Kako se izboriti sa zabrinutošću

Kako se izboriti sa zabrinutošću

– Da li osećaš zabrinutost?

 

Ovo pitanje sam postavljao velikom broju ljudi i većina me je gledala, osmehujući se i pitajući me:

– Oče, da li je to retoričko pitanje? Naravno da svi osećamo zabrinutost. Možda se jedino ti ne brineš?

 

Tada bih se našao u teškoj situaciji: kada sam sebi postavljao ovo pitanje, shvatao sam da i u meni živi osećanje zabrinutosti. Svi mi se jako brinemo. I evo sada, pred početak ove radio emisije, brinuo sam se i razmišljao da li ću biti u stanju da kažem sve što je potrebno. Da, i ja se brinem.

Kada odete u školu i posmatrate decu – ispostavlja se da i u njihovim životima postoji napetost, trka, panika i nesigurnost… Da, svi se mi brinemo. Neverovatno, to je već postala globalna epidemija, svi smo obuzeti tim stanjem.

Najneprijatnije je da je zabrinutost nešto što ne možeš opisati, ne znaš šta je ona zapravo. Pokušavaš da pronađeš reči i nisi u stanju. I na kraju krajeva, šta je to uopšte? U pitanju je strah koji preispunjava dušu, neka nesigurnost, neka slutnja da neka nevolja nailazi ili mučno sećanje na ono što se već dogodilo.

Tako mi i živimo: ili se brinemo šta može da se desi ili nas ono što se već dogodilo ne pušta, uznemirava i pritiska iznutra, ni na tren ne ostavlja našu dušu na miru.

Mi neprestano negde žurimo, ne umemo da uživamo u životu koji nam je darovao Gospod. Neprestano se nalazimo u trci, stalno očekujemo nešto novo, nešto što će se razlikovati od onoga što imamo danas. Postavlja se pitanje: a kada ćemo se radovati današnjem danu? Kada ćemo uživati u njemu? Jer ono što je sada i ovde, u tvojim rukama, tako brzo nestaje. Vreme leti. Dok ovo govorim, vreme leti, prolazi. Sadašnjost nam neprestano klizi, mi stalno živimo u drugom vremenu – između prošlosti i budućnosti – i ne primećujemo sadašnjost. Sada nam sat pokazuje početak drugog časa, ali mi ne živimo u njemu već smo u sutrašnjem danu ili danu nakon njega, razmišljamo o onome što će se dogoditi za mesec dana, kakvi ćemo tada biti. Zagledamo u budućnost ali ne stvaralački i sa promišljanjem, već sa osećanjem zabrinutosti. Neprestano očekivanje nečega i razmišljanje o tome nas čini bolesnima i mi gubimo sposobnost da se radujemo.

Na primer, sada radiš nešto što ti pruža zadovoljstvo, ali ubrzo i to će prestati da te raduje jer ćeš početi da razmišljaš o narednim obavezama, a zatim o narednim i tako u nedogled. Mi nikada ne živimo u sadašnjosti, ne živimo ovde i sada – a to i jeste jedino sigurno i bezbedno. To je ono što ti pripada, zahavljujući čemu možeš da se naslađuješ tim najvećim darom Božijim koji se zove život. I ipak, zabrinutost nas ne napušta, mi se klatimo između onoga što je bilo u prošlosti, sećanja, utisaka, događaja i onoga što teoretski može da se dogodi u budućnosti. Tako prolazi život, godine lete i mi se razboljevamo. Ne radujemo se, ne uživamo, imamo zabrinuta lica, nemirna srca, ne umemo da se osmehnemo, ne uspevamo da proniknemo u ono što se događa i da kažemo: „Slava Bogu!“

Ne možemo da se zaustavimo. Strašno je kada pomislimo gde toliko žurimo: žurimo ka kraju svog života. Kao da se žurimo da što brže umremo.

Ako umeš da živiš u onome što je sada, tada poimaš da je sada kod tebe sve dobro jer zapravo nemaš toliko mnogo problema kako ti predstavljaju tvoje fantazije. Zamislimo sledeći razgovor:

 

– Loše se osećam.

– Nešto se dogodilo?

– Ne, ali se brinem.

– Zašto? Sedimo i razgovaramo. Hladno ti je?

– Ne.

– Vruće?

– Ne, sve je u redu.

– Možda si gladan? Hoćeš da ti dam da pojedeš nešto?

– Neću, hvala ti!

– Možda si žedan?

– Neću!

– Dakle, nisi gladan, nisi žedan, nije ti ni hladno, niti vruće. Ali možda ti neko preti, možda postoji neko ko te progoni?

– Ne, sve je u redu.

– Dakle, sa tačke gledišta životnih okolnosti kod tebe je sve u redu, imaš sve. zamisli ako bi neko iz svemira mogao da vidi tebe koji živiš na planeti Zemlji, dobro obučenog, sitog, on bi se sigurno iznenadio kada bi video zabrinutost na tvom licu, jer u ovom trenutku imaš sve. U ovom momentu nemaš problema.

– Razumem te. Ali stvar je u tome što od prekosutra počinju ispiti koje polažem i zato se brinem.

– Ali to će biti prekosutra! A ti mi sada na pitanje: „Šta se dešava sa tobom?“ – odgovaraš: „Loše se osećam, zabrinut sam, brinem se zbog onoga što može da se dogodi“.

 

Tvoj problem je u tome što je kod tebe sve u redu ali ti to ne shvataš, ne raduješ se tome, sam tražiš povod i razlog za brigu. Razmišljaš šta će se dogoditi nakon ispita, šta će biti sa tobom za nekoliko godina, ko će se o tebi brinuti kada ostariš, šta će se dogoditi nakon tvoje smrti, kako će živeti tvoja deca, kako ćeš podeliti nasledstvo. Ali, reci mi nešto: da li se to sada događa?

Ukoliko bi ti mogao da osetiš da je  svaki sekund tvog života dar koji ti sada daje Gospod, tada bi se brinuo o svakom problemu samo jednom. Kada, pitaš me ti? Naravno, onda kada se problem pojavi.

A šta radiš sada? Neprestano brineš dok situacija o kojoj razmišljaš, na kraju krajeva, može i da se ne dogodi. Shvati, brineš se i kidaš mnogo više nego što bi Gospod to želeo.

Bog dopušta da se susretnemo sa bolom, međutim, zabrinutost predstavlja našu sopstvenu glupost, naše bezumlje.Zabrinutost je laž koju sami stvaramo, sa kojom živimo i koja nas kida.

Bol je spasavajući, u životu je potrebno da prođemo kroz stradanja, teške trenutke, bolesti i to je ono što će te odvesti u raj. Gospod dopušta bol da bi ti dao radost. Onu pravu radost koju smo izgubili zbog bolesnih uživanja, zadovoljavanja sopstvenog egoizma i sada jedino kroz stradanja i bol možemo da se približimo Bogu. Međutim, brigu Gospod nije stvorio. Zabrinutost ne predstavlja onaj stvaralački bol koji nas izbavlja, koji nam Gospod šalje i dopušta da ga preživimo. Zabrinutost je mučno stanje koje smo sami sebi smislili, zahvaljujući kojoj starimo pre vremena, kidamo sebe i druge. Probaj, nateraj svoj um da radi, zadrži svoje fantazije, one su krive za sve scenarije koje izmišljaš slikajući u svojoj glavi događaje koji se još nisu dogodili.

Biće zemljotres, govore neki. I naučnici ne mogu da kažu kada će se to dogoditi jer ni oni ne znaju tačno. Kada će se to dogoditi, za pet nedelja ili pet meseci? Po celoj Grčkoj se priča o tome da se ne sme spavati u kućama, pod krovom, jer može da se dogodi tokom noći. Svi čekaju. Čekaju i boje se. Panika koja se pojavila zbog zemljotresa na kraju može dovesti do pogubnijih posledica od samog zemljotresa.

Sve ovo se događa jer nemamo istinsku veru. Ako stvarno veruješ u Boga onda te neće mučiti briga o onome što se može dogoditi sutra ili prekosutra.

Ono što ti je neophodno da znaš, Gospod ti je već rekao. Rekao ne samo o onome šta će se dogoditi sutra, već i šta će biti kada nastupi kraj sveta, o Drugom dolasku, učinio sve da se ti ne brineš i da znaš da postoji Carstvo Božije koje te, nadam se, očekuje; znaš da postoji i mesto prebivanja daleko od Boga – mesto koje se zove pakao. Gospod ti je rekao ono što je potrebno i korisno, a za drugo ti nije potrebno da znaš.

Zašto?

Zato što je Bog milostiv i čovekoljubiv. On zna i shvata nas jer je i Sam bio Čovek. Znači da i ti treba da budeš bolji čovek, razumeš drugog i ne opterećuješ ga jer nas same Gospod ne opterećuje, ne opterećuje nas Svojim brigama i znanjem jer mi nismo u stanju to da podnesemo. On nam daje samo ono što možemo da podnesemo i ne želi da u nama stvara zabrinutost. Gospod nam nije rekao kada će se dogoditi Drugi dolazak jer zna da će nas to zabrinuti. Bog želi da znamo sa čime možemo da se susretnemo u životu, da uvek budemo spremni da se podvizavamo spokojno, mirno, sa poverenjem i da kada On dođe, možemo da Ga sretnemo sa radošću.

Ako te svaki dan koji proživiš približava Bogu, onda šta god da se dešava neka se dešava.

Kako je naš život postao čudan! Umesto da od njega napravio raj, mi smo ga pretvorili u pakao. Imamo sve i opet sve vreme brinemo; ako domaćinstvo ima jedan auto, brinemo se za taj auto, ako ih ima više, briga raste proporcionalno broju automobila koji su parkirani ispred kuće. Imaš vikendicu? Još jedna briga: da je ne opljačkaju. Stavio si alarm i opet brineš: šta će biti ako se alarm pokvari? Imamo u kućama idealne sisteme zaštite, elektronsku pratnju, alarme, pse koji čuvaju naše terase, vrtove, garaže… A koliko sada ima osiguravajućih kompanija! Možete da osigurate sve što je potrebno. I opet se naša duša brine, ne možemo mirno da spavamo. Mi neprestano osećamo nelagodnost, sa nama se nešto događa. Mnogi imaju i fizičke probleme zbog neprestanog stresa. Osećaju težinu na srcu, povećava im se krvni pritisak, ne mogu da dišu. Sve to su bolesti duše koje se odražavaju na telu. Kada je duša uznemirena, to potresa i telo. Kada je telo nemirno, onda se i duša muči. Sve je međusobno povezano.

Kada si u stanju da shvatiš da ono što te brine nije toliko važno koliko ti se čini, onda prestaješ i da brineš. Jer zabrinutost osećaš kada misliš da ono što te muči predstavlja problem epohalnog značaja. Svaki dan čekaš i govoriš: „To će se obavezno dogoditi!“ Ako se to što očekuješ ne dogodi, razbolećeš se. Na primer, ti jako želiš da se prošetaš. To je jako lepo, ali ta šetnja ne predstavlja smisao tvog života. Okolnosti mogu tako da se urede da nećeš moći da biraš vreme za šetnju. Međutim, ako svu svoju dušu daš u tu šetnju i budeš pokušavao da po svaku cenu prošetaš, mučno ćeš preživljavati ako se to ne dogodi. A tako je jednostavno reći sebi: „Nisam uspeo, pa dobro, ništa strašno, sledeći put!“

Ako naša duša postane tako gibka da smo u stanju da spokojno, bez tvrdoglavosti menjamo svoje planove, svoje odluke, tada ćemo naučiti da šta god da se dogodi to prihvatamo spokojno govoreći: „Odlično, to mi je Gospod poslao! Želeo sam jedno ali mi je Bog dao drugo. Znači da je tako bilo ugodno Bogu!“

Mi najčešće želimo da sve dobijemo na silu, tvrdoglavi smo, uporni u svome i jako teško preživljavamo svaki gubitak. Obratio sam pažnju na to jednom prilikom kada sam želeo da kupim knjigu koja me je zanimala. Krenuo sam u knjižaru ali je tamo nisam našao. Onda sam otišao u drugu radnju ali je i tamo moje traganje ostalo bez rezultata. Vreme je prolazilo i knjižare su počele da se zatvaraju. Počeo sam da brinem, žurim da dobijem svoje i ipak kupim tu knjigu. Pošao sam u treću knjižaru ali ni tamo nije bilo knjige. Nervirao sam se, govorio sebi: „Moram odmah da odem u još jednu knjižaru, treba da požurim, neću uspeti, zatvoriće knjižaru!“ I u tom trenutku, kada sam skoro počeo da trčim ulicom, iznenada sam pomislio: „Hajde da zamislim da mi je pošlo za rukom, da sam na kraju kupio knjigu. Da li ću odmah početi da je čitam? Ne. Zašto je onda ne bih i kupio kasnije? Recimo, sutra.“ Tako sam se smirio.

Svima nama je potrebno da ne budemo tvrdoglavi, da ne budemo uporni u dostizanju svog cilja i tada se nećemo ni brinuti, nećemo patiti, već ćemo biti u stanju da spokojno kažemo: „Neka na svemu bude volja Božija! Gospod će sve urediti.“ Hajde da se učimo na primeru Svetitelja koji ne samo da nisu tugovali kada nisu dobijali ono što su želeli, već nisu ni tugovali kada bi nešto izgubili. To ih nije brinulo, nije uznemiravalo, oni su to primali sa mirom u srcu i sa zahvalnošću Bogu, a o gubitku su spokojno govorili: „Dobro je što mi je Bog dopustio da ovo izgubim!“

Međutim, ako ja sa osećanjem zabrinutosti sada krenem na Svetu Goru ja ću je nositi u sebi i tamo. Današnji svetogorski monasi su ljudi našeg vremena, nisu došli sa druge planete, još uvek nisu anđeli već ljudi. Međutim, stari Svetogorci koji su otišli iz spokojnog gradskog sveta da bi živeli još mirnijim životom na Svetoj Gori i sebe u potpunosti predali Bogu, kada bi kasnili na brod za Atos nisu se nervirali već su govorili:

 

– Ništa strašno! Sačekaću sledeći trajekt!

 

Da li znate kada je dolazio sledeći trajekt? Tek sledećeg dana. Jedan trajekt dnevno.

A mi, kada kasnimo na autobus, na tramvaj, ne stižemo na metro, mučimo se i tugujemo. Sedamo na sledeći autobus koji dolazi nakon deset minuta i nismo u stanju da se smirimo tokom celog puta. A oni su govorili: „Ništa strašno! Sačekaću sledeći trajekt!“ – i njihova lica su bila mirna. Monah se vraćao nazad u svoj manastir, skidao sa leđa ranac sa hranom i počinjao da se moli, zatim ponovo išao u baštu i počinjao da radi. Drugi ritam, drugi život.

– Da, oče, reći ćete mi vi, ali kada je to bilo! Mi danas nismo takvi. Danas stalno žurimo. Ako ne budemo žurili, udavićemo se u moru ovog sveta.

A ja vam kažem: kada je potrebno ti požuri, ali zatim budi spokojan. Nije stvar u tome da li da se spolja žuriš ili ne, glavno je da ne dopustiš da to jurcanje ne postane deo tvoje duše. Da, požuri kada je potrebno, kada ima mnogo posla. I u manastirima na Svetoj Gori kada dolaze zvanični gosti ili je neki praznik i očekuje se mnogo ljudi, monasi mnogo rade. Oni su u neprestanom pokretu, žure, stalno nešto rade, ali je međutim, njihova duša spokojna, ona se nigde ne žuri, stoji pred Gospodom. Oni se sve vreme mole: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“

To jest, moja duša je predana Hristu i ja sam miran. I sve ide dobro. Eto, tako treba da bude, o tome govori i Starac Pajsije. On je govorio da dok je živeo u manastiru Esfigmen on i još jedan brat su dobili poslušanje da nakon Svete Liturgije kuvaju kafu za goste. Drugi monah je bio uznemiren, brinuo se i odlazio iz hrama pre završne molitve „Molitvama Svetih Otaca naših…“[1] da bi stigao da skuva kafu jer je govorio sebi: „Drugačije neću uspeti!“

 

– Ja sam, govorio je Starac Pajsije, govorio sebi: smiri se, ostani da se pomoliš da se smiri tvoja duša a zatim ćeš ići da spremiš kafu. Bog sve zna, On zna šta ti je dato da radiš.

 

Starac je živeo sa svešću o neprestanom prisustvu Božijem u svom životu, sa shvatanjem da Bog sve zna i da uvek pomaže. Zato Starac Pajsije nije žurio. Liturgija se završavala, on je uzimao naforu i spokojno išao da kuva kafu.

 

– Znate šta sam primetio?, govorio je on, – monahu koji je pre mene izlazio iz hrama, ništa nije polazilo za rukom: žurio je, nervirao se, prosipao kafu, opekao se. Meni je nakon „Molitvama Svetih Otaca naših…“ sve polazilo za rukom, uspevao sam sve. Kako Bog sve dobro uređuje!

 

Kakav poučan primer! I mi smo dužni, dok još možemo, da ne žurimo, ne nerviramo se, da živimo u mirnom ritmu i tada ćemo uspevati da uradimo sve što je potrebno.

Potrebno je da tako uredimo život da se duša ne brine i da bude mirna. Duša monaha o kome je govorio Starac Pajsije bila je uznemirena i zato mu ništa nije polazilo za rukom. Međutim, čak i kada bi uspeo da izađe na kraj sa svojim zadatkom ali ne bi imao Božiji blagoslov, njegova duša svejedno ne bi bila u miru, već bi izlivala nemir. U tome je suština. Ne u pripremi kafe, već u našem unutrašnjem miru. Briga ne nestaje, već samo narasta kada izbegavaš Boga i ne veruješ Mu. Neki ljudi, na primer, izlaze iz hrama pre završetka Liturgije da bi uspeli da urade sve što su isplanirali za taj dan. To nije pravilno. Živeći istim životom sa Crkvom naučićeš da uspeš u svemu. Gospod će zadati ritam tvom životu i tada će se sve događati u svoje vreme i ti ćeš uspeti u svemu, osećati se spokojno i blagoslov Božiji će biti na svim tvojim delima.

Jednom prilikom sam pitao jednog čoveka:

 

– Kako ti savlađuješ osećanje zabrinutosti?

 

On mi je odgovorio.

 

– Meni se čini da je ono nepobedivo. Svi osećaju zabrinutost, to je neizbežno.

 

Rekao sam mu:

 

– To je tačno samo za osobe koje su sklone tome.

 

Zaista, postoje ljudi koji posebno snažno preživljavaju sve što se dešava oko njih i smatraju sebe odgovornim za to. Kod njih je veoma razvijeno osećanje krivice i jako im je teško da sačuvaju mir u duši. Šta god da se dogodi njih hvata panika, hteli oni to ili ne. Ovu osobenost svoje ličnosti osoba treba da zna jer će tada naučiti da upravlja zabrinutošću, kontrolisati je da ne bi mučila ni sebe ni druge.

Nažalost, danas smo dospeli do toga da ovo bolesno stanje doživljavamo kao nešto prirodno. Iako se, ako se samo zamislimo, razlika odmah primeti. Jedno je brinuti se kada očekujemo goste i zato sređujemo kuću, kuvamo, spremamo trpezu. U tom trenutku smo aktivni, žurimo, imamo pozitivnu napetost, životnu silu jer iskreno želimo da svi budu zadovoljni. Sasvim drugo stanje je gangrena zabrinutosti koja polako razjeda dušu. Ovo mučno stanje nesigurnosti koje čoveka čini bolesnim. Nasuprot osobi koja bez prestanka oseća stres zbog sopstvene krivice, stoji uravnotežena osoba, čovek koji sve čini spokojno, prirodno, živi bez panike, bez bolesnih briga, to jest, onako kako nam je zapovedio Hristos.

Setite se, u Delima Apostolskim se govori o tome da su Sveti apostoli Pavle i Sila noću u tamnici mirno spavali iako su ih sledećeg jutra vodili na sud. A sada zamislite: za nekoliko sati će ti suditi, tvoj život je pod znakom pitanja, a ti mirno spavaš! Neverovatno, reći ćete mi vi. Međutim, ovi veliki Svetitelji su bili u stanju da sačuvaju mir u duši i u potpunosti povere sebe blagoj volji Božijoj. Zar Tvorac može da ostavi Svoje stvorenje?

Međutim, ni tada praktično nije bilo ljudi koji su posedovali takav duševni mir. Po rečima Svetog Jovana Zlatoustog čak Sam Hristos nije mogao u to vreme da nađe čoveka koji se ne bi brinuo o budućnosti, da bi onda mogao da nam kaže – budite kao taj čovek! I onda su svi osećali nesigurnost, brinuli se šta će im doneti naredni dan. Nije bilo takvog čoveka. Hristos nije mogao apostolima da ukaže na njega sa rečima: „Pogledajte kako je on spokojan! I vi budite kao on“. Hristos je govoreći o prostoti i čistoti srca kao primer naveo decu. To jest, bilo Mu je lakše da pronađe one koji su čistog srca, nego one koji nisu brinuli. I tada, On obraća naš um, naše oči na prirodu, cveće, ptice nebeske: „Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih“ (Mt. 6:26).

Gospod se brine o nama jer smo mi Njegovo stvorenje, stvorenje Njegove ljubavi, Njegovog srca. A mi živimo kao da nemamo Boga, kao da nemamo Oca Nebeskog, kao da Hristos tobož ne postoji, kao da On nije pored svakog od nas. Mi svakog trena zaboravljamo na kletvu kojom nam se On zakleo. Gospod govori: može da dođe vreme da majka zaboravi na svoju decu, ali te Ja nikada neću zaboraviti, nikada te neću izdati, neću te ostaviti u vreme bolesti, na bolesničkoj postelji, u invalidskim kolicama, biću sa tobom u onome što te brine, u svim tvojim nevoljama, u siromaštvu i žalosti biću sa tobom, obećavam ti. On je to rekao na Krstu i potpisao Svojom krvlju. „Nema veće ljubavi od one koja je u Meni – žrtvujem svoj život radi svojih bližnjih. Ja vas toliko snažno volim da i to činim“, govori nam Gospod.

Dakle, tvoj život nije slučajnost, nisi prepušten na milost i nemilost sudbini, Bog pazi na tebe, štiti te i govori: „Dao sam ti život, pa zar ti neću dati sve što je neophodno za život i ostaviti te? Dao sam ti telo, zar se neću pobrinuti o njemu – o jelu, vodi, odeći, tvom domu, o onome što ti je neophodno, zar se Ja neću pobrinuti za tebe? Zašto sam ti onda dao telo? Zašto sam ti dao dušu? Zar sam te stavio na tu planetu da bih te mučio? Naravno da ne! Pogledaj na Golgotu, pogledaj na Moje lice, pogledaj u Moje oči da bi razumeo da te Ja volim! A ti se svo vreme nečega bojiš, stalno si uznemiren. Dao sam ti toliko dokaza Svoje ljubavi a ti si slep, tvoje oči ne vide ništa!“

Šta je to? Kako možemo da budemo takva čudovišna rana za Boga, vređamo Ga svojim postupcima, nanosimo Mu bol, da, bol, jer mi svojim životom kao da Mu neprestano govorimo: „Ja Tebi ne verujem! Ne verujem da Ti postojiš! Ne verujem da me Ti voliš! Ne verujem da ćeš mi Ti pomoći!“

Mislite da se ovo ne odnosi na vas? Vi ćete mi reći: „Ali, oče, kako tako? Mi idemo u hram, molimo se, slušamo crkveni radio, kako može biti da mi ne verujemo?“ A ja vam dajem odgovor: „Može“. Zato što teoretski mi verujemo da Bog postoji, nešto znamo i govorimo o tome, ali ne doživljavamo veru kao poverenje. Poveriti sebe znači dati celog sebe bez straha, u potpunosti.

Čovek koga su kao dete učili da pliva, seća se roditeljskih reči: „Ne brini se, opusti telo, držimo te, tu smo da ti pomognemo, diši mirno. Ako se budeš uplašio, uznemirio, potonućeš“. Tako i Gospod govori čoveku: „Opusti se, smiri se, prestani da strahuješ za sebe, poveri se Bogu i tada ćeš osetiti šta znači istinska vera, ne teoretska, već vera srca i iskustva“.

Pokušajte da sebe poverite Bogu i videćete da je Gospod blag, probajte i osetićete Njegovu dobrotu, milost i ljubav. Tada ćete razumeti ono o čemu je govorio Hristos dajući nam zapovest da ne brinemo o sutrašnjem danu, već da živimo današnjim: „Ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga“ (Mt. 6:34). To jest, dovoljno je i današnjih briga i problema, ne opterećujte se dodatno, živite danas, živite svaki minut tako da osetite da nas Bog voli, voli svakog od nas, bez izuzetka.

Ali… Ti ne veruješ da je svaki tren, svaki sekund On pored tebe? Tada napravi jedan pokret – stavi ruku na srce i oseti kako ono kuca. Šta to znači? To znači da i u trenutku dok ti sumnjaš u Njega, Gospod brine o tebi i zato tvoje srce kuca. Gospod te voli i svedoči o tome kucanjem tvog srca, tvojim disanjem, tvojim očima koje vide svet, ušima koje čuju, tvojim čulima koja mogu da primer sve darove Božije koji su nam dani u ovom svetu.

Treba da naučimo da živimo sa osećanjem Božijeg prisustva u svom životu – postepeno će ovo osećanje prognati bolesnu zabrinutost iz duše. Ako budemo uspeli da osetimo Božiju ljubav videćemo da će svi ostali problemi nestati. Smirićemo se, naša duša će se izbaviti od beskonačnog stresa, napetosti, teškoća koje zapravo stvarno i ne postoje. Mi smo ugušeni svojom logikom, svojim racionalizmom, oslanjamo se na svoje snage, intelekt, svoje sposobnosti, novac i poznanstva i jako malo verujemo Bogu. Dok nije kasno potrebno je da to izmenimo u sebi i oborivši glavu kažemo:

Gospode, uzmi moj život i učini sa njim šta želiš samo da osetim da me Ti usmeravaš, da me Ti držiš, da me Ti štitiš, da me Ti ljubiš, da se nalaziš pored mene! To mi je dovoljno!

 

Autor:  Arhimandrit Andrej Konanos

Preveo: Stanoje Stanković

Izvor: Pravoslavie.ru

 



[1] Završna molitva na Svetoj Liturgiji – prim.prev.

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.