Starac Pajsije svetogorac: kakav pristup treba da imaju pravoslavni psiholozi?

Starac Pajsije svetogorac: kakav pristup treba da imaju pravoslavni psiholozi?

Iz usta velikog svetitelja Pravoslavne Crkve, Starca Pajsija svetogorca, koji je za mnoge od nas bio i savremenik, donosimo dva odlomka iz zapisa njegovih beseda koji su u vezi sa psiholozima i psihijatrima.

Psiholozi koji su verujući mogu se naći u dilemi da li i u kojoj meri osobi treba govoriti o duhovnoj strani života i upućivati ga da potraži i duhovnu pomoć (ili se, nasuprot tome, držati strogo psihološke oblasti zadržavajući svoju tzv. „neutralnost“ i ne namećući, kako psiholozi često kažu, svoja religiozna uverenja klijentu niti ih unositi u psihološki terapijski proces) .

Ruski pravoslavni psiholog Mihail Hasminski na ovo moje pitanje upućeno njemu odgovorio je da je ovaj prvi stav sastavni deo pristupa pravoslavnog psihologa a potvrdu za to sada nalazimo i u rečima Svetitelja.

Urednik sajta Ima nade

 

Starac Pajsije Svetogorac – Pouke

 
 

Sveti starac Pajsije o psiholozima i njihovoj pomoći ljudima koji su u velikoj nevolji kaže ovako:

 
Evo, i oni koji se bave socijalnom delatnošću, imaju u sebi dobrotu. Trče, siroti, ubijaju se od umora za druge.

Neki od njih su završili psihologiju, ali način na koji pokušavaju da pomognu u nekim slučajevima ne deluje. Na primer, jedna od takvih žena odlazi da uteši nekog ko je ostao bez noge, a on joj kaže. „Došli si ovde sa obe noge, i kažeš mi: ‘Dobar dan’, a ja imam samo jednu nogu?“ I šta da mu odgovori? Kako da mu pomogne? Psihologijom? Ako taj čovek ne shvati dublji smisao života, ništa mu neće pomoći. On mora da shvati da će, ako za ovu tešku povredu ne bude roptao, steći u drugom životu ušteđenu nebesku platu. Shvativši to, treba da se raduje. Čak i da drugi ljudi hodaju na četiri noge, on je dužan da govori. „Blagodarim Ti, Bože moj, zato što hodam na jednoj nozi“. Ali kada oni koji se prema životu ne odnose duhovno, pođu da uteše bolesnika, neće znati šta da mu kažu. Na primer, jedan psiholog pođe da poseti tridesetpetogodišnju ženu obolelu od raka, koja ima troje dece. Šta da joj kaže? Ako ta majka ne shvati dublji smisao života, očajavaće razmišljajući o tome šta će biti sa njenom decom. Isto to očajanje koje oseća majka, oseća i psiholog koja je došla da je uteši, ako ne poima i nešto uzvišenije, nešto dublje, duhovnije.

Ako se prvo ne postavi dublje prema samoj sebi, neće moći valjano da pomogne svom bližnjem, kako bi ga posetila božanska uteha.

Tako se siroti psiholozi umaraju ne samo telesno, već se i sekiraju, videći da ne mogu ljudima delotvorno da pomognu. Odnosno, umaraju se dvostruko.

 

O neophodnosti da psihijatri upute osobu da potraži i duhovnu pomoć, starac Pajsije kaže ovako:

 

Ali neki ljudi odlaze kod psihijatra, umesto kod duhovnika.

Ukoliko je psihijatar pobožan, on će ih povezati sa duhovnikom. A ako psihijatar nije verujući, samo će im dati nekakve tablete. Ali tablete same po sebi ne rešavaju problem.

Da bi se ljudi ispravno postavili (prema svemu što im se dešava), da bi popravili stanje svoje duše i prestali da se muče, potrebna je i duhovna pomoć.

 

 

Izvor prvog citata: Starac Pajsije Svetogorac, Pouke, (tom II, Duhovno buđenje), Manastir Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, Vranje, 2009, str. 344-347. 

Izvor drugog citata: Starac Pajsije Svetogorac, Pouke, (tom III, Duhovna borba), Manastir Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, Vranje, 2009, str. 60-61.

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*