Pijani vođa ili kuda nas zavode osećanja?

Pijani vođa ili kuda nas zavode osećanja?

Niko ne može da porekne činjenicu da bi naš svet bez osećanja bio vrlo sumoran. Ljudi bi se pretvorili u bezosećajne bio-robote koji bi svemu prilazili isključivo racionalno, niko ne bi bio u stanju ni da saoseća sa drugim, niti da se raduje zbog druge osobe. Ljudi bi se ponašali vodili jedino po principu „ti meni – ja tebi“, birali bi partnera isključivo racionalno. Očigledno je da je osobi da bi živela autentičnim, ispunjenim životom neophodno i da oseća i da primenjuje logiku. Na taj način u nekim situacijama ne dajemo sopstvenim osećanjima na volju i držimo ih pod kontrolom, logički rasuđujući da bi pokazivanje osećanja u konkretnom trenutku bilo neumesno i ne bi imalo svrhu. Sa druge strane u nekim situacijama osećanja imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje od razuma. Na primer, kada smo zaljubljeni. I jedna i druga situacija je normalna. Najvažnije je ipak da se osećanja i razum nalaze u određenoj ravnoteži, koja je individualna za svaku osobu, da se međusobno održavaju u ravnoteži.

Međutim, upravo se u ovome i nalazi uzrok mnogih naših problema, jer veoma često u nama ne postoji ni najmanja ravnoteža između logike i osećanja; osećanja jednostavno ne samo da imaju prevlast, već prosto UPRAVLJAJU našim životom. U ovom tekstu bismo detaljnije razmotrili ovaj fenomen, potrudili se da shvatimo zašto vladavina osećanja stvara problem, šta dovodi do toga i koji su načini rešavanja.

Dakle, kao što smo već rekli, čovek deluje kako u oblasti logike tako i u oblasti osećanja. Hajde da govorimo o oblasti logike. Ona je više ili manje objektivna, u njoj ljudima ne predstavlja toliki problem da se međusobno razumeju. Kada se nađu u nekom konkretnom problemu i pritom razmišljaju logički, učestvujući u dijalogu oni lako mogu da dođu do objektivnog zaključka. Naravno, ova objektivnost nije stoprocentna jer sve naše misli takođe u određenoj meri u sebi nose subjektivni karakter, otisak naše ličnosti. Ono što je glavno jeste činjenica da svaka osoba ima mogućnost da shvati razmišljanje sagovornika, složi se sa njegovom logikom, prizna za istinite argumente koje navodi ili obrnuto, odbaci njegovu logiku i ubedi sagovornika u svoju ispravnost, navodeći informaciju koja je neophodna za pitanje koje se razmatra. Za rezultat  imamo da kod ljudi postoji mogućnost da se dogovore, dođu do rešenja problema koje odgovara svima.

Razmotrimo sada oblast osećanja. Oblast o kojoj sada govorimo je apsolutno subjektivna. Ako na neki način pokušamo da definišemo šta zapravo podrazumevamo pod doživljajem osećanja neke konkretne osobe može se reći da je u pitanju svojevrsna „projekcija“ ove osobe na ravan našeg ličnog pogleda na svet. Jedna te ista osoba u stanju je da izazove suprotna osećanja kod različitih ljudi. Nekome će izgledati kao zla i neprijatna, dok će drugi reći: „Sjajan čovek, odmah se vidi, dobričina“. Pritom, niko od njih nije u stanju da objasni svoja osećanja.

Ako dvoje ljudi budu govorili o svojim osećanjima nikada neće doći ni do kakvog zajedničkog rešenja jer svako od njih ima sopstvena osećanja. Naglašavamo da nije moguće u potpunosti razumeti osećanja druge osobe, čak ni i u velikoj meri. Nemoguće ih je osetiti isto kao što ih oseća drugi, nemoguće doživeti na isti način. I ni na koji način se ne mogu izmeriti. Da, u stanju smo da u manjoj ili većoj meri shvatimo postupak čoveka u konkretnoj situaciji, njegove motive, ali ne i osećanja jer su osećanja, za razliku od logičkog mišljenja, iracionalna. U zabludi smo kada da govorimo da razumemo osećanja druge osobe. Jedino što smo u stanju (i to ne uvek) jeste da zamislimo šta bismo osećali kada bismo se našli u sličnoj situaciji. Međutim, pritom može da se desi, a tako i biva veoma često, da osoba oseća potpuno drugačije emocije, drugu vrstu osećanja, čak dijametralno suprotna. A posebno nije moguće shvatiti bol druge osobe, jer svi ljudi poseduju različit prag bola. Ono što za nas predstavlja nešto što može da se izdrži bez teškoća, za neku drugu osobu može biti uzrok gubljenja svesti. Isto tako nije moguće da se shvatiti doživljaj ukusa, mirisa, zvuka druge osobe. Kako kažu: „Za ukus i boju nema prijatelja.“

Osim što su osećanja iracionalna i subjektivna, ona takođe i obmanjuju. Veoma lako nas obmanu i sopstvena osećanja, ali i osećanja druge osobe. Zašto? Zato što, na primer, izgovarajući reč „ljubav“ svako u ovaj pojam unosi nešto sopstveno, neko svoje shvatanje ljubavi. Osoba kojoj su upućene te reči ih naravno razume drugačije, na svoj način, jer dva identična osećanja kod različitih ljudi ne postoje.

Kada već govorimo o tako komplikovanom stanju kao što je ljubav… Pod ljubavlju je moguće podrazumevati čak i praktično suprotne stvari. Jedan čovek kaže: „Ova žena mi je neophodna, ne mogu da živim bez nje, ona mi je poput droge, ja je volim.“ Drugi govori drugačije: „Za nju sam spreman da rušim planine. U svemu sam spreman da joj ustupim, žrtvujem svoje interese i ambicije samo da bude srećna, jer ja je volim.“ Šta čovek stavlja u pojam „ljubav“ nikome osim njemu samom (pa i to nije uvek slučaj) nije do kraja jasno. Na kraju smo, želeli mi to ili ne, često obmanuti onim što mislimo da predstavljaju osećanja drugog i to je u određenoj meri neizbežno.

Međutim, zašto nas obmanjuju ne samo tuđa, već i sopstvena osećanja? Prvo, zato što su ona nestalna, neprestano se menjaju. Danas nam se čini jedno, sutra drugo. Danas govorimo o ljubavi, sutra o ravnodušnosti i razdraženosti u odnosu na istu osobu… Znači da je vreme za rastanak? A šta ćemo osetiti sutra? Možda će se pređašnja osećanja vratiti… a možda i neće.

Kao drugo, obmanjujemo se sopstvenim osećanjima zato što sami to želimo. „Ah, obmanuti me nije teško, ja sam volim da budem obmanut“ (Puškin). Potpuno smo u stanju da sebi došapnemo u konkretnoj situaciji željena osećanja i dalje da delujemo rukovodeći se, ne logikom, već tim osećanjima. Često baš tako i postupamo, „stvaramo“ sami po svojoj želji emocije.

Sve sekte se formiraju upravo na ovakvoj obmani osećanjima. Ljudi iz sekti utiču jedan na drugog svojim „posebnim“ osećanjima o svetu, Bogu. Jedan drugom vrlo ubedljivo govore o svojim osećanjima u vezi sa smislom života, verom, Tvorcem, nerealnom svetu u kome živi a koji doživljava kao stvarni… Na taj način, utiče na svog sabrata u zajednici, postepeno mu sugeriše identična osećanja i poglede na svet i sebe. Videći u drugom ista osećanja kao i u sebi, smatra to potvrdom njihove „pravilnosti“. Posledica toga je da svi članovi sekte utiču međusobno jedni na druge, uzrokujući jačanje njihovih lažnih predstava. Na taj način i žive u svom nerealnom svetu pokušavajući da u njega uvedu i sve ljude koji ih okružuju.

U svetlosti svega ovog najočigledniji je zaključak da u rešavanju iole važnijih pitanja, kao što su stvaranje i očuvanje porodice, vaspitanje dece, izbor životnih prioriteta – nije mudro rukovoditi se isključivo sopstvenim osećanjima. Živeti samo prema svojim osećanjima znači birati slepi put, tada nećemo videti realnost.

 

Da bismo ovo detaljnije obrazložili navešćemo kratke primere.

 

  1. „ČINI MI SE da nisam gori od drugih. (Obratimo pažnju na reči „čini mi se“). Zaista tako OSEĆAM. Da, ne mogu to da potkrepim činjenicama ili logikom, ali ne dozvoljavam nikome da sumnja u to!“ (Ovo je uobičajeno osećanje ljudi koji se razvode).
  2. „ČINI MI SE da u ovom konfliktu ipak znam više od drugog i da je moje rasuđivanje pravilno. Nisam baš u stanju to da objasnim i dokažem, ali to OSEĆAM, imam takav unutrašnji osećaj“.
  3. „ČINI MI SE da u toj oblasti neverovatno talentovan. OSEĆAM to i greše svi oni koji ne žele da priznaju tu činjenicu, koji ne vide da sam genije. Strašno patim jer me ne cene onako kako su dužni!“
  4. Čovek koji se nalazi na lečenju u psihijatrijskoj bolnici iskreno smatra za sebe da je Napoleon jer mu se tako ČINI. On ne vređa ljude oko sebe, ne kočoperi se već je zaista uveren da je Napoleon. On se OSEĆA kao on bez obzira na činjenicu da ga niko sem njega ne smatra za francuskog imperatora.
  5. „ČINI MI SE (štaviše, sebe uspešno ubeđujem u to) da volim tu osobu. Uverena sam u to.

– „Zašto si odlučila da ga voliš?

  • „Zato što to OSEĆAM!“
  • „Tebi se dopada njegovo ponašanje prema tebi? Pogledaj kakav je njegov odnos prema tebi!“
  • „Kakva su to sada razmišljanja? Ja najbolje znam sebe i ja OSEĆAM da volim. I OSEĆAM da i on mene voli!“
  • „Ali on te vara, ne smatra te za ljudsko biće, želi da te napusti!“
  • „A ja OSEĆAM da on mene ipak voli i da će mi se sigurno vratiti. I ja ću ga čekati“.

 

Razmotrimo sada kako najčešće nastaju porodični sukobi. U pokušaju da izađu iz krize ljudi počinju da postupaju oslanjajući se isključivo na sopstvena osećanja. Svako pokušava da nametne svoja osećanja drugoj osobi koja ona nije u stanju (i tako nešto ne bi ni trebalo zahtevati). Počinje rat, suprotstavljene strane više nisu u stanju da se dogovore ni o čemu jer nema razumevanja, niko nije u stanju da oseti ono što drugi oseća. U tome se obično i sastoji problem jer se oslanjaju na osećanja a ne na razum. Pritom je svako uveren da su njegova osećanja „ispravna“. Ako je na početku konflikta ponekad u nekoj meri i prisutna logika na dalje se već isključuje. Emocije navaljuju i pritom ljudi ne dopiru do drugog jer jednostavno nisu u stanju da shvate osećanja drugog što za posledicu ima njihovo dalje bujanje. Ostavljajući iza sebe prvu etapu sukoba, istog trena ulaze u drugu, treću… Naravno da se više ne može govoriti ni o kakvom rešenju porodičnog problema koji je izazvao ovaj „rat“. Upravo obrnuto, u naredni stadijum konflikta oba partnera ulaze sa još većim teretom vređanja, prekora i osećanja krivice.

Na taj način, nepromišljeno predavanje osećanjima dovodi do žalosnih posledica. Postoji još jedan važan razlog zbog koga je opasno verovati sopstvenim osećanjima. Naša osećanja uvek nose pečat dobra ili zla. Neutralnih osećanja nema. Dobra osećanja u nama nisu u tolikom broju, mislimo na ljubav, saosećanje, patriotizam, zahvalnost, poštovanje, pokajanje. Ovo je otprilike i sve. Zlih osećanja ima na žalost mnogo više: osećanje sopstvenog značaja (prethodi maniji veličine), uvredljivosti, mržnje, gneva, želje za osvetom, zavisti, pohlepe, samosažaljenja, sujete, čamotinje, straha… i mnogo drugih. Čovek je stvoren na taj način tako da upravo kroz osećanja u nas ulaze dobro i zlo. Kada ne pazimo na vrata svoje duše zla osećanja ulaze češće. Evo kako o tome piše veliki poznavalac ljudske duše (čiji se autoritet u ovoj oblasti priznaje čak i od strane nepravoslavnih psihologa) Sveti Teofan Zatvornik: „Oko nas i u nama postoji određena loša sila koja nas različitim prividnim vrlinama obmanjuje i ometa naša dela… Sedi nam neprijatelj pod bokom i sve želi da vodi na svoju ruku; i ogorčenja koja navodi i glupe utehe, u stanju je da tako da zamagljuje da se ništa jasno ne vidi, a pri tome ljudi svejedno misle da su nešto veliko. Čim analiziraš prosto se sve rasprši, ni žalosti, niti utehe nema tamo, sve je obmana. Mnogo pomaže… sopstveno rasuđivanje, da ne učinite odmah delo koje ti se učini dobrim već da ga prethodno razmotrite sa svih strana. Čim počnete to da radite, prizrak dobra kojim đavo oblači svoja našaptavanja istog trena biva rasejan“.

Upravo nam je iz ovog razloga toliko neophodno trezveno viđenje i sagledavanje, takozvana trezvenost. Trezvenost predstavlja, po rečima Svetih Otaca, čvrsto stajanje razuma na vratima srca. Trezveni pogled na sebe i na situaciju predstavlja temelj za donošenje ispravnih odluka između ostalog i u vreme krize. Uvek smo dužni da postupamo ishodeći iz adekvatne predstave o sebi. Pogledajmo dečiju igru; dete na primer crta konja: rže poput konja, hoda na četiri noge, ne odaziva se na sopstveno ime… realno se oseća kao konj. Tako je i odrasli čovek u stanju da se otrgne od stvarnosti, udubi se u sopstvene fantazije i vrlo realno sebi samom predstavi sopstvenu ličnost kao inteligentnu, velikodušnu, genijalnu… Ili suprotno, kao „lošu“ i bezvrednu. Normalno da se sve ovo odražava i na postupcima. Na žalost, mnogi ljudi uopšte nemaju iskustvo trezvenog sopstvenog sagledavanja.

Živeći prema osećanjima osoba otvara vrata svom glavnom neprijatelju – gordosti. Gordost predstavlja iskrivljenu i nerealnu predstavu o sebi. Osoba počinje da fantazira, čak i sama da veruje u to, oseća se da je posebna, „naj-naj“. Čak i ne pokušava da proveri pretpostavke o sopstvenoj izuzetnosti ni logičkim razmišljanjem, ni poređenjem sa drugim ljudima, niti uz pomoć životnog iskustva, prosto veruje svojim osećanjima. Prirodno se onda u njemu javljaju misli da ga ljudi oko njega ne cene niti uvažavaju dovoljno, pojavljuje se želja da se „sve odbaci i ode“. Upravo ovo može, pre svega, i da postane razlog raspada porodice. Kada bi osoba uz pomoć logike razmotrila i razmislila, porazmislila, proanalizirala sopstvene postupke, uvidela bi da uopšte nije „naj-naj“, jednostavno ne bi pronašla dokaze za to. Međutim, čovek živi prema osećanjima, a ne razumom, nalazi se u svom izmišljenom svetu i nije mu moguće objasniti da u nečemu nije u pravu, jednostavno neće želeti da sluša.

Gordost predstavlja direktnu posledicu egocentrizma i egozima. Osoba je sebi uvrtela u glavu da se celokupan svemir vrti oko nje, život drugih ljudi joj nije zanimljiv, ona je sama svoj svet. Potvrdu svog značaja može da pronađe ili izmisli čim poželi. Sem toga, može ući u određenu zajednicu u kojoj će svi potvrđivati njegov značaj (na primer, može postati skinheds). U slučaju kada su predstave o svetu izokrenute do krajnjih granica, osoba može da sebi da na značaju tako što će izvršiti zločin, silovati. Pritom, čoveku će upravo to biti znak koji dokazuje njegovu „jedinstvenost”… Kao što vidimo, slepo verovanje sopstvenim osećanjima nije toliko bezbedno kao što se može učiniti na prvi pogled.

Sem što pravimo idole od sebe negujući gordost u nama mi, oslanjajući se na osećanja, pravimo idole i od drugih ljudi. Sebi sugerišemo željena osećanja prema njima, počinjemo da im verujemo i opijamo se njima. Često nezdravu zavisnost smatramo za ljubav, obogotvoravamo objekat naše privezanosti. Kada bismo analizirali postupke konkretne osobe, na primer, da živi samo za sebe, da zloupotrebljava alkohol, da vara, da ne pokušava da izgradi porodicu itd., shvatili bismo da nam ovakvi odnosi nisu potrebni, da je najbolje prekinuti ih što pre, da u pitanju nisu zdravi odnosi. Međutim, mi ne koristimo logiku i prepuštamo se osećanjima, čak i ako nam to donosi stradanja (kako to i biva najčešće).

Postoji još jedan problem koji je u vezi sa diktaturom osećanja u našem životu. U pitanju su prisilne misli. Naše burne emocije, fantazije, sposobnost da sebi ubacimo u glavu skoro sve što nam se svidi, naše odsustvo sposobnosti da rasuđujemo logički i kontrolišemo svoja osećanja predstavlja vrlo pogodno tle za razvoj prisilnih misli. Ove misli direktno deluju na naša osećanja, izazivaju u nama pre svega emocionalni odgovor a ne trezveno razmišljanje. Kao posledicu imamo da što više pridajemo značaj svojim osećanjima koja su izazvana prisilnim mislima ove misli sve više i vladaju nama. Detaljnije smo fenomen prisilnih misli razmatrali u tekstu „Psihološke i duhovne metode savladavanja prisilnih misli“.

Da zaključimo. Kao što smo objasnili, neophodna ravnoteža između osećanja i logike u nama, po pravilu, ne  postoji. Slika koju vidimo u savremenom svetu predstavlja sveopštu potčinjenost osećanjima i isključivanje razuma. Našim životom upravljaju osećanja, njima upravo i verujemo donoseći ozbiljne odluke. Upravo kao dokaz da su osećanja subjektivna, iracionalna, obmanjiva i promenljiva služi slepo predavanje emocijama koje iskrivljuje naše viđenje sveta, ne dozvoljava nam da adekvatno procenimo različite životne situacije, sprečava nas da stvorimo trezveni pogled na sebe, trezveno sagledamo svoje postupke, pomaže razvoj gordosti, umišljenosti a takođe i nezdravu psihološku zavisnost od drugih. Zato nas odluke koje smo doneli na osnovu osećanja više od svega odvode u ćorsokak.

Ovu situaciju, to jest vladavinu osećanja u našem životu moguće je ilustrovati sledećim primerom. Realnost niko od nas nije u stanju da shvati do kraja. Možemo je međutim ispitivati da bismo formirali određenu predstavu o njoj. Da bismo poznali sebe i svet koji nas okružuje koristimo se, između ostalog, i čulima: vidom, sluhom, dodirom itd. Ako osoba ima slabiji vid nosi naočare koje je odredio specijalista upravo da bi mogao da vidi kao da nema poremećaj vida. Uz naočare vidi jasnije, snažnije, bolje se orijentiše. Zamislimo međutim da čovek sebi stavi još jedne, pa još jedne, pa još jedne… Više neće biti u stanju da jasno vidi ni sebe ni ono što ga zapravo okružuje, videće samo iskrivljenu sliku i postepeno se navići na tu iluziju. Ako bude stalno nosio toliki broj naočara realnost će doživljavati upravo u takvom iskrivljenom vidu.

U ovom slučaju naša osećanja možemo uporediti sa naočarama. Svi mi smo nalik na ljude koji nose po nekoliko pari naočara; već smo i zaboravili kako izgledamo i mi i svet oko nas, sve posmatramo kroz prizmu sveobuhvatnih osećanja, ono što vidimo smatramo za stvarnost. Više ne primećujemo i ne želimo da primetimo ogroman, ružan broj naočara na očima (a kamoli da pokušamo da ih skinemo).

Rukovodeći se sopstvenom gordošću verujemo da je svet upravo onakav kakvim ga vidimo. Na kraju možemo proživeti ceo život bez sagledavanja realnosti koja se nalazi iza tih naočara… Svi znamo da naočare treba birati pažljivo, individualno, nositi upravo one koje nam je prepisao lekar.  Na žalost, ne želimo da odemo do lekara, već želimo da biramo sami i vidimo stvarnost onako kako želimo, a ne onakvom kakva ona zaista jeste. Šta se podrazumeva pod „lekarom“ u ovom primeru? Pre svega, naš razum. On bi u potpunosti mogao da nas “izleči” – da stvorimo adekvatni, trezveni pogled na svet.

Ovde se javlja dilema: zašto ne živimo u skladu sa razumom već osećanjima, zašto dozvoljavamo da nas toliko obuzmu osećanja, zašto normalna ravnoteža između osećanja i razumne delatnosti odsustvuje u nama? Čini se da se pravi razlog u tome što je tako jednostavnije. Ako se čovek ne bude oslanjao na osećanja, već na razum biće prinuđen da neprestano razmišlja, logički rasuđuje, kritički ocenjuje situaciju i sebe u njoj, formira i podržava trezveni pogled na svet i sebe, analizira činjenice, uči se da argumentuje sopstveno mišljenje, izvodi logične i razumne zaključke iz postupaka drugih ljudi.

Zaista, najteže i ujedno i najneophodniji je neprestan rad na sebi: samokontrola, trezvenost, borba sa sopstvenim strastima i zapljuskujućim emocijama koje teže da upravljaju nama, a takođe i sa nevidljivim silama – demonima koji „uz pomoć strasti.. gospodare nad čovekom koji pritom mašta da je sam sebi gospodar” (Sveti Teofan Zatvornik).

 

Naravno, veoma je teško voditi ovakav život, ali je vredno toga.

 

Da bismo živeli u svom emocionalnom svetu u kome vladaju naša osećanja a ne mi, nisu nam potrebni nikakvi napori. Jedino što je potrebno jeste da slepo verujemo svojim osećanjima i nerealni svet koji smo izgradili prihvatimo za stvaran. Svako od nas je u stanju da to učini i zato većina nas i ide upravo tim lakšim putem.

Odsustvo želje da se uključi logika, da se radi na sebi najočiglednije je u situaciji krize. Pokušavajući da se sakrijemo od psiho-traume mi bežimo u svet sopstvenih fantazija. Na taj način funkcioniše mehanizam psihološke zaštite i za neko vreme to je neophodno. Međutim, veoma često taj period se produžuje i više ne želimo da se iz sveta fantazije vratimo u realni jer nam je to teško.

Ako ne želimo i ne umemo da kao prvo, prihvatimo realnost onakvom kakva ona zaista jeste i

kao drugo, trezveno sagledamo sebe, kakvi smo zaista,

kao treće, nakon analize prvog i drugog donesemo razumnu odluku kako da živimo dalje (kako da izađemo iz duševne krize),

kao četvrto, tiho i istrajno, dan za danom, korak po korak, realizujemo ovu odluku, ne predajući se talasu emocija – ako sve ovo nismo u stanju ili čak i ne želimo da učimo, ostaćemo u tom nerealnom svetu i nećemo saznati da postoji drugi, teži, ali i radosniji život u kome osećanja ne vladaju čovekom, već osoba uz pomoć razuma vlada svojim osećanjima i svojim životom.

Umesto zaključka bismo naveli reči Svetog Teofana koje ukratko obuhvataju suštinu ovog teksta. „Bez osećanja nije moguće živeti; međutim, prepuštati se osećanjima nije dozvoljeno. Potrebno je umeriti ih rasuđivanjem, dati im neophodno usmerenje… Zakon glasi: držati srce u rukama i podvrgnuti osećanja, ukus i utiske strogoj kritici. Kada se neko očisti od strasti može dati srcu na volju. Međutim, dok su strasti jake, davati srcu na volju znači očigledno osuditi sebe na najrazličitije pogrešne korake… Neka vam ovo bude pravilo: unapred zamislite u kom se pravcu može pokrenuti neko osećanje kog osećanja i prenesite se umom u te okolnosti, pazeći na pokrete srca, to jest, držeći srce u čvrstim rukama. Potrebna je vežba u ovom delanju, vežbom se može doći do potpune vlasti nad sobom“.

Upravo to vam i želimo!!!

 

Autor: Mihail Hasminski, ruski pravoslavni psiholog

Prevod za Imanade.org: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Perejit.ru

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*