Postelja neukaljana politikom: Pravoslavne misli o zakonima o gej brakovima

Postelja neukaljana politikom: Pravoslavne misli o zakonima o gej brakovima

Šta Pravoslavlje uči o homoseksualnosti? Da li je ona išta manje greh  nego heteroseksualni blud? U svetlu nedavnih sudskih odluka, Emilija suprotstavlja duhovnu mudrost političkim gledištima.

Na dan kada pišem ovaj članak, Vrhovni sud je doneo dve odluke u korist homoseksualnih brakova. Kao odgovor na odobravanje jedne strane i negodovanje druge, želela bih da predočim neke misli o tome zašto brak nije „pravo“ nego dar. To je dar od Boga i uz njega idu određene smernice i ograničenja.

Na početku ovog teksta naglašavam da prema homoseksualcima ne gajim mržnju, niti nelagodu ili strah. Ne mislim da ih treba proganjati ili osuđivati na bilo koji način, isto kao što i nikog drugog ne treba proganjati ili osuđivati. Imam prijatelje koji se otvoreno izjašnjavaju kao homoseksualci, a imam i one koji pokušavaju da sakriju tu činjenicu. Ovaj tekst nema za cilj da izazove svađu ili bilo koga uvredi, bez obzira da li je reč o homoseksualcima ili ne. Ako bilo koje dvoje ljudi želi da se venča i ako vlada njihovi vezu smatra pravom čije kršenje podleže sankcionisanju, nije na meni da se time bavim. Međutim, ono što me se, svakako, tiče, jeste  afirmisanje i podržavanje učenja sadržanog u hrišćanski spisima i tradiciji, koje homoseksualnost nedvosmisleno smatraju grehom.

Iako nedavno donete sudske odluke ni na koji način ne utiču na moj život, one će, svakako, uticati na društvo u kojem živim. One će uticati na vrednosti koje bi jednog dana mogle biti nametane mojoj deci na silu. Uticaće i na broj ljudi koji će nepovratno napustiti Hristov put. Za sto godina, kada venčani gej parovi budu imali prava zajedničkog socijalnog osiguranja i kada budu odgajali svoju usvojenu decu, naši praunuci će odrastati gledajući na homoseksualnost kao na nešto normalno i Bogu potpuno prihvatljivo.  Zagovornici homoseksualnosti se raduju nad ovom budućom stvarnošću, dok mi, Hrišćani tradicionalnih shvatanja, očajavamo i molimo se da nas Bog pomiluje.

Možemo svoje bližnje učiti svemu što Crkva propoveda u vezi sa stvarima koje čine blagosloven brak, međutim opšta društvena prihvaćenost nečega grešnog čini težim prenošenje tih učenja. Teže je na greh gledati kao na nešto prljavo, kada ga neke osobe, do kojih vam je stalo i koje volite praktikuju, i to uz blagoslov društva. Na nas će se gledati kao na neprijatelje. Nazivaće nas fanaticima. Zvaće nas neznalicama. Biće to teška borba, ali pravoslavni Hrišćani moraju biti dovoljno hrabri za nju.

Ne možemo se u toj bici boriti sa mržnjom, strahom ili koristeći pogrdna imena. Moramo da se borimo molitvom i istinom.

Istina počinje sa spoznajom onoga što brak podrazumeva a šta ne. U politici i zakonu, brak predstavlja ugovor, pravnu zaštitu, građanska prava i socijalne slobode. U sekularnom društvu on podrazumeva zavete ljubavi i obavezivanje. U pravoslavnoj Crkvi, pak, brak je mnogo više od svega toga. On predstavlja sredstvo za spasavanje duše; to je put prema Hristu i spasenju. Ceremonija građanskog venčanja, bila pravno priznata ili ne, nije isto što i svetotajinsko venčanje u Crkvi. I jedan i drugi brak mogu doneti zemaljske blagodeti poput javno-priznatog statusa i prednosti u vezi sa porezima i osiguranjem. Međutim, samo jedan donosi Božiji blagoslov. U duhovnom smislu, brak se ne „računa“ ako nije Bogom blagosloven.

Po čemu znamo da Bog ne blagosilja homoseksualne veze? On to vrlo jasno predočava u Svetom pismu, i u Predanju rane hrišćanske crkve. U Pravoslavlju i Rimo-katolicizmu, kao i u mnogim protestantskim crkvama Božja zabrana homoseksualizma se dosledno prepoznaje i propoveda.

Neki primeri ovog učenja:
• Knjiga postanja 19:1-11
• Treća knjiga Mojsijeva 18:22
• Treća knjiga Mojsijeva 20:13
• Knjiga o sudijama 19:16-24
• Prva knjiga o carevima 14:24
• Prva knjiga o carevima 15:12
• Druga knjiga o carevima 23:7
• Rimljanima 1:18-32
• Efescima 4:19
• Korinćanima prva 6:9-10
• Timoteju prva 1:8-10
• Poslanica sv. Apostola Jude 1:7

Veoma je zanimljivo da je, istog dana kada se Amerika približila za nekoliko koraka izjednačavanju homoseksualnih sa heteroseksualnim brakovima, po pravoslavnom kalendaru bila aktuelna sledeća poslanica:

„Jer se otkriva gnjev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi, njegova vječna sila i božanstvo da nemaju izgovora. Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga, niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojim umovima i potamnje nerazumno srce njihovo; Govoreći da mudri poludješe, i zamijeniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnih životinjai gmizavaca. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u neistotu, da se beščaste tjelesa njihova među njima samima; Koji zamijeniše istinu Božiju lažju i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vijekove. Amin. Zato ih predade Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno, a isto tako i muškarci njihovi ostavivši prirodno upotrebljavanje žena , raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu.“ (Rimljanima 1:18-27)
Treba napomenuti da ovo čitanje nije nedavno određeno za ovaj dan. Dnevna čitanja u kalendaru naše Crkve  određena su trebnikom koji potiče bar iz četvrtog veka. Kada je  trebnik uobličen pre 1700 godina, niko nije mogao znati da će se pitanje homoseksualnog braka naći u rasporedu Vrhovnog suda za 26. Jun 2013. godine.

U stvari, niko osim Boga. On je, očigledno, znao.

Takođe, na ovaj dan, mi pravoslavni proslavljamo svetog Trifilija, episkopa Nikozije na Kipru (†370). U žitijima svetih se nalazi štivo o njemu, koje prikazuje nekoliko razgovora koje je imao sa svojim duhovnim ocem, svetim Spiridonom trimifuntskim. U jednom od tih razgovora, sveti Spiridon savetuje Svetog Trifilija, kazujući mu sledeće reči:

„Zašto neprestano razmišljaš o zemaljskim i prolaznim dobrima? Naše prebivalište i bogatstva su na Nebu ka kojem bi trebali da težimo.“

Javljanje ove ideje na ovaj dan je podjednako slučajno koliko i čitanje apostola.

Kako treba da težimo ka prebivalištu i bogatstvima na Nebesima o kojima govori sveti Spiridon? U kom je odnosu ta težnja prema pitanju homoseksualizma u Americi? Pre svega, potrebno je da volimo homoseksualce onoliko koliko volimo i bilo koje druge grešnike, obzirom da smo svi grešnici. Međutim, treba da ih volimo svetom ljubavlju, a ne lažnom ljubavlju koja ih podstiče da uživaju u „zemaljskim i prolaznim dobrima.“

Neko možda smatra Hristovu zabranu homoseksualnih odnosa surovom. Takve bih, svakako, podsetila da homoseksualnost nije jedini zabranjen seksualni greh. Baš kao što ne blagosilja homoseksualne odnose, Bog ne blagosilja ni seksualne odnose nevenčanih žena i muškaraca. On takođe ne blagosilja ni samozadovoljavanje samaca. On ne blagosilja prostituciju niti seks preko telefona. ne blagosilja nijedan tip seksualnih aktivnosti koji uključuje decu, životinje ili predmete. On ne odobrava seksualne aktivnosti u grupama od troje ili više osoba. Ne blagosilja takozvane „otvorene veze“ ili menjanje partnera. On takođe ne blagosilja nijednu seksualnu aktivnost podstaknutu pornografijom (koja predstavlja mentalni blud ili preljubu), maštanje o drugim ljudima (mentalna pornografija), sećanja na prošle veze (takođe mentalna pornografija), upotrebu mehaničkih sredstava (blud/preljuba sa stvarima umesto sa ljudima), ili oralno-genitalni kontakt koji Biblija naziva neprirodnim. Čak i u braku, postelja treba da ostane neukaljana bilo kojom od ovih stvari.

Tu su, zatim, i ljudi koji tvrde da nečija seksualna interesovanja nisu stvar izbora. Ovo zaista može biti istinita tvrdnja u nekim slučajevima (a u drugima ne). Međutim, uvek postoji mogućnost izbora da se ne slede ovi nagoni, bez obzira da li su oni produkt volje, prethodnog iskustva ili bilo čega drugog. (Od heteroseksualaca se takođe očekuje ista vrsta uzdržanja; nemoguće je i ne treba sve želje ispunjavati sve vreme.)

Nije bitno da li su homoseksualne sklonosti, psihološkog, biološkog (navodno), ili drugačijeg porekla; ono što jeste bitno jeste šta će osoba izabrati da uradi u vezi sa tim. Baš kao što postoje ljudi koje privlače osobe istog pola, postoje i oni koje privlače osobe u braku. Neke ljude privlače njihovi srodnici. Neke privlače deca. Neke privlače mrtva tela. Neke privlače životinje, baloni, lutke, cipele, nameštaj, igračke i sve druge moguće stvari. Ono što je bitno nije da li je u pitanju „njihova krivica“ što osećaju ono što ne bi trebali. Suština treba da bude u tome da im se pomogne da prevaziđu ove nadražaje, ili, naposletku, da ne odgovaraju na njih.

Nekima izjednačenje gej ili lezbijskog braka sa brakom između muškarca i žene može delovati podesno, međutim, naposletku, to je samo prividno moguće. Postoje očigledne fizičke razlike. Prisutne su i manje očigledne psihosocijalne razlike. Duhovne razlike su, možda, manje primetne. Međutim, usled ovih razlika, prisutna su ograničenja usled kojih nije moguće potpuno ostvarenje bračnih funkcija, a koja homoseksualni parovi nikad ne mogu u potpunosti da prevaziđu. Zakonodavci mogu odlučiti da heteroseksualce i homoseksualce stave u istu demografsku kategoriju koja se naziva „bračni parovi“, međutim, stvarnost je takva da će takva kategorija uvek sadržati dve različite, nepomirljivo odvojene grupe ljudi.

Popularan slogan sugeriše: „Ako ne odobravaš gej brak, nemoj ga sklopiti.“ Ovo je simpatična političko idealistička misao. Neka bude zapisano, ima nas mnogo koji nikad nećemo stati u red za dozvolu za venčanje sa osobom istog pola. Međutim, legalizacija homoseksualnih brakova neće proći sasvim bez uticaja na nas, sklapali ili ne sklapali takve brakove. Na primer, nemam ni trunku sumnje da će se našim crkvama ukinuti poreske olakšice  ukoliko odbiju da glume vršenje homoseksualnih venčanja. Deca koju će odgajati homoseksualni roditelji biće lišena važnog i neophodnog prisustva roditeljskih uzora oba pola (tetke, ujne, ujaci, stričevi i prijatelji nisu isto što i neposredni staraoci). Mnogi ljudi će, neizostavno, početi da veruju da je sodomija prihvatljiva na nebesima, baš kao što je i u Americi. Naposletku, sudovi će se suočiti sa slučajevima zajednica troje ljudi koji žele legalan brak, ili ljudi koji žele da se venčaju za svoje srodnike. Posledice će se umnožavati bez obzira da li mi koji „ne volimo gej brak“ ikad stupimo u isti.

Budite sigurni, Hrišćani, bitka se neće završiti time što će jednoj ili drugoj grupi biti dato pravo braka. Bez obzira koliko nisko letvica bude spuštena, uvek će biti ljudi koji će želeti da se spusti još niže.

Da li gej brak predstavlja spuštanje bilo kakve lestvice? Opšteprihvaćen argument na suprotnom stanovištu jeste da homoseksualci mogu (a verovatno se to i dešava) imati veze koje su podjednako uspešne kao neke heteroseksualne veze. Međutim, crkvena zabrana gej brakova nema nikakve veze sa srećom i zadovoljstvom u nečijoj vezi. Međusobna briga i saosećanje su nekad dovoljni za funkcionisanje veze, ali je to daleko od onoga što tu vezu može da učini svetom. Slaganje, dobrota, poštovanje, strpljenje, vernost, poštenje, iskrenost, posvećenost i vredan rad su svakako potrebni, ali ipak nedovoljni. Ove osobine ne čine heteroseksualni ili homoseksualni blud ništa manje prljavim nego što zaista jeste. Blud je blud,  o čemu god i o kome god da se radi. Sve njegove varijacije su jednako kažnjive u paklu.

S druge strane, sve vrste bluda su, takođe, jednako oprostive kroz Hrista. Sve što je potrebno je iskreno pokajanje i odluka da se s tim prestane. Celibat nije ništa teži zahtev za bezbračne heteroseksualne ljude, nego što je za homoseksualce, ali je to jedina sveta opcija za bilo koju od ovih grupa. Čovek može mnogo puta da padne pokušavajući da se drži ovog izbora, međutim ne sme nikad da se koleba kada je u pitanju rešenost da ustane i nastavi da se bori. To je pitanje volje da se nešto privremeno žrtvuje za večno.

Ako želimo da našim homoseksualnim prijateljima i bližnjima pokažemo pravu, Hrišćansku ljubav, potrebno je da ih usmeravamo ka spasenju. To počinje i završava molitvom za njih, a, između toga, iziskuje da ih vodimo putem istine. Ako prestanemo da greh nazivamo grehom (na primer, odbacujući prastare zakonske zabrane u vezi sa njim), ne pomažemo nikom istinski; sve što činimo u tom slučaju jeste da zaklanjamo put ka Hristu.

Put ka Hristu je, sam po sebi dovoljno uzan; nisu nam potrebni politika i sekularna propaganda da ga učine još užim. U ovom svetu je dovoljno teško negovati i održavati duhovno zdrav odnos sa drugom osobom; potrebno je da počnemo da razmišljamo o tome šta se podrazumeva pod pojmom „duhovno zdrav“.

Svi smo grešnici, ali to ne predstavlja opravdanje da se nastavi sa grešnim životom, ili da se grešnosti povlađuje. Kada se kaže da smo svi grešnici, to ujedno znači da nam je svima potrebno Hristovo isceljenje.

„Kao što Bog, budući po prirodi dobar i bestrastan, sve podjednako ljubi kao svoja stvorenja, no vrlinskog proslavlja kao bliskog sebi po duhu, a poročnog miluje po svojoj dobroti i obraća kažnjavajući ga u ovome svetu, tako i čovek koji je po svom nastrojenju dobar i bestrastan, sve ljude podjednako ljubi: vrlinskog zbog prirode i za dobro raspoloženje volje, a poročnog zbog prirode i sastradanja, milujući ga kao nerazumnoga i kao onoga koji u tami hodi.“

Sveti Maksim ispovednik

 

Autor: Emilija Bačić-Tulevski, pravoslavna autorka

Prevod: Zoran Kondić

Izvor: Orthodox Writer

Portal „Ima nade“ se zahvaljuje Emiliji Bačić-Tulevski na dozvoli da prevodimo njene izuzetno dragocene tekstove.

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*