Pravoslavni psihijatar o problemima duše (VIDEO)

Pravoslavni psihijatar o problemima duše (VIDEO)

Ruski pravoslavni psihijatar, doktor i psiholog Dimitrij Avdejev, jedan je od izuzetnih stručnjaka na polju pravoslavne psihologije u Rusiji.

Preporučujemo da pogledate ovaj intervju sa njim – prosto se oseti razlika kada duboko verujuća osoba koja je istovremeno i psihijatar govori o duševnim problemima u odnosu na dobre i stručne, ali sekularne psihologe.

Uvažavanje duhovne realnosti pri posmatranju duševnih problema je glavna odlika pravoslavne psihologije.

 

Urednik sajta Ima nade

 

 


 

 

 

Razgovor sa psihijatrom Dimitrijem Avdejevim

kandidatom medicinskih nauka

(u Ruskom obrazovnom sistemu termin „kandidat“

znači da je osoba završila Medicinski fakultet

i stekla zvanje doktora, prim.ured.Ima nade)

 

Da li je istina da psihički poremećaji mogu imati svoj uzrok u detinjstvu?

 

Naravno. Generalno govoreći, problem dece je sekundaran, on zapravo proističe iz problema roditelja. Dete ponekad manje nasleđuje materijalne stvari, a mnogo više nasleđuje pogled na svet, navike, tradiciju.

Koja je formula vaspitanja? Vaspitanje je ljubav sa dostojnim primerom. Ako dete ne dobija ljubav, niti dostojni primer od roditelja, onda naravno, nasleđuje mnogo toga što može negativno da se odrazi na njegov život. Međutim, to je samo početni problem.

Na kraju krajeva, ipak blagodat Božija pokriva sve i to vidimo u praksi, zato je važno da mališan bude sa Hristom.

 

 

Kako je najbolje da se odnosimo prema psihički oboleloj osobi?

 

Ovde treba reći da se u kliničkoj psihijatriji danas izdvajaju dve velike grupe, dva glavna pravca  psihičkih poremećaja.

Jedni se razvijaju na nervnoj bazi i u principu su reverzibilni. Tu su neuroze, psihosomatska oboljenja o kojima ću još govoriti. To je jedna grupa. Drugu grupu predstavljaju psihotični poremećaji koji su u najmanjoj meri povezani sa faktorima sredine, situacionim faktorima, i zavise, po rečima Svetih Otaca, od prirode.

U prvoj grupi poremećaja je važno da tragamo za uzrokom novonastale situacije, tu je molitva od prvostepene važnosti, trpljenje, pokajanje, smirenje. Upravo ove osobine, ove crte donose duši mir.

U drugom slučaju, pored molitve, pored duhovnog delanja, neophodna je i medicinska pomoć. Ukoliko je rođak oboleo od psihoze, bilo bi dobro, naravno, ukoliko bi neke simptome tog kliničkog stanja, vrlo okvirno, znali njegovi najbliži, kako bi mogli da primete to izmenjeno stanje i da se na vreme obrate lekaru, da na vreme mogu da zamole duhovnika da pojača molitvu, pomene čoveka na Proskomidiji, na molebanu, da prate da li bolesna osoba pije lekove. Zato ne treba paničiti, već delovati konstruktivno. I moliti se uvek.

 

Kakav je redosled medicinske i duhovne pomoći u lečenju takvih poremećaja?

Na šta je neophodno da se obrati veća pažnja?

 

Sve treba u svoje vreme. Ako govorimo o psihozama, onda je na prvom stadijumu to, naravno, medicinska pomoć – daj mesto lekaru. Lekar treba da otkloni osnovne psihopatološke sindrome, simptome, potrebno je da dovede pacijentovu svest i kritičko razmišljanje u normalno stanje.

Po meri ozdravljivanja, potrebno je da preovladavaju i psihološka i duhovna pomoć, a medicinska će se postepeno smanjivati. Dinamika je upravo takva. Kada ponekada vidim, ja inače već dugo godina radim sa pacijentima, ove godine će biti 20 godina, kada psihički teško bolesnog čoveka verujući rođaci vode na izgonjenje demona, govore o egorcizmu, govore o nekakvom natprirodnom duhovnom delanju – to nije uvek tačno.

Tako nešto je ili neuvremenjeno ili možda potpuno netačno, zato što znamo da Sveta Crkva izdvaja tri glavna uzroka razvijanja psihičkih poremećaja.

Prvi uzrok je, što sam danas već pomenuo, čovekova priroda. Sveti Jovan Lestvičnik o tome govori, Teodosije Kijevo-Pečerski. Zaista, individualni, biološki, genetski faktori ovde imaju odlučujuću ulogu.

A druga dva uzroka, da, oni imaju duhovni uzrok, postoje bolesti nastale kao posledica porobljavanja duše od strane grehovnih strasti: alkoholizam, narkomanija, zavisnost od igara, kompjutera, interneta.

Postoje takođe i psihički poremećaji kao posledica demonskog napada.

Eto zašto je važno znati uzroke razvoja duševnih oboljenja i u zavisnosti od uzroka, primeniti i neophodan lek.

 

Fenomen somatizacije.

Šta medicina danas govori o uticaju nervnih poremećaja na stanje ljudskog organizma?

 

Radi se o zasebnom pravcu u psihijatriji, pod nazivom ‘psihosomatika’. Poznato je da ogroman broj oboljenja ima neurogeni karakter, postoji podatak da se 80% svih oboljenja razvija na nervnoj bazi. 30-ih godina prošlog veka, stručnjaci su počeli da govore o osobenostima ličnosti jednih ili drugih pacijenata, to jest, pacijenata koji su stradali od jedne ili druge konkretne bolesti. Pojavili su se pojmovi kao ‘artritična ličnost’, ‘ulkusna ličnost’, ‘koronarna ličnost’. O ovim poslednjim pacijentima, 1970. godine u Americi se pojavila monografija sa nazivom ‘Ponašanje tipa A i vaše srce’. Autori pokazuju i nazivaju takve osobe ‘ambitious personality’, ambicioznom ličnošću. O njima pišu da takve osobe vole da sede prve, u prvim redovima, izuzetno se nerviraju ako auto makar malo uspori u saobraćajnoj gužvi, ako ih dete pobedi u šahu. Kod takvih ljudi se pokazalo da se krv zgušnjava nekoliko puta brže i da su veoma izloženi teškim oboljenjima srca. Može se predstaviti sledeća shema: karakter – bolest.

Međutim, i iz sopstvenog iskustva mi se čini da ova shema nije potpuna. Jer, odakle čoveku takav karakter?

Mislim da on nastaje kao posledica i grehovnih strasti koje možda već dugo vremena gospodare u njegovoj duši i telu, a čovek čak o tome i ne pomišlja. A ako čovek ne zna za blagodat i Svete Tajne, ako ne zna za Boga, za Hrista, onda živi sa tim strastima i ne može da shvati uzročno-posledičnu vezu koja postoji.

Po mom mišljenju shema će izgledati ovako: grehovna strast – karakter – bolest.

Postoji u medicini čak i pojam koji se zove ‘aleksitimija’, to jest, lekari govore da se psihosomatska oboljenja razvijaju jer čovek ne izgovara, ne verbalizuje neke svoje unutrašnje konflikte. Pogledajte koliko je pravilno zapažanje, ne verbalizuje ih. Hajde da dopunimo ovo zapažanje: čovek ne ispoveda ove konflikte. Kada čovek godinama ne dolazi na ispovest da otvori svoju dušu pred Krstom i Jevanđeljem. Naravno, u takvom slučaju se može govoriti o zdravlju duše. A zdravlje duše i zdravlje i tela su, kako su već naučnici pokazali, u neraskidivoj vezi.

 

Verujući ljudi često veruju samo u duhovna sredstva lečenja i boje se lekova.

Postoji mišljenje da su psihotropni preparati veoma štetni. Da li je to istina?

 

U ovom pitanju se istovremeno nalazi nekoliko drugih pitanja. Možda bih počeo sa tim da su tablete zaista moralno neutralne. Prosto nije moguće da tableta utiče na dušu u nekom sakralnom smislu.

Potrebno je da se ima poverenje u lekara. Potrebno je poveriti se profesionalcu, dobro je ako taj lekar bude pravoslavan, ali čak i ako nije u pitanju pravoslavni doktor, on je po zakonu dužan da ukaže stručnu, medicinsku, u ovom slučaju, psihijatrijsku pomoć.

Par reči o navikavanju. Naravno, na naše preparate, na mnoge od njih, razvija se navikavanje. Kao i sve tablete, postoji i toksični efekat, međutim, neophodan je kompromis. I u tome se ogleda i lekarska veština. Govoriti da psihotropne ili neke druge tablete, pravoslavni čovek ne sme da pije predstavlja zabludu. To je zabluda, Bog je blagoslovio i lekare i lekove, i sa molitvom i sa nadom na Boga, na Njegovu pomoć, potrebno je da se pribegne lekovima. Znam da neki ljudi zakrste lekove i popiju ih sa osvećenom vodom i sam tako radim i sve to je dobro, naravno.

 

O negativnom uticaju sekti na čovekovu psihu

 

Odmah mi na um dolazi sekta Visariona, tamo ljudi ne samo da oštećuju svoje psihičko zdravlje, već dospevaju i do krajnje iscrpljenosti. Svojevremeno sam nekoliko godina radio u Centru svetog Jovana Kronštatskog na rehabilitaciji ljudi koji su postradali od totalitarnih sekti i okultizma. Ogroman broj ljudi je upravo pripadao postradalima od sekti. Znate, ako bismo govorili po nekoj shemi, onda ako su psihički poremećaji već postojali kod čoveka, u sekti se mnogostruko pojačavaju, to je praksa potvrdila. Ako ih nije bilo, u tom slučaju stanje unutrašnjeg nemira, stanje, u krajnjoj meri, neurotičnosti zasigurno postoji. Mnogi i na ulici vide te zombirane ljude koji prilaze i predlažu nam različitu literaturu. Kao po pravilu, u sličnim trenucima je stupanje sa njima u neke diskusije potpuno nekorisno jer su pripremljeni, imaju odgovore, naučene odgovore na sva pitanja. Može se saosećati, molitveno uzdahnuti za njih. Ali taj problem postoji, naravno, šteta za psihičko i telesno zdravlje postoji. I ponekada, jako velika šteta.

 

Sekte deluju na psihu spolja.

Čime se može objasniti javljanje i intenzivno širenje različitih fobija?

Kako se boriti sa njima?

 

Da, postoji ogroman broj fobija. Nekoliko stranica u udžbeniku iz psihijatrije zauzima samo nabrajanje ovih fobija: agorafobija, klaustrofobija, reitrofobija, čega sve nema. Mlada devojka se boji da ne pocrveni, neko se boji zatvorenih prostora, neko otvorenih, šta sve ne postoji?

Na um odmah dolaze reči Svetog pravednog Jovana Kronštatskog, ovaj ugodnik Božiji je govorio da najveća zabluda našeg srca predstavlja tajna pomisao da makar jedan minut, makar jedan tren možemo da živimo bez Boga i van Boga. Ne postoji takav trenutak, to jest, svaki čovek živi u potoku svetlog Promisla Božijeg.

Uopšte, upravo to predstavlja glavni lek za sve fobije! Međutim, neophodna je vera.

Takođe ne treba zaboravljati da mi ponekada potcenjujemo uticaj demonskih sila. Sveti Oci su nam jasno objasnili kako se razvija pomisao u našoj duši, kada se čovek slaže sa misaonim predlogom neprijatelja, i tu se možda treba podsetiti asketike. Osoba se slaže sa pomislima, prihvata ih i na kraju u svesti se pojavljuje čvrsta misao.

A tu dalje stupaju na snagu zakoni psiho-fiziologije, razvija se dominanta, to jest, u mozgu dominira neka ideja i te misli kruže po glavi. Koje su metode borbe? Tokom mnogih godina rada formiralo se jedno malo pravilo borbe sa fobijama i prisilnim stanjima.

Prvo, neophodno je konceptualno ne verovati sadržaju tog straha jer, ‘po veri vašoj neka vam bude’ (Mt. 9:29). Ako verujemo da će se dogoditi nešto, ne znam, uključilo se svetlo sada i biće mi veoma teško. Ako sam tako usmeren, ako verujem u to, onda će tako i biti.

Druga stvar, te strahove ne treba prihvatati, sećajući se njihove, ponekada, demonske prirode.

I naravno, tu je blagodat Božija.

Ako se ostane u okviru ovih preporuka, mislim da se može biti bezbedan od njih.

 

 

Da li se Vaši verujući pacijenti po nečemu razlikuju od neverujućih?

 

Meni se obraćaju različiti pacijenti, ima mnogo verujućih ljudi kod kojih nastaju različite depresije, ponekada i strahovi. Međutim, lakše je razgovarati sa verujućom osobom, govoriš sa njom na istoj frekvenciji, možeš dati savet da se obrati duhovniku, moguće je razjasniti uzrok duhovnog porekla što nekada nije moguće učiniti sa neverujućim pacijentom.

 

 

Zašto u životu savremenog čoveka postoji sindrom hroničnog umora, opustošenosti?

 

Vidite, praktično na sva pitanja postoji jedan i isti odgovor: bezblagodatni, bezbožni život. Ovo govorim bez ikakvog prekora.

Ako mlada osoba može sebe još i da teši nekom perspektivom budućnosti, mlada je, zdrava, ima gomilu planova, ogroman broj interesovanja, stariji čovek se nalazi u težoj situaciji: zdravlje je poljuljano, deca odrasla, možda materijalne vrednosti nije nakupio ili su izgubile vrednost u toku reformi i šta onda? Ponekada ostaju samo mržnja, zloba, razdraženost, a to nikada ne može doneti nikakvo umirenje, nikakav unutrašnji mir. Zamislite, makar na tren: da li je moguća takva nemoć kod Prepodobnog Serafima Sarovskog? Iako je on bio pogrbljeni starac, ‘Radosti moja, Hristos Vaskrse!’, ovim vaskršnjim pozdravom je susretao svakog čoveka. Ili Prepodobni Amvrosije Optinski koji je  praktično dugo godina ležao na postelji nemoćan. Ipak, mi opet i opet govorimo o duhovnim faktorima. Bez sumnje, ja ne ukidam pojmove kao što su depresivni zamor, umor, uticaj ekoloških faktora, sve to je takođe jako važno. Zdrav način života, pravilna ishrana, svež vazduh, naravno, sve to je važno. Eto, danas sam iščitavao pisma oca Jovana Krestjankina, nekoliko godina, sedam godina je bio u logorima GULAG-a, znamo kakva je tamo hrana i kakav odmor, međutim, koliko ljudi je stremilo k njemu. Isto tako je bilo i sa drugim podvižnicima pobožnosti, sa Novomučenicima i Ispovednicima.

To jest, čoveku je pre svega neophodno da bude sa Bogom, sa Hristom.

 

 

Da li se može reći da je nesanica posledica grehovnog života?

Ili je ipak ona rezultat fizioloških poremećaja?

 

Dešava se i jedno i drugo.

Dešava se i kao posledica grehovnosti. Ako se posvađamo sa nekim, ako ne oprostimo uvredu i legnemo da spavamo, da li ćemo zaspati ili ne? Okretaćemo se, a duboki i čvrst san neće doći. Ponekada mi ne stradamo toliko od nesanice, koliko od teških osećanja zbog toga. Tu ja uvek dajem savet: ne mučite sebe, ustanite, bavite se nečim, popijte čašu osvećene vode, dišite, porazmislite.

Sećam se, imao sam jedan zanimljiv slučaj, pacijenta sa upornom nesanicom. Lečili smo ga različitim lekovima, bio je verujući čovek i meni je bilo, ponavljam, lako da razgovaram sa njim. Tada sam mu rekao: ‘Slušaj, ti ne spavaš. Nemoj spavati radi Hrista’. Shvatate koliko je to važno? On me sa čuđenjem pogledao, ja sam neki doktor, treba da mu dam neki drugi preparat, a mi smo već probali sve. On dolazi nakon dve nedelje i govori: ‘Znate, doktore, ne spavam, ali mi je nekako lakše’. Što je za divljenje, nakon još nekog vremena, došao je i rekao da mu se san vratio. Pomenuli ste stih iz Psalma i ja bih takođe rekao: ‘Položi na Gospoda tugu svoju i On će se pobrinuti’. Eto, kakvo se čudo dogodilo.

Zato, naravno, dobar, čvrst san daruje Gospod.

Kako se spava u mestima molitve, kako se spava u manastirima, ponekada može biti i kratko, četiri, pet sati, a naspavaš se i bodar si,… mesto molitve. Pojeo si blagoslovenu hranu, pomolio se i sve je dobro.

 

Da li se može staviti znak jednakosti između pojmova uninije i depresija?

 

Ne, ne može. Nedavno sam napisao knjigu koja se tako i zove ‘Čamotinja i depresija: sličnosti, razlike i lečenje’.

Čamotinja (uninije) predstavlja grehovnu strast, a depresija je bolest.

Što se depresija tiče, postoji mnoštvo različitih vrsta ali ću ja ukazati na dve, možda, najvažnije vrste. Postoje neurotske i postoje endogene depresije. Šta je to? Sada ću objasniti šta znače ovi čudni termini.

Neurotske depresije su uvek povezane sa nekim konfliktom, sukobom različito usmerenih motiva, sa nekom teškom, duševno psiho-traumirajućom situacijom i tu je neophodno traganje za izlazom, neophodno je rešenje. Rešenje često dolazi kroz molitvu, kroz smirenje, upravo se u tome nalazi koren za lečenje neuroza.

A postoje i endogene depresije. Sa čime je povezana njihova pojava? Stručnjaci kažu sa time što se u određenoj meri, manje ili više, menja biohemija u mozgu. Postoje materije sa čudnim nazivima: serotonin, dopamin, noradrenalin. Ako bi se merile količine ovih supstanci u strukturama mozga pri ovakvim oblicima depresije, one bi se ili značajno smanjile, ili bi prosto spale na nulu. U poslednjem slučaju je, naravno, neophodna terapija, potrebni su preparati, čak i preparati koji služe za povratno hvatanje serotonina, da ova materija ne napušta mozak. Vidite, ne postoje nikakve suprotstavljenosti između poštene nauke, u ovom slučaju medicinske nauke – psihijatrije i religije.

Uvek je potrebno: i lečiti se i moliti se. Uvek su potrebni, kao dva krila kod ptice, uvek je potrebna saradnja.

 

 

Da li su ljudi koji pokušavaju da izvrše samoubistvo uvek psihički nenormalni?

 

Da, ljudi koji izvrše samoubistvo ima mnogo. Na primer, u Rusiji 70 hiljada ljudi svake godine. Pokazatelj suicidalnosti je 39-40 na svakih 100 hiljada stanovnika. U pitanju je ceo grad samoubica svake godine, ovaj problem prestaje da bude samo medicinski, postaje i socijalni, državni problem. Ono na šta bih želeo da obratim pažnju je da prema podacima istraživanja, samo 10% ljudi koji izvrše taj strašni, nepopravljivi korak zaista jesu duboko psihički bolesni i Crkva, skoro po pravilu, dozvoljava da im se služi pomen, to jest, u pitanju su bili ljudi koji su stradali od bolesti, njihov razum je bio pomračen.

A 90%, ogromna većina su ljudi koji su duševno zdravi, ali duhovno duboko povređeni ljudi. To su ljudi koji ne znaju Boga, ljudi koji, našavši se pritisnuti okolnostima, donose odluku da takav izlaz briše sve i rešava sva pitanja.

Udubite se u ove cifre, 10% i 90%. 90% ljudi. To jest, danas se desi bol, neka podla kleveta, izdaja i takva osoba smatra: to je to, život se završio, nema izlaza. Smatra da je njenoj časti naneta šteta, znate za takvo, potpuno usko, potpuno ograničeno mišljenje. I onda takav nepopravljivi korak. Ili pokušaj samoubistva. Zato postoje telefoni za podršku, hitna psihološka pomoć, međutim, potrebno je i poželeti da se ta pomoć pozove. Treba znati i telefone, treba znati i gde postoji suicidološka služba, ona je, po pravilu, u svojoj suštini preventivna, međutim, te činjenice i cifre koje sam danas naveo, zar su one svima poznate? Zar ljudi znaju za to? Svi misle da ako je čovek izvršio samoubistvo onda je sigurno u pitanju psihički bolesnik. Ne, jako često nije. Ponekad razgovaram sa ljudima koji su imali pokušaje, uzgred postoji i nezavršeno samoubistvo, a njega ima 10 do 20 puta više, predstavite sebi koje su to onda razmere problema. Ja im objašnjavam, govorim da ne postoji suštinsko uništenje, govorim: ‘Ako biste se pretvorili u oblak, onda bi ta perspektiva i mogla da se razmotri. Ali ne, čovek živi večno. Čineći taj korak, posledice su najteže, svima nama dobro poznate. Imamo problem dečijih samoubistava, danas i ona uzimaju maha. Kod dece postoje osobenosti, kod njih ne postoji koncept smrti. Devojčica iz osnovne škole vrši pokušaj samoubistva i razmišlja kako će u grobu da leži u belim haljinama, a drug iz razreda, Vanja ili Petar će tugovati i sećati se kako je vređao, vukao za kosu i ponašao se nepristojno.

Zato je naravno i deci neophodno objašnjavati, u pitanju je vrlo, vrlo velika i ozbiljna tema.

 

Da li ovim nesrećnim ljudima pomaže razgovor o besmrtnosti duše?

 

Ja samo mogu da govorim, sveštenik može samo da govori i priziva. Naravno, čovekova duša je slobodna da prihvati ove reči, sledi ove savete, dođe na razgovor, obrati se za pomoć. To je slično školi, ne zavisi sve od pedagoga. Učiteljica objašnjava sve, ali jedan đak uradi kontrolni za pet, a drugi jedva za trojku ili može i da ne reši zadatak uopšte.

 

Sklonost prema igrama na sreću – šta je u pitanju: slabost volje ili psihičko oboljenje?

 

Ova nemoć se očigledno može nazvati grehovnom slabošću.

Saglasno sa poslednjom klasifikacijom psihičkih bolesti, u pitanju je nozološka forma, zove se patološko kockanje i u nekim, vrlo teškim slučajevima, pacijentu preporučuju hospitalizaciju da bi ga na neki način sačuvali, ogradili od predmeta prema kome oseća privrženost. Međutim, osim izolacije, hospitalizacija ništa drugo ne donosi, ništa ne donosi. U štampi, na raznim mestima, na televiziji javljaju činjenice od kojih nam zastaje dah, da penzioner prokocka celu penziju ili neku baku hitna pomoć odvozi iz kockarnice zbog infarkta koji je tamo doživela, ili poštar koji nije odneo penziju u selo starcima jer je sve prokockao na automatima.

U pitanju je strast, najteža strast. Postoje ljudi koji su najskloniji formiranju upravo ove strasti, postoje neke možda psiho-fiziološke osobenosti, međutim, u pitanju je tipična strast.

Odlučnost i pomoć Božija, lična odlučnost i pomoć Božija. I ništa više.

Tablete za ovu strast ne postoje, kao ni za tvrdičluk, kao ni tablete za glupost. Ovo je važno da se shvati.

 

Kakva je priroda histerije?

 

Ako ćemo vrlo kratko: histerija predstavlja izvođenje ponašanja pred drugima. Histeričnoj osobi su neophodna dva uslova: prilika i gledalac.

Recimo, mama hrani mališana, a on ne želi da jede supu. Dete pada i grčevito udara glavom u pod. A šta radi mama? ‘Smiri se sine moj mili, uzmi bombone, samo nemoj da plačeš.’ Šta je u pitanju? Tipična histerična reakcija, u tom trenutku gruba, brutalna. Kako se mama ponaša? Mama je zadovoljila reakciju mališana. Bez sumnje se može reći da će u budućem periodu on još mnogo, mnogo puta ponoviti to isto. Avaj, ceo naš život, od vrtića do penzije uči čoveka histeričnom ponašanju. Možemo postaviti pitanje: da li bi kod Robinzona Krusoa mogla da se razvije histerija? Sigurno da ne, nije bilo nikoga kome bi sve to moglo da se pokaže.

Zato ne treba zaboraviti kakva treba reakcija da bude na histerično ponašanje. Stroga i spokojna. Sećajući se da je histeriku neophodna prilika i gledalac, strogo i spokojno je potrebno i reagovati na histeriju.

Često vidimo na manifestacijama ljude kojima je važnija zaljubljenost u sebe, nije važno šta se brani, važno je da se bude u centru pažnje, da se privuku TV objektivi, novinski članci. Ponekada kod nekih političara vidimo crte histeričnog ponašanja. Međutim, savremena pop-kultura predstavlja prosto histerični vrhunac, kada vidim neke od izvođača rok pesama, itd. Prosto nekada biva strašno za gledanje. Avaj, avaj, život uči histeričnosti, zato hajde da se ne učimo tome.

Gordost i sujeta, poziranje, samoljublje, vršenje postupaka na očigled drugih: eto šta su duhovne komponente histeričnog ponašanja.

 

 

Znači da histerija ne predstavlja bolest?

 

Ranije su postojala stanja kao histerična neuroza, histerična psihopatija, međutim ima jako mnogo duhovnih uzroka za ovo stanje.

Razmišljao sam o ovome, šta je u pitanju, greh ili bolest i tvrdim da greh toliko menja čovekovu prirodu da se zatim formiraju i bolesti.

Histerik se, recimo, nalazi u okeanu nekih erotskih predstava, uvek je zaljubljen, a kako danas idu zajedno blud i greh, kult devojke bludnice koji se plasira, ne kao dobre majke, brižne žene, već se upravo ovakav kult nameće društvu. I treba znati neprijatelja licem u lice da bi se borilo sa njim.

 

 

Da li ste u svojoj praksi sretali posednute? Da li možete da razlikujete gde je u pitanju bolest, a gde posednutost zlim duhovima?

 

Postoji dokument koji je prihvaćen na Arhijerejskom saboru Ruske Crkve pod nazivom ‘Osnovi socijalne koncepcije RPC’.

Tamo je jasno napisano o razgraničenju sfera delatnosti psihoterapeuta, tako je upravo i napisano, verujućeg psihoterapeuta i sveštenoslužitelja.

Poredi se, možda i unekoliko hrabro, da postoji odnos kao između Jovana Preteče i Gospoda Isusa Hrista.

Lekar, psihoterapeut prethodi susretu sa sveštenikom, on priprema čoveka za taj susret, može da ga priprema za ispovest, objasni i pokaže medicinske, psihološke međusobne veze.

Zato se, na primer, u nekim slučajevima ne usuđujem da sam postavljam neku duhovnu dijagnozu, da izmišljam nešto. Međutim, ako vidim da je ispred mene bolestan čovek kome je potrebna hitna, stručna psihijatrijska pomoć nedvosmisleno govorim njegovim najbližim osobama: ‘Ne treba ga voditi na čitanje molitvi za oslobođenje od demona’. U krajnjoj meri ne treba sada, u ovom trenutku, to da radite.

Ali bih i kao hrišćanin rekao par reči. Poznat mi je na primer slučaj kada su ljudi dolazili na takvu vrstu molitvi u Lavru i nisu se poklonili moštima Prepodobnog Sergija Radonješkog, a išli su na čitanje tih molitvi. Ne treba videti u tome neku magiju, mi imamo Svete Tajne u Crkvi, imamo hrišćanski život pokajanja, molitvu, zapovesti Božije, to jest, ovde je potrebno slušati duhovnika, čuvati razumnost i znati uzroke simptoma, u ovom slučaju, psihičkog oboljenja.

I shvatiti da nije uvek u pitanju posednutost.

 

 

Kako biste razgraničili sfere delatnosti lekara i sveštenoslužitelja prilikom pružanja pomoći duševno bolesnom čoveku?

 

Cilj psihijatrije i psihoterapije je lečenje duše.

Cilj pastirstva (duhovnog rukovođenja) je spasenje duše.

Naravno, ako bismo gledali na grčku reč ‘soterio’ u njoj postoje dva smisla: i isceljenje i spasenje. To jest, u većini slučajeva, duša koja pravilno ide putem spasenja se isceljuje. Poznati propovednik, protojerej Dimitrije Smirnov poredi dušu savremenog čoveka sa potpuno razbijenom posudom. Zaista, u pitanju je hrpa delića kojom ranjavamo i sebe i ljude oko nas. Zato još jednom ponavljam, lečenje duše i spasenje duše.

Psihoterapiji, čak i najstručnijoj, čak i najboljoj, kao i psihijatriji, nisu dostupne grehovne strasti. Ovo treba jasno znati.

A sveštenik-duhovnik, iako on i teši ljude koje rukovodi, najvažnije je da vrši Tajne Crkve. Naravno, iako postoji i psihoterapeutska komponenta njegove delatnosti, ona je, međutim, sekundarna.

 

Da li su psihičke bolesti izlečive?

 

Granična grupa, to jest, granični psihički poremećaji su u principu reverzibilni. Međutim, postoji jedan problem. Profesori Kiseljov i Sočinov su posmatrali kako se neurotične osobe ponašaju. I što je zanimljivo, kada jedna vrsta neuroze odlazi – na njeno mesto dolazi druga vrsta neuroze.

U pitanju su različita oboljenja, ali ako je osoba sklona da se njena duša porobljuje strastima, da reaguje na život neurotično, ona uvek nosi tu neurozu.

Vratimo se na jezik obične psihijatrije: granična stanja su izlečiva, velike psihoze u koje se ubrajaju šizofrena psihoza pre svega, manično-depresivna psihoza smatraju se, u principu, neizlečivim.

Međutim, ovde je važno razumeti šta znači remisija. Mi stremimo dugoročnim remisijama kada čovek stiče, ukoliko je tako nešto moguće, radnu sposobnost, može zaista da živi, da se trudi, posećuje hram. Dakle, nije u pitanju ni teškoća, ni stepen opasnosti. Ako čovek ima ravna stopala on će možda i umreti sa tim, ali će živeti srećno dosta godina.

 

Koja je razlika između remisije i izlečenja bolesti?

 

Šta se podrazumeva pod izlečenjem? Redukcija psihopatoloških simptoma kada su buncanja, halucinacije nestale, da, onda je to izlečenje. Uzmimo povišeni pritisak, čir na želucu. Kada se kod čoveka zalečio čir, mi pišemo da je ulkusna bolest u stanju remisije. Dakle, postoje uslovi da ona može ponovo da nastane, ali može i da se ne razvije dalje. I da ne daje recidive ako čovek vodi ispravan način života, pravilno se hrani, itd. Vrlo je važno shvatiti ovo.

Nedavno mi je došao jedan pacijent i rekao: ‘Doktore, ja sam alkoholičar i već 20 godina ne pijem.’ Vidite kakav ispravan pristup. Rekao je: ‘Ja sam alkoholičar ali već 20 godina ne pijem’. Međutim, ako on oslabi samokontrolu, ako prestane da se moli, ako počne da makar malo koristi alkohol, na početku manje, zatim više, rizik da padne i da se opet razvije čvrsta alkoholna zavisnost je ogroman.

 

Da li su kodiranje i hipnoza dopustivi kao metode lečenja alkoholizma i drugih zavisnosti?

 

Jako složeno pitanje.

Naravno, hipnoza kao nasilje nad ličnošću je nedopustiva.

U odnosu na kodiranje se iznose različite tačke gledišta, neki govore o pojmu hijerarhije greha, u smislu, eto, zaustavili smo pijanstvo i možda će čovek dobiti šansu da se nekako ispravi.

Ja lično se ne slažem sa takvim stavom. Jedna moja poznanica je sprovela jedno vrlo pošteno istraživanje, posmatrala je kako se ponašaju duše ljudi koje su kodirali. Slagao bih kada bih rekao da su čoveka kodirali i da nije prestao da pije. Mnogi zaista prestaju da piju.

Međutim, ona je sastavila tabelu u kojoj je naveden ogroman spisak psihičkih poremećaja koji se uočavaju kod ljudi koji su prošli tu proceduru. I uporna nesanica i prisustvo psihosomatskih oboljenja, psihopatizacija karaktera.

Dolaze žene u muci i govore: ‘Možda je i pio, ali je bio mekši. Sada je to nečovek, puši dve pakle dnevno, ne može da zadrži posao, ni sa kim ne razgovara, ali zato ne upotrebljava alkohol’.

Zar je to izlečenje? Mi znamo da je u pitanju takođe grehovna slabost i da bez pokajanja, lične odlučnosti, taj greh nikako ne može da se izleči, u pitanju je najteža grehovna strast.

Takav je slučaj i sa narkomanijom. Narkologija je dospela u određeni ćorsokak, lekari odlično uklanjaju fenomen apstinencije, međutim, na koji način čoveka da dovedu u neki red? Ništa. Svi narkološki centri se razlikuju samo po uslugama, ni po čemu više. Oni ne umeju da leče narkomaniju, ne umeju da leče alkoholizam kada nam govore da ćemo ukapati neke kapi u oči i bolest će proći, to je metodološki netačno zato što je u pitanju grehovna strast. Ona neće proći ako pritisnemo neke tačke na ruci ili ukapamo kapi u oči, neophodno je pokajanje, rad na sebi, iskusni psiholog, iskusni psihoterapeut će samo opisati, razotkriti ovu situaciju, ali ne više od toga.

I jedino u Crkvi leče narkomaniju, predivne zajednice npr. oca Sergija Beljkova, u našem centru za brigu o duši, jedino na takvim mestima. Tamo srećemo ogroman procenat, vidimo zaista remisiju. Nikada neću zaboraviti jednog momka koji je govorio: ‘Došao sam u rehabilitacioni centar da se izlečim od narkomanije, a stekao sam Pravoslavlje, smisao života’.

Eto šta je glavno – ucrkvenjenje.

 

Ponekada se čini da se psihički poremećaji mogu prevazići bez lekova. Ljudi se boje ludnica. Koliko je opasno odlaganje lečenja?

 

Činjenica da je neophodno na vreme lečiti bilo kog bolesnog čoveka je po mom mišljenju nedvosmislena. To je normalno. Ponekada srećem situaciju kada dolazi mama i govori: ‘Nipošto, ni za šta ne dajem svog sina u psihijatrijsku bolnicu’. Shvatate koji ona termin koristi, ‘ne dam’. To nije pravilno, ona svom sinu čini medveđu uslugu.

Kada mama vodi trogodišnjeg mališana stomatologu, a on se upinje nogama, vrišti i plače, majka uzima na sebe svu odgovornost zato što zna da će zubi da se raspadnu od karijesa. I u nekim slučajevima, što se tiče psihijatrije, to je posebno aktuelno zato što se često u slučaju endogenih oboljenja gubi kritički odnos prema sopstvenom stanju. Gubi se, nema jasnog shvatanja da sam se razboleo, da to što se dešava sa mnom nije u redu, čini se da se okolina izmenila, čovek počinje da sluša glasove, vidi neka viđenja.

Ako je čovek verujući, normalno je da će u sadržaju njegovog doživljaja biti religiozna komponenta i tako nešto može pružiti njegovoj neverujućoj okolini, recimo nekim rođacima, komentar tipa: ‘preterao je u molitvi’, ‘preterao je, povredio se’, možda ne treba da ide u hram ili nešto slično. Ne, ne, ne. Crkva nikada ne dovodi do ludila ili šizofrenije, Bože sačuvaj, sve slično je potpuno netačno. Treba znati, treba imati i medicinsku kulturu. Znate, to je takođe deo kulture, kao i kultura ishrane, fizička kultura, intelektualna kultura. Ranije je postojao predmet sa nazivom psihohigijena, sa profilaktičkim, psiho-profilaktičkim smerom. On je danas, na žalost, izgubljen. Izvinite, u Americi čovek ne može da kine bez psihoanalitičara , a kod nas ponekada čovek pati dugo vremena a ne obraća se lekaru. Potreban je upravo srednji put, srednji put. Nije potrebno nikakvo odlaženje u jednu ili drugu krajnost, nisu potrebna nikakva suprotstavljanja.

Lekar, ako je u pitanju stručnjak, specijalista i sa pravoslavne tačke gledišta je naravno opravdan. ‘Daj mesto lekaru i ne udaljuj se od njega’ (Sir. 38:12) i napori lekara su takođe od Boga blagosloveni.

I lekari i tablete su od Boga. Ako je u pitanju stručni lekar.

 

O maloj i velikoj psihijatriji

 

Postoji mala psihijatrija i velika psihijatrija. U tradicionalnu veliku psihijatriju se upravo ubrajaju psihoze, šizofrenije.

Međutim, takozvana mala psihijatrija po svojim razmerama ne može da se uporedi sa velikom. Hajde da veliku psihijatriju ostavimo lekarima, to zaista predstavlja njihovu kompetenciju.

Mala psihijatrija, o kojoj pišem u svojim knjigama i člancima, jako često predstavlja posledicu porobljenosti duše od strane grehovnih strasti. Eto na šta je neophodno obratiti pažnju. To je neophodno znati. Infarkti za vreme odbrane disertacije ili nakon nekih drugih događaja ponekada je takođe deo situacije kada se ukrštaju odsustvo duhovnosti, pravilni orijentiri, skala životnih vrednosti. I samoubistva, i zavisnost od igara, eto o čemu je neophodno govoriti. Eto kakva oboljenja predstavljaju danas oblast velike pažnje i Crkve i pravoslavnih psihologa i pravoslavnih lekara-psihoterapeuta.

 

Buncanje, agresija, halucinacije duševnih bolesnika često izazivaju kod ljudi oko njih paničan, ponekada i mističan strah. Kako se hrišćanski odnositi prema psihičkim poremećajima?

 

Kada sam pre 16 godina u Crkvi počinjao da izučavam taj problem, čitao prve knjige sa tom tematikom, susreo sam se sa određenom zbrkom. Zaista, nije postojala čvrsta tačka gledišta na psihičke poremećaje: šta je u pitanju, da li čitati molitve za izgnanje duhova, da li je u  pitanju posednutost, da li je u pitanju to ili je naprotiv, u pitanju oblast samo psihijatrije.

Slava Bogu, dokument ‘Osnove socijalne kocepcije RPC’ konačno je stavio tačku na sve to.

Naša saznanja su bila upravo u tom smeru.

Govorio sam da psihičke bolesti predstavljaju krst koji Gospod daje, jer sam video da nije u pitanju zatvaranje Carstva Božijeg, nehrišćanski put, već prosto zaista krst koji je neophodno nositi. Bez roptanja nositi. To je veoma važno. Što se tiče odnosa prema pacijentima, ponekada dobijam pisma, zahvalna pisma, gde mi pacijenti govore: ‘Hvala vam doktore, Vi iz godine u godinu uzvisujete naš status u Crkvi’. Naravno, u pitanju je takođe naš brat u Hristu, u pitanju je samo jedna od vrsta grehovne povrede, jedna od vrsta kojoj je potrebna pomoć i saosećanje. Ranije je u nekim od duhovnih škola postojao predmet koji se zvao ‘Pastirska psihijatrija’. Znamo predivne radove poznatog ruskog psihijatra, sina sveštenika rjazanske eparhije, duboko verujućeg čoveka, Dimitrija Melehova, koji u svojim zanimljivim i važnim radovima ne samo za laike već i za sveštenike, po stavkama navodio kakvi momenti mogu svešteniku da usmere misao da duhovno čedo koje pastirski rukovodi psihički boluje. Čini mi se da je ovu temu neophodno razvijati, opštu kulturu je neophodno razvijati, medicinsku, duhovnu kulturu i naravno dobar hrišćanski odnos. Ne porobljavati se tim strahovima, nekim košmarima, ne upadati u nekakvu paniku, čemu to? Kao da nas je Bog napustio u tom trenutku? Kao da sa nama može nešto da se dogodi slučajno, nerazumljivo? Ne, ne, potrebno je takođe se rukovoditi hrišćanskim milosrđem, ljubavlju i saosećanjem.

 

O značaju duševnog mira

 

Imam veliki broj pacijenata koji imaju najteže bolesti i pritom u sebi pokazuju pobedu duha nad telom.

Jako volim Prepodobnog Pimena Mnogobolesnog iz Kijevo-Pečerske Lavre, često mu se molim, tražim zastupništvo u njegovim molitvama. Ceo životni put tog čoveka sastojao se u tome da je 20 godina godina ležao u ranama, u gnoju i bolovao. Ali, kako je on bolovao? Kakve vrline je sticao, kakve vence! Mi smo svi to zaboravili, ko je živeo pre 900 godina! A Prepodobni Pimen se sa svojim netruležnim moštima nalazi u Kijevskim pećinama i mnoge i danas isceljuje.

Naravno, naš život će se jednom završiti, sa 70 ili 80 godina, kako je rečeno, osamdeset godina, a mnoge od tih godina mogu biti u tegobama i bolestima.

Zato je veoma važno vaspitati upravo svoju dušu, pripremati je za večnost. To je čak i važnije.

 

 

 

Prevod za Imanade.org: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Jutjub

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*