Страхови и туговање услед смрти мајке (питање психологу)

Питање:

Пре годину дана сам изненада изгубила мајку ..буквално без збогом била је код мене у госте седеле то вече као и свако..причале. отишла да спава..сатима касније улазим у њену собу ничим изазвану..видим је да лежи попречно било зима..па сам пришла да је покријем и да јој кажем да легне лепо..пипнем је за руку и као да сам пипнула камен..а очи јој отворене..ту схватим да она више није жива..прва ствар коју сам осетила је страх..погубљеност..јер иначе имам фобију од мртве људе..никад нисам могла да се суочим таквим призором никад нисам била на било чијој сахрани..мени је истог трена бешика отказала од стреса и панике..тугу сам осетила тек касније..

ево већ прошло је годину дана ја и моја породица смо се одселили на доњем спрату..јер то што ми се десило горе ја и дан данас доживљавам сваки пут кад уђем..

Стално мислим нешто лоше ће да ми се догоди ако боравим ту.. Неко стоји поред мене и иза мене. А да тај неко није она него већ неки други..непознати зликовац да га назовем.. Како и да је…..

кажу ми људи смрт је природна ствар треба се помирити..што и покушавам али време уместо да ми помогне све ми више одмаже..све ми више недостаје..и знам да је то нормално..

међутим као да ми то није било доста у међувремену почеле стално да ми навиру мрачне мисли трагичне мисли и слике..

молим вас молим до неба да ми ви као стручно лице отворено кажете какво је моје стање дали да игноришем или да потражим помоћ сад ћу вам рећи и зашто.. јер почела сам да сумњам у себе дали сам полудела..

Овако имам двоје деце Девојчицу 6 и дечак 4 г.

У мене стално влада неки страх и превише брига за мог сина ..ко је жив и здрав хвала Богу. А ја га свако вече проверавам дали дише и увек му пипам рукицу да се уверим да није хладна..

друга ствар чак и у току дана одједном ме нападну мисли паника дал ће нешто лоше да му се деси..

трећа ствар више пута сањам како ми дете мртво чак сам видела и његову крстачу са именом и презименом његов ковчег а ја га држим у руке и свима кажем баците то он је жив..у мојим рукама оживео. Једном како ми пада кроз прозор па га ухватим за ногу и спасим.

Јутрос полубудна гледам како црна змија му улази у креветац убеђена да није сан вриштећи подигнем главу да ухватим змију које нема!..

Ово је превише за мене..много је страх у мени и још ми је чудно зашто само за њега страхујем а не за ћеркицу..зашто још ово морам да преживљавам поред бола за мајку..да оплакујем и живог сина..

молим вас немам храброст да то испричам никоме чак ни супругу.

Могу и њега да уплашим и чак мислим да ће ме гледати другачије да нисам нормална..већ ми је много што и сама мислим да нисам нормална.

Реците ми шта да радим..зашто ми се ово дешава???

Помогните ми пуно вас молим.

 

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Помаже Бог,

Да почнем одмах од краја Вашег писма у коме питате шта Вам се догађа тј. зашто Вам се ово дешава.

Ви сте доживели психичку трауму. Праву  и јаку трауму. То су болна, тешка, изненадна искуства која преплаве човека, то су толико велики потреси за човекову душу коју особа није у стању  да са својим  душевним снагама  „обради“ , „свари“ у датом тренутку, једноставно није у стању да поврати своју психичку равнотежу дуго након тога. Посебно уколико је препуштена сама себи и не прими адекватну психолошку и духовну помоћ.

Све ово што описујете да проживљавате у ових годину дана су последице трауме коју сте доживели. Главна траума је изненадна смрт мајке , где сте Ви били први сведок њене смрти и то у Вашој кући, а то је све додатно погоршано Вашим већ постојећим страхом од мртвих људи (јер кажете да и иначе имате фобију од мртвих људи и да нисте никада били ни на чијој сахрани).

Спој фобије и реалног губитка ближњег је веома, веома стресан, и Ви због тога истовремено проживљавате тешко душевно стање.

Траума доводи управо до ових стања које описујете – ноћних мора, неких  узнемирујућих мисли и слика у полубудном стању, телесне напетости, снажних  налета непријатних сећања на трауматски догађај као да се поново дешава (то је оно што описујете да доживљавате сваки пут када одете у горњи део куће), навирања мрачних мисли и слика, страха који као да има лик и засебно физичко присуство у односу на Вас, прекомерног страха и бриге за другог члана породице, нејасна стрепња да ће нешто лоше да се деси са неким од вас, итд.

Ви нисте луди. Нисте полудели.

Ви сте само преживели снажну психичку трауму и сада треба да потражите за њу лека.

 

Према овоме што сте ми написали, мислим да би редослед корака требало да буде следећи:

 

  1. Одмах идите у Дом здравља код психијатра – реците му да проживљавате снажне страхове, шта сте преживели, какве ноћне море имате, какве фобије имате, да имате велики проблем са спавањем, и затражите да Вам препише нешто за умирење и за спавање.

Са овим је неопходно да почнете што пре, како бисте снизили страхове, омогућили своме телу и души да на кратко предахну од толике узнемирености, да се тело мало одмори, да можете да одспавате да бисте ојачали своје душевне и телесне снаге.

Такође видите са психијатром да ли можете да дођете поново за неко време да бисте са њим поразговарали, или да питате да разговарате са психологом. Неопходно је да имате где да одете и да кажете шта Вас притиска. Да поразговарате са неким ко је неутралан тј. ко није на неки начин укључен или погођен догађајем који се десио.

Када се о трауми, страховима и тузи некоме гласно говори, тада страхови губе на снази, а туга почиње да се одлива на прави начин.

 

  1. Идите код свештеника – затражите да Вам прочита молитву за здравље, реците му шта проживљавате, питајте га да се исповедите (немојте се оптерећивати у вези са тим шта ћете и како рећи на исповести, само исповедите шта Вам се догађа, какве мисли Вам пролазе кроз душу, ..), и обавезно га питајте да Вам предложи које краће молитве да читате када Вас обузму страхови.

Важно: ако сте Ви или неко од Ваших ближњих ишли некад код врачара, биоенергетичара, код „стравара“ (да Вам излива страх оловом, саливање страве, саливање страха) и слично – обавезно то реците свештенику.  Јер, страхови и проблеми се увећавају код људи који су изложили себе демонским утицајима одласцима код ових људи чак иако у првом тренутку осете од тога неко „олакшање“.

Купите малу кадионицу, тајман и брикете (то није скупо, има у свакој црквеној продавници). Ако до сада нисте кадили кућу само питајте свештеника како то да урадите.

Када осетите налет страха, или бриге да ће нешто лоше некоме да се деси, када почну да Вам се роје такве мрачне или трагичне мисли и не дају Вам мира, немојте им се предавати, немојте се на њих фокусирати већ схватите њих као знак да треба да урадите следеће:

да прочитате Молитву Часном Крсту (или молитву коју Вам свештеник буде препоручио, лично знам да црквени људи добро искуство имају управо са Молитвом Часном Крсту коју ћу Вам написати на крају овог писма)[1]

да упалите тамјан и да окадите кућу

да се прекрстите и кажете „Боже, помози“

– да узмете лек за смирење уколико Вам је време за њега.

да се , ако је у питању дан, прошетате на кратко негде ван куће (одете у продавницу да купите неку ситницу, или напросто направите један круг шетњом у крају).

Временом, ако овако будете чинили, ти налети страхова и мрачних мисли ће слабити, долазиће у мањим или снажнијим таласима, али неће Вас више оволико преплављивати.

Кад се човек наспава, телесно оснажи и душа мало предахне, онда се и тим страховима лакше одупире.

А то је сада Ваш задатак.

Ова два корака која сам Вам написала се углавном дотичу Вашег акутног проблема а то су налети страхова и тешких мисли.

Страхови су , чини ми се, оно што Вам у овом периоду највише не да мира.

Тек када успете да те страхове мало ублажите, да се од њих мало опоравите или предахнете,  испод њих ћете пронаћи тугу због губитка мајке где такође треба да започнете процес жаљења.

 

Сада Вас страхови ометају да уопште дођете до туге и почнете њоме да се бавите.

Зато је први корак да видимо шта да радите са постојећим снажним страховима који Вам не дају мира ни дању ни ноћу.

Старац Пајсије је као најбољи начин за стицање мира у души наводио промену живота, детаљну исповест и Причешће:

 

„Да би човек осетио спокојство у души, треба да избаци смеће из себе. То се постиже исповешћу. Отварајући своје срце пред духовником и исповедајући му своје грехе, човек се смирава. Тако му се отварају Небеске двери, благодат Божија га штедро осењује и он се ослобађа…

Ако се човек успаничи због некаквог искушења, он жели да се бори, али није расположен, нема душевне снаге. Тада треба да се исповешћу доведе у ред. Исповешћу човек стиче утеху, укрепљује се и благодаћу Божијом поново у себи налази одважност да се бори.

Ако се не доведе у ред, њега могу да сколе и друга искушења, он почиње да се гуши помислима,  да очајава,  а после више уопште не може да се бори.

Ако се то дешава често, човек треба да се и често доводи у ред, да отвара своје срце  духовнику и тако поново стиче одважност за борбу.

А пошто се доведе у ред, треба да упали духовни мотор и да крене у приљежну борбу како би најурио онога коме овде није место.“

 

Што се снова тиче, не треба да их се бојите, ево шта исти Светитељ о томе говори:

 

„Некад, опет, ђаво у сну прилази човеку и приказује му различите снове да би се растројио док спава. Зато немој да придајеш никакав значај сновима. Прекрсти се, закрсти и јастук, окачи крст и једну-две иконе изнад јастука и говори молитву све док не заспиш.

Што им више будеш поклањала пажње, то ће чешће долазити непријатељ да те искушава.“

 

Ако Вам је за утеху, чак и старац Пајсије је имао борбу са сновима: „Многи снови су мучни. Када је човек напет или уморан, он се са тим бори у себи, и то касније види у сну. Мени се често дешава да, када се преко дана суочавам са различитим проблемима људи, са неправдама које се догађајау и томе слично касније у сну неког грдим: „Бре, ти безбожниче!“ – вичем – „Како си неосетљив!“, и од те своје вике се пробудим“.

 

Такође, имајте на уму да се понекад туга (због губитка мајке) која није на адекватан начин оджаљена, отплакана –  уме да се испољава кроз узнемиреност, несаницу, ноћне страхове, посебно снове где неко ближњи умире или му се нешто лоше догађа.

 

Код Вас постоји спој фобије од мртвих људи, туга због реалног губитка мајке и траума јер је њена смрт дошла изненадно, у Вашој кући и чему сте Ви непосредни сведок.

 

Што се туге тиче, како време буде одмицало видећете да је туговање и жаљење због губитка мајке Ваш нови задатак. Дозволите себи да тугујете, туговање и жаљење за губитком ближњих нема строго дефинисане „рокове“. Немојте да Вас људи убеђују да је довољно пола године, годину или две и да треба да идете даље.

Ко Вам тако предлаже, не зна о чему говори.

 

Туговање најпре мора да почне, а оно најчешће код људи не почиње истог тренутка када особа умре. Најчешће људи због превеликог бола забашуре тугу, користе различите психолошке маневре да ту тугу умање, минимизирају, преусмере у нешто друго и на тај начин уопште не започну процес  туговања .

Тек кад заиста освестите тугу и почнете да на њој радите, тек тад сте стварно започели, а тај почетак  може бити за неке људе и годину дана, две, три или чак пет година након смрти блиске особе.

 

Имате право да се исплачете и то хиљаду пута, да не пожурујете себе да завршите са туговањем. Не треба никоме да се правдате што тугујете дуже него што „неко мисли да то треба да траје“. Немојте обраћати пажњу на такве коментаре.

 

При томе, треба да водите рачуна да здраво туговање не пређе своју меру и претвори се у депресију или очајање.

 

Упућујем Вас да на ову тему прочитате текстове на овом сајту, где православни психолози детаљно описују кораке како да помогнете себи док сте у процесу туговања због губитка блиске особе.

 

Пре свега овај текст руског психолога Светлане Фурајеве:

 

Како помоћи себи да се преживи жалост: практични савети

 

Истичем неколико битних момената из овог текста:

„Не слушајте оне који говоре „држи се, буди јак, храбар…“ Не гутајте сузе. Ако Вам се плаче – плачите, ако тугујете – тугујте. И не осећајте кривицу због тога пред Вашим окружењем.

Размислите са ким можете да говорити о особи која је умрла. Ако у Вашем окружењу таквог особе нема – користите психолошку помоћ. Главно је да – говорите. О губитку, усамљености, о осећањима, страховима…

Говорите са Богом о особи која је умрла. Молитва за душу упокојеног је Ваша реална помоћ и души умрлог.

Међутим, не покушавајте да разговарате са умрлим човеком, јер њега поред вас у физичком смислу нема. Не обраћајте се окултизму, не слушајте оне који покушавају да Вам говоре о сујеверјима, знацима и осталом.

Многима вођење дневника помаже да олакшају тежину емоција. Пишите о својим мислима, осећањима, свом болу губитка.

Посебно разматрање заслужује осећање кривице пред умрлим. Главно је – не дозвољавајте себи да гајите осећање кривице, оно делује разарајуће.

Друго снажно осећање које можда прати губитак јесте – страх. Током ноћи или дана, у усамљености или у маси, страх наступа неочекивано и буквално Вас паралише. Шта радити у таквој ситуацији? Важно је запамтити да Ваш страх није страх одраслог човека у реалној опасној ситуацији, већ пре „дечија“ реакција на неизвесност која Вас окружује након смрти блиске особе.“

Даље у тексту она пружа добре савете шта да урадите када Вас обузме страх.

На сајту „Има наде“ имате читаву рубрику која садржи текстове у вези са губитком ближњег, па кад имате времена и снаге – читајте један по један и из њих узмите оно што осетите да Вам користи и помаже. У питању су пробрани текстови православних психолога и свештеника, тако да их можете с поверењем читати јер у њима нећете наћи неке штетне предлоге.

Пред крај овог одговора желим да напоменем да према себи треба да поступате као са дететом које је прегрмело неки тежак вирус, и сада је још увек слабашно, лако се умара, смршало, потребно му је пуно пажње и неге да би се потпуно опоравило и да би му се вратила телесна снага  и здравље. Ви сте преживели трауму и потребно Вам је пуно времена и неге да бисте се опоравили – и психички и физички.

Добро би било да Вашем супругу на овај начин појасните како се осећате и да затражите разумевање и подршку док пролазите кроз све ово, што може трајати и месецима, можда и читаву годину. Реците му да ће то све можда и њему бити тешко, јер ћете бити мање способни да водите уобичајену бригу о деци, домаћинству, њему, да ћете повремено бити баш тужни. Да, уколико од психијатра добијете таблете за спавање, да ће он морати да устане ако вас дете позове током ноћи… Али да сте сигурни да ће тај период проћи и да ћете поново бити своји на своме.

Договорите се са свештеником да се у наредних месец дана барем једном причестите.

***

Свештеник који прегледа моје одговоре са духовне стране Вам саветује да читате Свето Писмо колико год сте у стању, да се изграђујете у вери јер ће то Вашој души дати утеху у туги услед овоземаљског растанка од мајке. Како свети Апостол Павле у Посланици Солуњанима каже:

„Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде.

Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим.

Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.

Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути;

А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Тако утјешавајте једни друге овим ријечима.“

Другим речима, поручује Вам о.Бане,  смрт није крај, смрт је капија за прелазак у Живот Вечни, за оне који верују у Христа.

***

Господ ће Вам помоћи ако будете овако чинили, и наставили да живите по Његовим заповестима, да се исповедате и причешћујете и молите Га за помоћ у тешким тренуцима који ће попут таласа надолазити и спуштати се, тако да ћете имати и времена за предах.

Јавите ми се кроз неку недељу, волела бих да чујем како сте.

Уредник сајта Има наде

 

———————————————-

[1] МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ

Слава Господе, Крсту Твоме Часноме!

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе.

Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре:

Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску,

и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.

О, пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек.Амин.

 

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.