Psiholog pri pravoslavnom hramu – čemu on, ako je sveštenik tu?

Psiholog pri pravoslavnom hramu – čemu on, ako je sveštenik tu?

Pravoslavnim ljudima je često svojstven oprezan odnos prema psihologiji: da li je to štetno po dušu? Međutim, ovaj stereotip biva oboren samim životom. Ispostavlja se da psiholozi mogu biti i pravoslavni i štaviše, oni mogu da rade zajedno sa sveštenicima, svako sa svoje strane ukazujući pomoć ljudima u rešavanju ne samo duševnih, već često i duhovnih problema. Kako se to događa?

Razgovaramo sa rukovodiocem pravoslavnog Centra krizne psihologije pri hramu Hristovog Vaskrsenja na Semenovskoj u Moskvi, Mihailom Hasminskim.

 

 

Iz policije u psihologe

 

 

Vi ste ranije radili u policiji, zatim ste postali psiholog. Netipična priča, odmah da kažem.

 

  • Da, potpuno netipična. Dok sam radio u organima održavanja reda, već sam imao i drugo, psihološko obrazovanje, stečeno kao dopunsko dok sam učio na Akademiji ministarstva unutrašnjih poslova, početkom 90-ih godina. Treba reći da je nivo predavanja tamo bio vrlo ozbiljan, pritom, što je važno, nas su usmeravali na praktičan rad sa ljudima, posebno sa ljudima koji su se našli u teškoj životnoj situaciji, pre svega sa žrtvama kriminalnih prestupa. To jest, imao sam dva visoka obrazovanja: jedno pravno, drugo psihološko. Kada sam kasnije radio na različitim operativnim dužnostima, stečena psihološka znanja sam koristio u različitim situacijama, ona su bila prisutna u pozadini.

 

Kako se dogodilo da ste Vi iznenada postali pravoslavni psiholog?

 

  • Znate, i mene samog zaprepašćuje ova putanja – iz policajca u psihologe. Ja nikakvo posebno interesovanje za psihologiju nisam imao. Teško je poverovati da možeš jednom da odeš u Trojice-Sergijevu Lavru i vratiš se kao drugi čovek, sa potpuno drugim mislima, pogledom na svet, željama.

 

Zašto je teško?

 

  • Zato što je gledajući sa strane, po mom mišljenju, teško u to poverovati. Uopšte, meni je jako teško da govorim o tome, to je bilo istinsko čudo. Generalno rečeno: jednom sam potpuno slučajno išao u Trojice-Sergijevu Lavru, poklonio se moštima Prepodobnog Sergija Radonješkog. I iznenada, na putu nazad za Moskvu, shvatio sam da se ne nalazim na svom mestu. Iznenada se javila jasna želja da pomažem ljudima koji su bolesni od raka.

 

U to vreme uzgred, moja mama je imala rak na poslednjem stadijumu koji je nakon ovog putovanja neočekivano prešao u čvrstu remisiju zaprepastivši lekare. Idem, dajem otkaz i počinjem da radim kao psiholog u Ruskom onkološkom centru „Blohinove Akademije medicinskih nauka“ i kao volonter u Prvoj bolnici za decu sa onkološkim oboljenjima.

 

Sigurno se javlja pitanje, ako čovek pravi ovakve preokrete, kako je moguće da je toliko dugo služio u policiji i kako su mu davali da nosi oružje (osmehuje se). Međutim, uveravam Vas da je to bilo potpuno normalno, jednostavno me je Bog posetio. Iako je, gledajući sa strane na sve to, možda zaista delovalo čudno.

 

 

To jest, Vi ste otišli iz policije ne zato što ste se razočarali u taj posao?

 

  • Ne, nikakve razočaranosti nije bilo. Prosto kada Bog posećuje čoveka, on vidi život iz unekoliko drugačijeg ugla, u njemu se pojavljuje drugi smisao i druge tačke dodira, posledično se otkrivaju i druga mesta za služenje.

 

Pitam Vas to jer u društvu postoji mnogo predrasuda protiv te profesije…

 

  • U policiji kao i svuda ima raznih ljudi. Mogu reći da sam tokom službe u strukturama policije video zadivljujuće ljude, samopožrtvovane, koji su se zaista zalagali u svom poslu. Ova predubeđenja su izazvana i nepoznavanjem realne situacije u policiji, nekim ličnim problemima, kompleksima, ali i greškama ljudi koji rade u policiji. A i generalno ljudi ne vole uvek one koji paze na red. Eto, na primer, đaci, da li oni vole učitelje? Uzgred, sada jako mnogo ljudi formira svoje predstave o organima održanja reda na osnovu glupavih televizijskih serijala!

 

Ali zbog čega ste Vi ipak otišli?

 

  • Ne znam kako da Vam to iskažem. Kako da objasniš to što se sa tobom događa za nekoliko sati? Kada se sve iznutra menja i ti shvataš da se ne nalaziš tamo gde treba da budeš.

 

A da li postoji nešto zajedničko u radu operativca na terenu i psihologa?

 

  • Jedna od važnih profesionalnih osobina čoveka na terenu je sposobnost za sistematičnu i objektivnu analizu svake informacije. Za operativca je važno razumevanje psihologije različitih ljudi. Nećeš postati profesionalac ako nabubaš sve iz knjiga i položiš ispite. Saradnik organa policije treba da ima živ, brz um, nestandardno mišljenje, odgovornost, pažljivost, gipkost, pravilnu motivaciju, dobro srce. Potrebno je i poštenje, određena direktnost ličnosti da budeš u stanju da vidiš i kažeš istinu koju čovek od sebe jako često krije. Ove osobine su važne i za praktičnog psihologa. On je dužan da se vrlo trezveno, vrlo kritično odnosi prema onome što mu čovek koji se obratio za pomoć govori o sebi (zato što je ljudima svojstveno da nešto ulepšavaju, nešto skrivaju, nešto proizvoljno tumače). I obično je dužan da pacijentu govori istinu, pa čak i ponekad neprijatnu. Da, psiholog je ponekad dužan da bude i rame nakome može da se isplače, ali to rame može da bude i dovoljno strogo, da tako kažem – gvozdeno rame. To jest, potrebno je razumeti čoveka, dati mu da iskaže osećanja, ali nakon toga je potrebno jasno označiti suštinu njegovog problema i odgovorno predložiti realna sredstva za njegovo rešavanje. To može da se doživi kao surovost, ali je često neophodno.

 

 

Problemi: psihološki ili duhovni?

 

 

Dakle, Vi ste odlučili da budete psiholog. A šta će uopšte psiholog u hramu? Tamo je već sveštenik.

 

  • Zaista, „u“ samom hramu psiholog nije potreban. On ne učestvuje kao psiholog u bogosluženju. Osim što u slobodno vreme od posla može da pomaže u oltaru, što upravo ponekad i činim. Međutim, psiholog može da radi pri hramu, da daje psihološke savete. To, između ostalog, takođe predstavlja socijalno služenje i crkveno poslušanje. Psiholog se na taj način bavi jako važnim delom, pomažući svešteniku u brizi o dušama. Neka je i drugačije služenje, ali je ipak – služenje.

 

A zašto uopšte ljudi idu psihologu u hram, kada u samom hramu već postoji sveštenik? Zašto ne idu odmah svešteniku?

 

  • Daleko da je u svakom hramu sveštenik dostupan, on nema uvek dovoljno vremena, nema uvek dovoljno znanja i iskustva da može da pomogne u rešavanju ne duhovnih, već psiholoških problema (iako su oni često povezani). Obično svešteniku idu za rešavanje duhovnih pitanja. Međutim, pošto se čovek sastoji iz tri dela (duh, duša i telo) logično je pretpostaviti da čovek za pomoć u duhovnim pitanjima treba da ide kod sveštenika, za duševne nemoći kod psihologa, a sa telesnim bolestima da se obrati lekarima. Ako čovek ima psihološke probleme (a oni u praksi postoje kod svakoga) onda je potrebno pozabaviti se njima profesionalno.

 

Sa kakvim problemima radi Vaš centar?

 

  • Mi ne radimo sa psihijatrijskim oboljenjima (za to su zaduženi psihijatri) i zavisnostima. Stručnjaci u našem centru rade sa neurozama, psihosomatikom, psihološkim problemima dece, međutim, osnovni smer rada su krize.

 

Kriza je teško stanje, preokret. To su i porodični problemi, teški razvodi, psihološka stanja za vreme teških bolesti, preživljavanje nasilja, stanje nakon smrti bliske osobe i neka druga. Sada se još bavimo i radom sa izbeglicama, rehabilitacijom i adaptacijom ljudi koji su se nalazili u zoni ratnih dejstava.

I naravno, često ljudi u hram dolaze sa strane, oni o Crkvi skoro ništa ne znaju, prosto su se našli u teškoj situaciji i u velikoj meri iz očajanja dolaze u hram. Oni preživljavaju krizu, a to je jako teskobno stanje. Potrebno je da sa njima radi profesionalac koji će biti i stručnjak i misionar.

 

Na primer, došao je čovek u žalosti. Potrebno je shvatiti na kom stadijumu tuge se nalazi ova osoba, kako upravo on preživljava tu nesreću, koji resursi mogu da mu se predlože, na koja pitanja treba da dobije odgovor da bi mu postalo lakše, itd.

 

 

Zar sveštenik to ne može da radi?

 

  • Radi se o tome da ne ume svaki sveštenik to da radi. Sveštenoslužitelje za sada još ne uče, na primer, psihologiji tugovanja za bliskom osobom. Zato je tu moguće napraviti greške. Eto, recimo ako iznenada dođe čovek i kaže da želi da se ubije, šta treba sveštenik da uradi?

 

 

Ako sveštenik počne da govori da je u pitanju veliki greh, zar će to biti greška?

 

  • Najčešće, da.

 

Zašto?!

 

  • Pa zato što ako je čovek počeo da razmišlja o samoubistvu i želi da prekine život, to znači da čovek nema veru u Boga! Ili kao minimum veruje u Njega nedovoljno, ne veruje Njemu. Zato na njega bogoslovski argumenti neće delovati.

 

On dolazi sa unutrašnjim bolom i za početak je potrebno razumeti ga, prihvatiti, utešiti, a zatim mu već dati neophodan i za njega razumljiv savet. I neizostavno navesti takve argumente koje bi on mogao da shvati i uzme u obzir, a ne sklapati komplikovane bogoslovske konstrukcije ili držati lekcije. Sem toga, potrebno je odrediti tip ličnosti, brzo i profesionalno oceniti njegovo stanje i stepen adekvatnosti.

Takođe, postavljajući pitanja, potruditi se da shvatimo koji je stepen njegove odlučnosti. Najverovatnije da sveštenik bez posebnih znanja i iskustva rada sa suicidalnim osobama to neće biti u stanju da uradi. Jednoj od osoba u takvoj situaciji treba preporučiti lekove – antidepresive. Drugoj osobi da pročita razumljivu knjigu, treću osobu opteretiti pojačanim služenjem, pomoći joj, saosećati sa njom, itd.

 

Ali, ranije nikada nije bilo psihologa pri hramovima.

 

  • Naravno, nije bilo. Ranije mnogo toga nije bilo: ni psihologa, ni psihijatara, ni antidepresiva. Ranije su i ljudi bili mudriji, pa su i krize prolazile jednostavnije. Naravno, i njima su umirale bliske osobe ili su postojali problemi u porodici, ali su ljudi iznutra bili izgrađeni na drugi način.

 

Na primer, kao pravoslavni hrišćanin možete shvatiti u čemu je smisao života i stradanja, zašto stvoriti porodicu, itd. Ranije su ljudi u većini znali odgovore na ova pitanja. Sada uopšte nije tako. Ranije nikome ni na pamet ne bi palo da kaže „ne plači“ čoveku kome tek što je umro neko blizak. Postojali su čak i rituali oplakivanja, institut žena koje su plakale. Kada je neko umirao, svi su mirno oplakivali, ako možemo tako da kažemo. Niko nije odvodio decu na stranu i lagao ih da je deka otputovao negde na dugo vremena.

Ili razvoda tada skoro da nije bilo jer su ljudi porodično išli mudrom svešteniku. Danas, ko dolazi tako, da li je mnogo takvih ljudi? Razvoda je jako puno, a ako ljudi i idu negde, onda pre svetovnom psihologu u čijem temelju nema zakona Božijih kao apsolutnog koordinatnog sistema. I sledi da i ne polazi uopšte za rukom da se bilo šta strukturira. Ispostavlja se da ima mnogo psihologa, pa ipak i dalje bi psihološko stanje stanovništva trebalo bude bolje.

 

 

Na to se može reči da u tome postoji određena logika. Ako je psihologija nauka, ona je dužna da opiše psihološku realnost, a ne da se ocenjuje po principu „dobro“ ili „loše“.

 

  • Ali te ocene takođe predstavljaju interpretaciju psihološke realnosti! Uveren sam da se većina psiholoških problema savremenog čoveka javlja zato što ljudi ne ispunjavaju zapovesti Božije. Odsustvo ocene da li je nešto dobro ili loše u svetovnoj psihologiji je otprilike isto kao kada bi specijalista higijene na pitanje „da li je pranje ruku – dobro ili loše?“ odgovorio da nije u stanju da pruži nedvosmisleni odgovor. Zar bi to bilo normalno?

 

Moje iskustvo me uverava da se skoro svaki krizni psihološki problem zapravo oslanja na duhovni problem. Da budem precizniji: govorim isključivo o psihološkim, ne o psihijatrijskim problemima. Tamo naravno uzroci mogu biti u somatici, u nasleđu, u oboljenjima koja su takođe prisutna.

 

Nastaviće se…

 

 

Intervju sa pravoslavnim psihologom Mihailom Hasminskim za ruski pravoslavni časopis „Toma“

Za Imanade.org preveo: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Foma.ru

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*