Šta su psihopate i kako nastaju

Šta su psihopate i kako nastaju

U svetlu zastrašujućih događanja u našem društvu ( otmicama, ubistvima maloletnih i mladih osoba od strane psihički poremećenih osoba) mediji se učestalo bave pitanjem specifičnog poremećaja ličnosti koji se u psihologiji naziva psihopatijama.

Kako nastaju psihopate, da li su to neki „monstrumi“ koji imaju neku genetsku grešku koja ih ne čini više ljudima, da li naše društvo i njegovo odsustvo duhovnih orijentira (jasno razlikovanje šta je dobro , šta je zlo, šta je greh, šta je vrlina, šta je porok a šta zdrava navika) potpomaže razvoj psihopatske ličnosti – o tome govori pravoslavni ruski psihijatar Dimitrije Avdejev.

Ovom prilikom se nećemo osvrnuti na medijsko manipulisanje našim narodom kroz pojačano, preterano detaljno i napadno izveštavanje o nesrećnim pogibijama mladih ljudi koje ima za cilj da oči javnosti usmeri u drugom pravcu kako bi se neki politički nepopularni potezi sproveli sa što manje narodnog negodovanja.

Za sada ćemo se ovde baviti samo tematikom našeg sajta –  u ovom slučaju postavljamo tekst koji se bavi tom zagonetnom a zastrašujućom vrstom poremećaja ličnosti – psihopatijama.

Urednik sajta „Ima nade“

 

O poremećajima ličnosti (psihopatijama)

 

Psihopatije predstavljaju anomalije koje se karakterišu disharmonijom psihičkog ustrojstva ličnosti.

Kriterijumi za psihopatiju su sledeći:

1) izraženost psihičkih poremećaja koji dovode do socijalne maladaptacije (društvene neprilagođenosti – prim. urednika sajta) ličnosti;

2) totalna izmenjenost psihičke strukture;

3) relativna stabilnost psihičkih osobenosti, odlika (P. B. Ganuškin).

 

Još tokom prve polovine devetnaestog veka karakterne anomalije opisivane su kao „moralna poremećenost“ (D.Pričard, 1835). 1837. godine B. Morel je pisao da su takvi ljudi „strukturno zaprljani i taj žig će ih pratiti od kolevke do groba, visiće nad njihovom ličnošću i uticati na njih tokom svih perioda njihovog života“. Ideja „moralne poremećenosti“ je odmah zauzela vladajuću poziciju u izučavanju osobenosti ovog psihopatološkog stanja.

Evo osnovnih stavova koji objašnjavaju pojam psihopatije:

F. Pinel (1909) – moralna dezorganizacija slobodne volje;

M. Benedikt (1895) – moralna poremećenost;

L. Mendel (1902) – moralna slaboumnost;

Ž. Pričard (1925) – moralna unakaženost i snažna poročnost;

E. Blejler (1896) je zvao ove ljude „urođenim prestupnicima“; K. Birnbaum – degenerisanim maštarima, L. Arlou – „sizifovim“ tipom ličnosti.

Učenje o psihopatijama formiralo se u okviru ruske psihijatrije u vezi sa stručnim zaključcima (tokom sudskih procesa ovih pacijenata) istaknutih ruskih naučnika-psihijatara S.S. Korsakova (1880), V.H. Kandinskog (1883) i I.M. Balinskog (1884). Opisani simptomi patologije karaktera i njihova klinička analiza u ovim zaključcima opisani su kao konkretno bolesno stanje – „psihopatija“. Ovaj pojam se zatim brzo raširio ne samo u medicinskoj literaturi već i u književnosti (dela A.P. Čehova „Psihopate“ i N.A. Leskova „Stare psihopate“ po materijalima pomenutih procesa i zaključaka).

Razlikuju se strukturne psihopatije koje imaju genetske uzroke – nastale kao posledica različitih oboljenja, trauma velikog mozga, infekcija (organske psihopatije) i stečene psihopatije. Druga grupa psihopatija (stečene psihopatije) je pre svega povezana sa faktorima vaspitanja, situacionim okolnostima, iako sredina i vaspitanje imaju uticaj i na prvu grupu poremećaja. Po podacima različitih stručnjaka, od 5 do 10% stanovništva ima čvrstu patologiju ličnosti. Avaj, naša stvarnost često predstavlja pravu „fabriku“ psihopatskih ličnosti.

Problem „moralne poremećenosti“ je prilično dugo bio u centru pažnje i mnogih ruskih psihijatara i advokata (Andruski, Meržejevski, Dril, Boškin, Rejc). Oni, kao i drugi autori, pridržavali su se koncepcije degeneracije (izumiranja). Po njihovom mišljenju, poroci (ili gresi – prim. autora teksta) kao patološki poremećaji prenosili su se iz naraštaja u naraštaj. Deca iz takvih porodica su imala urođen nedostatak moralnih osećanja i predispoziciju za moralnu obogaljenost. Ova deca, kako ukazuju stručnjaci, nisu u stanju da se nose sa sopstvenim strastima (autor misli na strasti u pravoslavnom značenju te reči: kao grehovne sklonosti – prim.urednika Ima Nade), bivaju podvrgnuta neodoljivim impulsima, njihove naklonosti su izopačene, posebno u oblasti polnosti. Moralno osećanje kod njih je razvijeno samo u začetku ili potpuno odsustvuje. Među negativnim faktorima posebno su se isticali pijanstvo roditelja, njihov nemoralni i poročni život, kriminalna sredina, itd.

V. J. Gidikin je pisao: „Autori teorije moralne bolesti od samog početka su naglašavali zavisnost odgovarajućih devijacija ličnosti (poremećaja – prim. autora) od negativnih spoljašnjih faktora prisutnih u genezi (poreklu – prim. autora) ali i tokom života same osobe.“

Prva monografija u svetu koja je posvećena opisu psihopatije objavljena je u Rusiji 1886. godine od strane V.M. Behtereva. On je između ostalog pisao: „Lica koja boluju od psihopatije ne mogu da se smatraju duševno obolelima u pravom smislu ove reči. Međutim, oni predstavljaju čudna, zagonetna bića koja osećaju, misle i postupaju drugačije od zdravih ličnosti, koji često već od detinjstva predstavljaju duboko poročna stvorenja i koji su skoro sigurni kandidati za duševno oboljenje“. K. Šnajder je pisao da je psihopata osoba koja zbog osobenosti sopstvenog karaktera sama pati i/ili primorava ljude oko nje da pate.

Nije moguće ne složiti se i sa stavovima E. Krečmera (1934) koji je pisao sledeće: „Da bi se otkrila priroda psihopatske ličnosti potrebno je istovremeno uzeti u obzir nasledne osobenosti, egzogene (spoljašnje – prim. autora) telesne povrede u ranom uzrastu kao i uticaj sredine.“ Istaknuti ruski psihijatar V.A. Giljarovski je pisao da „psihopate češće nastaju nego što se rađaju“. O postojanju takozvanih stečenih psihopatija sa velikom sigurnošću su pisali profesori psihijatrije E.K. Krasnuškin, P.B. Ganuškin, kao i drugi istaknuti svetski psihijatri.

Takođe, ne treba doživljavati psihopatske ličnosti isključivo kao asocijalne osobe. Disharmonija ličnosti se pokazuje na veoma mnogo načina. Među psihopatama ima i izraženih histerika i šizoidnih osoba zatvorenih u sebe, takođe i psihoasteničnih osoba koje sumnjaju u sve i dr. Najvažnije je reći da se u prirodi svih ovih simptoma nalazi izgrađena, snažna psihička disharmonija.

Naša realnost nikako ne pomaže psihičkom zdravlju ljudi i često predstavlja, ako se može tako reći, psihopatsku „fabriku“. Socijalna napetost u društvu je veoma visoka. Sa druge strane, suočeni smo sa moralnom krizom. Mnogi ljudi su se našli u stanju duhovnog vakuuma. Mnogo je i onih koji, bez moralnih orijentira u srcu, staju na put greha. Grehovni život nikada i nikome nije doneo duševni mir, radost i spokoj.

Posebnu brigu izaziva duševno i duhovno zdravlje adolescentske generacije. Zamagljeni duhovni orijentiri u društvu kao težak teret padaju na krhke dečije duše. Polovina 13-godišnjih devojčica i dečaka u Rusiji je već probalo alkohol. Prvi kontakt sa cigaretama se u Moskvi spustio na 10 godina kod dečaka i 12 kod devojčica. Niko se danas ne iznenađuje zbog činjenice da školarci često i lako stupaju u seksualne odnose. Svaki deseti abortus učinila je devojčica adolescent. Među mladima uzima maha i narkomanija. Polna oboljenja kod adolescenata, dečija prostitucija, avaj, predstavljaju tužne znake našeg vremena. Pojavili su se tinejdžeri – serijske ubice za šta ranije sudska psihijatrija praktično nije znala. Na osnovu ovoga možemo izvesti zaključak kakav čudovišni stepen agresije u društvu ovi slučajevi oslikavaju. Iskušenja za decu počinju već od najranijih godina.

 

Evo redova iz pisma jedne mlade majke:

 

„Deci su ukrali detinjstvo. `Zahvaljujući` televiziji i medijima mala deca već znaju šta je seks, kako i sa kim se može time baviti. Da li će oni biti u stanju da, kada porastu, shvate šta je ljubav? Pogledajte kakve crtane filmove puštaju deci. Filmovi su nemoralni i glupi. Zar je moguće da nam namerno psihički oštećuju decu? A kakve igračke prodaju: nindže, došljake iz svemira, robote i dr. Zbog čega? Šta ove igračke mogu da donesu deci?“

 

Avaj, pisma nalik na ovo autor dobija u velikom broju i u svakom pismu je – bol i tuga roditelja zbog onoga što se dešava oko nas.

Veoma je zanimljivo istraživanje koje su sproveli policija i ustanova narodnog obrazovanja u gradu Fulertonu, u državi Kalifornija (SAD) marta 1988. godine. Evo i njihovih rezultata.

Osnovni problemi u školi 1940. godine su bili:

– učenici razgovaraju za vreme časova;

– žvaću žvaku;

– galame i trče po hodnicima;

– izlaze iz reda;

– ne oblače se po pravilu;

– svađaju se u razredu.

A evo kako su izmenili osnovni problemi nakon 48 godina:

– upotreba narkotika;

– upotreba alkohola;

– trudnoće;

– samoubistva;

– silovanja;

– pljačke,

– prebijanja.

 

Svaki komentar je suvišan. A od tada je prošlo četvrt veka i situacija je postala još gora. Američki način života nam se već nekoliko decenija nameće, kako nama tako i našoj deci. I u Rusiji se aktivno stvara potrošačko društvo. Do čega će to dovesti? Neutešne prognoze se prosto same nameću.

 

Vratimo se opisu psihopatije.

 

Psihopatija zauzima prelazni položaj između psihoza i neuroza. Po nekim karakteristikama psihopatija „ne dospeva“ do psihoza (po pravilu, u kliničkoj slici nema halucinacija, bunila i drugih simptoma psihoze) ali se i suštinski razlikuje od neurotskih poremećaja. U neurozi postoji povezanost simptoma sa nekim emocionalno značajnim događajima, situacijama i životnim okolnostima koje izazivaju zabrinutost osobe. A psihopata je, kako se kaže, uvek psihopata. Naravno, u određenim životnim trenucima njegovo ponašanje može da se dekompenzuje, dok se u drugim periodima uočava relativna kompenzacija, ali generalno izvitoperena psihopatska podloga ostaje. Ako pacijent ima savest i osećanje krivice onda tu psihopatija nije u pitanju. Po tvrdnjama nekih psihijatara, psihopata nema savest niti osećanje krivice. U najboljem slučaju psihopata može posedovati samo neko osećanje nelagodnosti zbog ovih ili onih znakova psihopatskog karaktera.

Ako čovek koji strada od neuroze, uslovno govoreći, šteti samom sebi, psihopata svojim ponašanjem šteti i ljudima oko sebe. Bez sumnje, stepen izraženosti psihopatskih crta kod osobe koja ih poseduje varira od slučaja do slučaja. Suštinski se razlikuje i klinička slika pojedinih vrsta psihopatskih poremećaja. Tako se na primer razlikuju: histerična, reaktivno-labilna, razdražajna, usporena psihopatija i dr. U prethodnim klasifikacijama smo mogli da naiđemo, na primer, na sledeće raznolikosti psihopatije: čudaci, maštari, lažljivci, emocionalno otupeli, razdražljivi, nervozni, depresivni.

U negativne faktore koji komplikuju tok psihopatije ubrajaju se alkoholizam, narkomanija i druge hemijske i nehemijske zavisnosti, povrede glave i mozga, telesna oboljenja (u kombinaciji sa promenama uzrokovanih starenjem). „Bunilo postupaka“ – na ovaj način se ponekada opisuje psihopatsko ponašanje. U poslednjoj psihijatrijskoj klasifikaciji umesto termina „psihopatija“ koristi se termin „poremećaj ličnosti“.

Lečenje psihopatije predstavlja dug, težak proces koji često ne daje rezultate. Isto to se može reći i za duhovnu rehabilitaciju psihopatskih ličnosti.

 

Međutim, što nije moguće čoveku – moguće je Bogu.

 

Autor: Dimitrije Avedejev, ruski pravoslavni psihijatar

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: sajt Dimitrija Avdejeva

 

 

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*