O tugovanju i suzama

O tugovanju i suzama

 

– Da li postoje situacije kada su suze štetne?

 

– Bez sumnje da postoje. Blagotvorne i za nas lekovite su samo očišćujuće suze, nakon kojih osećamo olakšanje. Kada čoveka poput vrtloga obuhvataju tuga i čamotinja, onda u pitanju je granica kada se korist od suza pretvara u štetu. Plakati se može dok ne dospevamo u takva stanja koja počinju aktivno da nanose štetu našoj duši. Zato je jako važno ne propustiti trenutak i sabrati  se, sabrati svoju snagu, da se ne bismo utopili u takvim smrtnim gresima kao što su tuga i očajanje.

 

– Kako prepoznati gde se završava prirodna tuga i počinje grehovna čamotinja?

 

– Svako ko preživi smrt bliske osobe oseća teskobu, veliku ogorčenost, malodušnost, pa čak i roptanje. U pitanju je međutim normalna reakcija naše psihe na tužne okolnosti. Opasnost se javlja onda kada se tuga zamenjuje očajanjem tj. gubitkom nade na Boga, sumnjom u obećanja Božija, odsustvom zahvalnosti Bogu, a takođe i našim odricanjem od podviga življenja hrišćanskim životom i pokušajem da se siđe sa ovog životnog poprišta. Osnovni uzrok tuge kao bolesti duše je nastanak očajanja! A uzrok očajanja u nepravilnoj, egoističnoj predstavi o našem životu i volji Božijoj.

Često se strasti tuge i čamotinje mešaju i doživljavaju kao identične. Nije teško razlikovati čamotinju: čovek koji je u upao u to stanje savladan je snažnom lenjošću za bilo kakvo delovanje. Sveti Teofan Zatvornik je u vezi sa tom temom napisao: „Nestaje i želja da se stoji u hramu i da se kod kuće moli Bogu, i da se čita, i obična dobra dela čine… Zaboravljaju se Božija dobročinstva, i Sam Bog i svoje spasenje u Njemu, gubi se svest o opasnosti da se bude bez Boga i gubi se sećanje na smrt  – jednom rečju, gasi se celokupna duhovna oblast.“

Ako je čovek oboleo od tuge, čamotinje i očajanja, suze se iz očišćujućeg leka pretvaraju u otrovnu supstancu na kojoj počinju da parazitiraju bolesti duše, čineći život nesnosnim. Suze u tom slučaju mogu postati način života, podrška gresima, opravdanje za to što se ne molimo za umrlu osobu, itd.

Treba da imamo u vidu da plakanje zbog gubitka bliske osobe ne treba da dovodi do bolesti duše. Ako nakon isplakanih suza čoveku ne postaje znatno lakše, ili se čovek oseća razbijenim, gubi snagu – to treba smatrati za zabrinjavajući signal.

Mnogi Svetitelji su direktno govorili da suze ne donose korist za čoveka koji plače, u onom slučaju ukoliko čovek nema teži ka duhovnom rastu, ka približavanju i razumevanju Boga, što na kraju dovodi do smirenog prihvatanja Njegove volje. Plakanje usled gubitka bliske osobe pomaže onome koji tuguje jedino u slučaju kada se plakanje sjedinjuje sa molitvom, sa pokajanjem, žrtvom i smirenjem pred Božijim Promislom.

 

– A kako pomoći čoveku koji je upao u bolesno stanje očajanja?

 

– Kao prvo, obavezno mu skrenuti pažnju sledećim pitanjem – kome on čini dobro time što beskonačno plače i pati ? Duši umrle osobe? Ne. Sebi? Ako mu ne postaje lakše od plakanja, onda je odgovor isti. Štaviše, upadanje u smrtne grehe ne samo da ne pomaže duši našeg bližnjeg, već se naprotiv, na taj način ugađa nečistim duhovima. Obično se mnogi nakon ovoga zamisle nad time da je potrebno da promene ponašanje. Kao drugo, ne treba težiti samo da se bolest zaustavi, već je treba i izlečiti. Najbolji lek za dušu jeste molitva. Suze potpomognute obraćanjem Bogu nesumnjivo će biti očišćujuće i lekovite.

Ako osoba do sada nije imala iskustva sa molitvom, može se početi sa najkraćom molitvom, bilo kojom koju znate ili svojim rečima koja će biti vatrena i utešna ako se molite iskreno i sa pokajanjem. Dugotrajno bolno plakanje oduzima čoveku fizičke i duševne snage. I naravno, potrebni su ne mali napori da se čovek sabere i počne da se moli. Tu se ne može bez snage volje, usrdnosti i trpljenja. Međutim, rezultate molitve združene sa suzama će osoba koja tuguje osetiti odmah – osetiće osnaženje duhovne i telesne snage, a takođe i toplinu na duši zbog toga što je pomogao svojom molitvom umrloj osobi.

Osim molitve postoje i drugi lekovi – dela milosrđa i milostinje koja, po mogućnosti, treba da se čine zajedno sa molitvom.

 

– Da li nekontrolisani napadi plakanja u svakom slučaju ukazuju na to da je čovek oboleo? I šta raditi u takvim slučajevima?

 

– Ako se čovek nalazi u stadijumu šoka ili oseća snažan duševni bol, onda je često plakanje potpuno normalno.  Što se tiče drugih situacija, ne može se dati jednoznačan odgovor u vezi sa napadima plakanja – neophodno je da se svaki slučaj razmotri individualno. Ponavljam, ako čovek nakon plakanja ne oseća olakšanje već naprotiv, oseća pogoršanje – u pitanju je loš znak koji govori da je situacija možda prešla u bolest duše.

 

– Da li treba pokazivati svoje suze bližnjima? Njima je i bez toga ionako teško?

 

– Skrivanje svojih istinskih emocija u prisustvu drugih članova porodice i bojazan da se govori o onome što se dogodilo samopogoršava situaciju u porodici, jer svako na taj način ostaje sam sa svojim bolom skrivenim u srcu, nema mogućnosti ni da podeli svoju patnju, ni da podeli bol druge osobe. Uvek je lakše ići zajedno kroz tugovanje. Zajedničko plakanje sjedinjuje ljude i omekšava im srca i na taj način deluje uzajamno podržavajuće. Briga da se nekome drugom svojim suzama nanese šteta u stvarnosti uopšte nije osnovana.

 

– Da li čovek koji tuguje treba da krije svoje suze od kolega na poslu i prijatelja?

 

– Kao što smo već rekli, nakon takve tragedije normalno je za čoveka da tuguje. Ljudi u okolini uglavnom to dobro razumeju. Zato se sebi može dozvoliti tugovanje. Problem je samo u umešnosti kolega na poslu da budu taktični i pažljivi prema čoveku koji tuguje onoliko koliko mu je potrebno da se malo smiri i oporavi od tragedije. Na žalost, mnogi ljudi pruže par gestova saosećanja, a zatim tuđa muka počinje da ih guši. Šta se tu može posavetovati? Dok iskreno saosećaju sa vama delite svoj bol. Ali čak i ako podrške oko vas nema, teško je sakriti suze, a ne treba ih zadržavati. Uvek postoji mogućnost da se osamite i isplačete. Pri tom se nemojte ljutiti na ljude koji ne saosećaju sa vašom mukom, imajte razumevanje i strpljenje u vezi sa tim.

 

– Kako pomoći čoveku koji bi želeo da plače a jednostavno nema suza?

 

– Ta nemogućnost da se tuga izlije kroz suze najčešće je povezana sa tim da smo nekada ranije u trenutku naviranja suza zadržavali suze i nismo izražavali svoja osećanja. Za otklanjanje mišićne napetosti koja se javila kao posledica gušenja osećanja postoje različite tehnike i vežbe disanja. Taj problem je najbolje rešavati uz pomoć stručne psihološke pomoći. Sebi se može pomoći uz pomoć umerenih fizičkih napora, na primer, istezanjem mišića ili prosto plivanjem. Odlično opušta i masaža.

Sem toga, može se posavetovati slušanje „emotivnih pesama“ i lepa, mirna muzika. Onaj ko ume neka svira omiljeni muzički instrument ili se bavi drugom umetnošću. Naravno, čitanje molitava za umrle je najbolje sredstvo da se izlije svoja bol kroz suze.

 

– Neki ljudi koji se mole plaču u hramu, čak i ako im se ništa nije dogodilo. Tim pre čovek koji tuguje ne bi trebalo da na svetom mestu zadržava svoje emocije?

 

– Suze u hramu ni u kom slučaju ne treba zadržavati – to su suze očišćenja. Sama duhovna atmosfera prosvetljuje naša srca. Ona nam pomaže da se usredsredimo na najuzvišenije misli i osećanja i razumemo svoje unutrašnje biće. Tamo osluškujemo sopstvenu dušu koju često zaboravljamo u sujeti svakodnevice. I mnogi ljudi emocionalno čvrsti i sigurni u sebe, kada dođu u hram, osećaju takav spektar osećanja da prosto nisu u stanju da zadrže suze.

O duhovnom značaju suza poznati sveštenik Aleksandar Jeljčaninov pisao je u svom dnevniku: „Suze su vrlo važne jer potresaju ceo organizam. U suzama, u patnjama ističe naša zemaljsko telo i rađa se telo duhovno, telo anđelsko“.

 

– Ako bismo pokušali da izvedemo zaključak celokupnog našeg razgovora, kakav treba da bude pravilan odnos prema suzama osobe koja tuguje?

 

– Treba razumeti da plakanje, naravno, neće dovesti do promena u svetu oko nas. On nas neće izbaviti od duševnog bola nakon gubitka. Međutim, izlivanje suza je u stanju da smanji napetost i snažan bol, da opusti telo i pruži mogućnost da disanje postane dublje i potpunije, a takođe i da promeni unutrašnje čovekovo stanje i duhovno ga prosveti.

Jako je važno u takvim trenucima olakšanja činiti nešto na korist duše bliske osobe i sopstvene duše, usmereno na svetlo sećanje na upokojenu osobu. Mi ne znamo još koliko dana nam je ostavio Bog, zato ne treba gubiti ni jedan jedini minut.

Koliko god nepodnošljiva tuga bila, nemojte sebe ubacivati u čamotinju i čemer. Zapamtite da se uzrok očajanja krije u samom čoveku – u načinu na koji doživljava ono što se događa sa njim, odakle crpi snagu za savladavanje teškog puta; da li je uopšte odnekud crpi. Da bi čovek pobedio čamotinju neophodno je da pronađe svoj neiscrpivi Izvor snage. Mnogovekovno iskustvo naših predaka nam pokazuje da je jedino Bog u stanju da umiri i uteši dušu koja tuguje. Da li će obratiti pažnju na besceno iskustvo koje su nam ostavili Svetitelji – svako treba da reši sam za sebe.

Ljudi koji se nalaze pored osoba koje tuguju, treba da pamte reči apostola Pavla: „Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, Otac milosrđa i Bog svake utjehe, Koji nas tješi u svakoj nevolji našoj da bismo mi mogli tješiti one koji su u svakoj nevolji utjehom kojom nas same tješi Bog“ (2 Kor. 1:3)

Ovi najveličanstveniji redovi koji svojom dubinom potresaju treba stalno da nam ukazuju na istinski Izvor utehe svima koji tuguju na zemlji.

 

Prvi deo teksta možete pročitati na ovom linku.

autor: Ekaterina Ivanovna, psiholog

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.