Lečenje depresije

Lečenje depresije

Ako je reč o lečenju depresija postaje jasno da psihogene depresije predstavljaju problem ličnosti i da se ovakva sredstva depresije pre svega leče duhovnim i psihološkim sredstvima. Za pravoslavnog čoveka je to borba protiv strasti, idenje ka Hristu putem trpljenja, smirenja, nezlobivosti i ljubavi. Pored toga, naravno, važni su: kraći odmor, fizička aktivnost, razumno i dušekorisno druženje. Nije suvišno pohađanje teraprije a opšte jačanje organizma, pomažu svež vazduh, dovoljno spavanja.

Endogena depresija se po pravilu ne može izlečiti bez primene neophodnih medikamenata. U nizu slučajeva potrebna je hospitalizacija i intenzivna terapija  u uslovima stacionara.

Pokušaji da se čovek u ovom slučaju ograniči samo poukama i savetima su praktično bezuspešni. Nepravilno je ocenjivati ovakvu vstu čamotinje kao grehovnu strast. Ovo stanje je bolesno, psihopatološko.

Skrivene i somatogene depresije takođe zahtevaju uzimanje medicinskih preparata.

Depresivni poremećaju se uglavnom leče antidepresantima. Naš mozak se sastoji od ogromnog broja nervnih ćelija – neurona. Neuronska veza, odnosno veza između neurona vrši se posredstvom sinapsi (sinapsa je uska pukotina između neurona). Neuroni se nalaze u tesnom dodiru. Prenošenje poruka od jednog neurona do drugog i njihovo prenošenje kroz sinapsu vrši hemijski posrednik – medijator. Medijatora ima na stotine, ali ih je otkriveno 30. Prilikom depresije u mozgu se smanjuje koncentracija medijatora kao što su noradrenalin, serotonin, dopamin. Antidepresanti regulišu (povećavaju) koncentraciju ovih biogenih amina. Zadatak lekara je da ispravno izbaere preparat.

A apotekama se prodaju preparati s osnovom od kantariona. U slučaju lakših depresija ovi preparati se mogu uzimati samostalno. Na nervni sistem blagotvorno utiču suvo grožđe, sušene kajsije i med. Nije suvišno podsetiti na korist jačanja organizma. Bitnu ulogu igra fizički rad koji ne premašuje čovekove snage, a to se posebno tiče mladih ljudi.

U slučaju da čovek nikako ne može da izađe na kraj sa osećanjem čamotinje treba da se obrati lekaru.

Korisni saveti

Jedna od delotvornih psiholoških metoda jeste racionalizacija. Pre svega se treba smiriti, pomoliti; onda treba uzeti čist list papita, hemijsku olovku i paćljivo, trezveno analizirati tešku ili konfliktnu situaciju, napisati glavne uzroke sukova i moguće puteve za rešavanje ovog konflikta, odmeriti sve „za“ ili „protiv“, videti potrebe i brige svih učesnika nastalih neposrazuma, nai tačne argumente u korist obuzdavanja, samosavladavanja i smirenja. Usput se mogu pogledai neke ranije primećene okolnosti, bitne psihološke nijanse. Završnu etapu racionalizacije treba da predstavlja donošenje određene odluke, jer što se duže bude čuvao neodređen, dovojak odnos prema konfliktu, tim teže će biti njegovo rešavanje, dakle, i povraćaj duševne ravnoteže. Neprijatelj našeg spasenja uvek pokušava da nas liši duševnog mira, da nas dovede u stanje zbrke i navede na čamotinju. Ovo treba da upamtimo i da stražimo.

Obazrivost. Bez obzira na svu razvnosvrsnost životnih događaja, mnogi od njih se više puta ponavljaju i predstavljaju izvesan „kliše“. Na osnovu iskustva je poznato da čovek može da se „spotiče“, da gbi duševni mir ili da pada u sagrešenja redovno, u jednim istim situacijama. Zato se unapred treba pripremiti za teškoće, važne razgovore, susrete, odgovorne korake. Naravni, nije moguće sve uzeti u obzir, ai se mnogo toga može predvideti. Pritom se ne treba pripremati samo razmišljanjem, već i molitvom, razgovorom sa duhovnikom, njegovim savetom i blagoslovom. Svetitelj Teofan savetuje: „Ujutru, posle molitve, sedi i vidi šta treba da uradiš u toku dana, gde treba da budeš, s čim i s kim da se susretneš i u odnosu na to unapred odredi šta ćeš gde da razmišljaš, šta ćeš reći, kako ćeš držati svoju dušu i telo, i ostalo. To znači da pravi hrišćanin treba da drži sebe u svojim rukama, sam da upravlja svim pokretima svoje duše, a ne da im dozvoljava da se dešavaju sami po sebi, kao bez njegovog znanja. On sam treba da bude gospodar svega to se dešava u njemu. Gospodar svojih snaga“.

Preusmeravanje je jednostavna i efikasna metoda. Ko ne zna kako je prijatno prošetati se šumskom stazicom, slušati malo poj ptica, diviti se cveću na livadi. Jednome radost pričinjava rad u vikendici, drugom – susret sa prijateljima i veče provedeno u srdačnom i dušekorisnom razgovoru, itd. umeće da se čovek odmara sa korišću za dušu je premudrost koja vredi truda.

Osamljivanje i tihovanje. Svakome od nas je apsolutno neophodno da se s vremena na vreme osami (bar na pola sata), da požuti, da sredi misli, da se pomoli u tišini; da se isključi iz svakodnevnih briga, da bude nasamo s Bogom i sa samim sobom.

Dobro je prošetati sa molitvom na usnama i mirom u srcu, čovek može da se bavi nekim ručnim radom ili da malo čita.

Trpljenje nevolja. U praksi sam uspevao da uz Božiju pomoć utešim čoveka koji je trpeo nevolje na sledeći način. Predlagao sam mu da zamisli poslednji dan svog života i da svoja osećanja oceni sa te tačke gledišta. Čovesto se ispostavljalo da je ovakav savet od koristi.

„Nema nevolja – nema ni spasenja“, govorio je prepodobni Serafim Sarovski. A prepodobni Simeon Novi Bogoslov nas poučava: „Kao što se odeća, uprljana blatom i potpuno oskrnavljena nekom nečistotom ne može očistiti ako se ne opere u vodi i trlja dugo, tako se ni duševna riza, oskrnavljena prljavštinom i gnojem grehovnih strasti ne može oprati drugačije osim mnogim suzama i trpljenjem iskušenja i nevolja“.

Po rečima svetog Jovana Zlatousta, za hrišćanina je važno da shvati sledeće: a) da ne greši, b) ako pogreši da se kaje, v) ko se loše kaje treba da trpi nevolje koje mu dolaze.

Po rečima svetitelja Ignjatija Brjančaninova: „… iskušenja i nevolje se šalju čoveku radi njegove koristi: duša koja se preko njih obrazuje postaje jaka, časna pred Gospodom svojim. Ako pretrpi se do kraja s uzdanjem u Boga onda ne može da bude lišena dobara koje je Sveti Duh obećao i da se oslobodi od strasti u potpunosti.

Ako duše koje su predate različitim nevoljama, javnim koje pričinjavaju ljudi ili tajnim, od javljanja u umu ružnih pomisli ili telesnih bolesti, sve ovo pretrpe  do kraja, udostojavaju se jednakih venaca kao mučenici i jednake smelosti kao i oni“.

autor: Dimitrije Avdejev, psihijatar, psiholog

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*