Очеви хомосексуалаца – какви очеви имају синове хомосексуалце

На овом сајту се, као што знате, не бавимо темом наметања геј идеологије нашем друштву, али се бавимо утицајима те идеологије на формирање хомосексуалног идентитета код младих нараштаја.

Такође, говоримо о томе како настаје хомосексуалност и како се она може лечити.

Хомосексуалност је могуће успешно лечити, и један од еминентних психолога који успешно ради репаративну терапију хомосексуалаца је амерички психолог Џозеф Николози (dr. Joseph Nicolosi).

За почетак издвајамо овај његов текст у коме он описује карактеристике очева у породицама у којима је син постао хомосексуалац. Сва његова запажања су управо из његове клиничке праксе, тако да је јако важно за све наше породице макар информативно прочитати овај текст.

Нама који смо православни хришћани, не може да прође незапажено да православни начин породичног и брачног живота у коме се поштују Богом дани дарови и различитости жене и мушкарца, православни начин живота који упућује православне мушкарце да се жртвују за своју породицу као Христос за Цркву, дакле не смислу зарађивања новца негде тамо већ и у смислу емоционалне, духовне и душевне укључености у танане нити породичног живота – доприноси управо здравом и нормалном развоју полног идентитета деце.

Живот у Христу православном мушкарцу даје јасна назначења шта значи бити глава породице, шта значи бити мушкарац, колико је укљученост целог себе (предавање себе на жртву) у породичан живот претежније од јурења каријере или споредних задовољстава, на који начин треба да се опходи према жени и мајци своје деце, и како да буде прави мушки узор своме сину.

Овај текст који следи није писао православни аутор, али је вредно прочитати из угла размишљања – колико је Бог све премудро устројио и дао нам своје Заповести да правилно живимо. А шта се дешава када се о Заповести оглушујемо.

Уредник сајта Има наде

 

 

Очеви хомосексуалаца – општа клиничка слика

Општепозната је чињеница да на формирање мушке хомосексуалности утиче мноштво фактора. Један од тих фактора може бити и биолошка предиспозиција темперамента (Byne and Parsons, l993). Међутим, нема научних доказа да је хомосексуалност исто тако наследна као и боја очију (Satinover, 1996).

Данас се због политичких притисака пориче важност ових фактора који су се највише клинички испитивали током претходних деценија – управо фактори развоја, посебно, фактор родитељског утицаја. У литератури се у вези са проблемом мушке хомосексуалности налази мноштво помињања проблема међусобних односа предхомосексуалних малишана са оба родитеља (West 1959, Socarides 1978, Evans 1969); неки од истраживача посебно наглашавају односе очева и синова (Bieber et al 1962, Moberly 1983).

Сагласно са једном од психоаналитичких хипотеза (по којој је хомосексуалност повезана са лошим односима између оца и сина на раном стадијуму развоја детета), за време критичне фазе развоја када се догађа полна идентификација, дечак доживљава оца као особу која га одбацује. Последица тога је да током процеса одрастања њему на тај начин не полази за руком да идентификује себе са својим оцем и мужевношћу коју он представља.

Немужевно или феминизирано понашање у детињству је више пута показало корелацију са будућом хомосексуалношћу (Green, l987, Zuger, l988); ако се све то разматра заједно са другим факторима (посебно са често помињаним отуђењем од вршњака свог пола и лошим односима са оцем) може се претпоставити да је у питању неуспех у изградњи полног идентитета. У својој крајњој форми овај синдром (који обично доводи до хомосексуалности) се дијагностикује као дечији дефицит полног идентитета (Zuccker and Bradley).

Један од вероватних узрока неуспеха у самоидентификацији представља нарцисоидна траума која је нанесена сину (који је по свом темпераменту обично осетљив) од стране оца у пред-едипалном стадијуму развоја. Ова траума бива нанесена у критичној фази полне идентификације када малишан треба да преузме на себе задатак мушке идентификације. Траума се манифестује као одбрамбено отуђење од мужевности у себи самом и у другима. Код одраслог хомосексуалца често је присутан тај комплекс који поприма форму комплекса „увређеног (траумираног) малог детета“ (Nicolosi, 1991).

У процесу лечења его-дистоничног хомосексуализма понекада сам тражио да на терапији учествују очеви заједно са својим синовима. Захваљујући томе, имао сам могућност да стекнем представу о неким најраспрострањенијим цртама личности ових очева. У овом огледу покушаћу да представим неке од клиничких црта које су заједничке за све очеве који имају синове хомосексуалце.

За овај рад сам се оријентисао на 16 очева које сматрам типичним за своју праксу; у питању су 12 очева хомосексуалних синова (од адолесцената до узраста 30 година) и 4 оца очигледно предхомосексуалних дечака са поремећајима пола (4-7 година). Огромна већина ових очева одавалису утисак психолошки нормалних личности; већина њих је имала добар однос према својим синовима; само у једном случају отац је био озбиљно психички болестан и показивао значајну емоционалну суровост према свом сину.

Међутим, као група, сви очеви су се карактерисали неспособношћу да се супротставе „одбрамбеној отуђености“ својих синова. Они су се осећали немоћним да увуку малишана у област сопствене мужевности.

 

Клинички утисци

 

У целини, ови очеви се могу описати као емоционално удаљени, избегавајући. Изучавање њихових историја показало је да су, као по правилу, имали лоше односе са својим сопственим очевима.

Показивали су тенденцију да се потчине сопственим женама у емоционалном плану, посебно су зависили од њих, пребацујући на њих улогу лидера, представника породице и доносиоца одлука.

 

Имајући аутентичну наду да њихови синови могу постати хетеросексуалци нису били у стању да им на дугорочном плану помогну да достигну тај циљ. На првој заједничкој терапији један отац је отворено урлао на свог 15-годишњег сина, када је овај говорио у својој разочараности у оца. Касније га је месецима возио на терапију не изговарајући ни реч током вожње.

Иако су ови очеви изгледали као друштвени и популарни људи, код њих су одсуствовали снажни пријатељски односи са другим мушкарцима. Недостатак способности за емоционално општење са мушкарцима се исувише доследно манифестовао и био је изузето изражен тако да није могао да се уброји на рачун особина „типичних за америчког мушкарца“. Штавише, као резултат клиничких посматрања ових очева као групе, стекао сам утисак да је њихова способност за емоционално општење са мушкарцима суштински ограничена.

Од раних година очинства они су били свесни удаљености од својих синова и њихова способност да на то реагују је такође варирала. Неки су наивно говорили да имају „изузетне“ односе са синовима, док су истовремено синови описивали ове односе као „ужасне“. Приближно половина очева је на жалост потврдила да су ови односи одувек били несрећни и осврћући се уназад, схватали да су их синови одбацивали од раног детињства. Зашто су их синови одбацивали је остало тајна за већину очева и они су могли само да изразе безнадежно осећање одрицања функције оца и збуњеност. Када би их притискали они би још даље ишли у свом изразу бола и дубоког огорчења. Колико год иронично звучало, испоставило се да су ова осећања – беспомоћност, увређеност и збуњеност – били узајамни; моји клијенти су их такође износили током описа сопствених осећања у међусобним односима са својим очевима.

Заједничка црта за очеве синова-хомосексуалаца је неспособност исправљања односа са својим синовима. Сви мушкарци су говорили да су се осећали као у ћорсокаку и беспомоћни у сусрету са равнодушношћу или отвореним одбацивањем од стране синова. Уместо да активно делују и покушају да измене ситуацију, они су пре бирали да одступе, повуку се и буду увређени. Заокупљени усмереношћу на сопствену заштиту и одсуство жеље да открију своју рањивост децом, они нису били у стању да затворе емоционалну пукотину која се појавила. Неки су показивали црте нарцисоидне личности. Неки од њих су били сурови и способни да оштро критикују, неки су били ригидни и осетљиви. Већина очева су били меки, слаби и мирни, са показатељима емоционалне неадекватности. Термин који долази на ум је класични психоаналитички термин „попустљив“ – поводљив отац.

Очигледно је да се хомосексуалност одређује мноштвом фактора и не може бити сведен само на поремећај односа између оца и сина. Очеви хомосексуалних синова обично имају и хетеросексуалне синове тако да је очигледно да личност оца не представља једини узрок за развој хомосексуалности.

Други фактори који по мом мишљењу могу да имају утицај на развој хомосексуалности су:

– недружељубиви старији брат који изазива страх;

– јако срдачна и привлачна мајка која је отворенија за малишана од емоционално удаљеног оца;

– мајка која активно показује пренебрегавање мужевности;

– сексуално искоришћавање у дечијем узрасту од стране другог мушкарца;

– давање надимака стидљивом или физички слабије развијеном малишану од стране вршњака;

последњих година овом списку су се придодали и културолошки фактори који подстичу изгубљене и неодређене дечаке у загрљај геј заједнице;

– и на крају, личност самог малишана, изразито осетљивог, релативно слабог, често са пасивним карактером.

 

 

У исто време не можемо да игноришемо заједничке црте личности оца које просто боду очи.

У два случаја су очеви показивали дубоку заинтересованост и активно учествовали у процесу лечења синова, али су признавали да су емоционално били одсутни у периоду раног детињства својих синова. У оба случаја узрок јављања емоционалне дистанце биле су околности а не њихове личне особине. У једном случају, отац је био хирург из Њу Џерзија и говорио је да је ишао на факултет покушавајући да истовремено обезбеди финансијску подршку својој младој породици са троје деце. Други отац, аутомеханичар из Аризоне, говорио је да је када је имао само 21 годину морао да се ожени мајком дечака јер је била трудна. Он је признао да је никада није волео, непрестано је био ван куће и у суштини, одбацио и мајку и сина. Оба оца, сада зрелији покушали су да успоставе контакт са својим синовима и са ентузијазмом су учествовали у њиховој терапији. Међутим, у оба случаја синови су се у том тренутку противили успостављању емоционалне везе са својим очевима.

Покушаји терапеутског дијалога

 

Општи утисак који сам имао посматрајући очеве на заједничким терапијама представља осећање беспомоћности, непријатности и нелагодности које их је обухватало када се од њих захтевало да ступе у директни контакт са својим синовима.

Ови мушкарци нису желели да верују психолошким концепцијама и техникама комуникације, често су били узнемирени и сметени неопходношћу да ступе у дубљи и озбиљнији дијалог. Ако су и следили савете које сам давао током консултација, онда су их следили буквално, механички и без неопходне спонтаности. Како од стране оца, тако и од стране сина јасно се запажала узајамна антипатија, упорно супротстављање и дубока увређеност.

Повремено сам био постављен у положај „мајке-преводиоца“, улоге коју су иницирали очеви али понекада и синови. Као тумач морао сам да облачим у јасну форму основне мисли и емоционални садржај који се налазио у очевим фрагментарним фразама и у таквом растумаченом виду предајем их сину – или обрнуто. Неки од очева су изражавали узнемиреност због страха да ће рећи нешто што не треба; други су били као паралисани од страха. За време дијалога очеви су показивали огромне тешкоће у покушају да се одлепе од усредсређености на себе и на своја сопствена осећања и да се сконцентришу на оно што су говорили синови. Ово је стварало ограничење у њиховом доживљају ситуације током терапије и ометало их да схвате став и осећања својих синова.

Када би њихови синови ступали са њима у разговор, очеви би се нашли потпуно сметени и неспособни да одговоре. Често се њихова реакција ограничавала оним што су говорили – да су „сувише збуњени“, „сувише увређени“, „сувише фрустрирани“ да би водили дијалог. Један отац је рекао да је „исувише зао“ да би долазио на терапију свог сина-адолесцента; ово нам је пренела мајка дечака. При најмањим знацима побољшања у односима, неки очеви су били спремни да се повуку са речима: „Сада је све у реду – је л` могу да идем сада?“

Пред почетак терапије, клијенту је неопходно да достигне јасну свест шта жели од свог оца. Просто истицање списка жалби има мало ефекта. Он такође треба јасно да одреди конструктивни начин изражавања тих жалби. Слична припрема омогућује сину да пређе са позиције беспомоћних жалби на концентрисање на аутентичне потребе и њихово ефективно изражавање.

 

Нерешива дилема

 

На крају, током заједничких терапија, достиже се посебна тачка коју називам нерешивом дилемом. Ова ситуација безизлаза која понавља ситуацију претходног прекида односа оца и сина има две фазе.

Фаза 1 – Уз помоћ терапеута син износи своје потребе и жеље оцу. Слушајући сина, отац почиње емоционално да реагује и његова реакција му не дозвољава да одговори на синовљево отварање. Он бива толико прогутан својим сопственим емоцијама, осећајући се „разгневљен“, „увређен“, „растројен“ или „узнемирен“ да није у стању да се бави потребама свог сина. Блокиран сопственима унутрашњим реакцијама, није способан да сину пружи оно што га овај моли.

 

Фаза 2 – На овом стадијуму син није у стању да се помири са ограниченом емоционалном реакцијом са очеве стране која је уследила уместо позитивног одговора који је очекивао. Син осећа да ако буде прихватио ову неузвраћеност, од њега ће се онда захтевати одрицање од сопствених потреба. Једини излаз за њега представља дистанцирање као механизам одбране – управо оно што представља језгро њихових међусобних односа. Син није у стању да се помири са очевим неодазивањем пошто би то за њега било болно подсећање на модел односа из детињства који се повезује са дубинском увређеношћу и гневом; са императивом „потребе мога оца увек треба да буду изнад мојих“. Увреда и љутња код сина представљају природну реакцију на оно што му се чини као „просто још један неуспешни изговор“ за очеву неспособност да удели пажњу, љубав или похвалу о којима је толико маштао. У синовљевим очима, одсуство одзива изгледа као уобичајени очев метод што изазива све асоцијације на бол из прошлости.

Убеђен сам да ова дилема има почетак у пре-вербалном периоду детињства. Ово потврђују и сећања једног од очева: „Мој син никада није гледао на мене. Држао сам његово лице у својим рукама и приморавао га да гледа у мене али би он увек скретао поглед“. Други мушкарци су описивали „неприродну равнодушност“ својих синова.

Током терапије са очевима, откривао сам у њима дубоки бол због равнодушности њихових синова на покушаје (иако и слабе) побољшања односа.

Размишљајући о свом сада већ старијем оцу, један клијент се са тугом присећао: „Жао ми је оца. Он је увек био некако непријемчив, емоционално ограничен. Много од онога што се дешавало у кући је пролазило мимо њега. Он је био некако непробојан и није могао да реагује на ситуацију онако како би требало. Жао ми га је.“

Ови очеви су показивали одсуство жеље или неспособност да покажу отвореност и рањивост према синовима, да са уважавањем саслушају њихове захтеве, чују њихов бол и љутњу, и да искрено на то одговоре. Били су емоционално блокирани и нису били у стању да реше проблем међусобних односа. Они су остајали удаљени, споља неузнемирени, и беспомоћни. На заједничким терапијама нико од њих није био у стању да води дијалог. Када се дијалог заустављао, нису били у стању да успоставе комуникацију. Убеђен сам да је неспособност очева да савладају своје унутрашње баријере и досегну до својих синова одиграла кључну улогу у неспособности ових малишана да стекну праву мушку идентификацију и хетеросексуалност.

 

 

 

Библиография

Bieber, I. et al (1962) Homosexuality: A Psychoanalytic Study of Male Homosexuals. New York: Basic Books.
Byne, W. and Parsons, B., “Human sexual orientation: the biologic theories reappraised,” Archives of General Psychiatry, vol. 50:228-239, March l993.
Evans, R. (1969). Childhood parental relationships of homosexual men. Journal of Consulting and Clinical Psychology 33:129-135.
Green, Richard (l987) “The Sissy Boy Syndrome” and the Development of Homosexuality. New Haven, Ct.: Yale U. Press.
Moberly, Elizabeth (1983) Homosexuality: A New Christian Ethic. Greenwood, S.C.: Attic Press.
Nicolosi, Joseph (l991) Reparative Therapy of Male Homosexuality; A New Clinical Approach. Northvale, N.J.: Jason Aronson, 1991.
Satinover, J. (1996). Homosexuality and the Politics of Truth. Grand Rapids, MI: Baker Books.
Socarides, Charles (1978). Homosexuality. New York: Jason Aronson.
West, D.J. (1959). Parental figures in the genesis of male homosexuality. International Journal of Social Psychiatry 5:85-97.
Zucker, K. and Bradley, S. (1995) Gender Identity Disorder and Psychosexual Problems in Children and Adolescents. N.Y.: The Guilford Press.
Zuger, Bernard (l988) Is Early Effeminate Behavior in Boys Early Homosexuality? Comprehensive Psychiatry, vol. 29, no. 5 (September/October) p. 509-519.

 

 

Аутор: Џозеф Николози , амерички психолог

Превод: Станоје Станковић

Извор: overcoming-x.ru

 

 

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.