Nastavak intervjua sa pravoslavnim psihologom

Nastavak intervjua sa pravoslavnim psihologom

U pitanju je nastavak intervju koji je autor bloga „Poznaj sebe“ uradio sa mnom. Ovog puta doticali smo se tema kao što su – koliko psiholoških razgovora je nekome potrebno, koji tip osoba je spreman da zatraži i dođe da psihološki radi na sebi, šta podrazumeva bavljenje svojim osećanjima i razumevanje jezika kojim naša duša govori, zatim o grupama podrške ljudima koji su izgubili nekog bliskog i grupama podrške pravoslavnoj deci i mladima.

Nadam se da će vam biti zanimljivo.

Urednik sajta Ima Nade

 

Nastavak intervjua sa pravoslavnim psihologom Sanjom Stanković

 

Pomaže Bog, Sanja, nastavljamo naš intervju.

 

  1. Iz poslednjeg Vašeg intervjua jedna stvar mi je odmah zapala za oko, možda i zato što je vi često naglašavate. Vi kažete da ponekad osobe dođu na 1-2 razgovora i to im bude sasvim dovoljno da mogu dalje sami. Ja malo sumnjam u takvu kratkoročnu pomoć. To zvuči ovako primamljivo, ali da bi se ispravile neke stvari mislim da treba malo ozbiljniji trud i potrebno je vreme. Recimo, Vi nekom nešto „objasnite“ on će možda klimati glavom da razume i da se slaže,može čak i da se čudi kako to ranije nije znao… ali kroz dan dva će nastaviti da živi po starom, kako je navikao, po starim šablonima ponašanja i mišljenja.

 

Da, dobro ste primetili da sam pomenula da je ponekad  dovoljno da osoba dođe na jedan ili dva psihološka razgovora pa da dalje može sama. Taman ste mi ovim dodatnim pitanjem omogućili da pružim malo širi uvid u način na koji ja radim.

 

Najpre, kada me osoba prvi put kontaktira  (to najčešće biva preko mog sajta «Ima nade» i to mejlom) – pored generalnih informacija u vezi sa tim gde radim, koje su cene, ja nudim i mogućnost svakoj osobi da, ukoliko želi, svoj problem  pre dolaska na razgovor izloži detaljno preko mejla.  Na taj način postižemo više stvari – ja mogu i pre prvog razgovora da procenim da li je problem u mom domenu, pa ukoliko nije da odmah uputim osobu kome da se obrati umesto da dolazi kod mene. A ukoliko jeste tema za psihološki razgovor, tada smo u startu dobili na vremenu kada osoba dođe na razgovor – jer nam ne ode sat vremena samo na uvodni opis problema. Osoba na taj način «uštedi» vreme a i novac za bar još jedan dodatni razgovor, a i mnogim ljudima je lakše da pisanim putem iznesu svoj delikatan problem zbog kojeg žele da dođu.

 

Zatim, ponekad je čoveku potrebno da od mene kao pravoslavnog psihologa dobije potvrdu i psihološku podršku da je na pravom putu, tj. da ono što je mislio da je rešenje za problem – zaista pravi pravac.  Tada u razgovoru zajednički razmotrimo sa različitih strana problem, popričamo o nekim temama vezanim za crkveni život i praksu i na kraju sumiramo dokle smo došli i šta su naredni koraci za tu osobu. I zaista ona nadalje može sama, s tim što sada ima potvrdu i podršku da je na pravom putu, a takođe sada ima i iskustvo psihološkog razgovora sa mnom i zna da , ako negde «zapne» na svom putu, da može uvek da mi se obrati i da dođe na razgovor ako bude potrebe.

 

Druga vrsta situacija kada je mali broj razgovora potreban je kada je osoba u nekoj životnoj fazi kada nije još uvek sazrelo vreme da se ozbiljnije pozabavi svojim problemom. Tada osoba dođe, mi se dotaknemo kroz razgovor određenih životnih problema na jednom početnom nivou, začnemo «prvi sloj» , a potom osoba ode sa ličnim zaključkom i iskustvom koliko joj ja mogu biti od pomoći i za koju vrstu problema, tako da se često desi da se ta ista osoba javi ponovo za mesec dana, za 6 meseci ili za godinu dana – ovog puta spremna da krene u dublji rad na sebi.

 

Treća grupa situacija je kada dođe osoba kojoj je samo potrebno psihološko «ventiliranje» tj. da može nekome ko je isto u veri da u sigurnoj atmosferi i diskreciji «izduva» iz sebe ono što joj se u duši nakupilo (najčešće neka ljutnja u bliskim odnosima sa kojom osoba ne zna kako da izađe na kraj pa joj se skuplja i skuplja dok se ne oseti kao lonac pod pritiskom). Tada, kada izduva sve to što se sabijeno pod pritiskom nakupilo u duši a bez straha da će time narušiti neki blizak odnos (sa mužem, ženom ili detetom), tada osoba uspeva da trezveno sagleda tu određenu situaciju i da sama dođe do rešenja šta dalje. Tu je moja uloga da potpomognem da osoba ozvuči svoje misli i progovori o neprijatnim osećanjima koja su joj se nakupila  i time joj olakšam da u bezbednom psihološkom okruženju porazmisli o tome šta dalje da čini.

 

Četvrta grupa situacija iz moje dosadašnje prakse je kada osoba izloži svoj problem u mejlu, zatim dođe na razgovor i zajednički dođemo do toga da je u ovom trenutku prioritet da sredi neke stvari na duhovnom planu (npr. da prestane da živi u grehu, da ode da se ispovedi, da preduzme određene korake u crkvenom životu itd.), pa da se potom javi meni ukoliko je ostalo nešto što sada zasigurno spada u domen psihološkog rada na sebi.

 

Iz ovoga  jasno možemo videti da pravoslavni psiholog nije zamena za duhovnika, kao što ni duhovnik nije zamena za psihologa (to je tek jedna važna tema – jer se dešava da osobe nesvesno «koriste» ispovest da bi zapravo tražile od duhovnika psihološku pomoć i podršku za psihološki problem koji ih dugo pritiska umesto ispovedanja svojih grehova i traženja pomoći i saveta od duhovnika za borbu sa grehom, što je i smisao ove Svete Tajne).

 

Takođe, iz ove situacije možemo videti da u mom načinu rada nema psihološkog prorađivanja isključivo radi prorađivanja, niti u funkciji umirivanja savesti.  Dakle, ako je primarni uzrok problema na duhovnom planu (svesno ostajanje i istrajavanje u nekom grehu) tada, dok se čovek pokajanjem i ispovešću ne očisti od greha i ne donese iskrenu odluku da sa tim grehom barem pokuša da prestane razumevajući da je tu epicentar njegovog problema – nema svrhe da kod mene troši ni vreme ni novac.

 

Jer, događa se ponekad da osoba želi da psihološkim prorađivanjem pokuša da umiri svoju savest  zbog greha kojeg ne želi u srcu da se zaista odrekne, kao i da priguši zdravo i spasavajuće  osećanje krivice koje ga vodi ka stvarnom rešenju problema i životnom boljitku. Meni profesionalna i hrišćanska savest ne dopuštaju da u takvom psihološkom procesu budem saučesnik i pomagač.

 

To je još jedna od razlika između pravoslavne i sekularne psihologije – u smislu da sekularni psiholozi (mnogi nehotice) prihvataju ulogu  da budu «umirivači» zdravog osećaja griže savesti i da na taj način nude psihološku podršku osobi da ostane u grehu ili da odloži pokajanje za već počinjeni greh (npr. abortus).

 

Dakle, ovo su primeri nekih situacija u kojima je jedan ili dva psihološka razgovora dovoljan.

Ima, naravno, i onih situacija gde nije dovoljno nekoliko razgovora, već višenedeljni i višemesečni proces, kada je potrebno da ljudi budu spremni za dublji rad na sebi.

 

  1. Pravoslavni lako priznaju da su grešni, dok priznati da imaju psihičkih problema je izgleda poprilično teže. Mada, ako gledamo hrišćanski, imati psihički problem nije greh. Hrišćanin treba da se boji i stidi samo greha. Još mi se čini da od tog priznavanja sebi da „ja imam problem, ne znam da se ponašam, ne znam da gradim odnose s ljudima“ tek i počinje pravo pokajanje. To bi značilo da je čovek iskreno video problem kod sebe, i da želi da se promeni, više ne želi da živi kao pre. Dok samo priznavanje tipa „da, grešan sam u svemu“, ne mora da znači da će čovek nešto promeniti, niti da to želi. Koliko često je „grešnost“ u stvari psihološki problem koji ne želi da se prizna, dok se u isto vreme čovek godinama kao „kaje“?

 

Ja nemam iskustvo da svi, pa čak ni da većina pravoslavnih osoba lako priznaje da  su grešni i to sa pravilnom svešću šta biti grešan zaista znači.

Ali, čini mi se da razumem na koju skupinu ljudi konkretno mislite – na osobe koje samo na rečima često kažu „ja sam najgrešniji, ja sam najgori“ a da time zapravo prikrivaju svoje odsustvo želje da se zaista suoče sa činjenicom da imaju neke psihološke i komunikacijske probleme koji zadaju muku i toj osobi, a ponajviše njenim bližnjima u odnosu sa njom?

Ukoliko ste na to mislili, jedino što mogu da kažem je da takve osobe retko zatraže da dođu na psihološki razgovor, što  je i razumljivo – jer one koriste spasavajuću veru u funkciji neke svoje psihološke igre.

Najčešće mi se obraćaju upravo bližnji takvih osoba, njihovi članovi porodice, koji uviđaju da problem postoji i koje uviđaju da se iza tog, navodno pravoslavnog, paravana krije nešto drugo.

 

 

 

  1. Nedavno sam preveo jedan tekst o emocionalno nezrelim ljudima. Tamo se navode sledeći osnovni priznaci emocionalne nezrelosti: 1. Ako nešto ide kako ne treba, uvek je tuđa greška. 2. Emocionalno nezreli ljudi uopšte ne vide kako se sami ponašaju u odnosu prema drugim ljudima. 3. Emocionalno nezreli ljudi sebe smatraju žrtvama. 4. Njihovi odnosi često nisu dugovečni.  

Šta se događa kada emocionalno nezreli ljudi postanu vernici? Da li ti problemi nestaju automatski?

Da li ste imali priliku da radite s takvim ljudima ili ste ih sretali u crkvi? Možete li  ukratko reći kako teče njihovo ucrkovljenje? Kako se razvijaju odnosi tih ljudi sa ostalim vernicima, sveštenikom i na kraju krajeva s Bogom?

 

Rekla bih da postoje dve grupe emocionalno nedovoljno zrelih ljudi u crkvi.

Prva od tih grupa ljudi, koja odgovara opisu koji ste u pitanju izneli, retko će zatražiti pomoć pravoslavnog psihologa, tako da njih gotovo da i ne viđam na psihološkom razgovoru, a ako i dođu, oni brzo odustanu od psihološkog rada na sebi. Mislim da se sa njima daleko više susreću sveštenici tako da je najbolje pitati njih.

 

Druga grupa ljudi, ja ih ne bih nazvala emotivno nezrelim, jer to zvuči kao neka fiksirana dijagnoza.

Više se radi o tome da tim osobama nedostaje veština kontakta sa sobom.

Tu mislim, pre svega, na kontakt sa svojim osećanjima, na razumevanje čemu osećanja služe, zašto ih je Bog dao (a dao ih je), kako izaći na kraj sa neprijatnim a intenzivnim osećanjima na pravilan način.

Kontakt sa sobom (svojim osećanjima, potrebama, željama, životnim uverenjima, strahovanjima, katastrofičnim očekivanjima….) je veština koja se uči. Kao učenje stranog jezika.

Nije komplikovanije od toga.

Eto, Vi ste, recimo, pored srpskog naučili i ruski jezik. Kako ste ga učili? Najpre ste počeli da usvajate fond reči, što više reči kojima biste tačno na stranom jeziku rekli ono što želite, dakle – ne uopšteno, ne maglovito, već što preciznije da se izrazite na ruskom.

Tako počinje i učenje kontakta sa sobom – učimo reči koje tačno označavaju određena osećanja, pravimo rečnik za osećanja.

Zatim, nadalje učite i neka pravila kako se sačinjava rečenica na stranom jeziku, kako su te reči međusobno povezane u rečenici.

Analogno tome, tako se može naučiti i kako su osećanja povezana sa našim potrebama, kako da razlikujemo šta su neka naša iracionalna životna uverenja a šta objektivne činjenice u nekoj situaciji. Učimo kako da jasno izrazimo drugoj osobi šta nam je zaista potrebno, kako se zaista osećamo i šta druga osoba može konkretno da učini da bismo imali bliskiji odnos.

 

Dakle,  ukoliko neka osoba vidi da ima poteškoća da izađe na kraj sa svojim emocijama, poteškoća da izrazi sebe drugome na pravi način, da često nailazi na komplikacije  i konflikte u odnosima sa bliskim ljudima, kolegama na poslu, ostalim okruženjem, u uspostavljanju bliskih odnosa – to je pravi razlog da se obrate psihologu i da uz pomoć psihologa te teškoće prevaziđu. To se zaista može naučiti i šteta da se osoba godinama muči i pati u vezi sa nečim što se može ispraviti.

 

  1. Možete li još navesti ukratko, koji su konkretniji znaci da se vernik treba da se obrati psihologu, a ne svešteniku?

 

U prethodnom pitanju sam već pomenula probleme koji su komunikacijske prirode, koji su povezani sa odnosima sa bliskim i manje bliskim ljudima – kako postaviti dobre granice u odnosu, kako biti blizak sa nekim ali ne biti i zavisan od osobe.

Zatim, još jedna velika tema sa kojom se susreću sveštenici sa svojim parohijanima a za koje bi najbolje bilo da, ukoliko vide da se parohijani teško nose sa tim duže vreme, da ih upute psihologu  je – tema tugovanja zbog smrti bliske osobe. Uopšte, tema žaljenja povezana sa nekim gubitkom – recimo, žena doživi spontani pobačaj i počne tuga da je veoma pritiska, počinju da se javljaju strahovi, nesanica, prisilne misli. Psihologija tugovanja dobro prepoznaje da neodtugovana tuga ima tendenciju da se projavljuje kroz strahove i prisilne misli.

Zatim kada se osoba susreće sa dilemom u vezi sa donošenjem neke važne životne odluke, kada je u nekoj životnoj krizi ili na životnoj prekretnici.

To su sve razlozi zbog kojih se osoba može obratiti psihologu i kroz razgovore dobiti mogućnost da zajedno sa nekim sagleda sa različitih aspekata ono što je muči i dobije podršku za dalje.

 

  1. Šta ako u porodici vernika postoji problem narkomanije ili alkoholizma. Je li dovoljno ići u crkvu i moliti se ili treba preduzimati ozbiljnije korake i obratiti se psiholozima na primer? Šta sa problemom sazavisnosti? Ljudi u crkvi na to ne obraćaju pažnju. Kada žena sa suzama u očima prestoji celu službu, moleći se za sina alkoholičara (ili narkomana). Je li to sve što može da učini? Da li je toj istoj ženi potrebna psihološka pomoć? Preveo sam neke tekstove o sazavisnosti i smatram da je ozbiljan problem. Obično takve žene takođe ne žele da idu kod psihologa, ne žele da nauče kako da pomognu sebi, ostalom delu porodice i samom alkoholičaru. Postoje grupe podrške za takve ljude, koje su se pokazale vrlo efikasne, mi ih organizujemo na našem sajtu. Zar se treba ograničiti samo molitvom u takvim slučajevima kojih uopšte nije malo?

 

Slažem se sa Vama da je takvim ljudima čiji bližnji boluje od neke vrste zavisnosti potrebna i psihološka pomoć. A, ukoliko su u pitanju verujući ljudi, u tom slučaju je pravoslavna psihološka pomoć pravi izbor.

Osvrnuću se na jednu jako važnu stvar pomenutu u Vašem pitanju, a to su takozvane grupe podrške.

Mislim  da kod nas u  crkvenom životu generalno nedostaju grupe podrške.

Jedna vrsta su psihološke grupe podrške –  gde verujući ljudi koji se susreću sa različitim psihološkim nedaćama mogu da dođu i u organizovanom grupnom razgovoru (koji vodi psihološki savetnik ili psihološki obučeni sveštenik) podele svoju muku, saslušaju probleme drugih, međusobno podrže, dobiju psihološku podršku i osnaže se pravim informacijama kako bi mogli da rade na svom problemu. Ta mreža podrške od strane sebi sličnih nam je preko potrebna u našim parohijama, jer je samoća, osećaj izolovanosti i nemogućnosti da se podeli svoj problem ono što dovodi do pogoršanja stanja duše do stanja koje osobe opisuju kao nepodnošljivo teško, kao neizdrživo.

Mislim da su nam preko potrebne psihološke grupe podrške za ljude koji su izgubili nekog bliskog, koji se suočavaju sa nekom vrstom bolnog gubitka. U Americi imamo pravoslavne sveštenike koji su prošli kroz psihološku obuku da budu savetnici za tugovanje i oni vode takve grupe pri svojim parohijama. Naglašavam da su u pitanju pravoslavni sveštenici. Takođe, pri parohijama tamo su angažovani i  psihološki savetnici iz redova mirjana za vođenje ovakvih grupa. Takva parohijska aktivnost predstavlja i veliku pomoć i samim sveštenicima, jer bi se oni na taj način rasteretili od toga da im se parohijani često obraćaju upravo zbog psiholoških poteškoća, umesto za duhovno savetovanje, ispovest i borbu sa grehom.

Takođe su nam pri parohijama ili crkvenim organizacijama na nivou eparhija preko potrebne i psihosocijalne grupe podrške –  grupe podrške  za pravoslavnu decu, za pravoslavne mlade, kao i za ljude koji su u godinama kada treba da zasnivaju brakove – takva organizovana okupljanja sličnih po uzrastu i životnoj fazi, grupa istomišljenika, grupa ljudi koji su na istom putu bi smanjile osećaj izolovanosti koji pravoslavna deca i mladi itekako osećaju u svojim školama i školskim vršnjačkim grupama.

Ovaj problem je kod nas u Srbiji sve uočljiviji, kako određene anti-vrednosti prodiru sve dublje u naše društvo. Sve je veći jaz između pravoslavnih osoba i onih koji biraju promašene životne «vrednosti» , što kao posledicu ima sve veći osećaj izolovanosti pravoslavnih mladih u svom školskom i drugom okruženju i neophodna im  je jača povezanost i organizovano druženje sa vršnjacima koji su na istom životnom putu – Hristovom putu.

Divno bi bilo da pri nekoj crkvenoj organizaciji ili pri nekoj parohiji postoji mogućnost da pravoslavni mladić ili devojka dolazi jednom nedeljno na neki sastanak svoje parohijske grupe gde će biti u odnosu sa sebi sličnima, deliti u grupi sebi sličnih ono što im je važno, razmenjivati doživljaje, iskustva, emocije, poteškoće, lepe događaje itd.

Ovo što sam pomenula nije neka nova stvar – takvih sličnih aktivnosti ima širom pravoslavne dijaspore i pri srpskim crkvama u dijaspori tako da dobar model postoji i možemo mi u Srbiji puno toga da samo primenimo po modelu koji bi nam sasvim odgovarao.

Dao Bog da takve grupe podrške pri našim parohijama postanu stvarnost.

 

Kraj drugog dela intervjua.

 

Autor: Sanja Stanković, pravoslavni psiholog, urednik sajta Ima Nade

Izvor: Poznaj sebe

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*