Šta su strasti  i kako se boriti sa njima

Šta su strasti i kako se boriti sa njima

Tekst koji je pred vama pisao je psiholog i pravoslavni sveštenik Andrej Lorgus. Tekst ide u dubinu  i u psihološkom smislu i u smislu pravoslavnog pogleda na to šta su strasti, zašto su one u pravoslavnom duhovnom životu nešto negativno sa čime se treba boriti ako želimo psihičko zdravlje i ono najvažnije – spasenje.

Pravoslavno duhovno iskustvo i pravoslavna psihologija koja se na njemu zasniva – strasti i čovekovo potpadanje u ropstvo strasnih želja i navika smatraju za uzročnika čovekove duševne nesreće i širokog spektra psihičkih oboljenja (od  različitih vrsta zavisnosti, gde je delovanje strasti možda i najočiglednije, preko depresije, pa sve do onih za neiskusno oko teže uhvatljivih psihičkih poremećaja ličnosti koji nazivamo u psihologiji narcizam – narcistički poremećaj ličnosti).

Tekst je možda više namenjen pravoslavnim psiholozima, ali je svakako korisno upoznati se i sa mehanizmom delovanja strasti u čoveku, posebno sa fazama delovanja strasti prikazanih u poslednjim segmentima teksta.

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

Psihologija strasti

 

Reč “strast” čuje se u našem govoru tako često zbog toga što ima isuviše mnogo značenja. Razmotrimo neke osobenosti njene upotrebe.

Široki spektar upotrebe ovog pojma u svakodnevnom govoru, u svakidašnjici, otežava njegovu primenu u naučnoj terminologiji gde on ima unekoliko drugačiji smisao. U životnom ili uobičajenom shvatanju pojam “strast” — jeste snažan doživljaj obično praćen zaslepljujuće sjajnim emocionalnim ispoljavanjima i burnim radnjama. Pored toga, po uobičajenom shvatanju strast kao stanje čoveka ima pozitivnu konotaciju: strašću se često naziva ljubav, govori se o strasti da se u nečemu pobedi, takođe i o strastima sporta.

Međutim, u hrišćanskoj antropologiji i asketici, “strast” ima u potpunosti suprotan moralni smisao kojim ćemo se i mi ovde rukovoditi. Reč “strast” u hrišćanskom shvatanju ovoga pojma poseduje nekoliko značenja.

Strašću se naziva svako stradanje, kako ljudsko, tako i bogočovečansko — Stradanje Isusa Hrista. Kada se govori o neporočnim strastima Hristovim koje je On dobrovoljno uzeo na Sebe, misli se na vrlo konkretne stvari. Pre svega, to su prirodne strasti – stradanja koja su proizašla iz Hristove ljudske prirode: glad, žeđ, umor, bol, smrtne muke i Njegove duševne strasti (stradanja duše) zbog prebijanja, šamaranja, izdaje, raspeća…
Po drugom značenju ove reči — to je stradanje čoveka usled dubokog nezadovoljstva, ili zbog veoma snažno doživljene nezadovoljne potrebe, zbog straha, panike, očajanja, ljubomore — jednom rečju “strastvenosti”. Dakle, kao što vidimo i shvatanje strasti kao stradanja, takođe je raznoliko.

Po trećem shvatanju strasti, koje koristi drevnohrišćanska antropologija — to su prirodne strasti. To su strasti koje se u savremenoj psihologiji nazivaju čovekovim potrebama, prirodnim htenjima, kako duhovnim, tako i telesnim. Takvo shvatanje prirodnih strasti srećemo i u drevnih autora, kao naprimer kod Prepodobnog Isaaka Sirina: „Svaka strast koja služi na korist darovana je od Boga. I strasti telesne položene su u telo na njegovu korist i napredak. Takve su i strasti duhovne” [1]. Upravo tako piše i Prepodobni Simeon Novi bogoslov: „Dve su vrste strasti: strasti prirodne (telesne) i duhovne. Prirodne strasti su bezuslovno neminovne. Čovek je zarobljen njima po prirodnoj neminovnosti, ne samovoljno” [2]. O tome pišu i sveti Teofan-Zatvornik, episkop Ignjatije Brjančaninov, kao i Episkop Varnava u njegovom „Iskustvu Svetosti”. Upravo to shvatanje strasti kao prirodnih potreba i htenja čovekove duše i čovekovog tela, čuva se i do dan danas.

Međutim, mi se sada nećemo baviti ni prvim, ni drugim, ni trećim značenjem ove reči. Mi prelazimo na četvrto značenje pojma “strasti” kao poroka, kao grehovne navike, kao sklonosti ka grehu.

 

Ovde treba napraviti razliku između strasti i greha.

 

Pojedinačni grehovni postupak kao činjenica čovekovog ponašanja takođe nas sada ne zanima zbog toga što se on sastoji iz mase drugih psiholoških uzroka.

Ovde ćemo sada govoriti o strasti kao moralnom poroku, kao čovekovoj postojanoj unutarnjoj sklonosti ka grehu — strasti prema čoveku, strasti prema bilo kakvom naročitom stanju. Raznovrsnost strasti je toliko velika da spisak od osam glavnih strasti možemo proširiti na desetine, pa i na stotine [3].

Dakle, govorićemo o strasti kao o poročnoj navici, kao o neprestanom stremljenju čoveka prema bilo kakvom svom kontinuiranom grehovnom postupku. Pri tom mi čovekove strasti posmatramo ne samo kao greh koji on čini protiv Zapovesti, već i kao patološku pojavu u čovekovom ponašanju i čovekovoj duši, a ona se javlja kao bolest duše[4].

Jedno od glavnih pitanja u hrišćanskoj antropologiji strasti je pitanje o poreklu strasti u čoveku: da li je ona svojstvena čoveku po prirodi ili je mu je ubačena spolja od strane nekoga ili nečega, zaražavajući ga.

Iz prvih vekova hrišćanske nauke preovladalo je mišljenje o tome da je čovek sazdan kao bestrasan — to učenje je opšteprihvaćeno. Takođe, Prepodobni Isaak Sirin piše: „Jer je duša po prirodi bestrasna”[5].

No, isto tako je prihvaćeno i stanovište o tome da je strastnost prisutna u čovekovoj dušiod najranijih trenutaka njegovog postojanja. Prepodobni Makarije Egipatski je pisao: „Jer postoji nekakva skrivena skverna-prljavština i nekakva suvišna tama strasti kroz Adamovo prestupljenje koja se raširila i preovladala po svom čovečanstvu uprkos čistoj prirodi čoveka i to-nešto, zajedno pomračuje i skrnavi — i telo i dušu”[6].

Svi Sveti oci ovo potvrđuju: „Strasnost u čoveku potiče od prvorodnog greha i od ličnih grehova svakoga čoveka i prenosi se kroz pokolenja”. Prema tome, hrišćanskom antropologija ustavnovljava da je strast povezana sa grehovnim načelom u čoveku, a nikako sa njegovom prirodom kao takvom. Po svom prvosazdanom ustrojstvu, čovekova priroda je bila bestrasna. Mogućnost da se “zarazi” strastima izazvana je u čoveku usled njegove povređene prirode. Svi se mi rađamo sa mogućnošću da primimo strasti i da obolimo od njih. Ne treba da nas iznenađuje činjenica da se strasti nalaze u čoveku još pre toga nego što on postane sposoban da spoznaje svoje grehe i da se za njih kaje.

Na osnovu ovakvog razumevanja strasti ne može biti ni govora o tome da one mogu biti u nekakvom smislu oživljene ili oduhotvorene. Strast nije biće koje poseduje sopstvenu volju, aktivnost, snagu kako bi zarobila čoveka. Većina pravoslvnih mistika i bogoslova na ovo daje negativan odgovor.

 

Strasti — to nisu duhovi, strasti — to su duhovno-psihičke pojave koje se javljaju u duši čoveka, nastaju i mogu se izlečiti. To su proizvodi čovekove duše, a ne samostalna duhovna bića, slično zlim duhovima – demonima. Niko od otaca ili učitelja Crkve nije strasti smatrao duhovnim bićima.

Sada kada smo objasnili da strast nije deo čovekove prirode, već da se strasnost javlja sastavnim delom čovekovog postojanja ali ne od kada je stvoren, već tek posle njegovog grehopada, pojavljuje se logično pitanje: odakle potiču strasti?

 

Celokupna hrišćanska antropologija priznaje da je uzrok strasti greh. No, u isto vreme, mi govorimo o tome da u čovekovoj prirodi nema takve poročne strasnosti — da li ovde postoji protivrečnost?

 

Već smo govorili da postoji još jedno poimanje strasti — strasti kao urođenih prirodnih potreba i htenja: strast se pojavljuje na osnovu čovekovih prirodnih potreba, ili, po terminologiji drevnih otaca, na osnovu prirodnih strasti.

 

Prema tome, protivprirodne strasti niču na osnovu prirodnih strasti. Bilo koje čovekovo htenje — prirodno telesno ili duhovno, socijalno ili kulturno — sam čovek može preobratiti u strast. Ovo je veoma dobro poznato čoveku koji je stupio na duhovni put svoga usavršavanja i svoga razvoja. Vladika Antonije Suroški govori kako je i samu pobožnost, samu veru moguće dovesti do strasti. Primeri za ovu pojavu su: fanatizam, patološko grehovno stanje zasnovano na dobrom, čestitom, čak i na blagodatnom delu.

A kako dolazi do toga da se prirodna kretanja u čoveku pretvaraju u grehovnu naviku? Po tome ispada kao da je čovekova priroda sklona da se preobraćuje u svoju suprotnost, u nekakvo razarajuće i bezuslovno grehovno načelo?

 

Postoji nekoliko stanovšta o tome kako se to događa. Sjedinjujući bogoslovski i psihološki prilaz ovoj temi, može se reći da se pod strastima podrazumeva ustaljena navika ili tendencija koja se obrazuje tokom izvesnog vremena kao rezultat unutarnjeg delanja. Strast se ne pojavljuje pred čovekom kao nekakav demon da bi se uselio u njega — ona nastaje od stvari sasvim prihvatljivih i prirodnih, kao što su potreba da se jede ili pije. Osobine kao što su opreznost i budnost, pretvaraju se u nepoverljivost i bojažljivost, a potom u agresiju, srebroljublje, i slični primeri. Na taj način strast nastaje neprimetno putem prirodnih psiholoških mehanizama naše duše.

 

Sasvim je jasno da naš život ne može biti idealan i slobodan od greha. Od detinjstva čovek je okružen mnogobrojnim i različitim grehovnim primerima. U velikoj meri grehom nas zaražava i sama kultura. Grehovne navike mi usvajamo u porodici — roditelji često u detetu odgajaju najizopačenije oblike opreznosti i budnosti, u tolikoj meri da jednostavno bude čudno što se kod deteta takav strah nije razvio, iako su roditelji sve činili u tom pravcu. Izvesne navike, na primer, navika da se preterano jede ili mnogo pije, roditelji se često trude da razviju do neshvatljivih razmera, do nekakvog hipertrofiranog funkcionisanja, vaspitavajući decu na viškove hrane i obrazujući u njima naviku prema izobilju i onome što je preukusno. Još je više za čuđenje da neka deca ipak posle svega toga ne steknu takvu naviku u sebi.

Na taj način, u trenutku sazrevanja ličnosti osoba se nalazi u stanju ispunjenosti ogromnom masom raznih grehovnih sklonosti — još uvek ne strasti, već samo sklonosti. Te sklonosti se postepeno i neprimetno pretvaraju u strast. Kod jednog čoveka se obrazuju jedne, a kod drugoga — druge strasti. Neko je prilično otporan prema razvitku određene strasti, a kod drugog se ta strast projavljuje čak i kada nije bilo tog pogodnog miljea kojim se ona podstiče.

Ovde se pokazuje individualnost prirode svake osobe, tendencije njene ličnosti, njena sloboda izbora. Mi ovom prilikom nećemo detaljno razmatrati te mehanizme. Međutim, očigledno je da se ono što je prirodno preobraća u protivprirodno, ono što je prvobitno bila potreba se preobražava u strast kroz činjenje greha usled niza pogrešno postavljenih ciljeva, pogrešnih stavova, lažnih pravila, uključujući tu i socijalne, kulturne, pa čak, ponekad, i iskrivljene moralne ili etičke norme. Uveren sam da naš javni moral obrazuje kod ljudi strasne navike. Čak i traženje istine i pravde može dovesti kod čoveka do stanja strasti, i obolelost i u kliničkom smislu.

Prema tome, nastanak i formiranje strasti — jeste složen mehanizam koji se pušta u pogon neprimetno, prvo putem greha, a potom na osnovu prirode.

Razmotrimo sada sa psihološke tačke ono što je dobro poznato hrišćanskoj aksetici. Prikaz razvoja strasti koji je negde u isto vreme nastao na Istoku od strane Evagrija Pontijskog, a na Zapadu od Jovana Kasijana Rimljanina, isto kao i šema nastanka osam glavnih strasti podrazumeva sledećih sedam stadijuma:

 

 

1. stadijum — “prilazak strasne pomisli” (prilog ili napad). To još nije greh već neko uzbuđenje čoveka koje je nesvesno, a može biti još i neprimetno. Kada objašnjava šta je to prilog (napad), sveti Isaak Sirin navodi sledeću analogiju: Kada u vodi vidiš krugove od kamenčića koji je tu upao, eto to je to: talasanje, uznemirenost zbog nečega. Kamen se ne vidi, kap kiše se ne vidi, ali krugovi na vodi od kapi i kamena — vide se. Eto takav je prilog ili priraženije (napad ili udar). To je nekakvo uzbuđenje čula koje ne privlači pažnju čoveka koji ne vidi uzrok tom uzbuđenju. U tom slučaju ono već počinje da “dejstvuje” u duši. Ovde nema greha, ali ima izvesnog povređivanja čovekove moći opažanja (ruski – vosprijatija) — to je izvesna manjkavost u poređenju sa opažanjem koju imaju svetitelji zbog toga što su svetitelji primećivali priloge još pre nego što su oni mogli izazvati uzbuđenje u duši čoveka. To znači da čovek dozvoljava prilogu da nastane usled nemoći svoje opažajne sposobnosti.

2. stadijum, naziva se sočetanije („ulazak u razgovor sa pomišlju“ , spajanje sa njom). U ovom stadijumu čovek prima to osećanje, odnosno, tom osećanju je dozvoljeno da pristupi unutarnjem psihološkom delanju. Ono počinje da dejstvuje. Psiholozi bi to nazvali opažajnim procesom. Asketika ovaj stadijum posmatra kao neki prelomni trenutak: kod neiskusne duše – duše bez opita, (spajanje) još uvek ne dobija svoju moralnu ocenu. Čovek je već shvatio o čemu se radi, ali on još uvek ne zna kako da se prema tome odnosi. On još nije odgovorio sebi na pitanje: „Da li je to grešno?” — ako je u pitanju askeza. Ako dotični čovek nema nikakvo interesovanje za asketski podvig, tada za njega ovaj stadijum, isto kao i prvi, prolazi neprimetno, ne ostavlja za sobom nikakvih tragova borbe.

3. stadijum u ovom prikazu naziva se saizvoljenje (svesno prihvatanje pomisli, slaganje sa njom) . Ovde već sama reč ukazuje na pojačano dejstvo volje. Ovde, kako govore podvižnici, počinje razgovor s pomislima. Rasprava i poređenje — to je već kognitivno delanje (saznajno postupanje), gde greška uma, ili greška u pogledu postavljenog cilja, ili pak zaboravljanje na Božije Zapovesti, ili prosto duhovno neiskustvo, ili pak uopšte odsustvo ikakvih vrednosnih sistema u čovekovoj duši, po prirodi garantuje njegov poraz. Upravo se na ovom stadijumu u potpunoj meri uključuje čovekova odgovornost za to što se u njemu pojavilo: da li je to želja, potreba, ili prosto nekakav spoljašnji upliv. Ovde već nastupaju sloboda i volja, te ovde po prirodi stvari nastaje i odgovornost. Prema tome, upravo se na ovom stadijumu može opravdano govoriti o grehovnom porazu ili pobedi vrline.

4. stadijum — je borba. Ona je tako nazvana zbog toga što upravo na tom stupnju čovek već tačno zna naravstvenu (moralnu) karakteristiku pomisli koja je u njemu ponikla. I upravo ovde, u punom smislu te reči, počinje borba dobra i zla. Ovde veoma često dolazi do podeljenosti čovekove svesti: može se ili ne, da li je to nešto dozvoljeno ili je nedopustivo, moram ili želim, hoću ili mogu. Svi vidovi upravo te borbe koja nastaje na ovom stadijumu poznati su čoveku od davnih vremena i javljaju se kao tekovina njegove kulture i unutarnjeg razvitka.

5. stadijum ravoja strasti — to je navika. Navika nastaje kada čovek čini određenu stvar ne prvi put. On sada, ne samo da se privikava na činjenje tog dela, već i čini taj određeni greh. Na tom stadijumu slabi borba i dolazi do navike činjenja toga greha.

6. stadijum — plenjenije (ropstvo, zarobljenost). Pomisao, ili već to nešto što je novonastalo u čovekovoj duši, lišava čoveka slobode. Čovek se nalazi pod uticajem i dejstvom pomisli. On nije slobodan. Podvižnici su ovakvo stanje opisali na sličan način.

7. stadijum – strast sama po sebi. Šta je to? Neću se ovde pozivati na svetootačke opise i klasifikacije strasti, već ću dozvoliti sebi da predložim izvesno određenje, koje, sa moje tačke gledišta, prosto konstatuje stanje stvari, premda se i u tome nalazi pokušaj objašnjenja. Uza sve to, radi se o psihološkom, a ne o svetootačkom objašnjenju.

            Strasti — to su autonomni psihički kompleksi koji podrazumevaju mentalne, emocionalne, motivacione, voljne i objektne strukture, sposobne da dominiraju u duši, određujući ponašanje čoveka i utičući na različite strane duševnog života, na psihičku strukturu ponašanja čoveka.

Važno je istaći da je strast — autonomna i zbog toga je ona krajnje postojana i dugotrajna. Čovek upravo i stremi ka postojanosti i autonomnosti. Sa strašću je teško boriti se zbog toga što je ona odeljena od duše čoveka, od njegove volje, od njegovog uma, njegovog htenja — strast kao stvar po sebi, zaštićena je od uticaja volje i uma.

Strast je razarajuća zbog toga što ona zamenjuje samostalno i slobodno ponašanje čoveka. Na mestu prirode niče strasnost. Ovo je moguće pokazati na velikoj količini primera, kada čovek umesto toga da se nasiti, da nahrani svoje telo, on zapravo ugađa strastima. Umesto da adekvatno odmori svoje telo, on spava mnogo više nego što mu je potrebno. U vezi sa seksualnim strastima ne moramo posebno ni govoriti: savremena kultura je erotizirana i seksualizovana.

Na taj način razornost strasti ogleda se pre svega u tome što ona zamenjuje čovekove prirodne potrebe i zauzima njihovo mesto.

 

Strast se preobraća ne samo u naviku — ona postaje crta ličnosti.

 

Ljudi koji još nisu stupili na put asketske borbe, duboko su uvereni da to i jeste crta njihovog karaktera ili svojstvo njihove lične prirode. A zapravo, strast, mada je i veoma drevna, ipak je u odnosu na čovekovu prirodu — nešto što je kasnije nastalo.

Najzad, pomenimo i poslednju karakteristiku strasti:

 

Strast uvek dovodi do stradanja i patnji zbog toga što je ili nezasita, ili agresivna u odnosu prema čoveku. Kao strah, kao neutoljiva žeđ, ona nagoni čoveka da pati, izazivajući nemir i uninije (čamotinju), ugrožavajući emocionalni deo čovekove ličnosti kao i ostale patologije ljudske duše.

 

Reference:

[1] Isaak Sirin, Podvižnička slova, izdavač: Pravilo vere, Moskva 1993, str. 21 (na ruskom: Isaaka Sirianina. Slova podvižničeskiя, M.:Pravilo verы, 1993 S.21).

 

[2] Simeon Novi Bogoslov, Dela u tri toma, izdavač, Sergijev Posad: Svetotrojicka Sergijeva Lavra, 1993, Tom 1. str. 59 (na ruskom: Simeon Novый Bogoslov. Tvoreniя. V 3-h t. Sergiev Posad: S-TSL, 1993, T.1, S.59).
[3] U svakom slučaju, spiskovi grehova koji se objavljuju u pravoslavnoj literaturi mogu sadržati i nekoliko stotina različitih nazvanja grehovnih strasnih poroka, grehova i grešaka. Takve sveske ne mogu dobiti odobrenje Crkve, no, i pored toga, prodaju se u ogromnim tiražima.
[4] Potrebno je takođe tačno odrediti da je upotreba pojama “strast” u našoj temi neodgovarajuća pojmovima potrebe ili emocija. Mi govorimo o strasti kao o poročnoj navici.
[5] Isaak Sirin, Podvižnička slova, izdavač: Pravilo vere, Moskva, 1993. str. 18 (na ruskom: Isaaka Sirianina. Slova podvižničeskiя, M.:Pravilo verы, 1993 S.18).
[6] Prepodobni Makarije Egipatski, Duhovne besede. Sergijev posad: Svetotrojicka Sergijeva Lavra, 1994. B Slovo 4, gl. 9. (na ruskom: Prepodobnый Makariй Egipetskiй. Duhovnыe besedы. Sergiev Posad: S-TSL, 1994.B Slovo 4, gl. 9).

 

 

 

Autor: sveštenik Andrej Lorgus, sveštenik i psiholog

Prevod: Miodrag Rođenkov

Izvor: dusha-orthodox.ru

 

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*