Poslušanje duhovniku – gde je granica naše lične odgovornosti?

Poslušanje duhovniku – gde je granica naše lične odgovornosti?

U ovom tekstu ruski pravoslavni psiholog Olga Krasnikova iznosi iskustva iz svoje psihološke prakse sa verujućim ljudima.

Lično mogu da potvrdim da su problemi sa kojima se i verujući ljudi u Srbiji susreću po ovom pitanju (nepravilnog shvatanja duhovnog rukovođenja) veoma slični ovima navedenim u tekstu.

Česta je zabluda da svaki blagoslov ili odgovor duhovnika na neko naše pitanje predstavlja glas samoga Boga tj. da čim je duhovnik neku našu nameru blagoslovio ili nam nešto preporučio – da je to obavezno i Božija Volja za nas.

Gospod ne želi da mi budemo lutke na koncu koje će svoju dragocenu slobodnu volju predati bilo kome u ruke, pa i duhovniku i onda bez ikakve potrebe za rasuđivanjem i duhovnim sazrevanjem ići kroz život ispunjavajući tuđe instrukcije.

Da je Gospod smatrao da je slobodna volja nepotrebna – ne bi nam je dao. Umesto toga mi vidimo da je On upravo zbog dara slobodne volje koji je dao ljudima pretrpeo odbacivanje od strane praroditelja Adama i Eve , a potom i podneo žrtvu iskupljenja kako bi slobodna volja ljudi ostala netaknuta uz istovremeno datu novu priliku da iz ljubavi odaberemo život sa Njim.

Još jedna česta zabluda je da porodični ljudi, koji žive u braku u svetu a ne monaškim životom, treba da imaju istu vrstu duhovnog rukovođenja i poslušanja kao monasi.

O svemu ovome sažeto govori pravoslavni psiholog Olga Krasnikova, kao i sama Ruska pravoslavna crkva u svojim napomenama duhovnicima kada je u pitanju duhovno rukovođenje porodičnih, svetovnih ljudi.

Urednik sajta Ima Nade

 

Poslušanje duhovniku: gde je granica?

 

U vezi sa kojim pitanjima bi trebalo da se čovek savetuje sa duhovnikom, a gde mora da donese odluku sam? U čemu je razlika između saveta i blagoslova? Šta može duhovnik, a šta on ne može? Kakve su posledice pastirskih greški? O ovome smo pitali psihologa Olgu Krasnikovu, rukovoditeljku psihološkog centra «Sabesednik», i ujedno pomoćnicu rektora Instituta hrišćanske psihologije.

Pre nego što navedem razliku između povinovanja, podčinjavanja i poslušanja, ja bih htela da pročitam neveliki odeljak iz časopisa 114. zasedanja Sveštenog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 29. decembra 1998. g.

Ovaj dokument je bio prihvaćen na zasedanju Svetog Sinoda pod predsedateljstvom Svjatjejšeg Patrijarha Aleksija II, i ovde se vrlo jasno navode oni slučajevi, kada pastiri zloupotrebljavaju poverenu im od Boga vlast „vezivanja i drešenja“. Zato bi, kako mi se čini, ovaj dokument trebalo da bude poznat svim pravoslavnim ljudima, jer mnogi iz neznanja mogu zapasti u opisane ovde situacije, a ovo može dovesti do žalosnih posledica. I ja kao hrišćanski psiholog se često suočavam sa ovim.

Događa se, da ljudi slušaju bespogovorno i nekritički prihvataju neke „blagoslove“, a da pri tome čak ne znaju da sveštenici narušavaju pravila i propise, i da čak duhovnici u nekim slučajevima nemaju pravo da savetuju nešto određeno.

Dakle, Sinod je propisao:

„Imajući u vidu učestale žalbe mirjana na kanonski neopravdane postupke pojedinih pastira, treba ukazati sveštenicima, koji nose duhovničko služenje, na nedopustivost prinude ili navođenja parohijana protiv njihove volje na sledeće postupke i odluke: primanje monaštva; nošenje kakvog bilo crkvenog poslušanja, davanje kakvih bilo priloga; stupanje u brak, razvod ili odbijanje stupanja u brak, sa izuzetkom slučajeva, kada je brak nemoguć po kanonskim razlozima; odbijanje supružanskog života u braku; odbijanje služenja vojske; odbijanje učestvovanja na izborima ili od ispunjavanja drugih građanskih obaveza; odbijanje primanja medicinske pomoći, odbijanje dobijanja obrazovanja, zapošljavanja ili promene radnog mesta; promene mesta življenja“.

Ovde je reč zapravo o kanonski neopravdanim postupcima. Ja nikako ne prizivam na neposlušnost sveštenicima. Međutim, važno je znati stepen svoje odgovornosti.

U dokumentu je označena osnovna lična odgovornost, adekvatna odgovornost svakog čoveka, koju niko, pa čak ni sveštenik, nema pravo da zloupotrebljava. Posebno je ovde istaknuto: nasuprot čovekovoj volji.

Dalje se kaže:

„Napomenuti svim pastirima RPC, koji nose duhovničko služenje, o neophodnosti da se u duhovničkoj praksi strogo sledi slovu i duhu Svetog Pisma i Svetog Predanja Pravoslavne Crkve, zavetima Svetih Otaca i kanonskim uredbama, a takođe i o nedopustivosti za pravoslavne pastire da uvode u duhovničku praksu kakve bilo moralne i druge zahteve, koji izlaze iz okvira propisanog označenim uredbama, i da se po reči Spasitelja, „tovare na ljude bremena teška za nošenje“ (Lk 11, 46).

Desio se slučaj, da se na konsultaciju obratila žena povodom svoje neopravdane agresije na dete (a ona je svoga sina od godinu i po dana tukla zbog čega je sama mnogo patila), ali nikako nije mogla da se iskontroliše i reši ovaj problem, i zato je došla kod psihologa. Kada je psiholog počeo da razjašnjava šta se događa u njenoj porodici, sa kakvim događajima bi ovakvo ponašanje moglo da bude povezano, pokazalo se da joj je njen duhovnik naložio da ne stupa u supružanske odnose sa svojim mužem tokom čitavog perioda trudnoće i dojenja deteta (a po rečima ovog sveštenika, ona je trebalo da doji sina do njegove treće godine).

Dakle, mladi supružnici, koji žive u jednoj sobi, spavaju u jednoj postelji 9 meseci trudnoće i tokom 1,5 života deteta nisu imali supružanskih odnosa, jer je žena sledila sveštenikovom zavetu. Može se pretpostaviti da je muž počeo da je vara, jer malo ko od mladih muževa može izdržati tako dugo uzdržanje, i pri tome po nerazumljivim za njega razlozima.

Pokušavao je da „dopre“ do žene, govoreći: „Pokaži mi, gde su takva pravila napisana?“ Ali žena nije mogla da mu odgovori, i glavni njen argument je bio da je tako sveštenik rekao, i ona ne može da ga ne posluša. Drugim rečima, plodovi takve „pobožnosti“ su bili surov odnos prema detetu, porodica na granici raspada, i muž, koji ju je počeo da vara.

Kod mene na konsultacijama se vrlo često javlja takvo pitanje: „A ko je kod vas glava porodice – muž ili sveštenik? I gde, u kojim crkvenim knjigama je zapisano, da je glava porodice – sveštenik, a ne muž?“

Olga Mihajlovna Krasnikova
Govorim tako emotivno o ovome, jer opisani slučaj daleko od toga, da je jedini. Šta više, vrlo je mnogo takvih situacija, kada „blagosiljaju“ (znaci navoda ovde nisu slučajni!) čak i domaće nasilje. Prinuđavaju žene da trpe od muža i fizičko i seksualno nasilje, jer joj je rečeno da se ne sme razvoditi.

Ali, ako bi bilo potpuno nemoguće razvoditi se (iako mi znamo da u crkvi postoje kanonski razlozi, po kojima se razvod dopušta), tada kod nas ne bi blagosiljali drugi i treći brak. Važno je da ljudi budu dovoljno trezveni, a pastiri da budu oprezniji u svojim uputstvima.

Čitamo dalje:

„Napomenuti svim pastirima-duhovnicima, da su oni prizvani da pomažu svojoj pastvi savetima i ljubavlju, ne narušavajući pri tome bogomdanu slobodu svakog hrišćanina. Naročito istaći, da se bespogovorno poslušanje, na kome se zasniva odnos poslušnika prema starcu u manastirima, ne može u punoj meri primeniti na parohijsku praksu uzajamnih odnosa sveštenika i njegove pastve. Posebno ukazati na nedopustivost za pastira da se meša u pitanja, vezana za izbor mladoženje ili neveste bilo kome od parohijana, izuzev slučajeva kada ovi sami traže konkretan savet“.

Neretko, moram da učestvujem u ovakvim dijalozima:

A zašto ste se Vi udali?
Sveštenik mi je blagoslovio.
A da li ste voleli svog izabranika?
Ne, nisam ga volela. Ali ako je sveštenik blagoslovio – znači da je to moja sudbina, to jest volja Božija.
A potom se zbog nečega kod nas pravoslavni ljudi razvode…

Čitala sam Pajsija Svetogorca i vrlo mi se dopalo kako on opisuje slučaj, kada su kod njega dolazili mladi ljudi, da mole blagoslov za brak. On piše, da je najpre posmatrao, kako se oni odnose jedni prema drugima, i pokušavao je da pojmi, da li su oni sami u sebi doneli tu odluku, to jest da li stvarno žele da stupe u taj brak, i ako bi osetio da je ova odluka već donešena, onda ju je tek blagosiljao. U suprotnom slučaju, on ih je savetovao da još razmisle. Za mene je ovo vrlo važan primer toga, kako pastir s jedne strane može vrlo taktički, a s druge strane vrlo odgovorno da se odnosi prema blagoslovu za brak, zato što se u praksi susreću i potpuno drugačiji slučajevi.

Na zasedanju Sveštenog Sinoda 28. decembra 1998. godine uz predsedavanje Patrijarha Alekseja II, RAZMATRALO SE o učestalim u poslednje vreme slučajevima zloupotrebe od nekih pastira poverene im od Boga vlasti da „vezuju i dreše“ (Mt 18, 18).

Obaveštenje:

U poslednje vreme su učestali slučajevi zloupotrebe u duhovničkoj praksi, koji se negativno odražavaju na stanje crkvenog života.

Neki sveštenoslužitelji, dobivši od Boga u svetoj tajni Sveštenstva pravo na duhovno rukovođenje pastvom, smatraju, da ovakvo pravo označava potpunu vlast nad ljudskim dušama. Zaboravljajući da se odnosi između duhovnika i duhovnih čeda moraju graditi na osnovu uzajamnog poštovanja i poverenja, takvi pastiri prenose osobeni monaški pojam bespogovornog podčinjavanja poslušnika starcu na uzajamne odnose mirjanina i njegovog duhovnog oca, na taj način grubo se mešajući u unutrašnje probleme ličnog i porodičnog života parojihana, te podčinjavaju sebi iste, zaboravljajući na bogomdanu slobodu, na koju su prizvani svi hrišćani (Gal 5, 13).

Ovakvi nedopustivi metodi duhovnog rukovođenja se u nekim slučajevima pretvaraju u tragediju za parohijana, koji svoje neslaganje sa duhovnikom prenosi na Crkvu. Takvi ljudi napuštaju Pravoslavnu Crkvu i neretko postaju lak plen sektaša.

Neki duhovnici objavljuju građanski brak nezakonitim ili zahtevaju razvod braka supružnika, koji su proživeli mnogo godina zajedno, ali zbog ovih ili onih razloga se nisu venčali u hramu. Događa se, da duhovnik nastoji na razvodu braka supružnika, od kojih jedan nije pravoslavne vere. Neki monasi-duhovnici zabranjuju svojim duhovnim čedima stupanje u brak i prinuđavaju ih na primanje monaškog postriga, navodeći kao razlog, da je monaštvo tobože iznad braka.

Neki pastiri-duhovnici ne dopuštaju da se pričeste ljudi, koji žive u «nevenčanom» braku, poistovećujući takav brak sa bludom, te i zabranjuju svojim duhovnim čedima stupanje u drugi brak, zbog toga što se drugi brak tobože osuđuje od Crkve; takođe zabranjuju bračnim parovima razvod u tom slučaju, kada je zbog ovih ili onih okolnosti porodični život postao nemoguć za supružnike.

Prisutni su i slučajevi, kada pastir «ne blagosilja» ovom ili onom svom parohijanu da se ženi ili udaje iz ljubavi, već im predlaže da «po poslušanju» stupe u brak sa osobom koju preporučuje sam pastir.

Takođe su prisutni i slučajevi kada pastir zabranjuje parohijanima da se obraćaju lekarima za medicinsku pomoć i ometaju svoju pastvu u ispunjavanju svojih građanskih dužnosti – učešću u izborima, služenje u oružanim snagama. Neki pastiri nameću pastvi jedne ili druge političke poglede. Neki duhovnici smatraju da je učenje u svetovnim školskim institucijama «nepotrebno» ili štetno za spasenje. Ovakvi zahtevi ne samo da narušavaju pravo svakog hrišćanina na samostalno donošenje odluka, već su i u suprotnosti sa tekućim zakonodavstvom.

Učestali su slučajevi stvaranja od strane pojedinih pastira takvih crkvenih zajednica, u kojima se život gradi na autoritetu samog pastira, potkrepljivanom negativnim odnosom prema Sveštenonačalstvu, a takođe i prema drugim pastirima i parohijskim zajednicama. Takvi pastiri su zaboravili na to, da je njihov zadatak da vode ljude ka Bogu, a ne da grupišu parohijane oko samih sebe. U parohijama takve vrste stvara se atmosfera lične isključivosti, nesjedinjive sa duhom sabornosti, na kojoj se zasniva Pravoslavna Crkva.

Shodno navedenom – ODLUČENO JE:

1) Imajući u vidu učestale žalbe mirjana na kanonski neopravdane postupke pojedinih pastira, treba ukazati sveštenicima, koji nose duhovničko služenje, na nedopustivost prinude ili navođenja parohijana protiv njihove volje na sledeće postupke i odluke: primanje monaštva; nošenje kakvog bilo crkvenog poslušanja, davanje kakvih bilo priloga; stupanje u brak, razvod ili odbijanje stupanja u brak, sa izuzetkom slučajeva, kada je brak nemoguć po kanonskim razlozima; odbijanje supružanskog života u braku; odbijanje služenja vojske; odbijanje učestovovanja na izborima ili od ispunjavanja drugih građanskih obaveza; odbijanje primanja medicinske pomoći, odbijanje dobijanja obrazovanja, zapošljavanja ili promene radnog mesta; promene mesta življenja.

2) Napomenuti svim pastirima RPC, koji nose duhovničko služenje, o neophodnosti da se u duhovničkoj praksi strogo sledi slovu i duhu Svetog Pisma i Svetog Predanja Pravoslavne Crkve, zavetima Svetih Otaca i kaknonskim uredbama, a takođe i o nedopustivosti za pravoslavne pastire da uvode u duhovničku praksu kakve bilo moralne i druge zahteve, koji izlaze iz okvira propisanog označenim uredbama, i da se po reči Spasitelja, „tovare na ljude bremena teška za nošenje“ (Lk 11, 46).

3) Napomenuti svim pastirima-duhovnicima, da su oni prizvani da pomažu svojoj pastvi savetima i ljubavlju, ne narušavajući pri tome bogomdanu slobodu svakog hrišćanina. Naročito istaći, da se bespogovorno poslušanje, na kome se zasniva odnos poslušnika prema starcu u manastirima, ne može u punoj meri primeniti na parohijsku praksu uzajamnih odnosa sveštenika i njegove pastve. Posebno ukazati na nedopustivost za pastira da se meša u pitanja, vezana za izbor mladoženje ili neveste bilo kome od parohijana, izuzev slučajeva kada ovi sami traže konkretan savet.

4) Istaći nedopustivost negativnog ili nadmenog odnosa prema braku, podsetivši sveštenoslužitelje na pravilo I-og Gangrijskog sabora: „Kada neko odbacuje brak i ženu vernu i pobožnu, sa mužem svojim sjedinivšu se, gnuša je se i odbacuje je, kao nemoćnu da uđe u Carstvo, anatema neka bude“. Naročito istaći, da je primanje monaštva delo ličnog izbora hrišćanina, i ne može se savršiti „po poslušanju“ jednom ili drugom duhovniku.

5) Napomenuti monahujućim o nedopustivosti, shodno 21-m pravilu Gangrijskog sabora, da „doživljava podvižništvo kao povod za gordost“, i „uznosi se duhom nad onima koji žive prosto“ (to jest u braku) i „nasuprot Pismima i crkvenim pravilima uvodi novine“. Pravilo 10 istog sabora glasi: „Ako se devstvujući radi Gospoda bude gordio nad onima koji žive u braku, anatema neka bude“.

6) Insistirajući na neophodnosti crkvenog braka, napomenuti pastirima o tome, da se Pravoslavna Crkva s uvaženjem odnosi prema građanskom braku, a takođe prema takvom braku, u kome samo jedna od strana pripada pravoslavnoj veri, što je saglasno s rečima svetog apostola Pavla: „Neverujući muž se osvećuje ženom verujućom, a žena neverujuća se osvećuje mužem verujućim“ (1 Kor 7, 14).

7) Napomenuti pastirima o tome, da se u svome odnosu prema drugom braku Pravoslavna Crkva rukovodi rečima apostola Pavla: „Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš. Jesi li se odrešio od žene? Ne traži ženu. Ako li se i oženiš, nisi sagrešio; i devojka ako se uda, nije sagrešila…Žena je privezana zakonom za vreme dok joj živi muž; ako li joj muž umre, slobodna je za koga hoće da se uda, samo u Gospodu“ (1 Kor 7, 27-28, 39).

8) Napomenuti pastirima o neophodnosti očuvanja osobene celomudrenosti i posebne pastirske opreznosti pri razmatranju sa parohijanima pitanja, povezanih sa ovim ili onim aspektima njihovog porodičnog života.

9) Posebno ukazati na nedopustivost za pastire stvaranja oko sebe takvih zajednica, u kojima je prisutan opozicioni i kritički odnos, kako prema višem crkvenom rukovodstvu, tako i prema drugim pastirima i parohijskim zajednicama.

10) Istaći nedopustivost korišćenja crkvenog amvona radi propovedi ovih ili onih političkih pogleda.

11) Prizvati eparhijske Vladike da obrate posebnu pažnju na to, kako se od pastira poverenih im eparhija ostvaruje duhovno obrazovanje pastve. Pojačati kontrolu nad strogim ispunjavanjem od pastira propisa i normi Pravoslavne Crkve, koje se tiču različitih aspekata duhovničke prakse.

12) Prizvati verujuće Pravoslavne Crkve da se obraćaju svome nadležnom arhijereju u svim slučajevima, kada je pastir-duhovnik prekoračio datu mu od Boga vlast da „vezuje i dreše“. Napomenuti pravoslavnoj pastvi o tome, da saveti duhovnika ne smeju da protivreče Svatom Pismu, Svetom Predanju, učenju Svetih Otaca i kanonskim propisima Pravoslavne Crkve: u slučaju da se takvi saveti razlikuju od ukazanih propisa, prednost treba davati poslednjima.

U vezi sa ovim obratiti pažnju na reči prepodobnog Simeona Novog Bogoslova o tome, kako je potrebno da se grade odnosi između duhovnih čeda i duhovnika. „Molitvama i suzama umoli Boga da ti pošalje bestrasnog i svetog rukovoditelja. Takođe i sam istražuj Božanska Pisma, a posebno praktična dela Svetih Otaca, da bi upoređujući sa njima ono, čemu te uči učitelj ili predstojatelj, ti mogao videti ovo, kao u ogledalu, i upoređivati, i ono što je saglasno sa Božanskim Pismima primati iznutra u zadržavati u misli, a lažno i tuđe otkrivati i odbacivati, da se ne bi prelestio. Jer znaj, da je u ove dane mnogo prelestitelja i lažnih učitelja.

13) Eparhijski predstojatelji bi trebalo da ove odluke predoče sveštenoslužiteljima, monasima i mirjanima Ruske Pravoslavne Crkve.

 

Autor: ruski pravoslavni psiholog Olga Krasnikova

Preveo: Nebojša Ćosović

Izvor: sajt Poznaj sebe

Ruski izvor: pravmir.ru

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*