Siguran oslonac u prevazilaženju krize (2.deo)

Siguran oslonac u prevazilaženju krize (2.deo)

Možda ćete od ljudi kojima pomažete takođe dobiti podršku i saosećanje, razumevanje i brigu, jer niko ne može tako da razume čoveka koji strada, kao osoba koja sama strada ili je stradala. Takav čovek je istinski sposoban da saoseća u vašoj žalosti i radosti, za razliku od mnogih lažnih prijatelja koji ne mogu da vas razumeju u nesreći, koji su u radosti sa nama, a u žalosti nestaju pod različitim izgovorima. Čak ako i sami ne vidite ljude kojima pomažete, ali znate da to činite njih radi i u tom slučaju ćete osetiti zahvalnost. Dobro je metafizično. Ono se vraća kada ga ne očekuješ, i to na potpuno zadivljujući način, iz pravca gde ne možeš ni da očekuješ. Dobro ne propada i ne nestaje. Čineći dobro mi sami na neshvatljiv način postajemo bolji.

Razumljivo je da je zahvalnost postoji od strane ljudi kojima ste pomogli. To je važno, ali vi ipak želite da zahvalnost i priznanje dobijete i od NJEGA (NJE). Šta sa tim?

Vrlo je jednostavno. Nakon što pomognete nekome najpre ćete osetiti da vam je iskrena zahvalnost od ljudi koji su u nevolji potrebnija, nego neiskrena od NJEGA (NJE). Stotinu puta sam to video i nastavljam da viđam svaki dan. Kada čovek vidi da postoje ljudi kojima je još teže nego njemu često preosmišljava sopstvenu situaciju. Dolazi do realnog shvatanja sopstvene situacije, a ne narcisoidnog i naduvenog podizanja mišljenja o sebi. Sem toga, izdigavši se iznad situacije čovek često može da uvidi efikasne puteve njenog prevazilaženja. Pogled na situaciju sa strane pomaže nam da pomognemo drugima, primorava nas da se odvojimo od svog „Ja“.

Svima je poznato znaju da vrlo često čovek koji preživljava krizu počinje da oseća nepoverenje prema drugim ljudima. To je normalno. Kada doživimo povredu,  strah od ponovne povrede primorava nas da budemo veoma oprezni. Međutim, opreznost zatim prelazi u potpuno nepoverenje, a nepoverenje nas sa svoje strane lišava kontakta, pažnje, mogućnosti da stvaramo nove odnose, itd. Pritom nam je nakon traume veoma teško da se naučimo da verujemo u ljude. Vrlo se bojimo da ne dobijemo novu traumu.

U takvoj situaciji nam opet pomaže naša žrtvenost, milostinja i dobra dela. Sve to nam pomaže jer sami biramo objekat milosrđa i ništa ne tražimo zauzvrat. Iskreno pomažemo ne osećajući od tih ljudi opasnost od nanošenja traume. Ljudi u ogromnoj većini (čak i ako nam to ne govore) osećaju zahvalnost prema nama. I mi to vrlo dobro osećamo. U isto vreme topi se led nepoverenja prema svetu u nama i mi se brzo isceljujemo od traume.

Nakon što se čovek odupre jednom nogom o tvrdo tle milosrđa bol odmah počinje da nestaje, život se ponovo nastavlja, javlja se razumevanje i sigurnost. Obično se čovek koji pomaže drugima uključuje u novi krug opštenja koji poseduje druge, istinske vrednosti zasnovane na uzajamnoj podršci, saosećanju i pomoći. Pogledajte na volontere! Kakvi su to ljudi! Oni se u korenu razlikuju od prosečnih kolektiva. Tamo je obično istinski, pravi život, tamo su istinske vrednosti, iskreno opštenje i prijateljstvo – zaista neophodne stvari.

Dolazeći u taj kolektiv možete naći i istinski život i sigurnu podršku za sebe. U slučaju da niste u grupi volontera već kao pojedinac činite dobro delo, svest o koristi drugome, svest da ste drugome potrebni i osećaj saosećanja sigurno će u vama zameniti sve bolne simptome koje je kriza pokrenula.

Želeo bih da kažem par reči o još jednoj pozitivnoj pojavi koja se tada događa. Nije tajna da nakon teških raskida, nakon drugih teških kriza čovek oseća unutrašnju opustošenost. Ta praznina čini život neizdrživim. Potrebno je ispuniti prazninu, unutrašnji vakuum koji prosto usisava. Dobra dela, milosrđe, činjenje milostinje najbolja su sredstva da se ta praznina ispuni i to novim sadržajem, najboljeg kvaliteta.

Sem toga, još jednom naglašavam, stajete na čvrsto tlo izišavši iz smradnog blata krize. Postavivši jednu nogu na čvrstu osnovu milosrđa i dobra imate gde da stavite i drugu. To je realno izuzetno čvrsta osnova za savladavanje krize.

Potpuno sam ubeđen da je za izlazak iz krize ovaj korak jedan od najjednostavnijih, lako ostvarivih i efikasnih.

Moja lična zapažanja (kao i drugih kolega koji rade u našem Centru) potvrđuju  da ljudi koji preživljavaju krizu porodičnih odnosa i koji počnu da na jedan ili drugi način pomažu drugima bukvalno četiri puta brže izlaze iz krize. Ponekad se izlazak iz krize događa toliko brzo da si čak i zadivljen time!

Naravno, neki mogu da pomisle da trenutno nisu u stanju da pomažu drugima. U pitanju lukavo opravdanje. Čovek koji tone ne može reći spasiocu da nije u stanju da bude spašen. To je glupo. Da biste se spasili jednostavno je NEOPHODNO da učinite napor za svoje spasenje.

Mnogo ljudi koji čita ovaj tekst oseća se kao da je na usahlom polju, ne znaju da šta dalje da rade i preduzmu. Svi žele da to polje oživi, da donese plodove, da raduje oči i srce. Najjednostavnije što može da se uradi je da se u sebe uzmu semena dobra i poseju na tom polju. Bez semena nema klijanja, bez dobra nema ljubavi, bez srdačnog truda ne može biti sreće… Želim da primetim da kada idete putem milosrđa, pomoći drugima i saosećanja ne gubite ništa, ne rizikujete ništa. Novo pozitivno iskustvo predstavlja uvek dobitak, ne gubitak.

Na kraju želim da ispričam nekoliko tipičnih slučajeva.

Za pomoć mi se obratila mlada žena koju je napustio muž. Bila je u veoma teškom, depresivnom stanju. Nije mogla normalno da jede (nije bilo apetita), loše je spavala, imala je izuzetno povišen krvni pritisak na nervnoj bazi, hronična psorijaza se aktivirala. Neprestano je analizirala situaciju zbog koje su se raspali njihovi odnosi (tim više što je sama bila veoma odgovorna za to). Neprestane prisilne misli joj nisu dale da se opusti. Takođe je imala i samoubilačke namere. Nije videla izlaz. Smatrala je da je ništa neće spasiti osim pomirenja sa mužem za šta nije bilo nikakvih šansi. Ona je to vrlo dobro shvatala. Predložio sam joj da se malo odvoji od svoje tragedije i da pomogne porodici sa detetom obolelim od raka. Na moj nagovor se složila sa naporom. Išla je tamo četiri puta. Peta poseta se poklopila sa sahranom deteta. Nakon toga je mnogo shvatila, počela da podržava roditelje u tuzi i… kod nje je sve prošlo. Duševne muke su odstupile, čak je psorijaza prešla u remisiju. Njeno psihološko stanje je postalo normalno. Prekinuli smo konsultacije, počeli da se čujemo sa vremena na vreme jer njoj više psihološka pomoć više nije trebala. U slobodno vreme je počela da se bavi volonterskim radom i… kroz mesec dana muž se vratio iako, priznajem, nisam čak ni verovao u takvu mogućnost.

Druga žena koju je napustio muž, došla je na razgovor kod mog kolege u stanju najteže depresije. Ona apsolutno nije videla izlaz. Situacija se komplikovala time što je imala već 42 godine, dece nije bilo. Sa odlaskom muža otišla je i poslednja nada. Kada je došla na drugu po redu psihološku konsultaciju, upoznala se u Centru sa drugom ženom čije je dete bilo veoma bolesno. Razgovarale su, žena je osetila saosećanje, počela da pomaže majci deteta. Počela je da odlazi u dom bolesnog deteta, da joj pomaže (imala je finansijske mogućnosti). Četvrte konsultacije nije ni bilo. Nakon što je počela da pomaže toj porodici, odmah je počela naglo da joj prolazi depresija (Depresija je bila veoma snažna. Hteli smo da je pošaljemo na razgovor kod psihijatra).

Sada ona aktivno pomaže porodicama u kojima ima obolelih od raka. Stvorila je fond pri svojoj komercijalnoj firmi.

Još jedan mladi čovek, koji je imao dobar, dobro plaćeni posao, nalazio se u stanju depresije koja je dugo trajala. Žena ga je napustila zbog njegovog najboljeg prijatelja. On to nije mogao da preživi i počeo je da pije. To mu, naravno, nije pomoglo jer je sam alkohol depresiv (anti-depresivne osobine pokazuje veoma kratko na samom početku sistematske upotrebe). Potpuno se izolovao od drugova (bila ga je sramota jer ga je napustila žena). Prestao je da živi ispunjenim životom, uopšte nije pokušavao da izgradi druge odnose.

Nakon pola godine takvog života razvio se alkoholizam. Pritom iako je i išao svakodnevno na posao, kvalitetno ispunjavao svoje obaveze, prestao je da vidi smisao u zaradi novca i tom poslu. Pomoglo je čudo. Pitali su ga da finansijski pomogne u jednom delu milosrđa za konkretne bolesne ljude. On je pomogao bez posebne želje, ali ga je zainteresovalo da vidi gde je otišao novac. Kada je video realne rezultate pomoći ljudima od njegovog novca, odjednom je uvideo smisao u svom radu. On je zaželeo da pomogne još, a za to je trebalo uzeti i dopunski posao! Kada je uzeo dodatni posao, izjasnilo se da je to nesmestivo sa alkoholom. Odbacio je piće. On je davao, naravno, samo deo svoje zarade, ali i to je bilo dovoljno da vidi plod svoje pomoći. On je osetio da je neophodan drugima i počeo da izlazi iz depresije. Kroz pola godine stvorio je novu i jaku porodicu. Nedavno se u njihovoj porodici rodila kćer. Do sada aktivno pomaže na projektima milosrđa koji ga je na tako čudesan način izbavio od depresije. To je istinsko čudo jer da se to nije dogodilo on bi bio samo još jedan alkoholičar više. U svakom slučaju, uveren je da bi se to neizostavno dogodilo da nije pokušao da pomogne dobrom delu. Nažalost, primera takvog žalosnog kraja ima premnogo.

Ovu priču nam je ispričala Marija.

Znam jednog čoveka, koji je mogao da pomogne starima, bolesnima ili napuštenoj deci novcem, ali je odlučno odbijao da bude u kontaktu sa njima. Kaže, nemam strpljenja, duševnih sila, a decu uopšte ne volim. Deca će to osetiti i biće im još gore. Jednom su ga poznanici dovukli u dečiji dom. Upravo u trenutku kada su se problemi javili kod njega. I eto on stoji u svom lošem raspoloženju među decom koju „ne voli“ i koji trče ka „teta Katjama“ i „čika Romanima“ i oseća se usamljen. Zatim su sve „tete“ i „čike“ počele da se bave decom, korice cvetne sveske se ispunjavaju. Naš heroj stoji sav nesrećan zbog svoje „nedostojnosti“ i problema. Stoji, stoji, gleda – „teta“ i „čika“ ima malo, dece je mnogo. Ništa ne umeju sama, sve treba pokazati, prosto se grabe za pažnju. Kada je žalost zbog toga prevazišla sva njegova razmišljanja o nedostacima pljunuo je na njih i pohitao da pomogne deci. Kako su skočila na njega, kako su ta tri sata proletela! I šta?

Ni jednom se čak nije ni setio da ne voli decu, ni jednom se nije naljutio. Kako biti ljut, oni i onako brigu ne vide, idu neočešljana i u pocepanim papučama, vaspitači samo naređuju. Kada je došlo vreme da se ide, deca nisu samo teta Katjama, čika Romanu, već i njemu išla kao rođenom da se zagrle pred odlazak. Tu je on i shvatio da nije bitno da li on tu voli, da tu nisu važni njegova ljubav i duševno stanje. Njega vole! Zato što je došao i udelio im delić svog vremena. To osećanje ga je tako grejalo na putu kući! On im je potreban, kakav god bio. Od tada on tamo odlazi, retko, ali redovno. Dušu otkravljuje i decu greje.

autor: Mihail Hasminski

prvi deo teksta možete pročitati ovde

© Pobedish.ru
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*