Kakve žene se udaju za problematične muškarce? (1)

Kakve žene se udaju za problematične muškarce? (1)

Tekst koji je pred vama se prevashodno bavi ženama koje biraju da se udaju za osobe koje ili imaju zavisnost od alkohola ili su već alkoholičari. Originalan naziv teksta se i zove „Buduće žene (neveste) alkoholičara“.

Međutim, psihološki sklop žena koje se udaju za alkoholičare je veoma sličan sa ženama koje se udaju i za drugu vrstu problematičnih muškaraca – bilo da su oni strastveni kockari, zavisni od klađenja, da su narkomani, patološki lažovi, koji imaju tendenciju da upadaju u probleme sa zakonom, itd.

Glavna odlika ovih  žena  (i ne samo žena, ovde u tekstu se konkretno govori o osobama ženskog pola, ali i muškarci mogu birati upravo žene koje su po nečemu problematične)  je nisko vrednovanje sopstvene ličnosti, nisko samopoštovanje.

O tome kako je početni problem nastao, kako se stvari odvijaju i najvažnije – šta možemo učiniti da se izbavimo iz ovog začaranog kruga ponavljanja rana iz detinjstva u svojoj budućoj porodici  i braku – pročitajte ovom tekstu.

Tekst je dosta dug, ali je vredan svakog grama pažnje. Samo umesto reči „alkoholičar“ ako je potrebno zamenite sa osobinom vašeg problematičnog supružnika – „narkoman“, „ženskaroš“, „kockar“, „radoholičar“ itd.

 

Urednik sajta Ima nade

 

 

Neveste alkoholičara

 

Kako se dogodi da se neko uda za akoholičara, ili pak uopšte za nekog mladića koji će kasnije oboleti od alkoholizma? Šta je tu posredi? Da li se tu radi o grešci u izboru, ili je možda u pitanju prst sudbine? Možete i da se ne slažete sa mnom, čak me možete i kamenovati, ali, smatram da je to — `sudbina`. Možemo to reći i drugačije: to je utvrđena pravilnost! Naučnim istraživanjima je ustanovljeno da su ćerke alkoholičara sklone da se udaju za alkoholičare. Mehanizam izbora bračnog druga je nejasan, međutim, ta činjenica je potvrđena.

U mom poštanskom sandučetu nalazi se mnogo pisama od verenica alkoholičara. To su veoma poučne priče. Patnje žena udatih za alkoholičare neki tumače kao reakciju na nesrećne okolnosti koje one imaju u porodici. Misli se na taj specifičan psiholoških sklop tih žena kakav se formira tokom višegodišljeg življenja sa voljenom osobom koja boluje od alkoholizma. Međutim, devojka koja se nalazi pred udajom za takvog čoveka još uvek nema takvo iskustvo.

Psihološki posmatrano, neke su devojke spremne na sve moguće životne teškoće u problematičnom braku.

„Mene privlače kao magnet samo problematični muškarci. Zašto?” — pitala me je jedna verenica alkoholičara.

Ja ne znam zašto, međutim, vidim da je slična tendencija i u drugim pismima.

— Evo fragmenta iz jednog pisma:

„Družim se sa mladićem koji je alkoholičar. Njemu je 25, a meni 20 godina. Viđamo se nekih osam meseci. Da ga ostavim niti želim niti nameravam jer ga veoma volim i želim da on postane čovek (da postane normalan i sredi svoj život). Naučite me kako da se ponašam kada je pijan, a šta da mu govorim kada je trezan; kako da uspem u tome da on prestane da pije? Da se obratim mojim roditeljima nema svrhe; oni ionako malo znaju o mom privatnom životu. Da ih i pitam – kako da se ponašam sa dečkom-alkoholičarem, oni će reći da ga ostavim. Njegovim roditeljima jedino što ostaje je da viču i da psuju. Otac moga mladića ima 50 godina i pio je ranije, a sada, evo već ima 15 godina kako ne pije. Deda mog prijatelja takođe pije, međutim, sada već ređe. Kada verenik i ja odemo do njegovih rođaka deda ga obavezno časti.

Moj verenik je bio oženjen i ima dete. Saznala sam i osnovni razlog razvoda: muž je pio, žena ga je varala, skandali, on ju je tukao… Susedi, njegovi prijatelji, svi su alkoholičari a njemu je sa njima zanimljivo. Druge prijatelje – koji ne piju, on ne želi da ima”.

Čini mi se da je ovo pismo tipično za jednu buduću ženu alkoholičara.

Obratimo pažnju na to da ona o sebi ne piše ništa. Postoji u pismu samo jedna opaska – ona dolazi iz porodice gde se nije poveravalo jedno drugom niti se raspravljalo o tajnama privatnog života. Dakle, odnosi dotične neveste sa roditeljima nisu bili nešto naročito bliski, a moguće je da su bili i loši. Izgleda mi najverovatnije da je porodica njena sa njenim roditeljima — jedna veoma problematična porodica.

Ova verenica je sada usredsređena na probleme svoga budućeg supruga. On ima mnogo problema. Porodica iz koje on potiče jeste jedna tipična alkoholičarska porodica. Alkoholičari su mu i otac i deda. U prošlosti budući muž je stekao iskustvo iz nesrećnog porodičnog života, tukao je tadašnju ženu. Alkoholizam i nasilje često idu jedno sa drugim i prenose se sa jednog pokolenja na drugo. Nedavno sam pročitala naučni članak u kojem su proučavali ovo pitanje na 20 porodica iz Portugalije. Ove porodice bile su sastavljene iz po tri generacije. Prisustvo alkoholizma i nasilja u nekoliko generacija u jednoj porodici utvrđeno je u 18 od 20 proučavanih porodica.

Buduća nevesta, autor pisma, po svemu sudeći misli da će se njoj posrećiti da izbegne zlu kob prve žene svoga izabranika. Plašim se da će on i nju – drugu ženu tući.

Nevesta ne oseća opasnost po sebe. Ona uporno veruje da se sve to (i alkoholizam, i surovo ophođenje sa ženom) neće ponoviti u njenoj budućoj porodici. O, kako je silna vera ove neveste u moć ljubavi! Sa kakvom silnom uverenošću ona to izjavljuje! Kao da joj je isključen onaj aparat koji bi trebalo da hvata signale za uzbunu. Njen budući muž nedvosmisleno šalje takve signale, a nevesta ih ne prepoznaje. To je mitološki način mišljenja, vera u iluzije (u ovom slučaju je u pitanju vera u mit o svemogućoj moći ljubavi, a da se pritom i sama ljubav definiše nepravilno – prim.urednika sajta).

Ali, zašto ona voli ne ovoga čoveka – kakav je on sada, već nekog tamo, budućeg? Kao da on još uvek i nije postao čovek već, kako se izrazila: „hoću da on postane čovek”. Ona je nepokolebivo ubeđena da može od njega da „načini” čoveka. Kao da je nekoga moguće „načiniti” drugačijim, naročito onoga ko se sam protivi bilo kakvom uticaju. Da li je kod njega uopšte moguć duhovni napredak ako on bira prijatelje samo među onima koji piju. Obično čovek teži onoj sredini u kojoj može da ostvari svoje sklonosti.

Moguće je da je to i osnovna crta nevesti alkoholičara – bezgranična vera u svoju sposobnost da preoblikuju i prevaspitaju svoje buduće muževe, da upravljaju njihovim sudbinama.Može li uopšte bilo koji čovek, pa makar to bila i majka, otac, ili učitelj, da upravlja sudbinom drugoga, da oblikuje ljude po svojoj zamisli, te da drži njihov život pod kontrolom? Naravno da ne. Čak i po sopstvenoj slobodnoj volji teško je izmeniti i samoga sebe, a pogotovo drugoga; to je prosto nemoguće. Potpuno je besmisleno postaviti sebi takav cilj. Ljudi se ne menjaju po nečijoj zamisli. Čoveku je svojstvena izvesna osobina koja se naziva – „otpor materijala”.

Uverenost nevesti i žena udatih za alkoholičare u uspeh svoje zamisli o odvikavanju od pića svojih verenika ili muževa, nazire se u svakom pismu. One se čak i ne pitaju da li je odvikavanje uopšte moguće. One prosto traže – naučite me kako da se ponašam.

„Naravno, ja sam znala da se udajem za alkoholičara. Međutim, tešila sam se mišlju da ću uspeti da ga popravim” — piše jedna žena alkoholičara.

Potom, u tom pismu ona saopštava kako nije uspela da ga „popravi” — upravo tu reč je upotrebila. Brak – to nije popravna ustanova već će pre biti da je to dobrovoljna saradnja dvoje partnera.

Jedna druga žena izrazila se još preciznije u tom pravcu: „Kada sam se udavala bilo mi je jasno da je on alkos. Pa kakva bih ja to žena bila ako ne mogu da prevaspitam svoga voljenoga?!”

 

Iako ga ne poštuje nešto naročito, voljeni je ipak — voljeni! Inače ga ona ne bi nazvala „alkosom”. Kraj ove priče je jedan te isti — prevaspitavanje nije uspelo.

 

Neveste alkoholičara usredsređene su, dakle, na probleme svojih budućih muževa, a ne na svoje sopstvene. Privlače ih problematični ljudi oni u njima (tim ženama) izazivaju zainteresovanost veću nego za nekog drugog. Tada postoji objekat za ispoljavanje njihovih «nadprosečnih» talenata. Još ni jedna žena na svetu nije „prevaspitala” alkoholičara, nije ostvarila kod njega željenu trezvenost u zamenu za svoju ljubav. Međutim, ne prestaje uzlet leptira prema smrtonosnoj svetlosti. Takva je sila samouništavajućeg ponašanja.

 

Njeno detinjstvo

                Moguće je da je ona bila starija ćerka, ili pak jedinica u svojoj porodici. Detinjstvo joj je bilo veoma teško, ponekad i zbog toga što je otac bio bolestan od alkoholizma (ili pak deda), a ponekad i zbog toga jer je mama bila veoma zahtevna, imala tendenciju da dominira, neprekidno ju je kritikovala.

Buduća nevesta alkoholičara bila je veoma dobra devojčica. Ona je tako dobro učila u školi, tako je dobro pospremala u kući, tako je bila marljiva i u drugim poslovima tako da je uvek očekivala pohvalu od roditelja. No, uzalud.

Mama nije obraćala pažnju na ćerkina dostignuća, budući da je bila zauzeta borbom sa mužem-alkoholičarem. Ona je primenjivala onu pogubnu pedagogiju koja smatra da ne treba ćerku pohvaliti, a to ju je uništilo; i uopšte uzev „došli su joj glave”.

Kakvo god dobro da je devojčica učinila, ma koliko petica da je dobila, njima, roditeljima, sve je to bilo nedovoljno da bi je nagradili toplinom, nežnošću, izražavanjem ljubavi, nežnim dodirom, da bi uskliknuli: „Ponosimo se tobom, ćerkice! Ti si nam tako dragocena!”

Roditelji su za ćerku ostajali ili fizički ili emocionalno nedostupni, a često i jedno i drugo. Možda se desilo da otac napusti porodicu, možda se dogodilo da je mama bila zauzeta raznim poslovima. Moglo se desiti i da je otac i živeo u porodici ali, ako je bio pijan ili zauzet svojim poslom, tada sa njim nije bilo moguće čestito ni prozboriti. Tako izgleda emocionalna udaljenost.

Rezultat kod ćerke je bio — neutoljena glad za emocijama. Upravo, glad za ljubavlju.

Koliko često su je kritikovali kod kuće? O, veoma često.

Odsustvo pohvala a učestale oštre kritike od ljudi koji joj najviše znače — roditelja, dovodi do još jednog važnog efekta prilikom izbora budućeg supruga: kod ćerke je izgrađena očajno niska svest o sopstvenoj vrednosti.

Negde u dubini duše ova devojčica, a potom devojka, uverena je da je nedostojna „da nosi svilenu haljinu”, ona se tokom celoga života oseća bolje u nekakvoj gruboj suknji. Ona ne oseća da je dostojna kao ličnost, niti da je nešto naročito bitna u ovom životu. A kako bi ona u svojim očima i mogla da se oseća vrednom, ako za roditelje nije predstavljala ništa?

Ona veoma želi da dokaže da će kod nje sve biti u redu, da ona ume da ostvari postavljene ciljeve. Ponekad se ove devojke zareknu da će u porodicama koje budu obrazovale biti sve drugačije, u potpunosti suprotno od toga kako je bilo kod tate i mame. Što je jača želja da se napravi drugačija porodica, tim je veća verovatnoća da će se ponoviti sudbina njene majke. Odricanje od onog načina života koji je pratio njeno detinjstvo znači ostati vezan, ali ne na pozitivan već na negativan način za svoju primarnu porodicu. Biti vezan znači – biti zarobljen. To ometa slobodan izbor. Da bi se izgradile nove emocionalne sklonosti, na primer, prema suprugu, potrebno je da se odraste i da se oslobodi od dečijih privrženosti. U pismima budućih nevesti iskazano je mnogo negativnih osećanja prema roditeljima.

Nevestama alkoholičara retko dolazi u glavu takva prosta pomisao kao što je: „ Ja sam vredna kao ličnost, imam svoje dostojanstvo”. Često im dolazi ideja da spasavaju nekoga, da nekoga izbave od propasti i da se za nekoga žrtvuju – tim ženama je potreban heroizam. Ponekad kroz herojstvo ljudi pronalaze osećaj samopoštovanja.

 

Mogućnost da sebe smatraju vrednim kao osobama kod nevesti alkoholičara je toliko mala da je potreban podsticaj i podrška spolja. Njima je nepoznato da su samopoštovanje, svest o sopstvenoj vrednosti, samocenjenje — duboko unutarnja ljudska svojstva. To je prosto jedna čvrsta uverenost nezavisna od naših stvarnih dostignuća. Ta osobina izuzetno mnogo zavisi od toga za koga i za kakvu osobu su te smatrali u detinjstvu za tebe najvažniji ljudi — mama i tata. Ako su te doživljavali kao dobru osobu, voleli te bezuslovno, a ne zbog poslušnosti ili primernog ponašanja, znači da će tvoje samopoštovanje biti na visokom niovu, i u životu će , dakle, biti manje problema.

 

Deca kao mirotvorci

                Roditelji devojčice – buduće neveste alkoholičara, mogli su se posvađati. Ćerka je videla svoju ulogu u tome da ih pomiri, ili pak, da ne dopusti da dođe do užasnih posledica svađe. Kada se ratoborni duh raširi po kući dete nekako brzo shvata šta mu je činiti kako stvari ne bi došle do toga da se poziva milicija, kako tata ne bi istukao mamu, kako susedi ne bi čuli vrisku. Dete brzo sklanja nož koji je bio na stolu, možda isključuje telefon, navlači zavese na prozorima. I šta još sve ne. Situacija će već sama došapnuti šta da uradi.

Tako devojčica odrasta kao previše oprezna. Ona je svo svoje detinjstvo odstojala na straži, svagda je bila na oprezu. Ovakva situacija je doprinela tome da je ona izrasla u veoma oštroumnu, odlučnu obziljnu i odgovornu. U budućem životu sa mužem-alkoholičarem ove osobine će joj svakodnevno biti potrebne.

Da li je za dete prirodno i normalno da bude kao nekakav prilog u sendviču, odnosno, da zauzima neku od strana između zavađenih roditelja. Da li je za bilo koga prirodno da živi neznajući za opuštenost i poverenje prema svetu koji ga okružuje? Da li je normalno da sve vreme očekuje neku nezgodnu situaciju, kao da se svakoga trena može desiti nešto strašno? Deca iz alkoholičarskih porodica mogu misliti da je to prirodno i normalno; ona ne znaju za drugačiji način života unutar porodice.

 

Potreba za kontrolom (upravljanjem drugima)

                Onaj ko je odrastao u teškoj, problematičnoj porodici, neprestano želi da naporom volje prepravi sve loše u dobro. Takvi ljudi nastoje da na svaki način ne dopuste da život protekne slobodno i prirodno, bez pritisaka i bez uplitanja sa njihove strane. Oni ne dozvoljavaju životu da se odvija sam po sebi već streme da njime upravljaju. Takve osobe veruju da mogu kontrolisati tok nepovoljnih događaja: „Ja ću ga odvići od alkohola”, „Ljubav i vernost čine čuda i on će sa mnom ostaviti piće”, „Dobrim ženama muževi ne piju”, – to je ono u šta one čvrsto veruju.

To što se budućoj ženi alkoholičara u detinjstvu nije posrećilo da njen tata ne pije, nema nikakvog značaja. Naprotiv, tim je kod nje veća težnja da u svom zrelom uzrastu ponovi isti takav porodični scenario, no ovoga puta obavezno sa srećnim ishodom.

 

            Koren potrebe za kontrolom leži u bespomoćnosti, u strastvenoj čežnji da budemo jači nego što smo to u stvarnosti. Sasvim je dovoljno i to što je već jednom ta devojčica — nevesta alkoholičara, bila bespomoćna.

 

One se ne udavaju već bukvalno uleću u brak

                Detinjstvo neveste je bilo takvo da je ona htela što pre da pobegne i da preusmeri svoj život u drugom pravcu. Život buduće neveste alkoholičara moguće je opisati i rečima iz klasične književnosti: „U detinjstvu, ona nije imala detinjstva”. Nije posao dece da mire roditelje, da teše povređenu majku… Dete ne mora i ne može da bude psihoterapeut u porodici. Moguće je da se oboli i na tako plemenitom zadatku kao što je silna želja da se obraduju roditelji. Dete se trudi iznad svojih snaga, a roditeljima su nedovoljna sva njena postignuća.

Život u roditeljskom domu nije lak. Tek što je devojka dorasla do punoletstva a već žarko želi da što pre napusti taj dom. Zbog toga se takve osobe mogu udati izuzetno brzo. Iako bukvalno uskaču u brak sa prim kojim naiđe – kako se onda dogodi da upravo ti budući muževi imaju sklonost baš prema alkoholu ?

V. P. Nužnij (2000), uz dozu humora ali zapravo savršeno ozbiljno piše o budućoj ženi alkoholičara: „Ona iz sve duše čeka, nada se da će što pre sresti svoga princa i otići iz doma koji joj je dozlogrdio. Zbog toga je ona pažljiva i puna razumevanja prema bilo kom muškarcu koji joj polaska i zagreje se za nju… Takva devojka ako nekoga zavoli, biće to – za čitav život. Ona je spremna da pođe za svojim voljenim kroz oganj i vodu. Spremna je da stoji iza njega do smrti i da pregrize grlo bilo kome ko ga uvredi. Ona je u stanju da žrtvuje sve: svoju udobnost, vreme, prestiž, lepotu, ženstvenost, samo da bi njenom vitezu bilo dobro” (str. 332).

 

Nastaviće se…

 

Autor: Valentina Dmitrijevna Moskaljenko

Prevod: Miodrag Rođenkov i m.Kirijak

Izvor: Perejit.ru

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*