Očevi homoseksualaca – kakvi očevi imaju sinove homoseksualce

Očevi homoseksualaca – kakvi očevi imaju sinove homoseksualce

Na ovom sajtu se, kao što znate, ne bavimo temom nametanja gej ideologije našem društvu, ali se bavimo uticajima te ideologije na formiranje homoseksualnog identiteta kod mladih naraštaja.

Takođe, govorimo o tome kako nastaje homoseksualnost i kako se ona može lečiti.

Homoseksualnost je moguće uspešno lečiti, i jedan od eminentnih psihologa koji uspešno radi reparativnu terapiju homoseksualaca je američki psiholog Džozef Nikolozi (dr. Joseph Nicolosi).

Za početak izdvajamo ovaj njegov tekst u kome on opisuje karakteristike očeva u porodicama u kojima je sin postao homoseksualac. Sva njegova zapažanja su upravo iz njegove kliničke prakse, tako da je jako važno za sve naše porodice makar informativno pročitati ovaj tekst.

Nama koji smo pravoslavni hrišćani, ne može da prođe nezapaženo da pravoslavni način porodičnog i bračnog života u kome se poštuju Bogom dani darovi i različitosti žene i muškarca, pravoslavni način života koji upućuje pravoslavne muškarce da se žrtvuju za svoju porodicu kao Hristos za Crkvu, dakle ne smislu zarađivanja novca negde tamo već i u smislu emocionalne, duhovne i duševne uključenosti u tanane niti porodičnog života – doprinosi upravo zdravom i normalnom razvoju polnog identiteta dece.

Život u Hristu pravoslavnom muškarcu daje jasna naznačenja šta znači biti glava porodice, šta znači biti muškarac, koliko je uključenost celog sebe (predavanje sebe na žrtvu) u porodičan život pretežnije od jurenja karijere ili sporednih zadovoljstava, na koji način treba da se ophodi prema ženi i majci svoje dece, i kako da bude pravi muški uzor svome sinu.

Ovaj tekst koji sledi nije pisao pravoslavni autor, ali je vredno pročitati iz ugla razmišljanja – koliko je Bog sve premudro ustrojio i dao nam svoje Zapovesti da pravilno živimo. A šta se dešava kada se o Zapovesti oglušujemo.

Urednik sajta Ima nade

 

 

Očevi homoseksualaca – opšta klinička slika

Opštepoznata je činjenica da na formiranje muške homoseksualnosti utiče mnoštvo faktora. Jedan od tih faktora može biti i biološka predispozicija temperamenta (Byne and Parsons, l993). Međutim, nema naučnih dokaza da je homoseksualnost isto tako nasledna kao i boja očiju (Satinover, 1996).

Danas se zbog političkih pritisaka poriče važnost ovih faktora koji su se najviše klinički ispitivali tokom prethodnih decenija – upravo faktori razvoja, posebno, faktor roditeljskog uticaja. U literaturi se u vezi sa problemom muške homoseksualnosti nalazi mnoštvo pominjanja problema međusobnih odnosa predhomoseksualnih mališana sa oba roditelja (West 1959, Socarides 1978, Evans 1969); neki od istraživača posebno naglašavaju odnose očeva i sinova (Bieber et al 1962, Moberly 1983).

Saglasno sa jednom od psihoanalitičkih hipoteza (po kojoj je homoseksualnost povezana sa lošim odnosima između oca i sina na ranom stadijumu razvoja deteta), za vreme kritične faze razvoja kada se događa polna identifikacija, dečak doživljava oca kao osobu koja ga odbacuje. Posledica toga je da tokom procesa odrastanja njemu na taj način ne polazi za rukom da identifikuje sebe sa svojim ocem i muževnošću koju on predstavlja.

Nemuževno ili feminizirano ponašanje u detinjstvu je više puta pokazalo korelaciju sa budućom homoseksualnošću (Green, l987, Zuger, l988); ako se sve to razmatra zajedno sa drugim faktorima (posebno sa često pominjanim otuđenjem od vršnjaka svog pola i lošim odnosima sa ocem) može se pretpostaviti da je u pitanju neuspeh u izgradnji polnog identiteta. U svojoj krajnjoj formi ovaj sindrom (koji obično dovodi do homoseksualnosti) se dijagnostikuje kao dečiji deficit polnog identiteta (Zuccker and Bradley).

Jedan od verovatnih uzroka neuspeha u samoidentifikaciji predstavlja narcisoidna trauma koja je nanesena sinu (koji je po svom temperamentu obično osetljiv) od strane oca u pred-edipalnom stadijumu razvoja. Ova trauma biva nanesena u kritičnoj fazi polne identifikacije kada mališan treba da preuzme na sebe zadatak muške identifikacije. Trauma se manifestuje kao odbrambeno otuđenje od muževnosti u sebi samom i u drugima. Kod odraslog homoseksualca često je prisutan taj kompleks koji poprima formu kompleksa „uvređenog (traumiranog) malog deteta“ (Nicolosi, 1991).

U procesu lečenja ego-distoničnog homoseksualizma ponekada sam tražio da na terapiji učestvuju očevi zajedno sa svojim sinovima. Zahvaljujući tome, imao sam mogućnost da steknem predstavu o nekim najrasprostranjenijim crtama ličnosti ovih očeva. U ovom ogledu pokušaću da predstavim neke od kliničkih crta koje su zajedničke za sve očeve koji imaju sinove homoseksualce.

Za ovaj rad sam se orijentisao na 16 očeva koje smatram tipičnim za svoju praksu; u pitanju su 12 očeva homoseksualnih sinova (od adolescenata do uzrasta 30 godina) i 4 oca očigledno predhomoseksualnih dečaka sa poremećajima pola (4-7 godina). Ogromna većina ovih očeva odavalisu utisak psihološki normalnih ličnosti; većina njih je imala dobar odnos prema svojim sinovima; samo u jednom slučaju otac je bio ozbiljno psihički bolestan i pokazivao značajnu emocionalnu surovost prema svom sinu.

Međutim, kao grupa, svi očevi su se karakterisali nesposobnošću da se suprotstave „odbrambenoj otuđenosti“ svojih sinova. Oni su se osećali nemoćnim da uvuku mališana u oblast sopstvene muževnosti.

 

Klinički utisci

 

U celini, ovi očevi se mogu opisati kao emocionalno udaljeni, izbegavajući. Izučavanje njihovih istorija pokazalo je da su, kao po pravilu, imali loše odnose sa svojim sopstvenim očevima.

Pokazivali su tendenciju da se potčine sopstvenim ženama u emocionalnom planu, posebno su zavisili od njih, prebacujući na njih ulogu lidera, predstavnika porodice i donosioca odluka.

 

Imajući autentičnu nadu da njihovi sinovi mogu postati heteroseksualci nisu bili u stanju da im na dugoročnom planu pomognu da dostignu taj cilj. Na prvoj zajedničkoj terapiji jedan otac je otvoreno urlao na svog 15-godišnjeg sina, kada je ovaj govorio u svojoj razočaranosti u oca. Kasnije ga je mesecima vozio na terapiju ne izgovarajući ni reč tokom vožnje.

Iako su ovi očevi izgledali kao društveni i popularni ljudi, kod njih su odsustvovali snažni prijateljski odnosi sa drugim muškarcima. Nedostatak sposobnosti za emocionalno opštenje sa muškarcima se isuviše dosledno manifestovao i bio je izuzeto izražen tako da nije mogao da se ubroji na račun osobina „tipičnih za američkog muškarca“. Štaviše, kao rezultat kliničkih posmatranja ovih očeva kao grupe, stekao sam utisak da je njihova sposobnost za emocionalno opštenje sa muškarcima suštinski ograničena.

Od ranih godina očinstva oni su bili svesni udaljenosti od svojih sinova i njihova sposobnost da na to reaguju je takođe varirala. Neki su naivno govorili da imaju „izuzetne“ odnose sa sinovima, dok su istovremeno sinovi opisivali ove odnose kao „užasne“. Približno polovina očeva je na žalost potvrdila da su ovi odnosi oduvek bili nesrećni i osvrćući se unazad, shvatali da su ih sinovi odbacivali od ranog detinjstva. Zašto su ih sinovi odbacivali je ostalo tajna za većinu očeva i oni su mogli samo da izraze beznadežno osećanje odricanja funkcije oca i zbunjenost. Kada bi ih pritiskali oni bi još dalje išli u svom izrazu bola i dubokog ogorčenja. Koliko god ironično zvučalo, ispostavilo se da su ova osećanja – bespomoćnost, uvređenost i zbunjenost – bili uzajamni; moji klijenti su ih takođe iznosili tokom opisa sopstvenih osećanja u međusobnim odnosima sa svojim očevima.

Zajednička crta za očeve sinova-homoseksualaca je nesposobnost ispravljanja odnosa sa svojim sinovima. Svi muškarci su govorili da su se osećali kao u ćorsokaku i bespomoćni u susretu sa ravnodušnošću ili otvorenim odbacivanjem od strane sinova. Umesto da aktivno deluju i pokušaju da izmene situaciju, oni su pre birali da odstupe, povuku se i budu uvređeni. Zaokupljeni usmerenošću na sopstvenu zaštitu i odsustvo želje da otkriju svoju ranjivost decom, oni nisu bili u stanju da zatvore emocionalnu pukotinu koja se pojavila. Neki su pokazivali crte narcisoidne ličnosti. Neki od njih su bili surovi i sposobni da oštro kritikuju, neki su bili rigidni i osetljivi. Većina očeva su bili meki, slabi i mirni, sa pokazateljima emocionalne neadekvatnosti. Termin koji dolazi na um je klasični psihoanalitički termin „popustljiv“ – povodljiv otac.

Očigledno je da se homoseksualnost određuje mnoštvom faktora i ne može biti sveden samo na poremećaj odnosa između oca i sina. Očevi homoseksualnih sinova obično imaju i heteroseksualne sinove tako da je očigledno da ličnost oca ne predstavlja jedini uzrok za razvoj homoseksualnosti.

Drugi faktori koji po mom mišljenju mogu da imaju uticaj na razvoj homoseksualnosti su:

– nedruželjubivi stariji brat koji izaziva strah;

– jako srdačna i privlačna majka koja je otvorenija za mališana od emocionalno udaljenog oca;

– majka koja aktivno pokazuje prenebregavanje muževnosti;

– seksualno iskorišćavanje u dečijem uzrastu od strane drugog muškarca;

– davanje nadimaka stidljivom ili fizički slabije razvijenom mališanu od strane vršnjaka;

poslednjih godina ovom spisku su se pridodali i kulturološki faktori koji podstiču izgubljene i neodređene dečake u zagrljaj gej zajednice;

– i na kraju, ličnost samog mališana, izrazito osetljivog, relativno slabog, često sa pasivnim karakterom.

 

 

U isto vreme ne možemo da ignorišemo zajedničke crte ličnosti oca koje prosto bodu oči.

U dva slučaja su očevi pokazivali duboku zainteresovanost i aktivno učestvovali u procesu lečenja sinova, ali su priznavali da su emocionalno bili odsutni u periodu ranog detinjstva svojih sinova. U oba slučaja uzrok javljanja emocionalne distance bile su okolnosti a ne njihove lične osobine. U jednom slučaju, otac je bio hirurg iz Nju Džerzija i govorio je da je išao na fakultet pokušavajući da istovremeno obezbedi finansijsku podršku svojoj mladoj porodici sa troje dece. Drugi otac, automehaničar iz Arizone, govorio je da je kada je imao samo 21 godinu morao da se oženi majkom dečaka jer je bila trudna. On je priznao da je nikada nije voleo, neprestano je bio van kuće i u suštini, odbacio i majku i sina. Oba oca, sada zreliji pokušali su da uspostave kontakt sa svojim sinovima i sa entuzijazmom su učestvovali u njihovoj terapiji. Međutim, u oba slučaja sinovi su se u tom trenutku protivili uspostavljanju emocionalne veze sa svojim očevima.

Pokušaji terapeutskog dijaloga

 

Opšti utisak koji sam imao posmatrajući očeve na zajedničkim terapijama predstavlja osećanje bespomoćnosti, neprijatnosti i nelagodnosti koje ih je obuhvatalo kada se od njih zahtevalo da stupe u direktni kontakt sa svojim sinovima.

Ovi muškarci nisu želeli da veruju psihološkim koncepcijama i tehnikama komunikacije, često su bili uznemireni i smeteni neophodnošću da stupe u dublji i ozbiljniji dijalog. Ako su i sledili savete koje sam davao tokom konsultacija, onda su ih sledili bukvalno, mehanički i bez neophodne spontanosti. Kako od strane oca, tako i od strane sina jasno se zapažala uzajamna antipatija, uporno suprotstavljanje i duboka uvređenost.

Povremeno sam bio postavljen u položaj „majke-prevodioca“, uloge koju su inicirali očevi ali ponekada i sinovi. Kao tumač morao sam da oblačim u jasnu formu osnovne misli i emocionalni sadržaj koji se nalazio u očevim fragmentarnim frazama i u takvom rastumačenom vidu predajem ih sinu – ili obrnuto. Neki od očeva su izražavali uznemirenost zbog straha da će reći nešto što ne treba; drugi su bili kao paralisani od straha. Za vreme dijaloga očevi su pokazivali ogromne teškoće u pokušaju da se odlepe od usredsređenosti na sebe i na svoja sopstvena osećanja i da se skoncentrišu na ono što su govorili sinovi. Ovo je stvaralo ograničenje u njihovom doživljaju situacije tokom terapije i ometalo ih da shvate stav i osećanja svojih sinova.

Kada bi njihovi sinovi stupali sa njima u razgovor, očevi bi se našli potpuno smeteni i nesposobni da odgovore. Često se njihova reakcija ograničavala onim što su govorili – da su „suviše zbunjeni“, „suviše uvređeni“, „suviše frustrirani“ da bi vodili dijalog. Jedan otac je rekao da je „isuviše zao“ da bi dolazio na terapiju svog sina-adolescenta; ovo nam je prenela majka dečaka. Pri najmanjim znacima poboljšanja u odnosima, neki očevi su bili spremni da se povuku sa rečima: „Sada je sve u redu – je l` mogu da idem sada?“

Pred početak terapije, klijentu je neophodno da dostigne jasnu svest šta želi od svog oca. Prosto isticanje spiska žalbi ima malo efekta. On takođe treba jasno da odredi konstruktivni način izražavanja tih žalbi. Slična priprema omogućuje sinu da pređe sa pozicije bespomoćnih žalbi na koncentrisanje na autentične potrebe i njihovo efektivno izražavanje.

 

Nerešiva dilema

 

Na kraju, tokom zajedničkih terapija, dostiže se posebna tačka koju nazivam nerešivom dilemom. Ova situacija bezizlaza koja ponavlja situaciju prethodnog prekida odnosa oca i sina ima dve faze.

Faza 1 – Uz pomoć terapeuta sin iznosi svoje potrebe i želje ocu. Slušajući sina, otac počinje emocionalno da reaguje i njegova reakcija mu ne dozvoljava da odgovori na sinovljevo otvaranje. On biva toliko progutan svojim sopstvenim emocijama, osećajući se „razgnevljen“, „uvređen“, „rastrojen“ ili „uznemiren“ da nije u stanju da se bavi potrebama svog sina. Blokiran sopstvenima unutrašnjim reakcijama, nije sposoban da sinu pruži ono što ga ovaj moli.

 

Faza 2 – Na ovom stadijumu sin nije u stanju da se pomiri sa ograničenom emocionalnom reakcijom sa očeve strane koja je usledila umesto pozitivnog odgovora koji je očekivao. Sin oseća da ako bude prihvatio ovu neuzvraćenost, od njega će se onda zahtevati odricanje od sopstvenih potreba. Jedini izlaz za njega predstavlja distanciranje kao mehanizam odbrane – upravo ono što predstavlja jezgro njihovih međusobnih odnosa. Sin nije u stanju da se pomiri sa očevim neodazivanjem pošto bi to za njega bilo bolno podsećanje na model odnosa iz detinjstva koji se povezuje sa dubinskom uvređenošću i gnevom; sa imperativom „potrebe moga oca uvek treba da budu iznad mojih“. Uvreda i ljutnja kod sina predstavljaju prirodnu reakciju na ono što mu se čini kao „prosto još jedan neuspešni izgovor“ za očevu nesposobnost da udeli pažnju, ljubav ili pohvalu o kojima je toliko maštao. U sinovljevim očima, odsustvo odziva izgleda kao uobičajeni očev metod što izaziva sve asocijacije na bol iz prošlosti.

Ubeđen sam da ova dilema ima početak u pre-verbalnom periodu detinjstva. Ovo potvrđuju i sećanja jednog od očeva: „Moj sin nikada nije gledao na mene. Držao sam njegovo lice u svojim rukama i primoravao ga da gleda u mene ali bi on uvek skretao pogled“. Drugi muškarci su opisivali „neprirodnu ravnodušnost“ svojih sinova.

Tokom terapije sa očevima, otkrivao sam u njima duboki bol zbog ravnodušnosti njihovih sinova na pokušaje (iako i slabe) poboljšanja odnosa.

Razmišljajući o svom sada već starijem ocu, jedan klijent se sa tugom prisećao: „Žao mi je oca. On je uvek bio nekako neprijemčiv, emocionalno ograničen. Mnogo od onoga što se dešavalo u kući je prolazilo mimo njega. On je bio nekako neprobojan i nije mogao da reaguje na situaciju onako kako bi trebalo. Žao mi ga je.“

Ovi očevi su pokazivali odsustvo želje ili nesposobnost da pokažu otvorenost i ranjivost prema sinovima, da sa uvažavanjem saslušaju njihove zahteve, čuju njihov bol i ljutnju, i da iskreno na to odgovore. Bili su emocionalno blokirani i nisu bili u stanju da reše problem međusobnih odnosa. Oni su ostajali udaljeni, spolja neuznemireni, i bespomoćni. Na zajedničkim terapijama niko od njih nije bio u stanju da vodi dijalog. Kada se dijalog zaustavljao, nisu bili u stanju da uspostave komunikaciju. Ubeđen sam da je nesposobnost očeva da savladaju svoje unutrašnje barijere i dosegnu do svojih sinova odigrala ključnu ulogu u nesposobnosti ovih mališana da steknu pravu mušku identifikaciju i heteroseksualnost.

 

 

 

Bibliografiя

Bieber, I. et al (1962) Homosexuality: A Psychoanalytic Study of Male Homosexuals. New York: Basic Books.
Byne, W. and Parsons, B., „Human sexual orientation: the biologic theories reappraised,“ Archives of General Psychiatry, vol. 50:228-239, March l993.
Evans, R. (1969). Childhood parental relationships of homosexual men. Journal of Consulting and Clinical Psychology 33:129-135.
Green, Richard (l987) „The Sissy Boy Syndrome“ and the Development of Homosexuality. New Haven, Ct.: Yale U. Press.
Moberly, Elizabeth (1983) Homosexuality: A New Christian Ethic. Greenwood, S.C.: Attic Press.
Nicolosi, Joseph (l991) Reparative Therapy of Male Homosexuality; A New Clinical Approach. Northvale, N.J.: Jason Aronson, 1991.
Satinover, J. (1996). Homosexuality and the Politics of Truth. Grand Rapids, MI: Baker Books.
Socarides, Charles (1978). Homosexuality. New York: Jason Aronson.
West, D.J. (1959). Parental figures in the genesis of male homosexuality. International Journal of Social Psychiatry 5:85-97.
Zucker, K. and Bradley, S. (1995) Gender Identity Disorder and Psychosexual Problems in Children and Adolescents. N.Y.: The Guilford Press.
Zuger, Bernard (l988) Is Early Effeminate Behavior in Boys Early Homosexuality? Comprehensive Psychiatry, vol. 29, no. 5 (September/October) p. 509-519.

 

 

Autor: Džozef Nikolozi , američki psiholog

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: overcoming-x.ru

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*