Kako se pravilno moliti Bogu

Kako se pravilno moliti Bogu

Ponekad se u psihološkim razgovorima dotaknemo i teme molitve i samog molitvenog života. S obzirom da nisam sveštenik niti duhovnik, već pravoslavni psiholog, na pitanja u vezi sa molitvom najčešće upućujem da osobe pitaju svog sveštenika ili navedem ono što sam pročitala kod određenih svetitelja u vezi sa konkretnim pitanjem.

Često postavljanja pitanja su:

  • Šta da radim ako uopšte nemam nikakvo osećanje dok se molim? Da li da prekinem?
  • Šta ako je Božija Volja koju u molitvi tražimo („Neka bude Volja Tvoja“) nešto što mi se neće dopasti i što nije ono što je i moja volja?
  • Šta kad mi se pojave neke slike u glavi dok se molim, neke misli o nekim temama?
  • Da li da se molim samo iz molitvenika ili smem i svojim rečima?
  • Kako se pravilno moli Isusovom molitvom? Da li da probam sa onim posebnim disanjem dok izgovaram, da „silazim u srce“?

i tako dalje.

Sveti Jovan Kronštatski i Sveti Ignjatije Brjančaninov u ovim pismima iznose odgovore na mnoge od ovih pitanja.

Važno je da napomenem, za one ljude koji nisu imali mnogo iskustva u čitanju svetootačke literature o molitvi, da postoje neki termini koji zvuče neobično i za koje postoji tendencija da ih shvatimo na pogrešan način jer se u savremenom rečniku pod njima označava nešto sasvim drugo. Recimo sledeći termini:

  • „raspaljenost“ – može da se misli i na umnu uobrazilju, maštanje i fantaziranje tokom molitve što nas vodi u prelest. Dakle, ne mora da ima značenje isključivo bludne, telesne uzbuđenosti.
  • pridev „telesno“ u rečima „telesni razum“, „telesno umovanje“ – ponajviše se misli na to da to nešto nije duhovno, nije Božije već nešto što mi ljudi sami od sebe umišljamo, razmišljamo, zamišljamo, smišljamo. Način razmišljanja čoveka čiji um nije prosvećen Blagodaću Božijom.
  • „uobrazilja“ – misli se na prisustvo zanosa, zamišljanja slika, fantaziranja, izazivanja čulnih osećaja usled prepuštanja tim slikama, upotrebu mašte prilikom molitve.

Neophodno je da za neke termine koje susrećemo u duhovnoj literaturi pitamo sveštenika da nam tačno pojasni njihovo značenje kako bismo mogli pravilno da razumemo tekst.

Ovo napominjem jer se događalo da savremeni verujući ljudi usvoje pogrešan pristup molitvi usled nerazumevanja tačnog značenja saveta i uputstava koje su davali svetitelji.

 

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

 

Sveti Jovan Kronštatski: Učite da se molite

 

Učite da se molite. Prinuđujte sebe na molitvu. U početku to pada teško, ali, ukoliko se više prisiljavate, utoliko ona postaje sve lakša.

– Šta je to molitva?  To je okrenutost srca i uma Bogu; to je posmatranje Svemogućeg, Svedobrog i Svemudrog. Molitva je razgovor stvora sa svojim Tvorcem, u punom srahopoštovanju, a pri najobilnijoj svesti o svojoj slabosti  i ništavnosti, pri najdubljem pokajanju srca i čvrstoj odluci da se izmenimo; u poveravanju svemogućoj Božijoj pomoći.

Ako se molite pomoću molitvenika, onda ne žurite, nego se trudite da svaku riječ iskrenim srcem iskažete.

Vaše će se srce povremeno usprotiviti, ostajaće hladno, ponekad će se strašno uzbuditi, ili se udaljiti. Srce morate da obuzdavate i da ga sabrano okrećete Bogu.

 

Upućujte Gospodu i sopstvene reči u molitvi. Naše sopstveno mucanje Njega naročito raduje. Sa malo naših, svesrdno izovorenih, reči mi se naslađujemo blaženstvom više nego pri dugoj tuđoj molitvi.

Pri svemu je odlučujuća blizina srca Bogu. Dajte Bogu vaše srce koje Ga iskreno voli, kao što volite svoje roditelje, dobrotvore i prijatelje, i osetićete blaženstvo te prave, čiste ljubavi. Bog govori: „Sine, daj mi tvoje srce“, jer srce je naše središte, da – sam čovek. Ko se ne moli od sveg srca, taj se uopšte ne moli.

Kod molitve sve zavisi od iskrenosti. Srce mora žarko da čezne za onim što moli.

– Moli se verno i čvrsto. Iznesi svoje potrebe jasno, svesno i od sveg srca.  Veruj pri tom, nepokolebljivo, da Gospod nad tobom bdi, koliko si uveren da te tvoj otac gleda – sa razlikom, da te nebeski Otac u svim pokretima tvoga bića u potpunosti prozire.

– Pažljiva, iskrena molitva sjedinjuje vas s Bogom i ispunjava Njegovim darovima – istinom mirom i radošću, smirenjem i ljubavlju.

Pri moljenju treba čvrsto verovati u snagu molitve; treba imati poverenja u to da nas ispunjenje molbe prati kao senka što prati naše telo. Kod Boga je reč ravna delu. Kao što se uvis bačen kamen sigurno vraća na zemlju, tako dospevaju reči verujuće molitve k Bogu. Gospod uslišuje i ispunjava svaku reč naših molitava, samo ako od srca dolaze.

Moraš li jutrom rano na posao? Ustani onda ranije i moli se revnosno, dobićeš mir, snagu i pun uspeh.

Jesi li uveče umoran i hoćeš, što je moguće brže da padneš u postelju? Odvoj, ipak, vremena i moli se od sveg srca – spavaćeš spokojno i mirno.

Goni li te želja tvojim dnevnim zadacima – primoraj sebe na sabranu molitvu, navikni se mirovanju u Bogu i sve što ti je na srcu uspeće.

 

Preuzeto sa: Borba za veru

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov: Pravilan oblik molitve

 

Tiho odbaci, kao da se odričeš zbog svoje nedostojnosti, svaku predstavu svetlosti ili nekog svetitelja, Anđela, Samog Hrista i Majke Božije – sve, sve.

Trudi se da tvoj um pazi samo na reči molitve, bez ikakve slike (ma koliko ta slika bila fina!), bez ikakvog mišljenja, u potpunom samoodbacivanju.

Mi smo pali odbacivanjem Božijeg i oživljavanjem svoga; a svoje, to je ništavilo, nebiće; jer sve što smo imali od svoga postanka, uključujući i sam postanak, sve smo dobili od Boga.

Duhovni napredak treba da tražiš u odsecanju svoje volje. To delo umrtvljuje strasti i izvodi iz telesnog mudrovanja kao iz ada. U onome ko odseca svoju volju, dejstvo molitve javlja se samo po sebi, kada se bavi pažljivom molitvom uz zaključavanje uma u reči molitve. Ako se čovek prethodno ne očisti odsecanjem volje, onda se istinsko dejstvo molitve u njemu nikada ne otkriva. Kada se pak otkrije dejstvo molitve, onda postaje jasno da ono nije ništa drugo nego potpuno odbacivanje svoje volje radi volje Božije.

Govorio sam ti o neophodnosti odsecanja tvoje volje.

To se odnosi upravo na molitveni podvig. Dužan si da se sam u sebi odrekneš svake pomisli o tome da si uznapredovao, i da u siromaštvu duha (što odsecanje volje i jeste), uz paženje na reči i strah Božiji stojiš u mislima pred Bogom, vapijući da budeš pomilovan i sve očekujući od milosti Božije.

On će sa nama učiniti po Svojoj volji i milosti; tada će biti jasno da je dobro koje je Bog darovao nešto sasvim drugo u odnosu na ono što je čovek mislio da će dobiti.

Oni koji se ne odreknu svoje volje, u opasnosti su od prelesti.

Ovih dana sam pažljivo pročitao „Slovo o Isusovoj molitvi“. U njemu je sasvim jasno izloženo da je molitva sa zaključavanjem uma u reči molitve najkorisnija i najbezbednija, a da su Sveti Oci zabranili korišćenje mehanizma nosnog disanja sa nastojavanjem da se umom uđe u srce onima koji su nezreli za takvo moljenje!

Tebi je neophodno da se moliš na prvi način, uzimajući za rukovodstvo opšte pravilo, a ne izuzetke od opšteg pravila, koji su se dogodili po naročitom promislu Božijem. Ja se trudim da se naučim samo na prvi način, kao na neophodan za pažnju.

Pažnja je – duša molitve. Trudim se da uklonim sve drugo, kako bi delanje bilo sasvim nesebično, a napredovanje u potpunosti prepušteno volji Božijoj.

Odlučno se drži zaključavanja u reči molitve. Ako se pri tome sam po sebi pojavi neki drugi mehanizam, onda neka deluje dok ne prođe. A ako prođe, ne uznemiruj se. Tvoja molitva je još uvek u potpunosti materijalna. Jer i sami mehanizmi kojih si se ranije pogrešno držao mogu da se isprave zaključavanjem uma u reči molitve. Uz ovaj poslednji mehanizam u svoje vreme javlja se dragoceno, sasvim duhovno molitveno dejstvo.

Veoma je pogrešno tvoje traganje za mestom srca! Ako um budeš zaključavao u reči, srce će početi da saoseća sa umom. Isprva se treba moliti uz to saosećanje. A kada se čovek očisti kroz pokajanje, onda će se mesto srca pokazati samo od sebe.

Kada na molitvi osetiš bezosećajnost, onda je korisno da, bez obzira na to stanje, prinudiš sebe na pažljivu molitvu i da ne ostavljaš molitveni podvig, tvoreći molitvu glasno i bez žurbe, jer posle te bezosećajnosti iznenada se srca dotiče blagodat Božija i ono dolazi u umilenje.

Nikako se ne treba opterećivati trajanjem borbe sa strastima. Taj period određuje Bog po Svome premudrom Promislu. Prevremeno oslobađanje od unutrašnjih borbi štetno je za dušu.

Ako se okaneš svake težnje svake težnje ka umišljenom napredovanju i prepustiš stvar tvoga napredovanja Bogu, predajući Njegovoj volji tvoju prolaznu i večnu sudbinu ako na molitvi budeš brinuo jedino o pažnji od koje se obično javlja i kojoj sadejstvuje umilenje, onda će tvoj molitveni podvig postati pravilan.

To će te znatno umiriti. Spokojstvo će biti znamenje milosti Božije.

Takođe, ne bih ti savetovao da se suviše detaljno upuštaš u razmatranje svoje grešnosti. Biće dovoljno ako je budeš svestan.

Duhovni podvig treba da bude što je moguće manje složen.

U društvu se treba moliti samo umom, a nasamo – umom i ustima, da čuješ samo ti.

Za polagano i pažljivo proiznošenje sto molitava potrebno je 30 minuta, to jest oko pola sata; nekim podvižnicima potrebno je i više vremena. Molitve nemoj da proiznosiš brzo, odmah jednu za drugom; posle svake molitve napravi kratak predah i time pomozi umu da se usredsredi.

Neprekidno ponavljanje molitava rasejava um.

Udiši duboko i oprezno; diši tiho i sporo; taj mehanizam čuva od rasejanosti.

Kada okončaš moljenje Isusovom molitvom, ne prepuštaj se različitim razmišljanjima i maštanjima, koja su uvek pusta, zavodljiva i lažna; nego vreme do sna provedi u raspoloženju koje si dobio na molitvenom podvigu. Polazeći na počinak ponavljaj molitvu; zaspi sa njom. Nauči se tako da kada se probudiš prva tvoja misao, prva reč i delo bude molitva Isusova.

Oci savetuju da se posle obeda bavimo sećanjem na smrt. To je sasvim ispravno, no i živa molitva Isusova nerazdvojna je od živog sećanja na smrt; živo sećanje na smrt povezano je sa živom molitvom Gospodu Isusu, Koji je porazio smrt i Svojim privremenim potčinjavanjem smrti darovao ljudima život večni.

 

Izvor: „Enciklopedija Pravoslavnog Duhovnog Života“str. 267-269 u izdanju Biblioteke „Obraz Svetački“, Prav. Misionarska škola pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog

 

 

Preuzeto sa:  „Pravoslavni odgovor“, Borba za veru

 

 

Sveti Ignjatije o prelesti tokom molitve, samomnjenju, nepravilnoj molitvi i pokušaju da se dostignu molitvene visine a bez očišćenja od grehova i strasti

 

Nikako ne primaj – kaže prepodobni Grigorije Sinait – ako vidiš nešto čulnim očima ili umom, u tebi ili izvan tebe, bio to lik Hrista, ili Anđela, ili kakvog svetitelja, ili ako ti se pojavi svetlost… Budi pažljiv i oprezan!

He dozvoli sebi da veruješ bilo čemu, nemoj da izraziš saosećanje ili pristajanje, ne žuri da ukažeš poverenje pojavi, makar ona bila istinita i dobra; ostani prema njoj hladan i uzdržan, stalno čuvajući svoj um bez slika, da ne proizvodi nikakvu predstavu, niti da bude pod utiskom bilo kakve predstave.

Kada neko nešto vidi, u mislima ili čulno, makar to bilo i od Boga, pa požuri da primi, lako pada u prelest, ili u krajnjoj liniji pokazuje svoju sklonost i spremnost da padne u prelest, kao onaj ko viđenja prima brzo i lakomisleno.

Početnik svu pažnju treba da obraća samo na dejstvo srca, i da samo to dejstvo smatra za nelažno, a drugo da ne prima do vremena kada stupi u bestrašće.

Bog se ne gnevi na onoga ko, čuvajući se prelesti, veoma brižno pazi na sebe, čak i ako ne prima nešto poslano od Boga, ne razmotrivši poslano sa svom potrebnom pažnjom; naprotiv, Bog će takvoga da pohvali zbog njegove blagorazumnosti.

Baš kao što nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i prelest, tako u njih vodi i nepravilno dejstvo srca.

Želja i stremljenje da se imaju duhovna viđenja umom koji nije očišćen od strasti, koji nije obnovljen i presazdan desnicom Duha Svetoga, ispunjeni su nerazumnom gordošću: istom takvom gordošću i nerazumnošću ispunjeni su i želja i stremljenje srca da se naslađuje svetim osećanjima u vreme kada još uopšte nije sposobno za takve naslade.

Kao što nečisti um, želeći da ima Božanska viđenja, a nemajući mogućnosti za to, počne iz sebe da proizvodi viđenja, ili obmanjuje i vara sebe, tako i srce, koje se trudi da okusi Božansku sladost i druga Božanska osećanja i, ne nalazeći ih u sebi, proizvodi ih iz sebe, pa se njima obmanjuje i pogubljuje, ulazeći u oblast laži i opštenje sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju i pokoravajući se njihovoj vlasti.

Samo jedno osećanje, od svih osećanja srca u njegovom palom stanju, može da bude upotrebljeno u nevidljivom Bogosluženju: tugovanje zbog grehova, zbog grešnosti, zbog pada, zbog svoje pogibelji; koje se naziva plačem, pokajanjem i skrušenošću duha.

He zavaravajte se!

Ljudsku raspaljenost ne smatrajte za dejstvo Božanskog ognja. Mnogi su pogrešili i pali u pogubnu samoobmanu.

Iz stanja raspaljenosti ponikle su bezbrojne zablude koje su zemlju ispunile lažnim učenjima. Iza tih mračnih oblaka skriveno je od sveta sunce pravde. Po plodovima njihovim poznaćete ih rekao je Spasitelj za lažna učenja i lažne učitelje

Gde je raspaljenost tamo nema istine, iz toga ne može proizići ništa dobro, ništa korisno: tu ključa krv, tu se dimi, i lažno nazvani razum podiže svoje vazdušne zamke.

Krotost i smirenje čije je delovanje praćeno nekakvom finom hladnoćom, ali potom se javlja kroz bezbrojne dobre plodove svedoci su nepatvorenog, istinskog i Božanskog dobra.

He žuri u životu i ne raspaljuj se prolaznim porivima, nego živi umereno i postojano, delajući plačem, „koji – kako je rekao veliki Pimen – dela i čuva“, a može se dodati i leči spoticanja do kojih dođe na putu života.

 

Telesni čovek nikako, ni na koji način, ne može da zamisli duhovna stanja, niti može imati ikakva saznanja o blagodatnom plaču: poznanje tih stanja ne zadobija se drugačije nego iskustvom.

Duhovni darovi dele se sa božanskom premudrošću, koja se stara da slovesni sud, koji treba da primi dar u sebe, može bez oštećenja da nosi u sebi silu dara. Novo vino kida stare mehove!

Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi dele sa najvećom umerenošću, saglasno raslabljenju kojim je obuhvaćeno hrišćanstvo uopšte.

Ti darovi zadovoljavaju jedino potrebe spasenja.

Nasuprot tome, „samomnjenje“ izliva svoje darove u neizmernom izobilju i u najvećoj žurbi.

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov o javljanju lažnih viđenja usled nepravilne molitve

 

Najveći deo podvižnika zapadne Crkve, koje je ona proglasila za najveće svetitelje – pošto je otpala od istočne Crkve i pošto je Sveti Duh odstupio od nje – molili su se i dostizali su viđenja, naravno lažna, na način koji sam pomenuo. Ti uobraženi svetitelji bili su u najužasnijoj demonskoj prelesti. Prelest već prirodno niče na osnovu bogohulstva, koje izvrće dogmatsku veru kod jeretika. Ponašanje latinskih podvižnika, obuzetih prelešću, uvek je bilo poremećeno, iz razloga neobične tvarne, strasne raspaljenosti. U takvom stanju nalazio se Ignjatije Lojola, osnivač jezuitskog reda.
Kod njega je uobrazilja bila toliko raspaljena i izoštrena da je, kako je on sam tvrdio, trebalo samo da zaželi i da učini izvestan napor, i pred njegovim očima bi se pojavljivao, prema njegovoj želji, pakao ili raj.

Javljanje raja i pakla nije se događalo samo po dejstvu ljudske uobrazilje; dejstvo ljudske uobrazilje je nedovoljno za to: javljanje se događalo zbog dejstva demona, koji su svoje izobilno dejstvo prisajedinili nedovoljnom ljudskom dejstvu, spajajući dejstvo sa dejstvom, dopunjavajući dejstvo dejstvom, na osnovu slobodne volje čoveka, koji je izabrao i usvojio lažno usmerenje.

Poznato je da se istinskim svetiteljima Božijim viđenja daruju jedino blagovoljenjem Božijim i dejstvom Boga, a ne po volji čoveka i ne radi njegovog sopstvenog napora daruju se neočekivano, veoma retko, u slučajevima naročite potrebe, po divnom promislu Božijem, a ne kao slučajnost.

Usiljen podvig onih koji su u prelesti obično ide zajedno sa dubokim razvratom.

Razvrat služi kao ocena tog plamena, kojim su raspaljeni oni koji su u prelesti. To se potvrđuje i istorijskim kazivanjima i svedočanstvom otaca. „Onaj koji vidi duha prelesti“ u viđenjima koja mu se javljaju, rekao je prepodobni Maksim Kapsokalivit „veoma često se podvrgava jarosti i gnevu; miomir smirenja ili molitve, ili istinske suze, nemaju mesta u njemu. Nasuprot tome, on se neprekidno hvali svojim vrlinama, sujetan je, i zauvek se neustrašivo prepušta lukavim strastima.“

 

Primeri prelesti kod ljudi koji su se nepravilno molili i želeli molitvene visine

 

Učenik: – Da li ti se događalo da vidiš nekoga ko je dospeo u demonsku prelest zbog razvijanja mašte prilikom bavljenja molitvom?

Starac: – Događalo se.

Neki činovnik, koji je živeo u Petrogradu, bavio se pojačanim molitvenim podvigom, i zbog njega je dospeo u neobično stanje. O svom podvigu i njegovim posledicama, on je otkrivao tadašnjem protojereju crkve Pokrova Majke Božije, koja se nalazi u Kolomnu. Protojerej, posetivši neki manastir Sankt-peterburške eparhije, molio je jednog od monaha tog manastira da porazgovara sa činovnikom. „Neobično stanje u koje je činovnik dospeo zbog podviga“ – s pravom je govorio protojerej „lakše se može objasniti stanovnicima manastira, koji su bolje upoznati sa pojedinostima i slučajnostima asketskog podviga.“

Monah se složio. Posle nekog vremena, činovnik je stigao u manastir.

Razgovoru sa monahom sam prisustvovao i ja.

Činovnik je odmah počeo da govori o svojim viđenjima – da on neprekidno pri molitvi vidi svetlost koja dolazi od ikona, da oseća miomiris, da u ustima oseća neuobičajenu sladost, i tako dalje.

Monah, pošto je saslušao to pripovedanje, upitao je činovnika: „Da li vam je dolazila misao da se ubijete?“ – „Svakako“ – odgovorio je činovnik: „Ja bih već bio bačen u Fontanu, da me nisu izvukli.

Pokazalo se da je činovnik koristio način molitve koji je opisao sveti Simeon, i da je raspalio uobrazilju i krv, kada čovek postaje veoma sposoban za pojačan post i bdenje.

Stanju samoobmane, koje je samovoljno izabrano, đavo je pripojio svoje, tom stanju srodno, dejstvo – i ljudska samoobmana je prešla u otvorenu demonsku prelest.

Činovnik je video svetlost telesnim očima: miomiris i sladost, koje je osetio, takođe su bili čulni.

Nasuprot tome, viđenje svetih i njihova natprirodna stanja su potpuno duhovna: podvižnik postaje sposoban za njih, ali tek po otkrivanju očiju duše božanskom blagodaću, kada oživljavaju i drugi osećaji duše, koji su dotad bili bez dejstva; i telesna čula svetih uzimaju učešće u blagodatnom viđenju, ali onda kada telo pređe iz strasnog stanja u bestrasno stanje.

Monah je počeo da savetuje činovnika da napusti način molitve koji upotrebljava, objašnjavajući i neispravnost načina i neispravnost stanja, koje taj način donosi. Činovnik se sa žestinom usprotivio savetu. „Kako da se odreknem očigledne blagodati!“ – govorio je on.

Pažljivo slušajući pripovedanje činovnika o sebi, ja sam osetio neopisivu žalost prema njemu, a ujedno mi je delovao nekako smešan. Na primer, on je monahu postavio sledeće pitanje: „Kada se u mojim ustima, od obilne sladosti, umnoži pljuvačka, ona počinje da kaplje na pod: zar to nije grešno?“ Istina: onaj koji se nalazi u demonskoj prelesti pobuđuje sažaljenje prema sebi, kao onaj koji nije pri sebi i nalazi se, umom i srcem, u zarobljeništvu lukavog, odbačenog duha. Oni predstavljaju i smešan prizor: podsmehu ih izlaže lukavi duh, koji je ovladao njima, koji ih je doveo u stanje ništavnosti, obmanuvši ih sujetom i visokoumljem.

Prelešćeni ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobičnost svog ponašanja, ma koliko očigledna bila ta porobljenost, to neobičnost ponašanja.

 

Kada je činovnik otišao, ja sam pitao monaha zašto mu je došla misao da pita činovnika za pokušaj samoubistva?

Monah je odgovorio:

„Kao što usred plača po Bogu dolaze trenuci neuobičajenog umirenja savesti, tako i usred lažne naslade, koju donosi demonska prelest, dolaze trenuci u kojima prelest kao da se razobličava, i dopušta da se okusi onakva kakva jeste. Ti trenuci su – užasni! Njihova gorčina i očajanje koje ta gorčina stvara su nepodnošljivi. Po tom stanju u koje prelest dovodi, bilo bi lakše od svega da je prelešćeni prepozna i da preduzme mere da se isceli. Avaj! Početak prelesti je gordost, a njen plod – preizobilna gordost.

Prelešćeni, smatrajući sebe sasudom božanske blagodati, prezire spasonosna upozorenja bližnjih, kako je to primetio sveti Simeon. Međutim, napadi očajanja postaju sve snažniji i snažniji: na kraju, očajanje se pretvara u pomahnitalost uma, i ovenčava se samoubistvom.

 

Drugi primer

 

Meni se dogodio sledeći događaj koji js vredan pažnje.

Jednom me je posetio atonski jeroshimonah, koji je bio u Rusiji na saboru.

Mi smo seli u moju keliju za primanje i on je počeo da mi govori: „Pomoli se za mene, oče: ja mnogo spavam, mnogo jedem.“

Kada mi je on to govorio, ja sam osetio žar koji iz njega izlazi, zato sam mu i odgovorio: „Ti ne jedeš mnogo., i ne spavaš mnogo; ali zar nema nečega posebnog u tebi?“ i molio sam ga da uđe u moju unutrašnju keliju.

Idući pred njim, i otvarajući vrata unutrašnje kelije, ja sam misleno molio Boga da daruje mojoj gladnoj duši da ima koristi od atonskog jeroshimonaha, ako je on – istinski sluga Božiji.

Istina: ja sam primetio u njemu nešto posebno. U unutrašnjoj keliji, mi smo ponovo seli radi razgovora – i ja sam počeo da ga pitam:

„Učini milost, čauči me molitvi. Ti živiš u prvom monaškom mestu na zemlji, među hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako mnogobrojnom skupu monaha neizostavno mora biti velikih molitvenika, koji poznaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima, po primeru dva Grigorija, Sinaita i Palame, po primeru mnogih drugih atonskih svetilnika.“

Jeroshimonah se odmah složio da bude moj učitelj – i, o užasa! sa najvećom vatrenošću je počeo da mi prenosi gorepomenuti način ushićene, zanesenjačke molitve.

Vidim: on je strašno raspaljen! Kod njega su raspaljeni i krv i uobrazilja! On je – samodovoljan, ushićen sobom, u samoobmani, u prelesti!

Dopustivši mu da se iskaže, ja sam počeo pomalo, u činu nastavnika, da mu izgeosim učenje svetih otaca o molitvi, upućujući ga na Dobrotoljublje, i moleći ga da mi objasni to učenje.

Atonski monah se našao u potpunoj nedoumici. Vidim, njemu je potpuno nepoznato učenje otaca o molitvi! U nastavku razgovora, ja sam mu govorio:

„Vidi, starče! Ako ćeš živeti u Petrogradu, nikako nemoj stanovati na najvišem spratu, neizostavno stanuj na najnižem.“ „Zašto tako?“ – pitao je Atonac.

„Zato što“, odgovorio sam, „ako anđeli namere da te, iznenada te obuzevši, prenesu iz Petrograda na Aton, i ponesu te sa najvišeg sprata, ako padneš, na smrt ćeš nastradati: ako te pak ponesu sa najnižeg, i ako padneš, samo ćeš se povrediti.“

„Zamisli“ – odgovorio je Atonac – „koliko puta mi je već, dok sam stajao na molitvi, dolazila živa misao da će me anđeli obuzeti i odneti me na Aton!

Pokazalo se da jeroshimonah nosi verige, gotovo da ne spava, uzima malo hrane, u telu oseća takav žar da mu zimi nije potrebna topla odeća.

Na kraju razgovora, došla mi je misao da postupim na sledeći način: počeo sam da molim Atonca, da on, kao isposnik i podvižnik, na sebi proveri savet koji su ostavili sveti oci, koji se sastoji u tome da umu u vreme molitve treba da bude potpuno strano svako maštarenje, i da se sav pogruzi u pažnju na reči molitve, da se zaključa i smesti, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, u reči molitve.Pritom, srce obično pomaže umu dušespasonosnim osećanjem tuge zbog grehova, kako je rekao prepodobni Marko Podvižnik: „Um, koji se nerasejano moli, pritešnjuje srce: srce pak skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti“ (Ps 50,19).

„Kada ti proveriš na sebi,“ – rekao sam Atoncu – „ti reci i meni kakav je plod eksperimenta; jer meni samom je takav eksperiment neugodan, zbog rasejanog života koji vodim.“

Atonac je rado pristao na moj predlog.

Kroz nekoliko dana, on mi dolazi, i govori:

-„Šta si ti učinio sa mnom?“

– „A zašto?“

– „Od kako sam pokušao da se molim sa pažnjom, zaključavajući um u reči molitve: sva moja viđenja su propala, i više ne mogu da im se vratim.

Dalje u razgovoru sa Atoncem, ja više nisam video onu uobraženost i onu drskost, koje su bile veoma primetne kod njega prilikom prvog susreta i koje se obično primećuju kod ljudi koji se nalaze u samoobmani, koji misle za sebe da su sveti ili da su duhovno napredovali.

Atonac je čak izrazio želju da posluša moj ubogi savet. Kada sam ga posavetovao da se po spoljašnjem načinu života ne razlikuje od ostalih monaha, zato što takvo isticanje sebe vodi u visokoumlje: on je skinuo verige sa sebe, i predao ih meni.

Kroz jedan mesec, on je ponovo bio kod mene i pričao je da je žar u njegovom telu prestao, da mu je ponovo potrebna topla odeća, i da spava daleko bolje.

 

Izvor: Asketski ogledi Svetog Ignjatija Brjančaninova, Enciklopedija duhovnog života Svetog Ignjatija Brjančaninova

Priredila: urednik sajta Ima nade

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*