oproštaj od Boga u takvoj situaciji. Zato ne treba mesecima da proliva suze i upada u depresiju, neophodno je da krene ka Bogu i prinese pokajanje za postupke kojima smo pravili lažni izbor u vezi sa umrlom osobom. Duši njenog muža nije važno da li žena plače ili ne plače, već da li će se žena moliti za njega, da li će činiti milostinju radi spasenja njegove duše. To je najvažnije čime možemo i treba da pomognemo našim bližnjima koji su umrli.

Šta ljude sprečava da oproste sebi? Mnogima je jako teško da oproste sebi za ovaj ili onaj postupak…

– Oprostiti sebi… to bi bilo isuviše jednostavno. Čovek ne može sam sebi da oprosti, da sebe opravda. Naravno, pokušavamo tako da uradimo, ali to ne donosi olakšanje. Sto puta dnevno možemo reći sebi da praštamo sebi i nećemo postići rezultat.

Zašto? Zato što savest, koja predstavlja glas naše duše, nastavlja da nas optužuje. Mi naravno možemo ugušiti glas savesti za neko vreme – krivicom, pijančenjem, poslom. Možemo potisnuti taj glas savesti u dubinu naše podsvesti, ali će kasnije taj glas ipak da se probije. Istinski da oprosti i smiri dušu može samo Bog… Upravo zato i postoji pokajanje!

nastaviće se…

prvi deo teksta „U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla?“ možete pročitati ovde

autor: Mihail Hasminski

© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

.

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*