Na životnoj prekretnici – kuda krenuti? (pitanje psihologu)

Na životnoj prekretnici – kuda krenuti? (pitanje psihologu)

Nekada sam želela da uspem u poslovnom svetu, a sada želim i dalje ali se preispitujem da li tako treba? Pitam se koji je pravi put i kako da pobedim svoje stanje?

Student sam. Preispitivala sam se da li da studiram ekonomiju. Volela sam psihologiju, i počela da je povezujem sa ekonomijom.

Sada mi psihologija nije toliko draga, barem ne ona što se uči po školama, koja nema koren i razlog dovoljno jak da navede čoveka na prav put.

Počela sam u poslednje vreme da se oslanjam na veru i pomognem sebi da izađem iz prevelikog stanje pasivnosti, i nemarnosti za ljude, a i učenje.

Tada nisam učila, i nisam htela da se družim sa kolegama iz razloga što nisam postigla dobar rezultat, i na kraju odlazila sam kod psihologa, neuropsihijatra i pila lekove.

Jedino čemu najviše posvećujem pažnju je zdravlje, verujem da postoji Bog, ali kao da izbegavam da verujem, jer se ne trudim dovoljno, i nisam istrajna dovoljno.

Jedno vreme sam previše čitala o našoj veri i slušala. I dalje želim i hoću da do kraja života budem vezana za Boga i da mu se uvek vraćam, jer verujem da je On izvor mog života.

Ali plašila sam se da ne preteram jer sam razvila takavo uverenje da ću se previše udaljiti od ljudi i posati čudak. Bilo mi je neshvatljivo ponašanje svetih otaca, i delovalo mi je da sam ništavna.

Ja i sad nemam samopouzdanja, ne izlažem se pred drugima, izbegavam ih da mi ne bi bilo neprijatno, a posle mi je krivo što ne pripadam toj zajednici ljudi sa kojima bi mi ipak bilo lepo.

Imam osećaj da ne znam da komuniciram sa ljudima, jer su mi njihove priče glupe , nevažne,blebetanja koja nemaju veze sa hrišćanskim životom.

Krivo mi je što sam neuspešna na fakultetu, trebala bih puno da učim da bih prešla u sledeću godinu.

Krivo mi je što ne umem da poštujem svoje vreme, ni da ga organizujem I uradim zadatke kako sam planirala.

Uvek me nešto ometa, uglavnom moje neraspoloženje I misli da ako ovako nastavim neće sigurno biti dobro.

Krivo mi je jako puno što se upoređujem sa drugima I na kraju spustim svoje sposobnosti

I nemam volje za rad, a jedino me jaka volja pokreće.

Misao u meni kaže da je teško ne činti grehe i da ne trebam da o tome razmišljam jer će se desiti moja propast, borba gde neću uspeti . Uvek kada padnem, to teško podnesem, tako da mi je potreban jako dug period da se povratim, a prvenstveno dobar razlog. Uvek postavljam pitanje „zašto“.

Volela bih da normalno živim, da radim, imam veliku porodicu, da znam šta hoću i da to sledim, da verujem u Boga

I da što je najbitnije za mene uskladim pravoslavlje sa svojim životom, da se oslobodim uverenja da ako hoću da budem hrišćanin da moram svega da se odreknem.

Ukažite mi ako možete kako da obavljam svoje obaveze, kako da budem radosnija.

Krivo mi je što zalazim u pesimizam, ne želim da se tamo dam. Potreban mi je odgovor, zato sam ovoliko pisala i izvinjavam se, jer i puno drugih ljudi vama pišu.

Neka vam Bog da radosti i svako Njegovo pripemljeno dobro za nas!

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

Pomaže Bog,

Pročitala sam više puta Vaše pismo, i ponovljeni utisak koji imam je da ste se u psihološkom smislu nekako – „zamrsili“, tj. upetljali u sopstvenu mrežu
očekivanja od sebe (svojih a možda i tuđih očekivanja od Vas), želja (svojih i tuđih za Vaš život), nedostatka jasnoće šta je zaista Vaš put (u svakom smislu – od izbora profesije, preko izbora društva), da ste se zapravo obreli u gustoj šumi života i odrastanja a negde zaturili kompas.

Osim ovoga što mi se čini da je Vaš centralni problem, iako je teško preko pisama nešto zasigurno zaključiti – rekla bih da je sa Vama sve u redu (ovo sam napisala za slučaj da ste se  to i sami zapitali).

Jednostavno se nalazite u nečemu što se zove životna kriza.
Stanje u kome se nalazite je dosta često, poznajem dosta ljudi koji su se u svojim dvadesetim godinama (kada bi trebalo da bar načelno znaju ko su, šta
hoće, kuda idu, a šta ne žele)  nekako upetljali i zaglavili, i svaki pokušaj da raspetljaju to psihološko klupko je završavao misaonom rasplinutošću,
glavoboljom, mentalnom iscrpljenošću od vrćenja u krug  i na kraju, kao logičnom posledicom prethodnog – padom životne energije, rezigniranošću zbog još jednog neuspeha da se nađe pravi pravac.
Dodatno otežava ovu situaciju i utisak da vreme prolazi a da mi i dalje ne uspevamo da razvijemo svoje prave potencijale.Kao da se nalazimo u nekom „predsoblju“ života i ne znamo kako da već jednom počnemo da autentično živimo.

Prvi korak, po mom mišljenju, bi bio da odete kod nekog psihologa, gde biste imali prilike da u ponovljenim susretima (recimo nekoliko meseci u ritmu od jednom nedeljno) steknete glavnu „veštinu“ koja Vam je neophodna da biste ovo klupko razmrsili a ta veština se zove – kontakt sa sobom.

Kontakt sa sobom podrazumeva da naučimo kako da :

  1. postanemo svesni kako se mi osećamo u sadašnjem trenutku,
  2. da naučimo da razlikujemo šta su naša očekivanja od nas a šta su tuđa očekivanja od nas (šta je „moje“ a šta „nije moje“ od svega što mislim, osećam i očekujem),
  3. da sa zdravom ljubavlju umemo da pružimo sebi saosećanje i podršku kao što bismo to pružili dragom prijatelju,
  4. zatim da postanemo svesni šta je ono što mi stvarno želimo u datom trenutku, čemu stremimo (a ne šta mislimo  da želimo, ili šta bi trebalo da
    želimo, ili šta od nas očekuju recimo naši roditelji da bi trebalo da radimo),
  5. da imamo sa kim da glasno podelimo isključivo naša osećanja a ne samo razmišljanja,stavove i intelektualne strategije za rešavanje postojećeg problema.To je ono što će Vam dati, posle nekog vremena (ne može preko noći), orjentir u kom pravcu da krenete, a onda će Vam to aktivirati i životnu energiju. Nakon toga, ostaće još jedino da disciplinujete svoju volju i uložite istrajan trud da prave i prepoznate ciljeve ostvarite uprkos preprekama.

Odsustvo kontakta sa sobom je ono što Vas je dovde dovelo (i naravno, Promisao Božija da Vi kroz ovu krizu sazrite). Ako bi se u jednoj rečenici mogla sažeti molitva Gospodu da pomogne, ona bi glasila „Gospode, daj mi da dođem sebi, kako bih mogla odskočiti ka Tebi“.

Dok ne dođete najpre sebi, ne možete ni autentično početi živeti u Hristu jer ćete i na Njega projektovati svoje zamršeno životno klupko.
Dok budete prolazili kroz ovaj proces učenja kontakta sa sobom, ako psiholog sa kojim budete razgovarali nije pravoslavno verujuća osoba, potrebno da je da vodite računa o sledećem, kako se ne biste našli u situaciji da jedan problem rešite a navalite sebi na leđa druga dva teža:
Potrebno je da sledite Božije Zapovesti.

Dakle, da se trudite da ne proklizate u neki od glavnih grehova. Pre svega mislim na to da se čuvate upadanja u bludne veze (bolje je dok traje ovaj proces da se i klonite ljubavnih veza, dok ne budete načisto kako da prepoznate onog sa kojim vredi biti i kakvu vezu želite, kuda želite da ona vodi), da se klonite lošeg društva (ispraznog, materijalistički orijentisanog, koje gaji drskost i nadmenost kao životnu vrednost, koje je hiperseksualizovano i guši svoju depresiju u provodima i alkoholu), i da se trudite da zadržite makar neki nivo crkvenosti koliko ste u stanju – da postite postove i idete na Liturgiju, da se ispovedate makar četiri puta godišnje i isto toliko pričešćujete, da kažete jednu kratku molitvu ujutro i pre spavanja). Ne obraćajte pažnju ukoliko imate doživljaj da ovo sve mehanički radite u ovom periodu, bez snažnog osećaja da verujete Bogu, ako imate utisak da samo „gostujete“ u Crkvi, da niste potpuno predani tome i da bi u idealnom smislu to sve trebalo da bude autentičnije. Samom Vi radite ovako, biće vremena kada ćete prepoznati da ste u Crkvi zapravo sve vreme bili „kod kuće“.

Ovo Vam predlažem iz sledećih razloga – kada budete izašli iz te Vaše guste šume životnih prekretnica, a taj trenutak će zasigurno doći, uvidećete da su Božije Zapovesti i život u Hristu sastavni deo Vašeg autentičnog životnog puta. Tada će Vam biti neizmerno drago što iz te šume niste izašli sa teškim koferom grehova, gorkih iskustava i neprijatnih sećanja na neke stvari koje ste učinili a voleli biste da nikada niste.

Psiholozi koji nisu pravoslavno verujući ovaj vrlo važan aspekt prolaska kroz krizu ne uviđaju, tako da je tu potrebno da Vi to imate na umu i da se trudite koliko je do Vas da čuvate Vašu dušu i telo.

I još jedna važna stvar – koliko možete računati na Božiju pomoć u ovom trenutku:

Bog od Vas ne odustaje, to se vidi upravo po krizi u kojoj se nalazite (ma koliko ovo paradoksalno zvučalo), ali na Njegovu pomoć možemo da računamo samo u onoj meri u kojoj se trudimo da ispunjavamo Njegove Zapovesti – da se trudimo da se klonimo greha, da učinjene grehe smireno ispovedamo i za njih se kajemo, i da se trudimo da u sebi razvijamo vrlinu. Bog nije magijska stvar, neki čarobni štapić kojim zavrtimo očekujući da će nam pomoći a da mi ne mrdnemo ni prstom da popravimo sebe.

Po rečima svetog vladike Nikolaja: „Ne nadaj se (u smislu da se ne uzdamo u Božiju pomoć i milosrđe) bez mere, nego prema meri tvoga truda oko popravke života neka bude i nada tvoja.“

 

Naš dragi prota Dušan na Vaše pismo dodaje i ovo:

„Vaše, kako kažete, „oslanjanje na veru“ proizvelo je obratan efekat. Prestali ste da radite, da učite, da se družite sa kolegama. Onaj koji iskreno veruje postupa drukčije: on unosi radost u svoje okruženje, on predano i vredno radi, ne samo za sebe, već i za bližnje, on zna svoj cilj i na zemlji (učenje, rad, porodica, zajednica), kao i za budući život: potpuna zajednica sa Bogom i bližnjima. Znači, vera treba da pomogne u svemu ovome, a ne da bude kočnica, da zatvara čoveka u sebe samoga i da mu sprečava zajednicu sa braćom.

Pravilno verovati znači postupno se upoznavati sa istinama vere (a ne previše čitati i slušati), a istovremeno i obavezno «praktikovati» veru, odlaziti u crkvu, učestvovati na Svetoj liturgiji, uspostaviti kontakt sa duhovnikom, nadležnim sveštenikom.

Što se tiče stava da biti hrišćanin znači da se treba „svega“ odreći – istina je ono što Hristos kaže narodu i učenicima: Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Marko 8, 34). Hristos zahteva da se odreknemo onoga što je u nama loše, nečisto, grešno, jer se u prljavoj odeći (nesvadbenoj) ne može ići na svadbu Carevog sina, u zajednicu sa Bogom.

Kako biti radosniji – za to je potrebno obratiti se Svetom apostolu Pavlu koji hrišćane poziva na radost (Rimlj. 12, 15; Filiplj. 4, 4; I Sol. 5, 17). Hrišćani neprekidno imaju životnu radost, jer prebivaju stalno sa Hristom.“

 

Put ka većoj radosti sastoji se u pravilnom razumevanju vere i pravilnom praktikovanju vere, kako bi rekao sveti Ignjatije Brjančaninov: „ispravna vera i moralan život“. Ako samo čitamo i slušamo o veri, a ne trudimo se da praktikujemo našu veru, dolazimo do situacije da nam takva naša „vera“  daje potpuno suprotan efekat nego što bi trebalo. Mnogo problema u čovekovoj duši nastaje upravo zbog nepravilnog znanja o veri, o tome ko je Bog, šta znače određeni delovi iz Svetog Pisma, šta Bog od nas traži i koji je smisao našeg kratkog ovozemljskog života i usled nepravilnog pristupa veri – kada veru tretiramo samo kao jedno lepo filozofsko učenje o kome je lepo čitati i kontemplirati. Takva situacija nas neizbežno vodi u duševni ćorsokak, gubitak životnog orijentira, životne radosti i volje.

 

Želim Vam svako dobro i da što pre izađete na čistinu, a pre svega Vam želim sve ono što je Božija Volja za Vas.

 

Urednik sajta „Ima nade“
 
 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*