Početak zajedničkog življenja (pitanje psihologu)

Početak zajedničkog življenja (pitanje psihologu)

Možete mi objasniti i dati mi vaše mišljenje u vezi „uskakanje“ devojke kod momka.
Mi smo oboje pravoslavne vere i rešili smo da živimo zajedno u duhu Isusa Hrista, da poštujemo pravoslavnu tradiciju i prihvatili smo jednog drugog takvi kakvi jesmo, ja sam gluv i ne čujem dobro a ona ima problem sa otežanom gutanjem.

I najvažnije što se volimo i ona želi da uskoči kod mene u maju mesecu i postavljamo pitanje kako, zašto i kada je to najbolje uraditi , i šta to znači uskakanje. Oboje smo zrele osobe imamo 30 godina i vreme nam je za zajednički život!

Malo da nam prosvetlite put i molim vas za blagoslov!
Hvala unapred.

 

 

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Pomaže Bog,

 

Lepo je čuti da su se našli dvoje ljudi željni da zajednički idu kroz život i da želite da živite, kako kažete, „u duhu Isusa Hrista“ i da ste prihvatili jedno drugo sa svim osobenostima koje imate. To je zaista jedan zdrav i dobar temelj za srećan i ispunjen bračni život.

Ono što mogu da kažem u vezi sa započinjanjem života u dvoje jeste da je neophodno da ga započnete ulaskom u Svetu Tajnu Braka – da se najpre venčate u Crkvi. Tek tada ste u očima Božijim vas dvoje zaista zajedno i tek tada je Božiji blagoslov na vašoj zajednici.

Bez Božije Blagodati nije moguće održati nijednu zajednicu na okupu trajno (a da ona liči na nešto, da ne bude samo neka „fasada“ od zajednice a zapravo svako tu živi sam za sebe), a to posebno važi za bračnu i porodičnu zajednicu. Zato je glavni cilj pred vama da postupate primarno prema Božijim Zapovestima i Hristovom učenju, pa tek onda i prema vašim, nesumnjivo lepim i dubokim, osećanjima. Što znači – iako imate želju da zajednički živite, da bi taj zajednički život mogao da se razvija i cveta ljubavlju, neophodno je da se pre toga venčate.

Jer, venčanje kroz Svetu Tajnu Braka – nije neka obična formalnost niti društveni običaj niti pravno-ekonomska pogodnost kao što je to opštinsko venčanje, već je zaista Sveta Tajna, što znači da Bog kroz taj čin direktno dejstvuje.

Življenje zajedno dok ste još u vezi, nevenčani, ma koliko spolja izgledalo da je sve u redu i da vam lepo ide, postepeno i to neprimetno za oko stvara jednu duhovnu atmosferu koja će pre ili kasnije isplivati u daljem životu i doneti puno psihičkih problema kao i duhovnih – poznajem dosta mladih ljudi čiji su se brakovi zbog toga srušili kao kula od karata posle određenog broja godina. Velika ljubav na početku, velika energija, radost, privrženost onome drugom a zanemarili su Onoga Koji im je tu početnu ljubav i dao – tačnije, poštovali su Ga koliko im je odgovaralo, selektivno, koliko su stizali, „usput“, Bog je bio neka vrsta „dodatka“ njihovoj vezi i uopšte u njihovom životu je sve više odlazio na marginu. I tako se polako blagodat povlačila.

Blagodat Božija i dugotrpljenje Božije kada se istroši i povuče, tada vidimo da od naših tananih i snažnih ljubavnih osećanja ostaju samo sumorne ruševine i emocije izvrnute u svoju ružnu i suprotnost. Duhovni mulj usled nevenčanog življenja i telesnih odnosa pre braka kasnije u braku (kada bi sve, formalno gledalo, trebalo da je u redu) počinje da isplivava i najčešće se vidi preko većeg broja psiholoških problema koji nastaju:

  • Pojačana netrpeljivost , nerazumevanja, ponovljene svađe, a da čak ne znaju ni otkuda se to odjednom pojavilo
  • Sve manja spremnost da se svoje želje i prohtevi ostave po strani zarad davanja prednosti onom drugome, sve više se kalkuliše sa svojim interesima.
  • Sve veće nezadovoljstvo osobinama onog drugog,
  • Čini nam se da se naš muž ili žena jako promenio i to u negativnom smislu
  • Postaje nam sve teskobnije samima sa sobom i u tom odnosu
  • Sve više stvari radimo preko volje
  • Stvari postaju monotone i to monotono loše, i pitamo se da li će tako biti do kraja našeg zajedničkog života
  • I sve više nam se čini da je životna radost, za koju znamo da imamo pravo jer smo vredno ljudsko biće, negde drugde, da je bukvalno negde iscurila iz našeg braka i otekla daleko odatle.
  • Razne psihološke deformacije i manevri nastaju kako bi osoba nekako našla modus za podnošenje tog i takvog nezadovoljavajućeg braka. Ponegde se supružnici nepisano odlučuju da žive zasebne živote iako i dalje deleći isti prostor.
  • Prevare takođe postaju primamljiva mogućnost da se prekine taj osećaj duševne opustošenosti i emotivne beživotnosti koja predugo traje.

 

Nikako ne bih želela da se to vama desi. I neće vam se desiti ako znate šta treba da radite, nema to veze sa srećnom zvezdom ili baksuznošću.

Srećan i ispunjavajući brak se ne događa tako što se nekome „posreći“, već isključivo tako što ćemo se truditi da primarno živimo kao hrišćani i to aktivno verujući hrišćani – da učimo o našoj veri, da se trudimo da se borimo sa svojim gresima i ukorenjenim zapuštenim grehovnim stanjima (strastima), da prizivamo Božiju pomoć za naš brak i našu ljubav (i kasnije, ako Bog da, za decu) svakodnevno kroz molitveno pravilo, da idemo na nedeljne Liturgije i da sledimo Božiju Volju koju prepoznajemo kroz ispunjavanje Njegovih Zapovesti.

To je jedini i siguran recept za ono o čemu mnogi ljudi maštaju i tragaju – srećan, trajan i ispunjavajući odnos ljubavi. Nema drugog.

Naravno, imamo mi prilike još uvek da vidimo (doduše, sve manje i manje kako stasavaju nove generacije) ljude koji su nekoliko desetina godina u braku, nisu se razveli, žive ovako spolja gledano relativno skladno iako ne žive aktivnim pravoslavnim liturgijskim životom.

Može nam se učiniti da je moguć onda još neki drugi način za ostvarenje lepog zajedničkog života u dvoje i da je taj put : tolerancija, samoostvarenost, ulaganje truda za one sitne znake pažnje kako često kažu u novinama na ovu temu, svakodnevne ili učestale znake ljubavi, ugađanje drugome, itd. A da življenje crkvenim životom i nije nešto neophodno.

Međutim, kada bismo mogli zaista da imamo uvid u duševno i duhovno stanje ljudi u takvim brakovima, a ne samo da ih vidimo sa strane, videli bismo da stvari nimalo ne stoje tako bajkoliko, i da , na žalost, kako zalaze u neke dublje godine, neke negativne strane karaktera sve više isplivavaju, tako da brak postaje sve manje „kvalitetan“ a sve više ide po inerciji.

Kako da se to nama ne dogodi? Odgovor saznajemo u jevanđeljskom događaju – Svadbi u Kani Galilejskoj, kada Gospod pretvara vodu u vinu i to tek nakon što je svo vino pripremljeno za svadbu popijeno. Tada svatovi, ne znajući o čudu koje je Gospod učinio, iznenađeno pitaju „kako to da , za razliku od svih ranijih svatova, ovde domaćin najbolje vino iznosi tek na kraju. Dok je uobičajeno do tada bilo da se najbolje vino iznosi na početku, pa kad gosti već budu pripiti, onda im se može dati i lošije jer neće primetiti“.

I dan danas blagodat Božija čini da brak hrišćanskih supružnika postaje kasnije sve bolji , a ne sve lošiji. Postaje kao vino u ovoj jevanđeoskoj priči – i na početku prilično dobro, a kako vreme odmiče postaje sve bolji, na opšte čuđenje ljudi sa strane koji su do sada viđali uobičajenu pojavu da brakovi počinju najčešće lepo, sa zaljubljenošću i radošću, a da već nakon koje godine postaju sve nekvalitetniji i beživotniji.

Ono što je uobičajeno nije uvek i normalno, ispravno, istinsko. To što mnogi mladi ljudi započinju svoj zajednički život ne venčavajući se u Crkvi, to ne znači da je to pravi put, nemojte da vas ta uobičajenost prevari, da se i vi ne nađete u takođe uobičajenoj situaciji gde ljudi u braku žive usamljeniji i duševno suvi i beskrvniji nego ikada ranije.

Ono što kao psiholog mogu da vas uputim je da u zajedničkom životu vodite računa o sledećem:

  1. Imajte na umu da je svakom čoveku ponekad teško i sa samim sobom, naiđu neki loši sati, popodneva ili dani, tako da imajte razumevanja za neke situacije koje prosto u zajednici nesavršenih bića kakva smo mi ljudi – nastaju. Npr. trenutna neka netrpeljivost kod supružnika, neki zategnuti odnos, neko nerazumevanje. Nemojte mnogo pridavati značaja ovakvim stvarima, ako su povremene, neće vam ugroziti brak, niti su povod za neku zabrinutost. Jednostavno, dešava se. Važno je da u većini slučajeva vaš odnos drugačije funkcioniše. Ako, pak, u većini situacija nastaje problem zbog nečega – onda na to treba obratiti pažnju.

 

  1. Budite spremni na podelu kućnih poslova i uloga na neki način koji niste možda očekivali, ili koji nije sličan onome kako su stvari funkcionisale u vašim primarnim porodicama. Vi ste sada jedno telo, jedna potpuno nova i zasebna zajednica, koja treba sama da osmisli svoja pravila, svoje uloge, svoje podele poslova i odgovornosti. Najbolje bi bilo da podelite poslove prema onome što nekome od vas više leži, razgovarajte šta je kome lakše ili šta mu je baš odbojno da radi, pa vidite da napravite neku kombinaciju koja će biti funkcionalna za vas za neko vreme, pa posle izvršite korekcije ako bude trebalo.

Ako se bojite šta će vam drugi reći ako čuju da ste se dogovorili npr. da muškarac širi veš, a da žena namešta silikonsku traku oko sudopere i u kupatilu – jednostavno im nemojte reći, bitno je da je vama dobro.

 

Na pitanje jednom svetitelju: „Starče, ko treba da radi kućne poslove“, on je rekao: „Ko prvi stigne“.

 

Dakle, nije govorio o muškim i ženskim poslovima već o hrišćanskom pristupu koji važi i u monaškom bratstvu i u braku i u svakoj uspešnoj zajednici – „ko prvi stigne“.

Možda vam se čini da sam previše rečenica utrošila na ovu temu, međutim – u realnom zajedničkom životu često upravo ova svakodnevica zna da napravi veoma ozbiljne probleme, čak i da guši i blokira razvoj ljubavnih osećanja i životne radosti.

 

Pravoslavni hrišćani treba da se ponašaju u svakoj situaciji primarno kao hrišćani, što znači da nose bremena jedni drugima, da nadomešćuju slabosti i poteškoće onog drugog, da ne kalkulišu „da li ja radim više ili onaj drugi“, „ostaviću njemu da i on malo savije leđa i nešto poradi po kući“, itd. Jednostavno, zamislite da ste u manastiru – morali biste da znate i da ako zatreba radite bukvalno sve domaćinske poslove (od kuvanja do košenja trave) jer to može biti vaše poslušanje za taj dan, tu nema podela na muške, ženske, ovakve ili onakve poslove. Vi ste, takoreći, u „porodičnom manastirskom opštežiću“. Ako kalkulišete sa poslovima u porodičnom manastiru, izvlačite se, mrzi vas, vi tada kao hrišćanin činite greh.

 

  1. Radite na sebi – nema tog čoveka koji će uspeti da brakom nadomesti nezadovoljstvo sobom. U početku ljubavna osećanja nam pomažu da privremeno stavimo po strani svoja lična nezadovoljstva i psihološke probleme, pa nam se čini da ljubav zaista leči sve i to odmah i bez našeg truda, međutim, kada se prvi talas osećanja zaljubljenosti i radosti stiša, opet ostajemo pred ogledalom isti mi – sa svim svojim koferom mana, duševnih problema, strasti, nekih nerešenih stvari iz detinjstva, nesigurnosti, strahova, nedostatkom samopouzdanja itd. Ako hoćete da vam u braku bude sve bolje, morate vi postati bolji, što znači aktivno raditi na rešavanju tih problema koji vas ometaju da zdravije pristupate životu, supružniku i situacijama u kojima se nađete zajedno. Olakšajte svome supružniku, poradite na svojim manama da bi i njemu i vama bilo bolje. Iako vas voli, dajte sve od sebe da što manje vaših mana u daljem životu treba da podnosi.

 

  1. Naučite da pravilno slušate drugog – ovo je jedna toliko korisna komunikacijska veština, a tako je malo rasprostranjena: aktivno slušati drugu osobu šta nam ona govori. Bez svojih misli, bez čekanja da druga osoba uzme vazduh kako bismo mi rekli šta MI mislimo. Jednostavno, staviti sebe, svoja osećanja i misli „u zagradu“ (privremeno po strani) da bismo mogli pažljivo da saslušamo šta nam onaj drugi govori – kako se ona stvarno oseća ( a ne šta mi mislimo da ona oseća), šta je to u objektivnoj stvarnosti uzrokovalo da se ona tako oseća, šta ona u tom trenutku želi, šta joj je potrebno (a ne šta bi nama bilo potrebno da smo u takvoj situaciji), i postaviti joj pitanja tako da ona može da u potpunosti ozvuči svoje misli i osećanja. Jednostavno, privremeno staviti sebe po strani zarad neprocenjivog dara slušanja koji možemo pružiti voljenoj osobi. Ta veština nudi ogromne mogućnosti za razvoj bračne bliskosti i sreće. To ume da bude ponekad teško za izdržati, ali je vredno svakog truda.

 

 

Sigurno ima još saveta koji bi se mogli povodom ove teme pružiti, ali za sada stajem ovde. Nadam se da sam jasno izrazila ključnu misao a to je da će vam zajednički život biti uspešan samo ako mu prethodi Sveta Tajna Braka, i da će vam brak biti uspešan samo ako mu pristupate primarno kao pravoslavni hrišćani, pa tek onda sa ostalim svojim odlikama (muško, žensko, fizički jači, spretniji, umešniji, sutpilniji … itd).

Ako bude još sličnih pitanja, potrudiću se da napišem i razrađeniji tekst na ovu temu.

Preporučujem vam da pročitate ovaj koristan tekst o problemima u braku koji mogu nastati upravo usled zajedničkog življenja i telesnih odnosa pre sklapanja Svete Tajne Braka:

Razlozi za uzdržanje od bluda, pored toga što „Bog tako kaže“

Zatim ovaj tekst o pravoslavnom pogledu na polne odnose – sveštenik Josija Trenham:

Polni odnosi – pravoslavni pogled

 

* * *

Naš prota Dušan na ovaj moj odgovor dodaje nekoliko reči o značenju termina „uskakanje“ – u nekim našim krajevima postoji običaj da mlada, pred ulazom u kuću mladoženje, preskače korito sa vodom, koje simvoliše reku, reku života. Ona tako „uskače“ u kuću svoga muža, postaje deo te kuće, te porodice. To je simbolika, značenje „uskakanja“ u bračnu zajednicu.

Takođe vam poručuje da se ne plašite rađanja dece, da deca ne nasleđuju telesne nedostatke roditelja, da Bog vidi vašu želju da prihvatite jedno drugo onakvim kakvi jeste i da stupite u brak. Svaka prepreka se može prevazići međusobnom ljubavlju i životom utemeljenom na iskrenoj, pravoj veri, onako kako čitamo u Simvolu naše vere.

Smatra da bi bilo dobro da se javite svome svešteniku radi što ozbiljnijeg pristupa Svetoj tajni braka.

 

 * * *

Želim Vam puno sreće u vašem duhovnom saputništvu za Carstvo Nebesko,

Urednik sajta Ima nade

2 komentara

  1. Pomaze Bog,tinejdzerka sam i pocetnik u hriscanskom zivotu.Kod sebe sam primetila da u poslednje vreme u sebi stalno pametujem i razmisljam o Bogu i nekim zapovestima o kojima samo nesto povrsno znam,koje su i za neke zrele i jake vernike teske i koji se ne opterecuju analiziranjem.Kako bih vam bolje objasnila razmisljam o nekim stvarima kojima nisam dorasla,ali to je valjda ta umisljena zelja da se odmah sve zna i sve stekne,u mom slucaju ja sam samo gubila gubila sam samu sebe,bukvalno kao da sam se svadjala sa samom sobom,ne mogu da se usaglasim i slozim sa sobom, u mom umu samo su beskrajne dileme.A kao posledica svega je gubitak koncetracije,stalna glavobolja i kao neko grcenje u mozgu,ne mogu da lepo komuniciram sa svojim bliznjim.Gledala sam neki video gde je govorio jedan monah i rekao je da je bolest sizofrenija ili umisljenost ustvari gubitak komunikacije sa samim sobom,tu sam se pronasla.
    Htela bih da mi objasnite ovo stanje,i sta da radim kako bih se vratila u normalu

    • Aleksandar Jeremić says:

      Jovana milost ti od Boga! Najbolje ti je da posetiš pravoslavnog psihologa npr. Sanju, koja i drži ovaj sajt. Biće ti od velike pomoći na tvom putu ka Bogu i Crkvi. Neke od stvari koje si iznela deluju opasno, mada iskreno mislim da to nije šizofrenija niti silazak sa uma.

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*