Siguran oslonac u prevazilaženju krize (1.deo)

Siguran oslonac u prevazilaženju krize (1.deo)

Najtipičniji problemi koji prate psihološku krizu su:

– suženi, često paničan pogled na problem, nemogućnost da se isplanira način za rešavanje problema kao i budućnost uopšte;

– stalno prisutan strah, zabrinutost;

– prisilne misli, depresija;

– nesanica;

– očajanje;

– usamljenost, osećanje krivice;

– psiho-somatska oboljenja i sl.

Čovek se davi u ovom blatu. Pokušaj da se strah priguši i otupi alkoholom, da se prisilne misli potisnu šetnjom, a nesanica leči kofeinsko-nikotinskim „dijetama“ dovodi samo do daljeg pogoršanja psihološkog i fizičkog stanja. Pokušaj da se prevaziđe usamljenost podstiče na rizična poznanstva koja opet nanose novu traumu. Pritom, često čovek koji strada oseća da što više pokušava da izađe iz tog stanja, to dublje upada u  njega. To često dovodi do očajanja pa čak i odsustva želje za životom. Zašto se to dešava?

Rešenje je očigledno. Kada želiš da izađeš iz blata treba da se osloniš nešto čvrsto i pouzdano. Potpuno je besmisleno da se izvlači čas jedna, čas druga noga bez uporišta, bez tačke oslonca. Međutim, nalaženje čvrste i sigurne tačke oslonca još uvek ne znači sigurno spasenje. Ali – to je prvi stvarni korak ka spasenju. Bez oslonca spasenje nije moguće.

Takvih oslonaca je malo i u ovom tekstu bih želeo da govorim samo o jednom od njih u čiju efikasnost smo se moje kolege – psiholozi – i ja uverili u svom radu već stotinu puta. Ni jednom nisam sreo čoveka koji bi se oslonio na tu tačku i koji bi zažalio zbog toga. To uporište može naći svako i na njega se može se osloniti uvek. Šta je u pitanju?

Dobra dela i milostinja. Objasniću zašto baš to.

Kada nesreća dođe čovek obično gubi osećaj samopoštovanja. Zapravo to i nije tako loše, pod uslovom da se učimo smirenju i smireno smanjujemo nivo zahteva realno ocenjujući sebe. Međutim, mi to ne umemo da radimo i zato nas gubitak samopoštovanja dovodi do očajanja. Mnogi ženski časopisi kao i neki samozvani psiholozi daju u takvim slučajevima neodgovorne savete koji dovode do još goreg stanja i teških posledica poput:

Zaboravi psihološku traumu (čoveka, situaciju, itd.)

A kako da je zaboravi? Psihotrauma neprestano „kljuca“ u mozak, prisutna je kroz prisilne misli i traži emocionalni odgovor istovremeno iscrpljujući psihološke resurse. Puka želja da se trauma zaboravi je nedovoljna. Ona neće otići tako lako.

Moguće je međutim sebe preusmeriti u pravcu pomaganja drugim ljudima, misliti o njima, saosećati sa njima. Kao prvo, u tom slučaju pomaganje drugima smanjuje vreme sopstvenog stradanja i zamornog „doživljavanja“ gubitka. Samo tako klin koji je ušao u vaše srce i svest, možete izbiti klinom saosećanja i realne pomoći drugim ljudima. Pogledajte oko sebe! Masa ljudi je izlazila na kraj sa svojim problemima JEDINO zahvaljujući pomoći drugima.

Zabavi se, skreni pažnju“.

Ovo je toliko bezuman i neefikasan savet, a koji se tako često susreće. Drugačije se taj savet može formulisati ovako: „Zaboravi se, pobegni povremeno od realnosti.“ I šta onda? Svejedno se opet vraćamo u realnost. I taj povratak se još bolnije preživljava. Uporedio bih ga sa mamurlukom. Čovek došavši ponovo u normalno stanje shvata da je pokušaj bekstva od realnosti bio uzaludan. Problem nigde nije otišao. Samo smo besmisleno izgubili vreme.

Kako smisleno odvući sebe od teskobne stvarnosti? Opet – činiti dobra dela! Tvrdim da nijedan čovek ne može reći da je uzalud proveo vreme nesebično pomažući drugima, za razliku od čoveka koji je jednostavno pokušao da privremeno pobegne od sebe, poslušavši glupe savete (ništa ne dobivši, ponekad čak i izgubivši).

Podignite sopstveno mišljenje o sebi“.

Predlaže nam se da stanemo pred ogledalo i da sebi govorimo kako smo predivni, lepi, pametni i uspešni. To jest da veštački sebi šapćete ove stvari. I zaista mnogi to rade. I polazi im za rukom! I do čega dovodi sve to? Do (vrlo često neosnovanog) podizanja mišljenja o sebi. Nivo zahteva raste, a u realnosti se ništa u odnosu sa čovekom ne menja. To jest, daščica se podigla ali niko zbog toga nije počeo više da skače. Privremeno je možda i pomoglo, ali istinski to ne spasava. Naprotiv, ubedivši se da ste tako značajni još će teže biti da odgovorite na pitanje: „Ako sam tako značajna, najbolja – zašto su me povredili? Zašto me nisu cenili? Zašto se svi istog trena ne bacaju pred moju ličnost sa izvinjenjima i predlozima pomirenja?“ Nastaje veliki nesklad između visine očekivanja i realnosti. Kriza se produbljuje.

Još jedan savet koji principijelno ne može pomoći, već jedino privremeno oslabiti simptom krize je:

Napravite novu frizuru, promenite imidž, obradujte sebe.“

Nemam ništa protiv takvih postupaka, ali sve to nije u stanju da stvarno reši nastalu situaciju. Ovde se opet govori o podizanju sopstvenog mišljenja o sebi samo iz drugog ugla. Javlja se drugo pitanje: „Ko će me ceniti sa novim imidžom? Meni je potrebno da ON to ceni, a ne svako ko prođe. ON me i dalje ne ceni!“

Nema željenog efekta. Ili ga ima ali sa negativnim znakom. Nakon što je tako mnogo učinjeno za sopstveno ulepšavanje i stvaranje novog imidža, osoba zbog koje je to učinjeno ne ceni te napore. Možda to i postaje prijatno, ali u principu ne pomaže izlasku iz krize. To je površna mera koja može da donese samo privremeno olakšanje.

Dakle, šta uraditi? Kako povisiti sopstveno mišljenje o sebi i pomoći sebi? Ne treba samo veštački duvati taj vazdušni balon samopoštovanja, već dobiti realno, osnovano, poštovanje od drugih ljudi.

To nije teško učiniti. Oko nas se uvek nalaze ljudi kojima je pomoć potrebna. To mogu biti stariji ljudi, bolesni, deca, porodice sa više dece i slično. Mogu biti ljudi koji su dospeli u teže situacije od nas samih. Pomoć može biti različita: besplatna pomoć, molitva za druge, uteha onih kojima je teško. Pomoć može biti rad u organizacijama i fondovima koje ukazuju pomoć unesrećenim i ljudima kojima je pomoć neophodna. Takođe i pojačana materijalna pomoć projektima i konkretnim ljudima.

Dobra dela mogu da se čine na regularnoj bazi. Ona treba da se vrše bez želje da se uauzvrat dobije zahvalnost, kao i da smo svesni  koliko zapravo malo činimo. Očigledno je da će ovi ljudi preživeti i bez nas, a nama će biti jako loše bez mogućnosti da im pomognemo. Veoma je dobro i da zbog nekog dobrog dela oduzmete nešto sebi ili uložite trud u radu na sebi. Na primer, date novac koji ste planirali da potrošite na sebe, ili savladate prezir, pobedite svoje „ne mogu“ i počnete da činite nešto što ranije niste hteli ni umeli. Ne obmanjujte se: dati odeću u dečiji dom koju ste želeli da bacite ili dati siromahu 20 dinara uopšte nisu dobra dela o kojima govorim.

Učestvujući u dobrim delima vi ćete, bez sumnje, dobiti zahvalnost i uvažavanje. Pri čemu će to biti ISTINSKA zahvalnost i ISTINSKO uvažavanje. Čak ako vam to niko i ne kaže svejedno ćete znati da ste učinili nešto što je dobro, plemenito i zaista neophodno. To će vam neminovno povisiti sopstveno mišljenje o sebi, ali mnogo više i osnovanije nego da ste sledili goreopisane savete. Hteo bih da napomenem da ne treba pomagati drugima jedino sa ciljem da se dobije nešto za sebe. Potrudite se da pomognete drugima jednostavno radi njih samih. Činite dobro radi samog dobra!

nastaviće se…

autor: Mihail Hasminski

© Pobedish.ru
© Imanade.org (prevod)

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*