O ljubavnoj zavisnosti (2.deo)

O ljubavnoj zavisnosti (2.deo)

Ako se vratimo na pitanje izbora – od koga zavisiti? – koje smo postavili u početku teksta, odgovor na njega je ovakav: možemo da izaberemo zavisnost od ljudi, stvari, okolnosti… ili zavisnost od Boga. Trećega nema: ili zavisnost od privremenog, prolaznog, ili zavisnost od večnog. Pritom, što smo više zavisni od ljudi, to smo manje zavisni i manje nas interesuje Bog i Njegovo mišljenje o nama. I obrnuto: što smo više zavisni od Boga, što više živimo radi Njega, stremimo da ugodimo upravo Njemu – to smo manje zavisni od svega ostalog, tim manje našoj sreći prete promene sudbine.

Zavisnost od Boga može se porediti sa zavisnošću deteta od majke. Ako pogledamo taj primer shvatićemo na koji način zavisnost od onoga ko te istinski voli može postati izvor radosti, spokoja, sigurnosti. Shvatićemo da takva zavisnost ne predstavlja teret, ne muči nas, već naprotiv – čini nas srećnim.

Zašto? Zato što je zasnovana na pravoj, istinski žrtvenoj ljubavi. Malo dete oseća tu ljubav i u potpunosti veruje majci, oslanja se na nju u svemu. Ono joj poverava svoj život, svoju budućnost. I ne muči se time! Upravo suprotno, ono želi da češće bude pored mame, trči ka njoj radi utehe pri svakoj uznemirenosti, obraća se za pomoć u svakoj muci. Dete zna – mama će zaštititi, mama će shvatiti, mama je za njega – sve. Zato što mama voli. Poverenje malog deteta prema svojoj majci ne zna za granice. Dete ne proverava koliko je mama stručna po pitanju dečje ishrane, lečenja, razvoja, pa čak i lične bezbednosti. Mališan ne proverava – on veruje. U svemu. I uvek. On je zavisan od majke u potpunosti – i apsolutno je srećan zbog toga.

Pogledajmo suprotan primer. Svi znaju, koliko je nesrećan mališan koji je lišen majke, lišen zavisnosti o kojoj smo sada govorili. Vaspitavan ljudima koji su mu strani i ravnodušni prema njemu, mališan brzo prestaje da veruje bilo kome, rano sazreva, neretko ni sam ne ume da voli. Zato što ga niko istinski nije voleo… Da, takvo dete ili adolescent je neretko «slobodan» i u velikoj meri nezavisan – niko mu ne govori u koliko sati da dođe sa ulice, niko mu ne zabranjuje da puši i pije pivo, niko ga ne tera da se upiše na fakultet. Međutim, da li je on srećan, budući toliko «nezavisan»? Odgovor je očigledan…

Zavisnost čoveka od Boga nalik je toj zavisnosti mališana od majke. Razlika je u tome što nas Bog voli više nego što najbrižnija majka voli svoje dete. Iz razloga što je Bog savršen i Njegova ljubav je savršena. Njegova ljubav je u najvišem stepenu žrtvena – do smrti, smrti na Krstu.

Nije slučajno da kroz celokupnu hrišćansku filosofiju kao crvena nit prolazi slika čoveka kao ovce i Hrista kao pastira, koji „život Svoj polaže za ovce“. Ovca može da pase na domaćinovom pašnjaku, poslušno ide za pastirom tamo gde je on vodi, može da mu veruje i razume se u potpunosti da zavisi od njega. Međutim, koristeći se svojom slobodom, ovca može da izabere drugi put i da pobegne iz stada. Tada ona, razume se, prestaje da zavisi od pastira, ali će zato zavisiti od svega ostalog od čega ranije nije zavisila: od vremena, od divljih zveri, od nalaženja hrane… I svako od nasm kao i ta ovca, vrši svoj izbor sam.

Interesantno je da se u Pravoslavlju čoveka naziva „SLUGA (ROB) GOSPODNJI“. I to uopšte nije ponižavajuće, već normalno. U isto vreme, Jevanđelje govori: „Ne budite robovi ljudima“ ( 1 Kor. 7:23). To jest, Jevanđelje direktno ukazuje na pravilan izbor. Nažalost, mi činimo mi biramo da robujemo ljudima. A možda bismo mogli da izmenimo naš izbor u korist Boga?

Zavisnost od Boga je jedinstveni vid zavisnosti koji nas ne primorava da stradamo, već nas naprotiv, privodi istinskoj radosti. I to je jedino čime možemo da iz svoje duše istisnemo sve moguće patološke zavisnosti, jer kako smo već rekli na početku, čovek ne može a da ne zavisi od nekog. Na prvi pogled je paradoksalno, ali upravo u zavisnosti od Boga čovek nalazi istinsku slobodu.

Dok se čovek nalazi u krugu poročnih zavisnosti sebe samog smatra slobodnim, ne primećujući ponekad koliko je zapravo svezan. Po rečima svetog Teofana:

„Kada strasti budu prognane ostaje istinski čovek, dok ga svojim prisustvom unakazuju i čine od njega ličnost koja je u mnogome gora od životinja. Kada strasti vladaju čovekom i on ih ljubi, one se toliko sjedinjuju sa ljudskom prirodom da kada čovek deluje po njima njemu se čini da deluje iz svoje prirode. Tako mu se čini jer čovek podčinivši im se deluje po njihovom nagovoru drage volje, pa čak biva i ubeđen da je drugačije nemoguće: to je priroda.“

Zar se ne prepoznajemo u ovim rečima? Upravo tako i mi, jureći za iluzornom slobodom „želeti i imati“, slepo se ponekada pokoravajući hedonističkom prilazu životu, zapravo upadamo u zavisnost.

To jest, dostižemo suprotni rezultat: misleći da smo zadobili slobodu, bivamo vezani najjačom zavisnošću. Pritom, najčešće nismo svesni svog ropskog položaja, potčinjenosti svojim sopstvenim potrebama i hirovima. Na taj način se dobrovoljno lišavamo najvrednijeg – slobode.

Možda ozbiljna duševna i duhovna kriza predstavlja pravo vreme da se zamislimo: ako posedujem slobodu, to jest ono što sam uvek želeo, zašto mi je onda toliko LOŠE?

Zar se to ne dešava upravo iz razloga što se istinska sloboda uopšte ne sastoji u mogućnosti zadovoljavanja velikog broja naših potreba, već u slobodi od te diktature neobuzdanih osećanja? U mogućnosti da se upravlja razumno svojim postupcima, a ne po zapovesti hira, koja je danas ovakav, sutra onakav?

Zavisnost od Boga nam daje upravo takvu, neprolaznu slobodu koja ne zavisi od okolnosti. Ako smo istinski slobodni, onda nas više ne muče strahovi o kojima smo govorili gore. Kada krenemo putem trezvenosti, vaspitavanja svoje duše, postepeno iskorenjujemo strasti koje nas muče i umesto njih negujemo pozitivne osobine, toliko neophodne i to ne nekom drugom, već pre svega nama samima. Bogu nisu neophodne naše vrline već nama, jer one ulepšavaju i ozdravljuju našu dušu, čine nas na taj način srećnijim, spokojnijim i radosnijim.

Prostije govoreći, „mehanizam“ je ovakav:

–        učimo se trezvenosti i borimo se sa svojim strastima –>

–        vidimo svet na pravi način, bez iskrivljavanja i iluzija –>

–        prihvatamo okolnosti našeg života (na koje ne možemo da utičemo) onakvim kakve one jesu, ne upadajući u depresiju –>

–        izbavljamo se od strahova, jer nemamo osnovni strah koji rađa ostale – strah od realnosti –>

–        ukrotivši strasti i izbavivši se od strahova sečemo koren naših nezdravih zavisnosti –>

–        umesto nezdravih zavisnosti, nalazimo se u zavisnosti od Boga, ->

–        zadobijamo istinsku slobodu i, na taj način, postajemo mnogo srećniji.

Mislim da upravo to želi svako od nas.

Kao primer ljudi, koji su bili istinski nezavisni od svega prolaznog, koji su prihvatali stvarnost onakvu kakva ona zaista jeste, bez gubljenja spokojstva duha koje ništa nije moglo da rastroji i izvede iz stanja istinske harmonije i spokoja duše – mogu da posluže pravoslavni Svetitelji… Od njih treba da se učimo: dobrovoljno predajući sebe volji Božijoj, nalazeći se u potpunoj zavisnosti od Njega oni su bili potpuno slobodni od nezdravih zavisnosti u čijem se blatu mi nalazimo.

A ako govorimo o našim odnosima sa voljenim osobama i njih je takođe moguće – i neophodno – graditi na drugačijoj osnovi od one na koju smo navikli. Navikli smo da ih gradimo na stremljenju da zadovoljimo svoju potrebu da budemo voljeni, to jest u suštini, na egoizmu.

Međutim, razvijajući odnos na taj način na kraju dolazimo ne do istinske ljubavi, već do nezdrave zavisnosti od partnera, manje ili više izražene. (Zavisimo od partnera jer on zadovoljava našu potrebu da budemo voljeni. Ako on prestaje da zadovoljava tu potrebu mi upadamo u tešku krizu – jer smo upravo tu potrebu izabrali kao temelj).

Istinska ljubav je dostižna, ako budemo gradili odnose upravo na osnovi istinske slobode.

Ako uspemo da se istinski, svom dušom privežemo za Boga, onda će i naša privezanost prema voljenoj osobi biti drugačija. Gledaćemo na nju kroz prizmu večnosti, ljubićemo u njoj ono što je neprolazno: njnu dušu. Videćemo u voljenoj osobi istinsku lepotu koja živi u svakome od nas kao u stvorenju Božijem, videćemo i zaljubićemo se u ono što je mitropolit Antonije Suroški nazvao „sijanjem večnog života“. I kada naša ljubav proraste svojim korenom u večnost, onda i razdvajanje sa voljenim, ako se dogodi, neće biti katastrofa za nas. Čak i kada osoba više ne bude tu prisutna, mi ćemo moći da se u većem ili manjem stepenu radujemo toj duševnoj i duhovnoj lepoti koju smo videli i zavoleli u njemu i koja je besmrtna.

Kao potvrdu ovih reči navešćemo reči blaženog Avgustina, koje je izrekao u žalosti zbog smrti supruge: „Zar nije ova tuga tako lako i duboko ušla u moju dušu zato što sam izlio dušu svoju u pesak, zavolevši smrtno stvorenje kao da ono ne podleže smrti?.. Jedino čovek kome su svi putevi u Onome Koga je nemoguće izgubiti ne gubi ništa dragoceno.“

Dakle, neophodno nam je da ozdravljujemo od zavisnosti i stremimo ka istinskoj slobodi, životu sa Bogom.

Zamislimo se: da li nam je neophodno da ponovo izmislimo „toplu vodu“ – pokušamo da izmislimo neko novo sredstvo izbavljanja od zavisnosti – ako je sve već osmišljeno i isprobano, provereno vekovnim iskustvom? Zar nije jednostavnije da se okrenemo tom iskustvu, čak i ako nam se ne dopada, jer ništa ne gubimo. Ako svom dušom prihvatimo to neprocenjivo iskustvo i dobre savesti budemo radili nad sobom, neće nam biti potrebno više ništa.

Koje je dakle korake neophodno preduzeti za izlečenje od psihološke zavisnosti?

1. Usredsrediti se na realnost: prebaciti akcenat sa sopstvenih osećanja na stvarnost, na realno stanje stvari. Razmišljajući logički, stvoriti trezven pogled na situaciju i sebe u njoj. O tome je moguće podrobnije pročitati u gorepomenutom tekstu: Pijani vođa ili Kuda nas zavode osećanja.

2. Izdvojićemo posebno neophodnost formiranja razumnog, trezvenog pogleda na bivšeg partnera. To je veoma važno. Neophodno je analizirati postupke partnera, obraćati pažnju ne na njegove reči, već na njegova dela, i na toj osnovi sastavljati mišljenje o njemu. Treba se zamisliti na rečima Jevanđelja: „Jer nema drveta dobra da rađa zao rod, niti drveta zla da rađa dobar rod. Jer se svako drvo po rodu svome poznaje.“ (Luka 6:43-44)

Važno je shvatiti da nas Jevanđelje tim rečima ne poziva da osudimo čoveka, da stavimo na njega žig „LOŠ!“, već govori o nečem drugom – o trezvenom pogledu na čoveka, o jasnom priznanju postojanja njegovih nedostataka i vrlina. Viđenje negativnih strana čoveka nas uopšte ne oslobađa od zapovesti o ljubavi prema njemu. Naprotiv, dovodi nas do toga da naša ljubav postane istinska, stvarna, da ne bude slepo poklanjanje idolu koga smo sami uzdigli na presto.

Na taj način je krajnje važno da, trezveno pogledavši na bivšeg partnera, ne osudimo i ne upadnemo u mržnju – a upravo ta zamka nam preti u situaciji zavisnosti. Najjednostavnije je predati se mržnji, sa istim takvim odsustvom sažaljenja kao „ljubavi“ (strasti) pre toga. Međutim, to nam nije potrebno. Jer upravo za ta strasna i nezdrava osećanja govore da su samo na korak jedno od drugog. I zaista je tako – ne umemo da kontrolišemo emocije razumom, zato nam je najjednostavnije da zamenimo jednog vodiča (strast) drugim, mrzeti isto tako snažno kao što smo pre „voleli“ (To jest, mislili da volimo. Kada bismo voleli istinski, onda, naravno, ne bismo ni mrzeli jer „ljubav nikada ne prestaje“ (1. Kor. 13:8)). Predati se novoj strasti – mržnji – lako je, udobno, ne treba razmišljati… Međutim, neophodno je svim silama je izbeći jer mržnja razara našu dušu.

3. Učiti se da neprestano naš razum neprestano kontroliše osećanja. Ne dozvoljavati emocijama da nas vrate u prethodni, nezdrav i krajnje neobjektivni odnos prema situaciji i pri „napadu“ emocija razumom sebe vratiti u već formirani (vidi tačke 1 i 2) trezveni pogled na stanje stvari. Zato je neophodno boriti se sa prisilnim mislima, što često dovodi do bukvalnog nasilnog preusmeravanja svoje pažnje na nešto prijatno i „pravilno“ (zavisi od osobe do osobe).

Veoma dobro sredstvo kontrolisanja osećanja od strane razuma predstavlja „razgovor“ razumnog čoveka sa osećajnim (imamo u vidu dva čoveka, koji žive u svakom od nas). Razumni zadaje pitanja osećajnom koji pokušava da odgovori. Ono što za nas može biti neočekivano je da najčešće nećemo biti u stanju da odgovorimo. Na taj način, emocionalni čovek će biti prinuđen da prizna svoj poraz, to jest, razum će se zadržati iznad emocija, što i želimo.

Primer: zašto mislim da će se suprug koji je otišao vratiti? Da li za to ima nekih racionalnih osnova? Odgovor: NEMA. Zašto onda računam na to i mislim o tome 90% svog vremena?

Možemo takođe voditi dnevnik slično ovome, zapisivati u njemu svoje misli, emocije koje nadolaze i posmatrati ih logičkim pogledom.

4. Neophodno je oprostiti bivšem partneru. Kao što smo gore rekli, nikako ne treba upadati u mržnju. Ako budemo mrzeli čoveka nećemo se izbaviti od zavisnosti u odnosu na njega, jer će jednostavno ta zavisnost dobiti novi oblik. Dok ne oprostimo partneru nastavljamo da budemo povezani sa njim našom uvređenošću. A svaka manje ili više ozbiljna povezanost ponovo predstavlja  zavisnost.

Neophodno je stremiti hrišćanskom odnosu prema čoveku koji nas je napustio bez obzira na bol koji nam je naneo. Dobro bi bilo pomoliti se za njega po meri svojih snaga.

Važno je analizirati sve što se dogodilo i pronaći sopstvene greške, zatražiti oproštaj kod partnera za njih, a takođe sprovesti „rad na greškama“ – da ih više ne bismo ponavljali.

Sem toga potrudimo se da razumemo onoga ko nas je napustio. Da u nečemu (možda čak u mnogo čemu) nije u pravu, ali da se prema njemu nećemo odnositi neprijateljski i sa zlobom već kao prema čoveku koji je zaposednut strastima i bolestan dušom.

To ne znači da smo dužni da snishodimo njegovim porocima i da se ponižavamo pred njim. Važno je da razumemo čoveka i oprostimo mu ali i izbavimo se od strasnog odnosa prema njemu (bila to mržnja ili ono što smatramo za ljubav). Naš odnos prema njemu mora da bude, kao što smo govorili, trezven, ne iskrivljen ni na stranu mržnje, ni na stranu ropske privezanosti.

* * * * *

Put ozdravljenja od psihološke zavisnosti je put duhovnog razvoja, vaspitanja svoje duše. Ići po njemu, bez sumnje, nije lako; međutim, na njemu nas očekuju ne samo teškoće, već i radosti i to istinske u poređenju sa kojima su sva prethodna zadovoljstva – ništa više do lažne novčanice u poređenju za zlatnikom… Radosti radi kojih zaista vredi živeti.

prvi deo teksta možete pročitati ovde

autor: Mihail Hasminski

© Perejit.ru
© Imanade.org (prevod)

2 komentara

  1. Gde može da se nađe tekst koji se pominje u članku ,,Pijani vođa ili Kuda nas zavode osećanja“?
    Volela bih da ga pročitam
    Hvala 🙂

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*