Kako se izlečiti od ljubavne zavisnosti

Kako se izlečiti od ljubavne zavisnosti

Ruski pravoslavni psiholog Dimitrij Semenik u tekstu koji je pred vama veoma detaljno i jasno povlači razliku između ljubavne zavisnosti i istinske hrišćanske ljubavi prema bliskoj osobi. Svako od nas u određenoj meri poseduje zavisnost od bliske osobe, međutim kod mnogih ljudi preovladava upravo zavisnost na uštrb prave istinske ljubavi.

Mi , hrišćani, smo pozvani da se učimo da u sebi razvijamo istinsku ljubav, koja je jedini zalog sreće u bliskim odnosima.

U ovom tekstu možemo pročitati kako da procenimo svoje odnose bliskosti – koliko u njima ima zavisnost a koliko istinske ljubavi, i takođe – na koji način se možemo boriti da prevladamo „ljubavnu“ zavisnost.

Urednik sajta Ima nade

 

* * *

Ljubavna zavisnost kao lažna zamena (substitut) za hrišćansku ljubav

 

Ovde ćemo govoriti o problemu zamene prave ljubavi u prijateljskim i ljubavnim odnosima zavisnošću.

Prijateljski, ljubavni, supružnički i drugi rodbinski odnosi – to su odnosi u kojima postoji posebna bliskost sa ljudima. Upravo zbog toga se nesavršenost naše hrišćanske ljubavi u tim odnosima naročito manifestuje i to do takvog nivoa da nam može pričinjavati ogromne patnje. Takođe, tu leži uzrok rastanaka, razvoda i pokušaja samoubistva zbog tobože «ljubavi» (a u stvari se to događa zbog toga što ne znamo kako da volimo, o čemu ćemo govoriti u nastavku teksta). Ispravljanje te zablude ne samo da će pomoći našem usavršavanju u hrišćanskoj ljubavi, nego će doprineti i zdravlju, čvrstini i sreći naših bračnih, rodbinskih i prijateljskih odnosa.

Iako je glavni cilj našeg hrišćanskog života upravo usavršavanje u ljubavi, ljubav se pokazuje kao toliko suptilan fenomen, da malo ko od nas ume da razlikuje njene nijanse. U ruskom jeziku i ruskoj tradiciji obično se razlikuju samo duhovna i telesna ljubav. Takođe, pod telesnom ljubavlju se opet podrazumevaju različite stvari: ponekad se misli na telesnu, bračnu bliskost, a ponekad na strasti koje nemaju ništa zajdeničko s ljubavlju o kojima ćemo govoriti dalje u tekstu. U grčkom jeziku postoje tri reči koje označavaju različite vrste ljubavi: „agapi“– žrtvena ljubav, „filia“ – prijateljska privrženost, „eros“ – privlačnost

Kada je reč o temi ovog teksta, nije toliko važno razmatranje o nijansama ljubavi. Mnogo je važnije za nas činjenica da postoje stvari koje uopšte nisu ljubav a koje mi smatramo ljubavlju, i zbog toga imamo velike patnje. Takođe, slične teškoće proživljavamo i mi hrišćani, jer spoljašnji svet je skoro potpuno zaboravio ukus prave ljubavi – smatrajući pod ljubavlju upravo tu njenu lažnu zamenu zajedno sa seksualnom privlačnošću.

Ta zamena na psihološkom jeziku se zove ljubavna zavisnost. Prorađivanje fenomena ljubavne zavisnosti je verovatno nešto najvrednije što je psihologija dala svetu.

Uopšte „zavisnost“ – to je pravi analog sa rečju „strast“. I jasno je da su i u ruskoj klasičnoj i duhovnoj literaturi pod ljubavnom strašću autori često mislili upravo na ono što psiholozi nazivaju ljubavnom zavisnošću. Ali dijagnoza problema i shvatanje njegovih uzroka nije toliko detaljno razrađeno ovde kao što je u psihologiji. Zbog toga ćemo se zbog dubljeg shvatanja problema obratiti psihologiji, dopunjujući i produbljujući je onim što nam daje pravoslavlje.

 

Provera istinitosti ljubavi

 

Pre svega potrudimo se da odredimo kakav odnos mi to imamo prema osobi za koju namse čini da ja volimo.

 

Po čemu se ljubav razlikuje od ljubavne zavisnosti?

 

  1. Ljubav poklanja praktično konstantnu radost. U ljubavnoj zavisnosti euforija se stalno smenjuje sa patnjom.
  2. Ljubav ispunjava čoveka. Ljubavna zavisnost je nezasita: zavistan čovek je sličan na bušnom buretu u koje koliko god da sipaš dobra i ljubavi uvek mu je malo.
  3. U ljubavi je naša glavna želja – da voljeni čovek bude srećan. U zavisnosti je glavna želja da «voljena» osoba pripada nama.
  4. U ljubavi je čovek siguran u sebe. U zavisnosti naš doživljaj sebe zavisi od toga kako se «voljena» osoba odnosi prema nama, i zbog toga smo stalno zaokupljeni time kako ta osoba ponaša prema nama
  5. Ljubavi je svojstveno poverenje. Zavisnosti je svojstvena – ljubomora, strah da će se izgubiti „blago“.
  6. Ljubav daje slobodu voljenoj osobi. Zavisnost nas podstiče da se bavimo spasavanjem voljene osobe.
  7. Osobi koja ume da voli je dobro i kad je sama i kad je u odnosu. Osobi koja boluje od ljubavne zavisnosti je loše kad je sama, ona neprekidno želi da bude pored objekta svoje zavisnosti, čak iako dolaze u sukob.
  8. Ljubav je obično uzajamna. Zavisnost je često jednostrana.
  9. Ljubav ne sprečava održavanje starih prijateljskih odnosa. Zavisnost dovodi do izbegavanja druženja sa starim prijateljima.
  10. U ljubavi osoba raste, razvija se. U zavisnosti – osoba zastaje u svom razvoju ili degradira.
  11. Osoba koja voli u slučaju raskida ne gubi sigurnost u sebe i osećaj vlastitog dostojanstva. Zavistna osoba u slučaju raskida odnosa upada u čamotinju (uninije, depresivnost), predaje se mislima o sopstvenoj bezvrednosti.
  12. Osoba koja voli u slučaju raskida čuva prijateljska osećanja prema objektu ljubavi. Osoba koja boluje od ljubavne zavisnosti u slučaju raskida gaji gnevne čak i zle misli prema objektu svoje zavisnosti.

 

Ovaj spisak pokazatelja nije potpun, već sadrži samo osnovne smernice . Zavisnim osobama (u ovoj ili onoj meri zavisna je većina ljudi) ovaj spisak može poslužiti kao dragocena dopuna definiciji istinske ljubavi koju nam je dao apostol Pavle i kroz koju mi isuviše retko sebe proveravamo: „Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje…“ (1Kor. 13,4-8)

 

Određujući svoj odnos prema osobi, treba razumeti da se taj odnos uvek sastoji od nekoliko elemenata. U njemu ima i istinske ljubavi i zavisnisnosti, i (u slučaju ljubavnih odnosa) telesne privlačnosti. Ovde ne deluje princip „da ili ne“, „crno ili belo“, ovo se pitanje sastoji u proporcijama svega onog iz čega se sastoje naši odnosi. Psiholozi govore o tome da ljubav u braku može postati istinska otprilike za petnaest godina braka, zbog toga se ne treba da vas plaši ako otkrijete da su vaša osećanja daleka od savršenosti, a tek se spremate za venčanje. Smisao prorodičnog života i sastoji u tome da se prođu iskušenja i odneguje u sebi istinska ljubav. Prava hrišćanska ljubav – to je cilj porodičnog života, a uopšte nije, kako misle mnogi necrkveni ljudi, zemljište koje tokom porodičnog života treba do krajnje granice iscrpiti a onda odbaciti. Na početku odnosa u najboljem slučaju imamo zaljubljenost – kao sadnicu ljubavi, a da bi ta sadnica izrasla u drvo ljubavi potrebno je dugo i neumorno se truditi oko nje.

 

Uzrok ljubavne zavisnosti

 

Uzrok ljubavne zavisnosti sastoji se u tome što dete u detinjstvu nije dobilo od roditelja istinsku bezuslovnu ljubav kojoj smo govorili u prethodnoj glavi). U suštini, to je uzrok svih zavisnosti – od alkohola, od droge, kockanja i dr.

Psihijatri jednodušno potvrđuju: u svim slučajevima bez izuzetka, kad se radilo sa mladim čovekom koji je patio od alkoholizma ili narkomanije, u roditeljskoj porodici nije bilo nešto kako treba, dete nije dobijalo dovoljno istinske ljubavi od roditelja, čak iako je možda raslo pod „staklenim zvonom“.

Odatle sledi veoma prost zaključak: ljubavna zavisnost kao karakteristika našeg odnosa sa određenom osobom, se projavljuje i u svim našim ostalim odnosima, ljubavnim ili prijateljskim. Zbog toge se ne treba uzdati u izlečenje od zavisnosti menjanjem jedne osobe (objekta zavisnosti) drugom. Problem će ostati.

 

Mehanizam koji pokreće stvaranje ljubavne zavisnosti je dosta jednostavan. Nismo dobili dovoljno istinske, bezuslovne ljubavi od svojih roditelja tako da se sada trudimo da je dobijemo od drugih ljudi. To bezuslovno prihvatanje, kao vazduh neophodno da bismo bili u stanju da prihvatimo sami sebe, pomirili se sa sobom, izbavili se tog strašnog, odgojenog u nama osećaja od strane roditelja da nas ceo svet odbacuje i da je nezadovoljan sa nama. I iz žeđi za tim prihvatanjem i za takvom savršenom ljubavlju mi se ponašamo kao mali vampiri. Spolja gledano mi možemo da delujemo sami sebi, i čak stvarno da budemo, ona strana u odnosu koja daje, koja obasipa objekat svoje zavisnosti svakojakom brižnošću – spremanjem, peglanjem, kuvanjem i pranjem sudova – ali na duševnom nivou ostajemo emocionalno nezasiti.

 

Avaj, koliko rupa na našem buretu ostaje nezapušeno, naša žeđ za prihvatanjem ostaje neutoljena a objekat zavisnosti izmučen našom postojanom žeđi, našim potrebama da dokazuje svoj odnos prema nama, iznzren našom ljubomorom, poslednjim snagama nas trpi. Ako je to duševno zdrava osoba, koja ne boluje od zavisnosti, ona onda odlazi, ostavljajući iza sebe zjapeću ranu. U slučaju da je u pitanju osoba isto tako zavisna kao i mi onda se može stvoriti simbioza dvoje ljudi koji muče jedan drugoga, koje se može održati dosta dugo no bez ikakvih korisnih plodova.

 

Izlečenje od ljubavne zavisnosti

 

Prevladati teške posledice detinjstva nije lako, zato ćemo razmotriti sva sredstva za prevazilaženje ljubavne zavisnosti koje nam mogu dati kako Crkva tako i psihologija, tačnije – legura tih sredstava. Potrebno je svrsishodno iskoristiti sve ove metode jer sve one pomažu u harmonizaciji i izlečenju naše duše.

 

  1. Poboljšanje odnosa sa roditeljima. Usinovljenje roditelja.

 

Taj metod smo razmotrili u prethodnoj glavi i on je glavni recept psihologije u prevladavanju ljubavne zavisnosti. Koristiti ga u situaciji zavisnosti je sasvim neophodno.

 

 

  1. Usinovljenje sebe Bogu

 

Zašto ljudi – objekti naše zavisnosti – ne mogu ispuniti našu žeđ za istinskom ljubavlju i prihvatanjem? Zato što je njihova ljubav nesavršena. Ona ne može izdržati taj teret ni od jedne osobe, tako zahtevne i gladne ljubavi kao što smo mi.

 

Postoji samo jedno takvo biće koje poseduje savršenu i neiscrpnu ljubav i koje je sposobno da nas podnese. To Biće nas već voli i nije potrebno osvajati Njegovu ljubav. To biće je Bog. Kako je rekao u jednom od svojih članaka napisanih za naše sajtove pravoslavni krizni psiholog Mihail Hasminski „čovek je po prirodi svojoj zavisno biće, i jedina zdravazavisnot koja ne dovodi do patnje jeste – zavisnost od Boga».

 

Ne sviđa mi se mnogo kako zvuči fraza „zavisnost od Boga“, ona više odgovara za objašnjavanje istine necrkvenim ljudima (čime se i bavimo na našim sajtovima). Za nas koji smo pravoslavni bolje je da govorimo o sinovstvu Bogu. Loši smo Hrišćani ako se ne zadovoljavamo Njegovom savršenom ljubavlju i tražimo ljubavi po nekoj svojoj meri. Nadam se da će nam otkriće o našoj ljubavnoj zavisnosti postati za nas podsticaj da postanemo hrišćani , ne samo formalni, već istinski – da vidimo u Bogu Oca, najbliskije i najrođenije biće.

 

To je za nas tako prirodno i lako. Kada patimo od nedostatka razumevanja i topline od strane roditelja (bilo da su živi ili umrli, blizu ili daleko) uzdahnimo od srca: „Otac moj i mati moja ostaviše me, ali me Gospod prihvati.“ (Ps. 26,10) – toplije će nam tada postati u duši, i mi ne samo da nismo siroti, već imamo najboljeg, volećeg i najmoćnijeg Oca, o kakvom smo mogli samo da maštamo. Čija ljubav nam je još onda potrebna?

 

  1. Menjanje prirode našeg odnosa prema ljudima

 

Mi nemamo pet slobodnih godina da se koristeći prethodna dva metoda izbavimo od ljubavne zavisnosti i da , kao da okrećemo potuno nov list papira, da zasnujemo zdrave odnose sa ljudima. Mi živimo već danas, već danas učestvujemo u različitim odnosima, možda samo čak u braku. Zbog toga je neophodno već od danas menjati prirodu svojih odnosa s ljudima. Te teškoće koje pritom osećamo biće za nas odličan trening pokazatelj koliko smo postigli kada je naša duša u pitanju.

Najbolji savet je – truditi se da poklanjamo svim ljudima tu istu prihvatajuću ljubav,od čijeg nedostatka sami patimo. Što je jača kod osobe zavisnost to je u kod njega slabije prihvatanje drugih ljudi. Pri jačem stepenu zavisnosti nama se čini da smo bukvalno okruženi neprijateljima. Ako dakle primećujemo kod sebe neprijateljstvo makar i prema jednom čoveku setimo se da je uzrok tome u nama, da smo bolesni mi, a ne neko drugi, da nam je krajnje neophodno izlečenje od toga, da je prema svakom čoveku bez izuzetka neophodno da se odnosimo po principu: „Greh mrzi, grešnika voli.“

 

Postoji dobra reč koja veoma pomaže da se pravilno odnosimo prema ljudima – snishođenje. Ne u tom smislu da jači popušta slabijem. Već u tom smislu da se uvek sećamo svojih grehova i da ne „podnosimo račun“ drugim ljudima za njihove slabosti. Potrudimo se da sve prihvatimo, da prema svima budemo snishodljivi. Tada, kada se trudimo da snishodimo ljudima, ubrzo otkrivamo da mi zapravo i nismo na poziciji da snishodimo drugima već da ćemo mnogo češće morati da se uzdižemo ka njim, a ne da im snishodimo.

Izbavljenje od osećaja neprijateljstva – to je prvi nivo. Na njemu se ne zaustavljamo, nego idemo dalje – potrudimo se da pokažemo prihvatajuću ljubav. Mi pravoslavni imamo neprocenjivo, nesavladivo, silno oružje, koja obezbeđuje trijumf ljubavi u nama. Zapoveđeno nam je da činimo svima dobro, naročito onima koji na vređaju. To i jeste to oružje koje neće izdržati nijedan neprijatelj – mislim na zle duhove (demone). Vi i ja shvatamo da, najverovatnije, nas niko i ne vređa, da nam sve «neprijatnosti» šalje Bog radi našeg izlečenja.Puno pomaže i savet da se molimo za one koji nas vređaju i da im činimo dobro – taj savet ima za cilj pre svega naše izbavljenje od uvređenosti i zlobe koju osećamo prema ljudima, i na taj način trijumfuje ljubav u nama.

Na taj način potrebno je da se trudimo da dovedemo sebe u takvo normalno stanje da dok se krećemo u masi na ulici ili se nalazimo u radnom kolektivu ili sa prijateljima, da ne osećamo ni prema kome nikakvo neprijateljstvo, već da prema svima osećamo ljubaznost i spremnost da pomognemo ili jednostavno da drugome uputimo dobru i ljubaznu reč.

Naročito je potrebno da sa pažnjom pristupamo prijateljskim i ljubavnim odnosima u kojima se već nalazimo. Potrudimo se da se skoncentrišemo na to da želimo dobrobit (kako spasenje duše tako i proste zemaljske sreće) našim prijateljima i voljenim osobama. Potrudimo se da imamo u sebi mir i radost nezavisno od toga u kakvim odnosima se nalazimo – preuzmimo potpunu odgovornost za svoje duševno stanje. Potrudimo se da ugasimo u sebi pomisli ljubomore koje će dolaziti. Budimo u odnosima zahtevniji prema sebi nego prema drugima i više pružajmo nego što primamo. Pri tome treba da pružamo upravo ono što nam je najteže pružiti – ljubav, a ne da pokušavamo da se izvučimo dajući isključivo materijalne vidove brižnosti, kao svojevrsni „mito“.

 

Ne treba se hvatati za svaki odnos. Pogledajmo kritički na te odnose u kojima se nalazimo. Da li oni zaista imaju u sebi bar neko zdravo seme ili su u celosti i potpuno pokušaj kompenzacije naše zavisnosti? Možemo li se zamisliti u zdravom odnosu s tom osobom, postoji li osnova za prijateljstvo ili ljubav među vama?

Zavisna osoba po pravilu bira sebi za objekat ljubavi ili objekat prijateljstva potpuno drugačiji tip osobe od onog tipa osobe koju bi izabrala da je zdravija. Zato je prirodno da se po meri ozdravljenja menja i krug osoba prema kojima osećamo privrženost.

 

Pri jakoj sklonosti prema zavisnosti ne preporučuje se započinjati nove ljubavne odnose pošto je suviše velika verovatnoća da će pogrešiti pri izboru osobe.

 

Razume se da pod ljubavnim odnosim podrazumevamo celomudrene odnose zaljubljenosti – to je stadijum upoznavanja čoveka pred mogućim stupanjem u brak s njim.

 

 

Autor: Dmitrije Semenik, pravoslavni psiholog

Prevod: Svetka Veselinović

Izvor: Lюbovnaя zavisimostь kak podmena hristianskoй lюbvi

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*