Kriza u džepu: kako se suočiti sa finansijskom nemaštinom (besparicom)

Kriza u džepu: kako se suočiti sa finansijskom nemaštinom (besparicom)

Većina odraslih ljudi se makar jednom u životu susrela sa situacijom kada nismo imali novca za nešto što nam je bilo zaista neophodno – za život ili za posao. Ponekad nam se ta situacija događala a da mi nikako nismo tome doprineli. A u nekim slučajevima je to bila posledica naših očiglednih pogrešnih životnih poteza npr. nepromišljenog poslovanja ili ulaskom u vrtlog klađenja, kockanja, itd.

To je teška situacija. Ono što je najneprijatnije u njoj je osećaj nemoći, bezizlaznosti, kao da smo naleteli na zid koji ne možemo da se preskočimo. Imamo utisak da smo učinili sve što smo mogli da to rešimo. Pošto ništa nije pomoglo stičemo utisak da izlaz ne postoji. Izvodimo zaključak – ja sam takav bednik, bezvredna osoba, baksuz. Neki ljudi mogu dospeti do takvog očajanja da dozvoljavaju da im se prikrade misao da iz ove situacije može izaći samo kroz „najcrnji izlaz“ – samoubistvom.

U vreme ekonomske krize sa problemom besparice se susreće sve veći broj ljudi. Masovna otpuštanja, potresi, nezaposlenost. Ogroman broj ljudi se našao u istinski teškom položaju sa ogromnim dugovima za kredit, a bez ikakvih izvora prihoda i uopšte bez ikakve ideje gde da nađu novac za sve to.

Situacija krize se dodatno produbila i time što su nas u poslednje vreme usrdno učili lažnom uverenju da je smisao života u potrošnji materijalnih dobara i fizičkih zadovoljstava: u nekretninama i stvarima, ljudima koji se mogu kupiti, estetici i komforu, putovanjima, u tome da nam ljudi oko nas zavide.

Zbog toga je logično da ljudi koji imaju takvo shvatanje doživljavaju gubitak mogućnosti zarađivanja i trošenja kao gubitak smisla života. A ako je smisao života izgubljen – tada se pitamo ima li smisla dalje uopšte živeti i ulagati trud…

Očigledno je da je problem proživljavanja besparice, kao i svi čovekovi problemi, u svojoj suštini psihološki, tačnije – duhovni. I da se može rešiti jedino duhovnim i psihološkim metodama. Međutim, pri tom ne mislim na primitivne tehnike „vizualizacije zarade“, tehnike koje su nam došle sa Zapada i postale široko popularne. Ove tehnike nisu efikasne pošto u njihovoj osnovi ne leži dubinsko razumevanje duhovnih zakona ljudskog života. Nije sporno da je potrebno da uložimo napor volje za rešavanjem problema, ali je potrebno uložiti trud mnogo razboritije i mudrije nego što to predlažu ove „tehnike bazirane na gramzivosti“. Neophodno je truditi se na rešenju ove situacije uzimajući u obzir svoju individualnost. Svaki čovek je dospeo u tu situaciju svojim specifičnim putem, moći će da izađe iz nje opet na njegov specifični način.

Predlažemo sledeći prilaz rešavanju problema besparice koji može pomoći svakom od nas da problem sagleda iz novog ugla, da postane dublje svestan uzroka date situacije  i stekne mir. Obično se događa da kada čovek smireno pristupi problemu uspeva i da ga u konkretnom smislu i reši.

Prvi korak – osvestiti uzroke i početi rad na njima

„Sve što se događa je dobro“. Razumljivo je da u ovako teškom trenutku podsećanje na ovu istinu može da iritira. Međutim, neophodno je napravimo izbor čemu ćemo verovati –  užasu lažnih prisilnih misli o tome kako je situacija bezizlazna ili da prihvatimo „hladan tuš“ trezvenih i realnih istina.

Da! I finansijska kriza u zemlji , kao i u vašem džepu , takođe služi na dobro. A da bismo izvukli tu dobrobit iz cele situacije potrebno je da uložimo ne mnogo veliki napor.

„Ali, zašto je baš mene zadesila kriza?“, zapitaćete se, „zašto se ta `dobra stvar` nije desila nekom drugom?“

Koliko god bio težak krst koji nosi čovek, drvo od koga je napravljen krst izraslo je na tlu njegovog srca“. Ova izreka nije mnogo poznata, ali je istinita. Njen smisao je u tome da su sve naše teškoće – plod našeg života, naših grešaka. Ako nas je dakle stigla nevolja besparice, ako su nas dugovi pribili uza zid – nismo se slučajno našli u toj situaciji. Ta situacija je upravo za nas i stvorena da bismo ispravili neke svoje nedostatke i (setimo se prve istine) izvukli korist od toga.

Hajde sada da se razmotrimo na koji način smo na sebe možda navukli ovo iskušenje.

.

Prvi uzrok. Isuviše smo značaja pridavali novcu, bogatstvu, uspehu.

Čovek nije mašina za zarađivanje novca niti uređaj za sakupljanje bogatstva a ni instrument za velike materijalne uspehe. Čovek je nešto mnogo više od toga. Sve to nam se moglo dogoditi da bi nas upravo primoralo da se zamislimo nad istinskim smislom ljudskog života.

Hajde da se razmotrimo još nešto. Da li je novac za nas na podsvesnom nivou ekvivalent ljubavi ovog sveta i odraz koliko nas sudbina voli? Ne postoji uzalud izreka „ljubimac sudbine“. Dok imamo mnogo novca čini nam se da nas sudbina voli, da nas sunce sreće snažno greje. Čim novca nema javlja se osećanje da se svetlost ugasila, da smo suvišni u ovom svetu jer nas Neko odozgore ne voli.

Ovakvo razmišljanje sadrži nekoliko zabluda. Kao prvo, Taj Koji je gore nas bez sumnje voli – nepromenljivom, čistom i velikom ljubavlju. Ne voli nas manje danas nego juče. Drugo, izraz Njegove ljubavi se ne ogleda u količini novca. On se pre svega brine o našim dušama. Kada nam je novac zaista potreban i kada nam posedovanje novca neće učiniti štetu – Bog će nam pomoći da dobijemo i novac. Međutim, kada nam je korisnije bez njega, nećemo ga ni imati.

Ko više voli dete? Roditelji koji ga maze i snishode njegovim hirovima ili oni koji povremeno pokazuju i strogost, vaspitavajući u detetu snažan i dobar karakter. Tako nas i Bog voli.

.

Drugi uzrok. Zavist.

Preterana potrošačka groznica savremenog društva – kada kupujemo mnogo toga što nam i nije preko potrebno često je tome pokretač zavist. Često nas upravo zavist i pokreće da uzmemo kredit i kupimo bolji stan, bolji auto od onoga što možemo sebi da dozvolimo samo da ne bismo bili „gori od drugih“. Pritom, mi iz nekog razloga gledamo na one koji su materijalno obezbeđeniji, a ne na one koji su plemenitiji i više zavidimo prvima nego drugima.

.

Treći uzrok. Nadmenost i surovost.

Ako smo mislili da smo iznad drugih, da smo bolji od drugih ljudi koji su manje materijalno obezbeđeni, ako smo mislili da se nikada nećemo „spustiti“ na njihov nivo – ovo nam se moglo dogoditi da bismo došli na njihovo mesto.

.

Četvrti uzrok. Sujeta.

Sujetu ne predstavlja samo stremljenje ka svetskoj slavi i počastima. Uvek kada činimo nešto da bi o nama drugi lepo mislili – tada postupamo iz sujete. Iz sujete možemo pozajmiti nekome novac i više nego što bi trebalo (iako to može biti i zbog istinske dobrote), možemo iz sujete pristati na neku avanturu koju su nam prijatelji predložili, ili potrošiti novac na nešto što nam je preskupo.

 

Peti uzrok. Preterano uzdanje u sebe.

„Mogu ja to, ja ću to učiniti“, „Verujem samo u sebe, sve mogu sam“, „Biće sve kako želim…“

Ovo nije sigurnost u sebe. Ovo je preterano uzdanje u sebe, tačnije – to je gordost. Čovek je siguran da će mu svet pasti pod noge, da je sve u ovom svetu stvoreno da bi služilo njegovom samoljublju.

Nije tako. Istina je da je svet stvoren da bismo uzrastali u ljubavi. Samoljublje je suprotno ljubavi i nespojivo sa njom. Upravo se zato Bog gordima protivi i razara njihove planove. Ovo je zasigurno jedan od najrasprostranjenijih uzroka finansijske krize.

.

Šesti uzrok. Zavisnosti, strasti.

Strasti predstavljaju duhovni naziv za ono što psiholozi zovu zavisnostima. Sve strasti su povezane sa glavnom strašću – gordošću. Mnoge zavisnosti mogu da dovedu do pravog kraha. Zavisnost od alkohola često dovodi do gubitka posla, zavisnost od narkotika je izuzetno primetna, isto kao i zavisnost od kocke. Čak i zavisnost od žena može skupo da košta.

Zavisnosti su teške duhovne bolesti. Životni krah još uvek ne predstavlja izlečenje od te bolesti, ali u krajnjoj meri, prinuđuje čoveka da se zaustavi i da porazmisli šta želi na dalje.

* * * * *

Nabrojali smo neke od mogućih uzroka toga što vam se dogodilo. U praksi, kada analiziramo zbog čega nam se besparica dogodila, dešava se da otkrijemo neku od gorenavedenih grešaka ili strasti.

Šta dalje? Potrebno je da učinimo upravo ono na šta nas i poziva konkretna situacija.

Ako se sve dogodilo da bismo ispravili određeni nedostatak, ako smo zbog toga dospeli u tako težak položaj, onda je neophodno da počnemo brzo da ispravljamo stvari u životu. Inače može postati još gore. Jer, nama se samo čini da je ovo najteži mogući položaj, a zapravo mogu se dogoditi još gore stvari.

Osim ukoliko nismo prikovani za bolesničku postelju onda imamo još jako puno mogućnosti. Imamo izbor – ili da počnemo da radimo na sebi, ili da se suočimo sa još težim iskušenjima.

Svako od nas je slobodan da izabere jedan od ova dva puta.

nastaviće se…

autor: Dimitrije Semenik, pravoslavni psiholog

 

© Pobedish.ru
© Imanade.org (prevod)

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*