Лечење депресије

Ако је реч о лечењу депресија постаје јасно да психогене депресије представљају проблем личности и да се оваква средства депресије пре свега лече духовним и психолошким средствима. За православног човека је то борба против страсти, идење ка Христу путем трпљења, смирења, незлобивости и љубави. Поред тога, наравно, важни су: краћи одмор, физичка активност, разумно и душекорисно дружење. Није сувишно похађање тераприје а опште јачање организма, помажу свеж ваздух, довољно спавања.

Ендогена депресија се по правилу не може излечити без примене неопходних медикамената. У низу случајева потребна је хоспитализација и интензивна терапија  у условима стационара.

Покушаји да се човек у овом случају ограничи само поукама и саветима су практично безуспешни. Неправилно је оцењивати овакву всту чамотиње као греховну страст. Ово стање је болесно, психопатолошко.

Скривене и соматогене депресије такође захтевају узимање медицинских препарата.

Депресивни поремећају се углавном лече антидепресантима. Наш мозак се састоји од огромног броја нервних ћелија – неурона. Неуронска веза, односно веза између неурона врши се посредством синапси (синапса је уска пукотина између неурона). Неурони се налазе у тесном додиру. Преношење порука од једног неурона до другог и њихово преношење кроз синапсу врши хемијски посредник – медијатор. Медијатора има на стотине, али их је откривено 30. Приликом депресије у мозгу се смањује концентрација медијатора као што су норадреналин, серотонин, допамин. Антидепресанти регулишу (повећавају) концентрацију ових биогених амина. Задатак лекара је да исправно избаере препарат.

А апотекама се продају препарати с основом од кантариона. У случају лакших депресија ови препарати се могу узимати самостално. На нервни систем благотворно утичу суво грожђе, сушене кајсије и мед. Није сувишно подсетити на корист јачања организма. Битну улогу игра физички рад који не премашује човекове снаге, а то се посебно тиче младих људи.

У случају да човек никако не може да изађе на крај са осећањем чамотиње треба да се обрати лекару.

Корисни савети

Једна од делотворних психолошких метода јесте рационализација. Пре свега се треба смирити, помолити; онда треба узети чист лист папита, хемијску оловку и паћљиво, трезвено анализирати тешку или конфликтну ситуацију, написати главне узроке сукова и могуће путеве за решавање овог конфликта, одмерити све „за“ или „против“, видети потребе и бриге свих учесника насталих непосразума, наи тачне аргументе у корист обуздавања, самосавладавања и смирења. Успут се могу погледаи неке раније примећене околности, битне психолошке нијансе. Завршну етапу рационализације треба да представља доношење одређене одлуке, јер што се дуже буде чувао неодређен, довојак однос према конфликту, тим теже ће бити његово решавање, дакле, и повраћај душевне равнотеже. Непријатељ нашег спасења увек покушава да нас лиши душевног мира, да нас доведе у стање збрке и наведе на чамотињу. Ово треба да упамтимо и да стражимо.

Обазривост. Без обзира на сву развносврсност животних догађаја, многи од њих се више пута понављају и представљају извесан „клише“. На основу искуства је познато да човек може да се „спотиче“, да гби душевни мир или да пада у сагрешења редовно, у једним истим ситуацијама. Зато се унапред треба припремити за тешкоће, важне разговоре, сусрете, одговорне кораке. Наравни, није могуће све узети у обзир, аи се много тога може предвидети. Притом се не треба припремати само размишљањем, већ и молитвом, разговором са духовником, његовим саветом и благословом. Светитељ Теофан саветује: „Ујутру, после молитве, седи и види шта треба да урадиш у току дана, где треба да будеш, с чим и с ким да се сусретнеш и у односу на то унапред одреди шта ћеш где да размишљаш, шта ћеш рећи, како ћеш држати своју душу и тело, и остало. То значи да прави хришћанин треба да држи себе у својим рукама, сам да управља свим покретима своје душе, а не да им дозвољава да се дешавају сами по себи, као без његовог знања. Он сам треба да буде господар свега то се дешава у њему. Господар својих снага“.

Преусмеравање је једноставна и ефикасна метода. Ко не зна како је пријатно прошетати се шумском стазицом, слушати мало пој птица, дивити се цвећу на ливади. Једноме радост причињава рад у викендици, другом – сусрет са пријатељима и вече проведено у срдачном и душекорисном разговору, итд. умеће да се човек одмара са коришћу за душу је премудрост која вреди труда.

Осамљивање и тиховање. Свакоме од нас је апсолутно неопходно да се с времена на време осами (бар на пола сата), да пожути, да среди мисли, да се помоли у тишини; да се искључи из свакодневних брига, да буде насамо с Богом и са самим собом.

Добро је прошетати са молитвом на уснама и миром у срцу, човек може да се бави неким ручним радом или да мало чита.

Трпљење невоља. У пракси сам успевао да уз Божију помоћ утешим човека који је трпео невоље на следећи начин. Предлагао сам му да замисли последњи дан свог живота и да своја осећања оцени са те тачке гледишта. Човесто се испостављало да је овакав савет од користи.

„Нема невоља – нема ни спасења“, говорио је преподобни Серафим Саровски. А преподобни Симеон Нови Богослов нас поучава: „Као што се одећа, упрљана блатом и потпуно оскрнављена неком нечистотом не може очистити ако се не опере у води и трља дуго, тако се ни душевна риза, оскрнављена прљавштином и гнојем греховних страсти не може опрати другачије осим многим сузама и трпљењем искушења и невоља“.

По речима светог Јована Златоуста, за хришћанина је важно да схвати следеће: а) да не греши, б) ако погреши да се каје, в) ко се лоше каје треба да трпи невоље које му долазе.

По речима светитеља Игњатија Брјанчанинова: „… искушења и невоље се шаљу човеку ради његове користи: душа која се преко њих образује постаје јака, часна пред Господом својим. Ако претрпи се до краја с уздањем у Бога онда не може да буде лишена добара које је Свети Дух обећао и да се ослободи од страсти у потпуности.

Ако душе које су предате различитим невољама, јавним које причињавају људи или тајним, од јављања у уму ружних помисли или телесних болести, све ово претрпе  до краја, удостојавају се једнаких венаца као мученици и једнаке смелости као и они“.

аутор: Димитрије Авдејев, психијатар, психолог

 

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.