Problem sa mislima koje se nameću (pitanje psihologu)

Problem sa mislima koje se nameću (pitanje psihologu)

Pitanje:

Pomaže Bog!

Moj veliki problem je u sljedećem i ne znam kako da ga se rješim.

Ovo traje već 2 mjeseca.Prije 2 mjeseca sam razmišljao o tome kako u mojoj (na novo građenoj ulici od 30-tak kuća) niko nije umro ili poginuo.Čak sam razmišljao o tome kako je neko umro od komšija.

Vrlo brzo,nakon par dana pogine momak iz moje ulice u saobraćajnoj nesreći i meni je na savesti da se to dogodilo zato što sam mislio o tome.Na savjesti mi je da nisam mislio o tome da se to ne bi dogodilo.

Zaista ne znam šta da radim,vodim rat sa samim sobom od tada kad se to dogodilo.Mislim u sebi da sam kriv i da sam ja to izazvao.

Molim za pomoć i hvala unaprjed.

 

Odgovor:

 

Bog pomogo,

Hvala što ste se javili i pokazali spremnost da iznesete svoj problem ovde, umesto da se i dalje sami sa mislima koje Vas pritiskaju mučite u teskobi. Istovremeno, tako pomažete i drugim ljudima koji se susreću s istim ili sličnim problemom.

 

Problem koji Vas muči nije redak  – u pitanju ono što se u psihologiji naziva terminom prisilne misli.

 

Iako Vam se veoma uverljivo čini da ste Vi na neki način uzrokovali svojim mislima nesreću – to nije moguće.

 

Prisilne misli nisu naše lične iako nam često deluju kao da smo ih mi potpuno samostalno „smislili“. Prisilne misli su nam često ubačene sa strane, i to od nečistih sila da bi nas time zamajavale, zamarale naše duševne snage i sprečavale da mislimo o stvarima koje su neophodne za naše spasenje.

 

Takođe, prisilne misli se ponekad mogu javiti kao reakcija na neki drugi greh koji smo zaista učinili (za razliku od pridavanja mislima ovakve moći da mogu da uzrokuju nečiju nesreću) i kao manevar izbegavanja pokajanja za počinjeni greh naša duša smišlja neku drugu temu oko koje se naša pažnja i energija naše duše vezuje i kojom smo zaokupljeni.

 

Još jedan potencijalni uzrok nasrtaja ovih misli može da bude u nekoj tuzi koju osećate a koja nije osvešćena – npr. ukoliko ste pre nekog vremena, možda i godine izgubili nekog bliskog a niste dali vremena svojoj duši da odtuguje. Ili neka druga neosvešćena muka koja pritiska Vašu dušu i čini je „propustljivijom“ tj. podložnijom za ovakve nalete prisilnih misli.

 

Razmislite šta bi mogao da bude razlog kod Vas, ako treba pođite na ispovest kod sveštenika i recite da Vas muče ovakve misli, to će ih , ako nema drugog razloga za njih (u smislu učinjenog nekog drugog greha, neosvešćene tuge ili drugog problema) oslabiti.

 

Takođe, u trenutku kada osetite pojačan nalet prisilnih misli možete se pomoliti molitvom Časnom Krstu („Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji Njegovi….“ – ima je u svakom molitveniku a možete je naći i na linku OVDE)  – na taj način ćete oslabiti nasrtaje ovih prisilnih misli.

 

Više o prisilnim mislima možete pročitati ovde:

 

 

i ovde

 

S obzirom da ova pitanja i moje odgovore dajem i našem dragom brižnom pastiru i iskusnom proti Dušanu u cilju konsultacije, naš prota Vam dopunjuje moj odgovor ovim:

 

Vi ste, brate, slušajući i čitajući o svakodnevnim slučajevima prirodne i nasilne smrti u raznim delovima Srbije, bili prosto iznenađeni da se tako nešto ne dešava u Vašoj ulici, sa svega tridesetak kuća. A onda, kad su se desila ta dva nevezana slučaja, počeli ste da okrivljujete sebe, navodno zbog pomisli da niko ne strada. Vaše misli su bile možda najplemenitije, zahvalnost Bogu što u Vašem okruženju nema nesreća, a kad su se dogodile, Vas su veoma potresle, pa čak i učinile sukrivcem. Slobodno Vi i dalje zahvaljuje Bogu što promišlja i nad Vašom malom ulicom, a svoje komšije posavetujte da budu pažljiviji, po onoj narodnoj: Čuvaj se i Bog će te čuvati.
Svako dobro od Gospoda,
Urednik sajta „Ima nade“

 

 

Jedan komentar

  1. Pozdrav. Dva meseca se ne osecam dobro, i ne znam sta mi se desava. Samo me je bukvalno u sekundi snasao neki unutrasnji nemir koji nije prestao vise, prvo nisam obracala paznju nastavila sam da radim stvari uz koje sam uvek nalazila svoj mir, ali nista nije pomagalo, imam divnog verenika i planiramo svadbu, takodje sam pobozna tako da sam uvek kor nalazila bar u manastiru ako ne na drugom mestu..Taj nemir ne mogu da opisem recima , preispitivala sam sebe i uopste ne mogu da zakljucim sta je to, naidje mi period kada vise ne znam sta cu sa sobomjer nista ne pomaze onda placem danima, pa se onda podignem nekako pa budem nekoliko dana okej u smisli da mogu da radim sve normalno ali taj nemir i dalje tu, i onda opet placem placem i tako sve u krug. Bila sam osoba koja nalazi mir i radost u malim stvarim a sada kao da je sve pobeglo od mene, samo kad bi taj nemir nestao sve bi se resilo…ja i setam i sve radim ali taj nemir ne nestaje kao da je neizleciv, svaki put budem porazena. U porodici su svi zdravi, ja sam pre bila malo hipohondar ali to sam za cas bila prevazisla. Citala sam o ovom bi polarnom poremecaju ali ne verujem da je meni to u pitanju, jer meni kada dodje nazovi normalan period ja samo radim sve ono sto sam i do sada radila,ali i kada sam depresivna i kada se malo dignem taj unutrasnji nemir je uvek tu…citava zbrka mi se napravila u glavi od raznisljanja sta mi se desava mozak mi radi 100 na sat po nekad se osecam kao da cu poludeti..da da napomenem takodje kad je ovo pocelo i kada nisam znala vise sta cu samo se derem na sve oko menei sve mi smeta a ne zelim da se derem ni na koga..mmolim vas pomozite mi sta je kod mene u pitanju.hvala unapred na odgovoru.

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*