Напади панике, анксиозности, бриге за децу (питање психологу)

Да ли мислите да напади панике могу имати и елементе спољашњих демонских напада, или да се ради само о психичком поремећају услед анксиозности?

Да ли мислите да сам доживљај паничног напада и свих пратећих ефеката који су често непоновљиви, често чак “лукави”, па тако увек изнова успевају да изненаде, може произвести искључиво наша психа?

Поменула бих да је недавно отац Арсеније из манастира Острог, говорећи на ову тему, истакао да се ради о спољашњим демонским нападима на оне људе којима су страхови слаба тачка.

Како објашњавате све већу учесталост ових проблема код људи, који често не умеју да препознају о чему је реч?

Молим Вас савет за младе мајке са више деце које су почеле да имају овакве проблеме.

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

Помаже Бог,

Питање је постављено прилично уопштено, а тешко је одговорити на њега начелно без детаљнијег увида у то како се тај проблем манифестује, конкретно код Вас:

– које мисли или ситуације вам стварају анксиозност,

– има ли неких ситуација када су напади панике слабо изражени или их нема уопште,

– да ли сте и пре деце имали таквих тенденција у ситуацијама повећаног стреса, нпр. ако сте студирали, да ли Вас је у испитном року хватала паралишућа анксиозност, или је било неких других ситуација где Вам је било неопходно да попијете нешто за умирење.

 

Начелно могу да кажем да су новопечене мајке, са малим бебама и више мале деце (са малом разликом у годинама између њих), под великим стресом услед премора, исцрпљеношћу организма, немогућности да у дужем периоду времена имају током ноћи непрекинут и довољно дуг сан, бриге да ли све добро раде, да ли дете добро једе, да ли му нешто фали..

 

У тако стресној ситуацији (која, за разлику од испитних рокова на факултету, траје далеко дуже од пар недеља), најкрхкији делови наше психе, наше психичке слабе тачке (за некога је та слаба тачка склоност ка паници, анксиозности, или пак ка депресивности, меланхолији) дођу до изражаја.

Такође, напади панике у неким случајевима могу бити демонски напади, али не нужно.

Кажем, тешко је начелно говорити о одређеном психичком проблему јер не постоје стриктни и за свакога важећи одговори када је у питању душа, слично као и у духовним питањима – рецимо, иста невоља (нпр. нека телесна болест) је некоме дата као казна за грех, некоме да би се још више очистио и ослободио привезаности за овосветско, некоме да би се показала милост Божија на њему.

 

Слично је тако и са анксиозношћу и нападима панике.

 

Но, без обзира шта може бити узрок и разлог јављања ових стања код Вас (мада је важно и о томе промислити и , ако је то Богу угодно, утврдити), неколико ствари ипак могу бити од помоћи:

 

  1. Свест о томе да је наше дете нама дато од Бога и да је оно у том смислу превасходно Божије па тек онда наше.

Бог је нама дете такорећи „позајмио“ на неко време да га ми одгојимо и васпитамо да ходи Његовим путем, тако да је примарно за нас да учестало позивамо Господа да нам у том задатку помогне: „Господе, Ти си нам подарио ову нашу бебу, сина, ћерку – помози нам да на време видимо шта му је потребно и да ли је болестан. Ти сам га чувај јер је Твој. Ми без тебе не можемо својим моћима пуно учинити и разумети и на време реаговати.“

 

  1. Повезано са овим под један, свест о томе да нисмо супермени па да можемо све исправно и ефикасно урадити што се неге и васпитања деце тиче ослањајући се искључиво на сопствене снаге, информисаност из књига и сајтова о родитељству, памет, спретност, аналитичност, итд.

Господ нас преко деце и учи (оне од нас који нису раније научили исту лекцију) да ми без Бога не можемо чинити ништа крупно како ваља. И оне ситније и лакше подухвате не бисмо могли успешно урадити да нам Он то није дао, иако се нама чини да смо ми то искључиво све сами својим снагама урадили. Зато смо сад у овој ситуацији у којој смо.

Прота Душан овде додаје речи нашег Светог Јустина Ћелијског: „Твоје је да верујеш, да непоколебљиво верујеш да те Господ неће оставити ни у каквим мукама и тешкоћама, ако ти само вапиш ка Њему и очекујеш његову помоћ; да не малакшеш када се нечисти дуси врзмају око тебе, хоће да улове душу твоју и увуку те у безнађе, очајање…“

 

  1. Практичан савет – уколико сте у финансијској могућности, ангажујте особу да Вам помогне – или у томе што ће Вам на пар сати причувати дете (да Ви можете да се одморите, или на миру истуширате, или одете напоље да обавите нешто, или у шетњу без дечијих колица) или да уместо Вас обави неке кућне послове.

Можда на овај начин нећете у својим очима (нити у очима Ваше мајке или свекрве) изгледати као суперхерој већ више као нека килавија верзија жене и мајке, али ћете бити мање под стресом, мање анксиозни па ће Ваш организам имати више снаге да се бори са изазовима. За дететово психичко здравље је примарно да му мајка буде што мање под стресом, и у односу на тај циљ треба управљати остале ствари у свом животу, а не у правцу гајења нереалне слике о својој способности и моћима.

А и нама ће та принуђеност на туђу помоћ да бисмо нормално функционисали бити на духовну корист – за сузбијање илузије о сопственој свемоћи.

Анксиозне особе врло често страдају од једне страсти која садржи два кључна елемента: превисоких очекивања да нешто постигну и ураде ослањајући се искључиво на сопствене снаге, моћи и способности.

Верујуће а анксиозне особе често само споља на речима говоре да се на Бога ослањају и да без Њега не могу ништа чинити („Богу хвала“, „уз Божију помоћ сам урадила“, „како Бог да“ итд.) али изнутра се, ако су искрене да макар себи признају, заправо ослањају искључиво на себе. Такво животно уверење о нужности ослањања искључиво на себе је могуће да је формирано још у детињству, услед изостанка адекватне подршке од родитеља за оно кроз шта сте као дете пролазили или узроковано неком другом ситуацијом.

 

Наш прота Душан мој одговор Вама допуњава следећим речима у вези са демонским нападима:

„Као што вода у свом надирању тражи ма и најмању пукотину у камену, раселину у земљи, тако и зли дуси траже сваку за њих повољну прилику да уђу у „празан простор“, тамо где је ослабила или престала вера, поверење у Божју заштиту, малаксалост духа… Баш они у многим случајевима стварају панику, измичући тиме ослонац који човек треба да има у Богу.

Паника је завладала међу Христовим апостолима кад су доживели олују на језеру, а Христос је спавао. Кад је Христос утишао буру и зауставио ветар, рекао је ученицима: „Како сте тако страшљиви? Како немате вјере“ (Марко 4, 35-41)

Паника је ухватила апостола Петра, када је покушао да иде по води, као и Христос, али се уплашио и почео да тоне. Христос га вади из воде и говори: „Маловјерни, зашто посумња“ (Матеј 14, 22- 34).

У паници је била Марта, када је помислила да сама неће моћи да спреми вечеру за госте, јер је Марија „седела код ногу Исусових и слушала“. И њој Христос говори о важности избора у животу. (Лука 10, 38-42)

Има доста библијских примера панике (исцељење месечара (Марко 9, 14-29), брига апостола како нахранити народ (Јован 6, 1-15). Сви случајеви страха и панике решавају се искључиво вером, поверењем у Бога, непоколебљивом вером.

„Нема човека кога би сатана оставио на миру. Он је немилосрдан и мрзи човека, па се зато не лењи да свакога напада. Само што не напада на све подједнаком силом“, поучава нас Свети Макарије Велики.“

У вези са рађањем деце и Божијом заштитом под којом се налазе родитељи који испуњавају Његову Заповест о рађању:

„Ми рађањем настављамо Божје дело стварања света, испуњавамо његову заповест: Рађајте се и множите се… Нерађањем ми се супротстављамо Божјем промислу о овој земљи и свему у њој створеном. И зато, пошто је рађање и васпитање деце Божја заповест, Бог нарочито штити породицу у целини, као и оца, мајку и дете појединачно. У васпитању деце мора постојати посебна храброст код родитеља, јер они у том делу стоје под непосредном Божјом заштитом. Разуме се, ако су они те заштите свесни и ако ту заштиту паметно користе.”

 

Са надом да ће Вам и овако начелан одговор користити и да ћете узети од тога оно што Вам има смисла а одбацити оно што није применљиво на Вашу конкретну ситуацију,

 

Свако Вам добро од Господа желим,

Уредник сајта „Има наде“

 

 

 

2 Comments

  1. Ивана

    Poštovana urednice i časni oče,

    Samo želim da Vam iskažem duboku zahvalnost za vreme koje ste posvetili da mi odgovorite.

    • Уредник Има наде

      Богу хвала што нам је омогућио да напишемо одговор, а Вама хвала на лепим речима.

Leave a Reply to Уредник Има наде Cancel

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.