O meri smirenja, glumatanju smirenja i istinskom smirenju

O meri smirenja, glumatanju smirenja i istinskom smirenju

Pred vama je tekst jednog ruskog duhovnika našeg savremenika, shiarhimandrita Avraama Ridmana, koji govori o veoma bitnoj temi kada je pravoslavni duhovni život u pitanju. Ovaj tekst je namenjen onima koji već imaju iskustvo pravoslavnog duhovnog života.

Oni koji se prvi put susreću sa pravoslavnom verom u duhovnom smislu, ovaj tekst može da deluje zbunjujuće jer govori o specifičnom načinu na koji se u pravoslavlju govori o istinskom smirenju, pa je potrebno znati pravi kontekst.

Za ljude koji već pravoslavno žive, ovaj tekst nudi odgovor na pitanje kako spojiti ono što su Sveti Oci i podvižnici govorili da jeste istinsko smirenje sa našim neuspelim pokušajima da steknemo smirenje. Gde grešimo? Da li postoji neka mera smirenja za nas? Zašto nam ne uspeva da „držimo um u adu“ i da istinski smatramo sebe najgrešnijim od svih? Kako je rekao jedan drugi duhovnik: „Smirenje nije dozvoljavanje da drugi ljudi gaze preko tebe“ ili „Biti smiren ne znači da budeš čiviluk o koga će svi da se kače“.

 +++

Pitao sam pre mnogo godina svog duhovnika, igumana Andreja Maškova šta je smirenje. U to vreme sam bio mlad i neiskusan, činilo mi se da ću ako dobijem tačan odgovor odmah moći da steknem tu vrlinu i da će sve krenuti kako treba. U to vreme sam u „Lestvici“ svetog Jovana Lestvičnika našao izreku da smirenje iskorenjuje sve strasti i u meni se razgorela želja da steknem smirenje, da bih na taj način pobedio sve strasti, što se kaže „da jednim udarcem pobijem sedam“. A zapravo, smirenje se stiče kroz borbu, ponekad na žalost i kroz spoticanja i padove, tako da možemo reći da čovek koji je stekao smirenje stekao je savršenstvo ili da se približava savršenstvu. Ovo sam i nevoljno morao da shvatim tokom godina iz svog sopstvenog gorkog iskustva.

Dakle, u to vreme sam se ocu Andreju obratio sa ovim pitanjem „šta je smirenje“ – i on mi je dao odgovor koji mi je bio potpuno neočekivan i čak neumestan. On je rekao da je smirenje – odsustvo nade na sebe (uzdanja u sebe). Ja sam ovim njegovim rečima bio jako razočaran: „Šta on to govori, kakve to veze ima sa mojim pitanjem?!“, ali sam prećutao. On je očigledno osetio da se sa time nisam složio i nije nastavio razgovor. Nakon godina i godina postao sam svestan da tako i jeste. Smirenje se upravo i sastoji u tome da se u svemu nadaš ne na sebe, već na Boga, kao i da smatraš sebe grešnim čovekom koji ne vredi ništa. Otac Andrej je tako govorio iz iskustva, on je bio istinski smiren.

Mi često ne razumemo šta je istinsko smirenje, šta znači smatrati sebe gorim od drugih. Zato umesto da se smirujemo, mi se bavimo smirenoslovljem. Smirenoslovlje je vrlo rasprostranjena navodna vrlina kada čovek samo na rečima govori da je gori od drugih, a iznutra sebe ne smatra takvim. Toliko je raširen ovaj porok da je teško ne zaraziti se njime. Postoji priča o jednom „smirenomudrenom“ monahu. On je tako ubedljivo sebe razobličavao za neke grehe da su mu slušaoci poverovali i kada su poverovali on se naljutio. Razumete? Zamislite sebe na njegovom mestu jer i svi mi imamo slične situacije. Mi kažemo: „Da, ja sam grešan“ – ovo kad kažemo deluje zaista skromno, ili: „Ja sam nepismen, malo čitam“. Ako čovek kome se obraćamo poveruje da smo takvi, mi ćemo se naljutiti, neće nam se to dopasti. A zapravo se dešava da mi sebe nazivamo grešnim, nepismenim, ili pominjemo neke druge svoje mane samo da bismo se zadivili ljude koji smirenje smatraju za vrlinu. To jest. hvalimo se , i to da tako kažem uz primitivnu lukavost, tipa: „Ja sam loš“, dok čovek sa kojim govorimo treba da kaže: „Ma ne, ti si dobar“, – „ne, ne ja sam loš“, – „Ma šta ti je, ti si dobar“, – „Ne, ja sam baš grešan“, – „Ma šta je sa tobom?“. Nama je ovo prijatno, i jako je teško toga se odreći.

Moj duhovnik, otac Andrej, nikada o sebi nije tako govorio. Nije bilo slučaja da on o sebi kaže nešto loše, na primer „ja sam grešnik“ ili nešto slično tome. Međutim, kada su ga vređali ili ponižavali, ili se ophodili sa njim kao sa nekim neukim i bezvrednim čovekom, on na to nikako nije reagovao. Jednom su ga užasno i strašno uvredili. On je tada već bio u činu igumana (nije vodio manastir, ali je imao čin igumana). Jednom je morao da izađe da pričesti bolesnog čoveka van manastira. Bilo je jutro i po ustavu su u manastiru služili polunoćnicu. Bio je Post. Pevali su tropar: „Gle ženik dolazi…“ i sva braća su izašla i stala na sredinu hrama. Pošto je otac Andrej krenuo na trebu, nije uzeo sa sobom mantiju i mislim klobuk. Ljudi koji su trebali da dođu po njega su kasnili i otac Andrej je odlučio da zajedno sa braćom stane u sredini hrama: on je jako voleo braću, voleo život u manastiru. On je i stao – bez mantije.  Tada mu je starešina tu rekao: „Ti si kao Juda“. Zamislite: reći tako nešto čoveku koji je u to vreme imao više od pedeset godina, koji je imao mnoštvo duhovne dece, od detinjstva bio vaspitan u veri, trideset godina se podvizavao u Glinskoj pustinji gde je cvetao duhovni život. Niko ni za šta nije mogao da ga prekori, čak ni spolja gledano. Njemu, čoveku potpuno besprekornog života, pred svom braćom je rečeno: „Ti si kao Juda!“ O tom slučaju mi je kasnije pričao sam otac Andrej. Ja sam se uznemirio: „Kako je starešina mogao tako nešto da učini?“. Otac Andrej je odgovorio: „pa,dobro, svako ima slabosti“, i nije se videlo da se ljutio na tog čoveka.

Mogao bih navesti mnogo drugih primera kako su ga ponižavali i vređali. A on, ako se nekada i vređao, to je bilo na kratko, uvređenost je brzo prolazila. On je govorio da se i Svetitelj može uvrediti, ali da nije dobro zadržavati zlo. Ipak, ponavljam, od njega nikada nisam čuo „ja sam grešnik, ja sam loš, ne znam ništa“. On i ništa posebno dobro o sebi nije govorio, nikada nije govorio o svom duhovnom životu,  svom duhovnom iskustvu, ali kada su se događale situacije koje su izazivale njegovo smirenje, on je bio smiren. Takvo smirenje kod oca Andreja, naravno, nije bilo ljudsko već od Boga, dar Božiji. Za mene će on uvek ostati kao primer istinskog, autentičnog smirenja.

 

Pitanje:

Ja zaista sebe smatram grešnim i ništavnim stvorenjem. Kako saznati da li je ovo osećanje iskreno?

 

Odgovor:

Ne mislim da ti tako smatraš. Inače bi se po ponašanju to odmah videlo. Ko sebe smatra ništavnim i grešnim, takav naravno neće ni osuđivati, ni govoriti loše o nekom drugom, ni prekoriti nekoga. To jest, jedno je kada neko sebe smatra takvim u svom umu, a drugo je kada u realnosti, iskreno, u srcu to oseća. Kada je prepodobni ava Dorotej rekao svom starcu, prepodobnom Varsonufiju Velikom kako smatra sebe gorim od svih stvorenja, on mu je odgovorio: „Sine moj, za tebe je gordost da tako misliš“. Međutim, ava Dorotej je za razliku od nas bio uman čovek i odmah shvatio o čemu se radi. On se osvestio: „Da, oče, ovo je stvarno gordost za mene, ali znam da bi trebalo tako da mislim o sebi“. Tada mu je Varsonufije Veliki rekao: „E sada si stao na put smirenja“. To jest, ava Dorotej je priznao da u realnosti ne smatra sebe gorim od svih stvorenja, da prosto ima teorijsku predstavu o tome da bi tako valjalo da misli, ali u realnosti takvo iskreno mišljenje o sebi nema. Ovo je vrlo važno.

Jedan podvižnik je sebe nazivao magarcem. Da bi podražavao nekom avi Zosimi, on je govorio: „Ja sam magarac“. Njegov starac mu je rekao: „Ti nemaš prava da sebe tako zoveš jer kada je ava Zosima sebe nazivao magarcem mislio je na to da on poput magarca, da može sve da pretrpi, a ti ne možeš da istrpiš ništa“.

Treba se učiti da na sebe gledamo trezveno, bolje je da priznamo da nemaš smirenja. I to će biti ozbiljnije i dublje smirenje od glumatanja poput: „Ja sam bezvredan“. Ja takođe sebe mogu nazivati različitim uvredljivim rečima i možda sebe ponekad i nazivam kada niko ne čuje, ali ja to sebi dozvoljavam više iz razloga nekog komotiteta prema sebi. „Ah ti glupane, šta si uradio?“ (recimo da nisam uradio nešto kako treba). I šta sad – to ne znači da sebe smatram glupim čovekom, ja svejedno mislim da sam pametniji od mnogih ljudi. Ako čak na taj način sebe i prekorevamo, ipak to radimo šaleći se i voleći sebe. Zar nije tako? Vrlo je teško naučiti da ne glumatamo.

 

Pitanje:

Sveti Oci govore da se smirenje sastoji u tome da sebe smatraš gorim od svih. Kako to dostići? I šta je lažno smirenje?

 

Odgovor: Lažno smirenje je smirenje koje ima potrebu da se pokaže. Na prvom mestu, to je smireni izgled. Kao drugo, to je smirenoslovlje: čovek govori o sebi da je veliki grešnik i gori od svih, a ako ga u realnosti neko uvredi on se odmah buni i vrlo revnosno brani svoja prava. Kao treće, lažno smirenje se pokazuje u tome što čovek ponavlja neke naučene smirene fraze, recimo izreke Svetih Otaca o smirenju, smatrajući da on misli tako iskreno, dok smisao tih izreka ne dolazi do njegovog srca.

Iz srca ne ishode samo „zle pomisli“ već uopšte i sve ljudske pomisli. Čovek, ako se može tako izraziti, misli srcem: ako je u nešto uveren srcem, znači da je u to potpuno uveren – bilo to dobro ili loše. Recimo, pročitao si kod svetog Grigorija Sinaita da je potrebno smatrati sebe gorim od svih. Ti onda ideš i ponavljaš: „Ja sam gori od svih“, ali ako se tvoje srce ne slaže sa ovim rečima, znači da u realnosti ti tako ne misliš. Tvoje smirenje je umišljeno, ti prosto fantaziraš o sebi. Ako si smiren u srcu znači da si stvarno smiren. Tada ne moraš pokazivati nikakve znake smirenja, tada nemaš nikakve slikovite predstave o tome šta je smirenje, a bićeš smiren. I obrnuto, možeš koliko god želiš da govoriš o sebi kao pravedni Avraam da si „prah i pepeo“, ili kao prorok David  da si „crv a ne čovek“, a u mislima ćeš smatrati: „Eto, ja sam crv a ne čovek, i zato sam bolji od svih ovih ljudi. Jer oni ne misle o sebi da su crvi, a ja mislim. Zato su oni crvi, a ja sam čovek“. Ne treba sebe tako nerazumno uterivati u to.

Neophodno je upamtiti da se sve dobija od Boga. Svaka prava ukorenjena vrlina jeste dejstvo blagodati. Potrebno je razlikovati prinuđivanje sebe na vrlinu od istinske vrline koja je dobijena dejstvom blagodati.  Zato, ono što najviše pomaže ako želimo da steknemo istinsku vrlinu je Isusova molitva. Sve što dolazi od neprestane pokajne Isusove molitve je istinsko. Neka i malo, ali je pravo. Sa izveštačenim prinuđavanjem sebe na vrlinu treba biti vrlo oprezan da se ne bismo upetljali i umesto prinuđivanja prešli u glumatanje. Mi ni sami nećemo primetiti kako se to dogodilo: možda čak nećemo glumatati tako pred drugim ljudima, već iznutra, pred samim sobom.

Zato je najvažnije – naći za sebe tu meru smirenja koju iskreno primaš srcem, a onda od nje početi sa kretanjem dalje i prinuđivati sebe na više.

 

* * * * *

 

Na drugom mestu shiarhimanditu Avraamu je postavljeno pitanje:

Šta znači savet arhimandrita Sofronija Saharova da „držimo svoj um u adu“ ? Da li se govori o sećanju na smrt ili o nekom posebnom duhovnom trudu, podvigu? Mogu da zamislim da držim um na Strašnom Sudu ali u paklu – nisam u stanju.

 

Odgovor:

Tom podvigu se arhimandrit Sofronije naučio od svog starca – prepodobnog Siluana Atonskog i to nije adekvatno za svakoga. Taj podvig je jako težak, zahteva duhovno rukovođenje i čini mi se –  visok duhovni nivo. Zato je najbolje da težimo jednostavnom smiravanju sebe, da se kajemo, i da se trudimo da usvajamo svaku smirenu misao o sebi i možda će blagodat Božija delovati na nas  tako da ćemo zaista doživeti da smo dostojni pakla. Šta tačno znači „držati um u adu“ –  ja, na žalost, ne mogu da kažem jer nisam to lično nikada osetio, nemam takvo iskustvo i takav stepen smirenja. Kada sam pročitao knjigu „Starac Siluan“ i pokušao da podražavam tog podvižnika spuštajući um u ad – tada se dogodilo da ili ništa nisam uspevao ili se pojavljivala čamotinja, mračno stanje i zato sam ostavio dalje pokušaje. Često čovek koji govori da je dostojan ada zapravo smirenoslovi (u lošem smislu ove reči – kada samo na rečima deluješ smiren), jer je jedno da nešto misliš iskreno o sebi, a drugo da ponavljaš neku izreku koja ti ne dopire do srca.

Antoniju Velikom je jednom bilo otkriveno da je jedan obućar u Aleksandriji uspeo više nego on u duhovnom životu. Tada je Antonije otišao do njega i ispostavilo se da je taj čovek imao duboko smirenje i smatrao da će se svi u tom gradu spasiti, a da će samo on zbog svojih grehova večno propasti.

I Antonije, kao veoma iskusni podvižnik je uvideo da je taj čovek na veoma velikom duhovnom nivou, znao da to potiče od najdubljeg smirenja i sam je počeo da čini na takav način. On je takođe uzeo na sebe ovaj podvig – da od sve duše sebe smatra propalim za večnost, kao da je samoga sebe osudio na propast. Od tada su ovu misao, koja izražava najdublje smirenje, počeli da zovu „mišlju svetog Antonija“.

Nakon određenog vremena, možda nakon jednog pokoljenja monaha, neki podvižnik je o sebi govorio: „Ko danas može da nosi misao svetog Antonija? Ja ipak znam jednog čoveka koji to može da radi.“ Podvižnik je, naravno, imao u vidu sebe samoga, ali iz smirenja nije to želeo da kaže naglas. Izgleda da je smatrao da u njegovo vreme – a to je bio takozvani zlatni vek monaštva – ljudi koji su u stanju da nose tu misao više nije bilo. To ne znači da ljudi nisu mogli da ponavljaju reči svetog Antonija u umu – i mi sada možemo to da radimo. Ali ako mi iskreno počnemo da mislimo o sebi na sličan način dospećemo u takvo očajanje da ne samo da nećemo imati koristi, već se može desiti i da  propadnemo od preteranog tereta, od te duhovne težine koju mi prosto nismo u stanju da nosimo. Za ovo je neophodni imati blagodat, silu duha. A ako to nemamo, onda će nas ovakva razmišljanja privesti ne do spasenja, već do propasti. Ako su već u drevna vremena, u četvrtom ili petom veku podvižnici smatrali da nema ljudi koji su u stanju da nose takvu misao, šta da govorimo o nama koji se ogorčimo jer nam je neko zalupio vrata od kelije. Kako onda da držimo um u adu! Hajde makar da ga u manastiru zadržimo.

Osim toga, neophodno je shvatiti vrlo važnu stvar: sam taj podvig prepodobnog Antonija nije smirenje, već je samo sredstvo za njegovo dostizanje. Najvažnije je da postoji smirenje srca. Spasitelj je rekao: „Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem“ (Mt. 11:29) i „Iz srca izlaze zle pomisli“ (vidi Mt. 15:19). Srce je izvor čovekovog života. Ako je čovek u nešto uveren srcem, znači da je zaista uveren. Ti ne moraš da izgovaraš nikakve definicije smirenja, ne moraš da imaš nikakvu ideju o tome šta je to smirenje, a bićeš smiren.

I obrnuto, možeš koliko god želiš da govoriš o sebi kao pravedni Avraam, da si „prah i pepeo“, ili kao prorok David  da si „crv a ne čovek“, a u mislima ćeš smatrati: „Eto, ja sam crv a ne čovek, i zato sam bolji od svih ovih ljudi. Jer oni ne misle o sebi da su crvi, a ja mislim. Zato su oni crvi, a ja sam čovek“. Nije potrebno sebe tako nerazumno prisiljavati na takvo razmišljanje, potrebno je više se smirivati srcem.

Autor:  shi-arhimandrit Avraam Ridman

Izvor: sestry.ru

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*