Lično svjedočanstvo rada sa Pravoslavnim psihologom

Lično svjedočanstvo rada sa Pravoslavnim psihologom

Pred Vama se nalazi jedno lično svedočanstvo – opis iskustva psihološkog rada sa mnom kao pravoslavnim psihologom.

Kada mi je stigao ovaj tekst, bila sam veoma ganuta – ne samo zbog pohvalnih reči upućenih meni, već što je stigao u trenutku kada se autoru ovog svedočanstva događaju veoma bolne stvari, koje ona prolazi – ovog puta oslanjajući se na Onoga koji u svoj ruci drži sav naš život i koji zna smisao svake naše patnje. Uz pomoć Gospoda koji nas voli.

Da ne bi čitaoci ovog svedočanstva pomislili kako je ovo neka „plaćena reklama“ da bih ja imala „više posla“ – odmah ću da naglasim da svi koji su me u prethodnom periodu kontaktirali želeći da zakažu psihološki razgovor sa mnom znaju da se kod mene mesecima čeka na slobodan termin za razgovor.

Upravo zbog toga što je tolika gužva kod mene, napravila sam pakete premijum videa koji mogu zameniti čak deset uživih razgovora sa mnom. Ako ste zainteresovani, pogledajte detaljnije informacije o paketima videa na temu „DUHOVNI UZROCI PROBLEMA“ i „ANKSIOZNOST I KAKO JE RAZREŠITI“ na ovom linku.

A sada prepuštam Vašoj pažnji ovo, za mene veoma dirljivo, duboko lično i autentično svedočanstvo.

Urednik sajta „Ima nade“, pravoslavni psiholog Sanja Stanković

 

Lično svjedočanstvo rada sa Pravoslavnim psihologom

 

“Ja imam šizofreniju”, bile su moje prve reči, kada sam sa druge strane Skajpa u prvom razgovoru čula: „E, pa pomaže Bog“.

Tako je počeo moj prvi razgovor sa Pravoslavnim psihologom.

Osim što sam bila ubeđena da imam šizofreniju, ništa manje nisam bila sumnjičava da mi ovaj “neki novi pravac u psihologiji” može da pomogne.

Pravoslavni psiholog. Šta je to uopšte?

Sveštenik- nije, psiholog- jeste, ali sekularni – opet nije. Hm. Neka mi oprosti Gospod, Onaj u koga sam tako sumnjala, meni je to zvučalo kao religija u vreme komunizma. Nešto radiš, ali to što radiš, nema baš smisla.

 

Kako sam se samo prevarila….

 

Pokušaću, nemam baš ništa da izgubim, rekla sam suprugu posle prvog razgovora. Već sam pila anti-depresive i anksiolitike, plaćala skupe seanse, imala prisilne i suicidne misli, hipohondriju i još niz stvari, pa rekoh, zavrteću ovaj poslednji krug, pokušavajući da pomognem sebi.

„Nemate shizofreniju, ne sikirajte se, to bih odmah prepoznala“, rekla mi je uz iskren osmeh Sanja, „A i to što se tako osećate, nije to depresija, to je prelivena anksioznost.“

Molim? Šta? Nemam depresiju? Pa kako to? Čekajte, gospođo Pravoslavni psihologu, da li Vi znate ko je meni dao dijagnozu, a tek ko je potvrdio?

Moj psihijatar je diplomirao na Institutu Karl Gustav Jung u Cirihu, a moja poslednja doktorka, koja je potvrdila sve od prethodnog i svoj jedan razgovor uredno naplaćivala 250 franaka, dala mi je tablete i rekla: „Depresija je normalna bolest, kao i svaka druga. Uzmite ove tablete (AD), osećaćete se sjajno, a anksiolitike – po potrebi.“ Ukoliko se opet jave suicidne misli, da dođem po još veću dozu, promenu terapije,  ili možda kliničko lečenje.

Ali, ipak su mi sa tabletama obećavali čudo. To mi je sudbina i sa tim moram da živim.

Pa zar da sumnjam u Junga?

 

Na kraju prvog razgovora sa Pravoslavnim psihologom, jasno mi je rekla :

„Naš cilj je da Vas naučim kako duša funkcioniše i da razumete svoju dušu i njene potrebe i da Vas naučim da budete svoj lični psiholog, a ne da Vas bespotrebno zadržavam.“

Tako je otpočelo naše putovanje. Zajedno smo počele da otpetljavamo moj Gordijev čvor, zvani život.

Sanja ga nije presekla mačem,  nego ga je polako, sa iskrenim saosećanjem lagano otpetljavala, nit po nit. Preko rata u Sarajevu, ne baš lakog detinjstva, sina osetljivog sa zdravljem, dva spontana pobačaja, ljutnje i nepoverenja u Boga. Korak po korak, gasile smo požare i sprečavale nove.

„E, to Vam je duhovni uzrok što ste napisali“, rekla mi je jedne prilike kada sam joj čitala dnevnik.

Duhovni uzrok? To mi je zvučalo nešto kao kvantna fizika.

„Da, treba da odete na ispovest, zatim pričešće i da polako počnete da živite liturgijskim životom. Potreban Vam je, takođe, duhovni imunitet.“

Opet, ona misao: Šta je ovo sad, moram i to? Pa, valjda treba ipak da budem ljuta na Boga na neki način, što sam prošla ta razna, teška iskušenja, koja su mi dušu pokidala, ne znajući da je upravo sve to ono sto je Gospod baš meni dao, učinio sa dubokim smislom za dalje.

 

Tačno nakon 8 meseci našeg rada, rekla mi je:

„Mislim da je vreme da ukidate lekove polako.“

Toga sam se najviše plašila. Moje ubeđenje je ipak bilo da mi lekovi deluju više nego i sama psihoterapija.

Poslušala sam. Smanjivala anti-depresive, anksiolitike već odavno bacila, a jačala veru i svemu tome pristupala sa strahom, ali i sa tom istom verom.

Ispostavilo se, da je opet bila u pravu.

Uskoro sam u dnevniku napisala:

Opet se smejem i imam radost, osećam se sjajno već danima. Kako je ona mogla da zna da ću ja da budem bolje? Ma ko danas meni može da garantuje bilo šta? Pa, valjda samo onaj ko se pored svog znanja oslanja isključivo na Boga.

Tako je vreme prolazilo, ja učila zakone duše, utabavala po njoj neke bolje, zdrave staze, čitala duhovnu literaturu, poručila knjigu ruskog Pravoslavnog psihologa, vodila dnevnik, išla u Crkvu, prestala da pitam Gugla da li možda ipak imam Bipolarni poremećaj – jer, evo smejem se kao luda, počela da shvatam da ipak nama “čudna volja Božija” najbolja je za nas.

Prestala da pišem Sanji između razgovora: „Pomaze Bog, ja ipak mislim da imam depresiju, ovo nije samo prelivena anksioznost.“

Strasti su se smirivale, kao i moje bolesti. Put je bio ponekada tako težak, ali se istinski isplatio. Gnoj iz duše je izašao, kroz suze, drhtavicu, čak i nepoverenje, a sve to je doprinelo da se ja osećam:

Jednostavno dobro. Slava ti Gospode. Baš Tebi.

U jednom razgovoru, Sanja me pitala:

„Kako ste Vi ono mene pronašli, je li preko Ju-tjuba? Otkud Vam ideja uopšte da potražite reč: Pravoslavni psiholog?“

Moj odgovor je bio: Ne znam ni sama detalje, znam samo da sam jedno veče ležala polu-živa u krevetu i došla mi je misao: pravoslavni psiholog. Valjda mi je tu misao poslao, Onaj ko me je oduvek najviše i voleo i želeo mi dobro, a ja svima verovala, a sumnjala bas u Njega.

 

Napomena: Moje lično svedočanstvo napisala sam isključivo da bih ga podelila sa ljudima koji su se ili koji se nalaze baš sada u situaciji u kojoj sam ja bila nekada. Svaka reč je istinita, bez preterivanja, a moja savest, koja mi je važnija od svega je svedok.

 

N.N.

Cirih, 08.03.2022

 

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.