Savremena depresija

Savremena depresija

 – Po čemu je savremena depresija specifična? Sa kakvim problemima vam se ljudi najčešće obraćaju?

– Priroda neurotičnih poremežaja se za poslednjih 10-15 godina bitno izmenila, postala je komplikovanija, haotičnija. Stalno raste nerazumevanje između najbližih ljudi. Ljudi kao da su se „otrgli sa lanca“: žure da žive, plaše se da će ostati usamljeni i žure da sami „odrade“ i „srede“ svoju sudbinu.

Zato su rane polne veze postale norma, broj abortusa se povećava, a nevenčani brakovi već odavno više nikog ne čude. Sve ove pojave su povezane sa specifičnostima savremene depresije. Koren je u tome što navedeni modeli ponašanja nisu svojstveni ljudskoj prirodi. Često nam ih nameće društvo u kojem živimo. Čovekova priroda se protivi ovom nametnutom modelu. Samo što sami ljudi to ne shvataju. Konflikt se pretvara u neurozu koja izaziva depresiju.

Najčešće na konsultaciju kod mene dolaze žene. Dolaze u suzama: svuda unaokolo su izdaja, prevare, kleveta, laž. Žalbe su tipične: „Muž je hladan i ravnodušan, deca su odrasla, usamljena sam“. Za žene su kao i u sva vremena aktuelni problemi usamljenosti, nedostatka ljubavi, pažnje i brige. Takva je ženska priroda. Uzgred da kažem, krajnje retko dolaze žene sa depresijom zbog toga što ne napreduju u karijeri i to je prirodno.

Statistika tvrdi da se žene razboljevaju dva puta češće nego muškarci. Zašto? Možda muškarci imaju poseban imunitet na depresiju? Ne, objašnjenje je krajnje jednostavno – oni se mnogo ređe od žena obraćaju za lekarsku pomoć dajući prednost tome da simptome depresije guše alkoholom, da uzimaju medicinske preparate, da „urone“ u posao.

Po pravilu, više su podvrgnute depresiji žene od 35-45 godina. Obično u to vreme nastupa kriza srednjih godina. Prvo poluvreme života je već odigrano, deca su poodrasla, pojavljuje se kriza u bračnim odnosima. Spoljašnji izgled više nije kao u dvadesetogodišnje devojke. Možda se događa i da zdravlje počne da popušta, nakuplja se zamor, umor.

Žena osmišljava vrednosti u životu, osvrnula se i shvatila je – iza leđa je već veliki deo života. Šta dalje? Da iznosi još nekoliko haljina i nekoliko pari cipela? Da napravi novu frizuru? Da ode u inostranstvo na odmor? Da, nije ni to loše. Ali sve to je već bilo. Nešto nedostaje. Šta? Često od žena koje dolaze da ih primim čujem da su iznutra prazne i da nemaju snage da žive.

Znate duševno stanje savremenog čoveka se može uporediti sa krčagom razbijenim u paramparčad. Ljudi idu s gomilom krhotina u sebi i ranjavaju i sebe i okolinu. Delimično se porast broja psihičkih bolesti može objasniti time što se ljudi nalaze u „stalnoj trci“, organizam ne izdržava preopterećenje, lavine informacija, stresova.

Međutim, s moje tačke gledišta porast broja psihičkih oboljenja se pre svega može objasniti time što su mnogi ljudi izgubili istinski smisao života. Duhovni.

 – Ali, svaki čovek ima svoj smisao života. Kako shvatiti da li je on istinski ili nije?

– Nevolja baš i jeste u tome što svaki čovek samostalno pravi svoju lestvicu vrednosti. I ne gradi je na čvrstom duhovnom temelju, već na sopstvenim predstavama o životu.

Ona koja „prati modu“ plače zbog toga što nema novu firmiranu haljinu i što su izašle iz mode cipele, što je „taj i taj“ počeo da se udvara „toj i toj“, a „ona“ je lepša i pametnija od nje. Momak tuguje zbog skromnog džeparca koji hoće da potroši na zadovoljstvo. Žena plače zbog uvrede što je muž vara, a muž sa svoje strane zbog toga što trpi neuspeh u karijeri. Lekar, inženjer, advokat – svi su nezadovoljni što malo zarađuju. Svi plaču i tuguju- zapazite, to čine čak i ako žive u raskoši i bogatstvu.

Još jednom ću reči da glavni uzrok neuroze nisu stresovi ili neprijatnosti, već čovekova ličnost. I to ličnost koja se nalazi u unutrašnjem neskladu. U svakog čoveka je od rođenja utkana duhovna osnova. Dobro bi bilo da se ona razvija i umnožava. Ali čovek živi u takvoj sredini gde ga sa svih strana zovu: Uzmi sve što ti život pruža!

Dakle, ako nisi otkinuo od života „slatko parče“ – onda je to sve užasno, to je sve loše i tvoj život je neuspešan. Ljudi se pecaju na ovaj mamac. Zato sveta filosofija hedonizma „jedi, pij, zabavljaj se“ i isisava zadovoljstvo iz takvog života.

Pre ili kasnije čovek postaje svestan lažnosti ovog puta. Nametnut i lažan sistem vrednosti ruši se kao kula od karata. Čovek trpi potpuni krah. I neizbežno postavlja sebi pitanje – zašto, u ime čega vredi živeti? Ako nema odgovora, čovek onda zapada u tugu, žalost, depresiju.

– Zar svi doživljavaju ova osećanja razočaranosti? Danas se atkivno propagira lik egoistične karijeristkinje koja gazi ljude, trudi se da uspe po svaku cenu, baš je briga za sve. Zar i ona pada u depresiju?

 – Bogatstvo, uspeh i karijera ne spasavaju od depresije i neuroza. Jedan mudar čovek je rekao: „Ne želim vam ni bogatstvo, ni slavu, ni uspeh, čak ni zdravlje, već samo duševni mir. To je glavno. Ako budete imali mir – bićete srećni.“

Povišen nivo čovekovih želja koje se nisu ostvarile uvek ostavlja u duši osećanje nezadovoljstva, tuge, gorčine, ozlojeđenosti. A tuga dolazi kad neka strast nije našla zadovoljenje. Na primer, čovek nije dobio onaj iznos novca koji je želeo. I počela je da radi neuroza, jer ona nastaje pri sudaru željenog i stvarnog.

Ako se u temelj svega stavi luksuz – džip, skupa bunda od nerca, brilijantska ogrlica, i nešto s ovog spiska ne kupi, razviće se jaka neuroza i depresija. Čovek se lišava unutrašnjeg mira koji se držao na ova „tri stuba“.

A ako se prioriteti postave drugačije: na prvom mestu – duhovne vrednosti, pa tek onda – karijera, uspeh, skupe stvari, tada materijalni neuspesi neće pokolebati čovekov unutrašnji duhovni oslonac. Shvatite da vidljiva materijalna blaga nisu glavna stvar u životu. Ove stvari prosto „ukrašavaju“ naš život. Jedna poznata pevačica u intervjuu na pitanje: „Da li se radujete skupoj haljini?“, odgovorila: „Naravno da se radujem, otprilike deset minuta“. Avaj, to je realna cena najskuplje stvari.

Osim toga, ako se žena ostvarila profesionalno, dostigavši vrtoglavi uspeh, to uopšte ne znači da u njenoj duši vlada mir. Ostvarila je ono o čemu je sanjala. Njen put nije bio lak: da bi se gazilo preko drugih ljudi treba dobro obraditi svoju svest da je ne uznemirava zbog „sitnica“. Po pravilu, egoistične karijeristkinje o kojima govorite su duboko nesrećne osobe. Njihova okolina vidi samo spoljašnji sjaj, a u njihovoj duši je ista ona gomila krhotina.

Osim toga, žene koje su svoj život posvetile karijeri ili uopšte nemaju porodicu ili je ona na ivici raspada: muž je počeo da gleda sa strane, deca su postala neobuzdana. I ove činjenice izazivaju neurozu. Uzgred da kažem, uspešne i bogate žene izdaju i prevaru najbližeg čoveka doživljavaju apsolutno isto kao sve žene.

– Da li depresija ima duhovni koren?

 – U principu, razlikujemo nekoliko vrsta depresije. Pritom statistika tvrdi da je otprilike svaki peti neurotičan slučaj povezan s time što je čovek izgubio smisao ili nema smisao života, ili je povezan sa konfliktima vrednosti.

U stvari, skoro svaka neuroza ima duhovni koren.

Lekar treba da odredi šta u čovekovim patnjama ima neposredno duhovni uzrok, što znači da podleže duhovnom lečenju, a šta je u njegovim osećanjima izazvano poremećajima delatnosti funkcija mozga, a ponekad i celog organizma.

Ako su otkriveni i jedni i drugi razlozi, čoveku su istovremeno potrebne i duhovne i psihijatrijske metode lečenja. U takvim slučajevima duhovno ozdravljenje može da dovede do psihijatrijskog i fizičkog ozdravljenja.

– Kako vi lečite depresiju?

– Psiholozi, kao što je poznato, uvek spore o tome koja metoda je bolja. Jedni kažu – nema ničeg boljeg od psihoanalize, drugi ne priznaju ništa osim geštalt-terapije. U procentualnom odnosu efikasnost ovih metoda je otprilike ista. Eto, takve su činjenice. Sve zavisi od konkretnog lekara.

Mi pre svega tražimo duhovne izvore, duhovni uzrok depresije. Pokušavamo da razjasnimo zašto je kod čoveka nepravilno formirana lestvica životnih vrednosti. Pristup je potpuno individualan. Na primer, jedan pacijent koji pati od hroničnog oblika neuroze je priznao: „Razjeda me zavist. Čim vidim da komšija ili poznanik ima nešto bolje, ne mogu da se smirim, kao da gorim iznutra.“ Kako da mu za takvu bolest prepišem po jednu tabletu tri puta dnevno?

Ili, recimo, uvredio vas je prijatelj. I naizgled, pravedno se ljutite na njega. Po vašem mišljenju, prijatelj je postupio prljavo, gnusno i zaslužuje samo osudu. Ali posmatrajte samog sebe u trenutku dok ovako razmišljate. I šta vidite? Lice je napeto, srce „iskače“ iz grudi, glavu kao da pritiska čelični obruč. Na prvi pogled – čudna stvar. Kriv je neko drugi, a vi se osećate neprijatno. Ni ovde neće pomoći lečenje medikamentima.

Praksa pokazuje da olakšanje kod pacijenata nastupa tek onda kad počinje da se govori o duši, o pokajanju. Uz pristanak pacijenata i po njegovoj želji pokušavamo da ocenimo simptome bolesti sa duhovnih pozicija. Usled toga se kod čoveka menja pogled na svet. On uči da pravilno prima udarce sudbine, da pravilno reaguje na njih. Velik je i težak posao osmisliti svoj duhovni svet, vrednosti, poglede.

Ako se radi o teškom obliku bolesti, kad može da pomogne samo lečenje koje lekar prepiše (uzimanje jakih preparata, pa čak možda i hospitalizacija) tada ovakve pacijente upućujem u dispanzere.

„Lečenje duše u Pravoslavnoj Crkvi“, biblioteka „Očev dom“ str. 253-258

autor: Dimitrije Avdejev, psihijatar, psiholog

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*