Kako postati istinski slobodan i nezavisan

Kako postati istinski slobodan i nezavisan

Pravoslavni psiholog Mihail Hasminski u ovom tekstu u formi intervjua daje nam i pravoslavni , ali i psihološki pogled na to u čemu se zaista sastoji istinska čovekova sloboda i kako se do nje stiže.

Nasuprot uvreženom savremenom mišljenju da je čovek slobodan (najčešće se koristi termin „nezavisan“)  ukoliko ima dosta novca da tu nezavisnost „omogući“, ili ukoliko mu se može da greši bez posledica (ovozemljskih) , pravoslavno duhovno iskustvo i pravoslavna psihologija su jednoglasni – istinsku slobodu čovek može postići isključivo borbom sa svojim strastima koje ga porobljavaju. Gospod je čoveku dao slobodnu volju u vidu mogućnosti da ne greši. Čovek koji je u potpunosti porobljen strastima dolazi do takvog stadijuma porobljenosti da više ne može da se odupre grehu. Najslobodniji je onaj čovek koji je dostigao najviši stepen slobode  – slobode od strasti.

Urednik sajta  Ima nade

 

 

Istinska sloboda je sloboda od strasti

 

Ljudima je svojstveno stremljenje ka slobodi. Slobodi kao cilju samom po sebi. Slobodi kao dobru, kao načinu života. Svi smo prolazili kroz to pokušavajući da dostignemo slobodu. Međutim, za ceo svoj život nisam video ni jednog slobodnog čoveka. Koliko god to na prvi pogled izgledalo paradoksalno.

Hajde da pogledamo uobičajeni čovekov put.

U početku je dete, kao plod u stomaku, povezano sa svojom majkom pupčanom vrpcom i ne može biti slobodno. Od majke dobija kiseonik, hranljive materije i u potpunosti zavisi od nje. Kada je pupčana vrpca presečena, čovek opet nije slobodan jer počinje da zavisi od doktora, a zatim od majke. O kakvoj slobodi se tu može govoriti? Iako želiš da se oslobodiš pelena – uvijaju te. Iako želiš da pojedeš – odvajaju te od grudi. Sve odluke donosi – ne dete, već njegovo okruženje.

Dete raste. Trebalo bi da nastupi sloboda. Međutim, opet počinju ograničenja: „nemoj da vičeš“, „nemoj da radiš to i to“. Ponovo, sve njegove postupke određuju odrasli. Mama odlučuje šta ćeš jesti, kako će te kazniti, kada ćeš spavati ili prošetati. Ponovo nema slobode. Čovek misli: „Eto, kada porastem biću slobodan!“

Dolazi školski uzrast i čini se da bi se mogle donositi samostalne odluke. Međutim, ponovo nema slobode, jer čovek počinje da zavisi od učitelja, zahteva se veća pomoć u kući. I opet, ti ne donosiš odluke sam, nema slobode. „Dobro,“ misli dete, „još ću porasti“.

Sa odrastanjem dete opet ne dobija slobodu. U starijim razredima on dobija mnogo više ozbiljnijih obaveza, počinje da zavisi od drugova iz razreda. Čovek ulazi u društvo i sada već zavisi od njega. Čak i u većem stepenu u odnosu na roditelje, jer sa njima provodi manje vremena. Socijalni faktori određuju njegovo ponašanje.

Misao o slobodi ga ne napušta: „Eto, kada odrastem, počinje pravi život!“ Međutim, kroz nekoliko godina počinješ da zavisiš od druge sredine, to jest, od univerziteta. Misliš: „Dobro. Eto, doći će i 18 godina i niko mi neće naređivati!“. A sa 18 godina, na primer, dolazi ljubav i ti tada osećaš odgovornost pred drugim čovekom. Počinješ da zavisiš od njega. Opet ne odlučuješ sve sam u svom životu.

A kada se oženiš još manje odlučuješ. Sloboda je ograničena drugim obavezama. Neophodno je nekako izdržavati porodicu. Zavisiš od dece, od njihovih želja. Deca rastu, odgovornost se povećava, sloboda se smanjuje. Umesto da odeš na pivo sa drugovima, ideš kući jer te tamo čekaju žena i dete. Kada se pojave unuci, takođe ne možeš a da se ne brineš o njima, jer su tako slatki i toliko ih voliš. Zatim se razboliš i počinješ da zavisiš od lekara. I tako do kraja. Do poslednjeg uzdaha zavisiš od nekoga…

I javlja se pitanje: a gde je ona? Gde je sloboda? Da li je ona u principu moguća? O kakvoj slobodi onda ljudi maštaju? Jer svi znaju sve ovo. Kako je moguće maštati o nečemu što se očigledno neće ostvariti? Ne vidimo oko sebe ljude koji se smatraju slobodnim. I pitanje slobode, kao neke vrednosti u životu se neprestano postavlja, ali ne nailazi na osmišljavanje. Dobro je, naravno, biti slobodan. Zaista. U krajnjoj meri, tako su nam rekli. Ali mi ne vidimo takve ljude!

Šta predstavlja sloboda u uobičajenom shvatanju? To je odsustvo bilo kakvih ograničenja, koja mogu da utiču na naše postupke i određuju naše ponašanje. Živimo u društvenoj zajednici. Kod čoveka se tokom života ta zajednica menja, menja se intenzitet i karakter priroda? uticaja na nas. Međutim, mi želimo da se osetimo slobodnim od te zajednice. Ne možemo da se osetimo nezavisnim jer smo deo nje. Možemo maštati o slobodi i to će kod nas trajati do poslednjeg uzdaha.

 

– Ne samo da maštamo već i težimo slobodi. Mnogi odrasli ljudi pokušavaju da dobiju tu slobodu razvodeći se sa supružnikom. Neki adolescenti beže iz kuće kako bi stekli slobodu,.

 

– Da. Oni pokušavaju da dobiju tu slobodu, ali je na kraju nikada ne zadobijaju. Možeš se izbaviti i da ne zavisiš od žene. Međutim, pošto živiš u društvu, ne možeš da odeš van njega. Upražnjeno mesto mogu zauzeti drugovi, druga žena, pred kojom ćeš opet imati obaveze. I opet, nikakve slobode nema.

Naravno, možeš pobeći i od društva. Međutim i tada nećeš biti slobodan. Jer ćeš zavisiti od spoljašnjih uslova: vremena, od čvrstine građevine u kojoj živiš. Tvoja životna bezbednost će biti u opasnosti. Sama sloboda kada se shvata kao odsustvo ograničenja je potpuna iluzija. Nje jednostavno u principu nema Takva sloboda u principu jednostavno ne postoji.

 

– Ta predstava o slobodi koju ste naveli: to jest, kao odsustvo ograničenja, okvira, kao mogućnost da se deluje u saglasnosti sa sopstvenim željama – da li ste je i vi imali ranije, kao mladi?

 

– Jesam. Kao i svi ljudi.

 

– Da li se dogodilo nešto što je izmenilo vašu predstavu o slobodi ili se to dogodilo samo po sebi?

 

– Jednostavno u nekom određenom periodu života počinješ da analiziraš, gledaš oko sebe. I postepeno postaješ svestan da je sloboda nešto nedostižno.

Hajde da vidimo kako se sloboda tumači u rečnicima.

„Sloboda je čovekova sposobnost da deluje u saglasnosti sa svojim interesima i ciljevima, oslanjajući se na poznanje objektivne neophodnosti nužnosti. Ne postoji jednoznačno shvatanje i tumačenje slobode.“

Ako krenemo „od suprotnog“ – sloboda predstavlja suprotstavljenost suprotnost ropstvu. Kada činimo bilo šta u skladu sa voljom nekog drugog a protiv sopstvene volje, usled spoljašnjeg pritiska je – ropstvo. što je na volju nekom drugom, zbog spoljašnjeg pritiska, protiv sopstvene volje je – ropstvo.

Pogledajmo šta se događa sa ljudima. U realnosti sve se to lako ispravlja može povezati sa novcem. Malo toga činimo iz zadovoljstva, a ne radi novca. Takav rad, ne radi novca, predstavlja žrtvovanje svog vremena, interesa. Iako se ona to veoma ceni u društvu. Takvu žrtvu bismo u nekom stepenu mogli nazvati slobodom. Sličnu žrtvenost je u nekom stepenu moguće nazvati slobodom. Međutim, sada takva slična tendencija nije razvijena. U osnovi, mi radimo za novac. Ženimo se jer je to prihvaćeno poželjno?. Peremo čarape jer tako treba. Inače ništa ne bismo radili.

Osim toga, mi zavisimo od te predstave koju o nama formiraju drugi ljudi. Mi krajnje (veoma?) zavisimo od mišljenja ljudi i od sopstvenih ambicija? zahteva: uvek nam je malo vlasti, pohvala i novca. Sopstveni zahtevi ambicije? nas uvek bacaju u zavisnost od onoga ka čemu su usmereni ti zahtevi ambicije?. Počinjemo da činimo stvari koje, u suštini, ne želimo: ustajemo rano ujutro, pomažemo nekom u nečemu, zovemo nekog. Međutim, želimo da nas smatraju dobrim! I zato smo prinuđeni da pristanemo na neke žrtve. Umesto da se ujutro valjamo u krevetu, treba da ustanemo i da idemo negde, kako bi mišljenje o nama bilo dobro. Plus novac. Ali šta će nam taj novac? I eto, tu se uključuje naša umišljenost. Razmišljamo ovako: „Nisam sebe na smetlištu našao. Neka se ovi tupani voze u kantama. Ja zaslužujem više! I treba da posadim zadnjicu u auto sa svim udobnostima. Radiću mnogo, ustajaću rano, vraćaću se kasno. A zatim ću voziti taj auto, pokazivati ga svima i dokazati svima koliko vredim! …“

Ponekada vlast predstavlja veću zavisnost od novca. Neki smatraju: „Neka mi i plate manje. Neka i ne dolazim kući, neka budem na poslu dan i noć. Samo da dobijem još jednu zvezdu na epoleti, jer će to potvrditi moja prava jer ću tako ostvariti svoje ambicije. Dokazaću sebi da nisam neki žalosni jadni? činovnik, već pravi potpukovnik!“

I tako po čitavom spektru naših zavisnosti. Zavisnosti od mišljenja, socijalnog statusa, vlasti ograničavaju našu slobodu.

 

– Zavisnost od novca je najsnažniji primer. Da li je to glavna zavisnost?

 

– Na sadašnjoj etapi razvoja kulture to je osnovna zavisnost. Ali šta je u stvarnosti zapravo? novac?

 

– Isečeni zeleni papir?

 

– Da. Ako govorimo o funkcijama koje on ostvaruje može se reći da novac ostvaruje funkciju razmene materijalnih vrednosti. To znamo iz ekonomije. Jasno je da novac predstavlja neophodno sredstvo, koji je uvek postojao i koji će postojati do samog kraja. Zato je unekoliko otežano koristiti ga u vidu zlatnika (to smo već prošli). Međutim, treba da postoji neko univerzalno i udobno zgodno sredstvo razmene.

Pitanje nije međutim čak ni u samom novcu, bilo da se radi o zlatnicima ili raznobojnim sečenim papirima. Govorim o motivu njihovog sakupljanja. Tu se pokazuje sledeća zakonomernost: ljudi zarađuju i sakupljaju novac (jer novac takođe predstavlja ekvivalent utrošene energije) ETO PROSTO TAKO. Traćimo ceo svoj život u bezumnom trku, lišavajući se dobrovoljno slobode u zamenu za zarađeni novac.

Mi možemo tokom radnog vremena raditi nešto rukovodeći se sopstvenim interesima. Međutim, naši interesi se obično razilaze sa interesima organizacije u kojoj radimo. Naše ugađanje sopstvenim interesima najverovatnije neće trajati dugo. Možda će nam kroz nedelju-dve ta naša aktivnost dosaditi. Ili će se produžiti do prve opomene od strane pretpostavljenog. Nakon toga nam se naš interesantni posao više neće činiti tako zanimljivim. Delimično i zato što naša dela protivreče mišljenju koje formiramo imamo o sebi, a takođe i mišljenju i odnosu drugih ljudi prema nama. A od ovog poslednjeg smo veoma zavisni!

Ako se ovakav slučaj i dogodi, treba da odlučimo šta nam je važnije. Podržati sopstveno mišljenje o sebi, opsovati pretpostavljenog i lišiti se novca. Ili se smiriti i zarađivati novac. To jest, odlučiti koja zavisnost je dominantna. I pritom, mi i dalje sebe smatramo slobodnim! Eto kakav se zanimljiv paradoks dobija.

Ispada da jednu zavisnost menjamo drugom.

Najstrašnije je što se u zavisnosti od vlasti i novca nalazi svaki čovek. Neki očajnički žele da steknu slobodu i višu o tome na svakom mestu i na sav glas o tome pričaju svuda. Međutim, ako želiš slobodu – onda molim lepo, oslobodi se od glavne zavisnosti – od novca. Podeli novac, ogrni se u kožuh i idi u šumu.

 

– Hajde da kažemo da npr. pankeri imaju svoju, a skinhedi svoju slobodu. Ovi poslednji pokušavaju da svet koji ih okružuje učine slobodnim od „crnih“ koji, kako se njima čini, zaslužuju istrebljenje.

 

– Šta znači to da „svi imaju svoje slobode“? Sloboda je – jedna! Ona ne može biti kod nekog ovakva, a kod drugog sasvim drugačija. Ja hoću ovakvu, a ne želim onakvu. Sloboda nije sir u izlogu. Ako želim kupiću sir od jednog proizvođača, a ako hoću – mogu i od nekog drugog. Sloboda je mogućnost da postupaš onako kako želiš. Ako si prinuđen da ideš protiv svoje volje, tupo zarađujući novac (ne samo raditi radi zadovoljstva ili radi promene raznovrsnosti tokom određenog perioda vremena, već raditi regularno i neprestano: iz dana u dan, iz godine u godinu baveći se određenim poslom) ti nisi slobodan! Ti se baviš zarađivanjem novca. Bez sumnje, zavisan si. Zavisan si od zarađivanja novca.

Ovo možda i nije tako loše. Jer, ako ne zavisiš od novca – zavisićeš od ljudi koji će ti koricu hleba baciti ili ne. Osloboditi se toga nije moguće. Sloboda je nemoguća. Ako ne zavisiš od pretpostavljenog, znači zavisićeš od prolaznika, koji će još i razmisliti, da li će ti baciti novčić ili ne.

A šta dalje radimo sa tim novcem? Ovo je važan momenat! Gubimo snagu, zdravlje, svoju energiju, odričemo se nečega da bismo zaradili novac, složili ga na gomilu i stavili na policu. To jest, ta akumulirana energija nam ništa ne pruža. Nije bitno da li ćete novac odneti u banku ili ostaviti kući i staviti na policu. Smatramo da, tobož, ulažemo novac u nešto sigurno, u našu budućnost. Ako trezveno razmislimo, shvatamo da te budućnosti možda i neće biti. U čemu je logika? Kakve logike ima u tome? Čak ako i doživimo sutrašnjicu, sa novcem može da se dogodi nešto: obezvređivanje, devalvacija, inflacija. Nekoliko puta smo već prolazili kroz to.

U to isto vreme, potpuno ozbiljno smatramo da je novac sloboda. Ako neko reši ovaj paradoks, biću mu veoma zahvalan.

Najstrašnije je kada stavimo novac u banku za budućnost i sakupljamo ka, recimo do sume od sto hiljada dolara. Pritom mislimo da ćemo, kada sakupimo toliko novca, postati slobodni. I eto, kada sakupimo poslednji deo i formiramo tu sumu, tada ne samo da ne postajemo slobodni, već još više zavisimo, zavisimo od novca. Sada smo primorani da razmišljamo o tome kako da taj novac ne propadne, da nas banka ne prevari. To jest, počinjemo da razmišljamo kako da se obezbedimo da ne izgubimo taj novac. Situacija je sledeća: novac zaista postoji. On treba da pruži slobodu. Međutim, dobija se sasvim suprotna situacija.

Uzgred, bogati ljudi su oni koji su najmanje slobodni. Oni su prinuđeni da neprestano misle o novcu. Prinuđeni su da žrtvuju svoje vreme, zdravlje, porodicu, odnose sa decom, prijateljima. Postoji izreka: „Ako želiš da stvoriš neprijatelja, pozajmi mu novac“. Tako deluje ekvivalent našeg truda kojeg smatramo za simbol slobode. U kome želimo da vidimo simbol slobode.

Ali, da dodamo, jedna nesloboda može da pređe u drugu. Evo primera – Hodorkovski, čovek koji je imao jako puno novca. On nije bio slobodan od novca i od sopstvenih težnji, te je hteo da pretvori svoja sredstva u vlast. I pretvorio je. On sada zaista više nije slobodan. Sada već zaista nije sloboda. Ali se zato oslobodio novca. Čovek je jednu slobodnu zamenio drugom. A zapravo je možda maštao da zaradi određenu sumu novca kako bi postao slobodan…

Sloboda od vlasti je drugi primer. Uopšte, novac i vlast idu zajedno. Jedno se pretvara u drugo. Koju slobodu ima Predsednik? Svaki njegov korak je odredio šef obezbeđenja. Svaki korak! Čovek ne samo da nema lični život, on ne može ni da živi istinskim ispunjenim životom. U velikoj meri on ne pripada sebi.

Što si na višoj poziciji, veća je odgovornost. Što više odgovornosti, to više čovek treba da žrtvuje svoje interese radi interesa potčinjenih. Ako se govori o prosečnom odgovornom rukovodiocu. Gde je tu sloboda?

Uzgred, čovek koji zarađuje novac, vremenom je prinuđen da još više brine – kako da uloži taj novac, kako da ga ne izgubi, itd. To jest, sa povećanjem vlasti, raste i odgovornost, raste i trošenje energije na podršku za održavanje takvog stanja na nekom stabilnom nivou.

U Pravoslavlju novac, vlast i sve ono za šta menjamo trampimo svoju slobodu jesu sinonimi za reč „strast“. Strast dobijanja visokog položaja, zarade dodatnih 100 hiljada dolara. Pritom, kada pitaš za šta je potreban toliki novac, dobijaš odgovor:

 

„Da bih kupio novi stan!“

„Šta će ti novi stan?“

„Da bi mi bilo udobno tamo.“

 

Zašto da otaljavaš ceo život, poput robijaša, samo da bi u starosti živeo u luksuznom stanu? Da li je to razumno ulaganje?…

Sve što se sada događa u vezi sa novcem, podgreva sa od strane medija propagandom potrošnje. Na radiju se može čuti nešto poput: „Novac se ne oseća ne širi miris!“. To jest, nije važno kakav je novac u pitanju i na koji način je zarađen.

Ljudi na taj način postaju robovi ili novca ili stvari. I to je pravo ropstvo. Ono odgovara samo onima koji proizvode stvari i koji se nalaze na vrhu vlasti. Ako su ranije robovima navlačili lance da ne bi mogli pobeći, sada se to čini jednostavnije – uz pomoć novca i računa. Uz njihovu pomoć Putem njih vam govore: „Svejedno ćeš doći gospodaru! I igraćeš po našim pravilima!“

Ako nemaš novi frižider – ti si poslednji gubitnik. Pa, svi ga imaju! Tu misao ubacuju uz pomoć reklame, koja ima za cilj upravo to. Ti si glup, ako još nisi kupio taj proizvod.

Mnogi ljudi nasedaju na tu reklamu i počinju da kupuju reklamirane proizvode. Iz ugla proizvođača čovek koji ne kupuje njihove proizvode nije vredan. On je suvišan. Svima pokušavaju da prodaju čaj za mršavljenje, tehniku (da bi potrošač neprestano kupovao nove modele i „upgraid“-ovao tj. nadograđivao). Čovek postaje pravi rob jer zavisi od reklame. Reklama formira njegov način mišljenja.

 

– Istina, postoji i mišljenje ljudi koji nas okružuju.

 

–   Da. Mišljenje o tome da je novac neophodan se takođe nameće spolja. I prihvata se bez ikakvog kritičkog pogleda. Uz pomoć tih „trojanaca“ ubačenih u čovekov mozak, čovekom se lako upravlja (kao kompjuter koji je pun virusa). To jest, nisu nam potrebni nikakvi lanci. Čovekom se i ovako može manipulisati. On će igrati po propisanim pravilima, postaće mali šraf u mašini. I upravo preko strasnih stvari drže ljude: putem gomilanja, preko osećanja sopstvenog značaja. Preko ljudskih slabosti koje su u čoveku. Svaka religija ove slabosti naziva „strastima“. Kakvu slobodu još želite nalazeći se u (takvoj) tamnici (to jest, nalazeći se u zavisnosti od novca, od manipulacija, od okolnosti, od svojih strasti). Neki misle: „Eto kako sam slobodan i pametan, gledam na vas glupane koji sedite u tamnici.“

Ti si pametan? Pa, sediš u istoj takvoj tamnici, samo u susednoj ćeliji.

Ako nam je malo duhovnog ropstva u vidu strasti, imamo mi još jedan moćni mehanizam – kreditiranje.

Govoreći o kreditima, može se navesti analogija sa pecarošem. Čovek radi svakog dana a vikendima odlazi na pecanje. Sedi na obali i razmišlja: „Vidi kako je riba glupa, hvata se na udicu“. Iako se taj isti čovek peca na istu takvu udicu. Njemu ovde i sada (istog trenutka!) predlažu da kupi neku stvar. Ovde i sada! I nije važno što će čovek kasnije 10 puta više platiti, isplaćujući kamate. Ali, on želi da dobije stvar sada. On ne misli o budućnosti. Tim više što mu govore: „Što si ti nešto posebno? Na Zapadu svi tako žive!“ U današnje vreme se na ljude koji ne žive u kreditima i inače gleda sa podozrenjem. Govore nam: „Hajde, uzimaj! Uzimaj, dok još daju kredit!“

I čovek guta tu udicu. Potom se nađe u ropstvu i nikuda više ne može da ode. A zašto? Zato što želimo da živimo „ovde i sada“.

Ova stremljenja se hrane reklamama. Gotovine ima jako puno. Novac mora da se okreće. U ozbiljne naučne proizvode nema smisla ulagati novac, dok ima budala na ovom svetu pošto na ovom svetu žive budale. Bolje da gomilaju dugove, uzimaju robu na kredit i da plaćaju kamate. I bogati nigde ne treba da sakupljaju novac, sa kreditiranjem se sve pojednostavljuje. Pre deset godina nisu postojali toliki krediti. Ljudi su tada nakupljeni novac stavljali u banku ili pod dušek. A sada taj novac pokušavaju da izvuku od njih. Kada bi postojala želja, bilo bi veoma jednostavno shvatiti ovaj mehanizam…

Kada misliš o svemu tome, postaje veoma komično gledati „pametne“ pecaroše. Pritom oni sebe smatraju slobodnim ljudima! Uvereni su: „Sam biram šta želim! Sam! Sam dobrovoljno plaćam? Da! Znači da sam slobodan!“ A niko ti zapravo ne kaže da si – rob.

Pa šta je onda sloboda? U Evanđelju stoje sledeće reči: „Poznajte istinu i istina će vas osloboditi“. U svetlosti svega što smo govorili, ovo zvuči prilično čudno. Reklo bi se da znamo mnoštvo primera slobodnih ljudi. A zapravo njih je malo, u pitanju su bukvalno pojedinci.

Zapravo, slobodni ljudi su ljudi koji se nalaze u unutrašnjoj harmoniji sa samima sobom, koji zavise samo od Boga. Nisu bili zavisni od novca i od nekakvih strasti. Skoro da ih nije mučila savest. Živeli su u skladu sa sobom.

Zamislimo sledeću situaciju. Nekom pravoslavnom monahu – starcu prilazi kupac i govori: „Hajde, oče, zaigraj k`o mečka par puta, pa ću ti za to dati džak para. Starac bi se zaprepastio i rekao: „Gospode pomiluj! Šta si to, mili moj, smislio? Jesi li bolestan? Šta će mi novac? Duša mi je važnija!“

Tom istom starcu se može predložiti vlast – da postane iguman ili episkop. On će se i toga odreći. Nisu mu potrebne sve te sitnice, jer one ograničavaju slobodu. Njemu ništa nije potrebno. Eto šta je unutrašnja sloboda. Nema nikakvih privezanosti, nema strasti.

Može se prigovoriti: nema slobode od Boga. Međutim, možemo odgovoriti da postoji ljubeći Otac, koji sve daje sinu. A sin iz uvažavanja prema Ocu čini sve za Oca, i to na potpuno dobrovoljnoj bazi. To nimalo ne protivreči njegovim željama i interesima. Čovek u takvom slučaju ima potpunu slobodu. On ne zavisi od spoljašnjih faktora, ne zavisi od oca. Sve što otac želi, sin čini dobrovoljno. To i jeste momenat potpune slobode.

Ako se dotaknemo budizma, i tu se pod slobodom smatra stanje kada si slobodan od privezanosti. To jest, ne možeš spokojno da odeš na nebo, ako na zemlji imaš još neku privezanost. U tom slučaju ostavljaš na zemlji taj deo sebe. O ovome se govori i u islamu. Uopšte, sve religije govore o tome da čovek ne može biti slobodan ako je privezan za bilo šta na zemlji. Međutim, ipak je teško govoriti o odsustvu privezanosti – u svakom slučaju se vezuješ za ljude, činiš dobro. Mi ovde govorimo o privezanosti za stvari: sujeti, slavi, nekim ispraznim bogatstvima koja ne idu na korist tvoje duše. Tvoja duša će napustiti ovu zemlju i neće poneti ništa sa sobom.

Pravoslavni svetitelji ovo nisu samo pretpostavljali. Oni su imali stvarno iskustvo. Iskustvo posmatranja sujete celog sveta. Car Solomon, najbogatiji čovek svog vremena nazvao je život „sujetom nad sujetama“. Šta sve nije imao! Novac? Gomilu! Vlast? Neograničenu! Ljubavnice? Ceo harem! I po celom svetu se govorilo o njegovoj mudrosti. I eto, nije neki siromah već je najveći car rekao da ne postoji ništa zemaljsko vredno naših napora. Osim ljubavi. To jest, važni su ljudski odnosi, važno je postojanje želje da se daje od sebe. Ljubav, žrtva za drugog. Eto, to je najviši stepen slobode – kada dajem nešto, a meni zauzvrat ništa ne treba. Primi li čovek moj dar ili ga ne primi i pljune me – u principu nije ni važno. Slobodan sam od bilo koje tvoje odluke: dao sam, poklonio sam, a ti imaš slobodu da uzmeš ili ne. Kažu da je Bog beskonačna ljubav. Ponajviše zbog toga što želi da daruje. To je najviši stepen slobode!

Ranije su ljudi živeli slobodni od vremena, vremenskih nepogoda, od strasti. Sada je malo takvih ljudi. Uzgred, video sam tako slobodne ljude pred njihovu smrt. Ne često, ali sam imao prilike. Stanje kada čovek shvata da će umreti. Smirio se, završio je sva dela na zemlji i postao potpuno slobodan. U miru je sa celim svetom. I sa nebom. I eto takav spokoj sam video kod pacijenta sa malignom bolešću, takvu uverenost, takvu harmoniju u duši bez obzira na njegovu bolest. To je prosto potresno gledati…

I u ratu su slični slučajevi mogući. Kada se ljudi nalaze pod paljbom. Onda kada prihvataju tu neizbežnost smrti, tada doživljavaju najveću slobodu. Nisu privezani ni za šta.

Ali takvoj slobodi niko ne stremi. Mi živimo u skladu sa efemernim shvatanjem slobode.

Čak su i ti isti tajkuni zavisni. Oni su stvarno neslobodni, jer se nalaze u borbi sa konkurencijom. Ne mogu da dopuste da njihova proizvodnja stane i da ih konkurencija pretekne. Zato su prinuđeni da modernizuju proizvodnju, da proizvode nove proizvode sa boljim osobinama ili da predlažu klijentima nove usluge.

 

– Da li vi stremite ka tom stanju o kome govorite?

 

– Stremim, ali mislim da još nisam spreman da osetim takvo stanje. Za to je neophodna zrelost. Za to je neophodno sprovesti ogroman rad na sebi. Nije važno koliko će to vremena uzeti. Važan je napor. Traži se kolosalni trud i želja da se u potpunosti promenite.

Odreći se svega uopšte nije lako. Koji će se čovek, na primer, dobrovoljno odreći vlasti? Ljudi naravno daju otkaz, otpuštaju ih. Međutim, to je praćeno stresom, unutrašnjom krizom. Mi poniženje doživljavamo uvek kao loše. Ljudi koji nad nama imaju vlast (nije važno, pritom, kakva je vlast u pitanju: preko novca ili vlast nad umovima) ne mogu da je se odreknu. Upravo suprotno, oni pokušavaju na sve načine da nas privežu i koriste sva sredstva za to.

Naravno, ranije su robovlasnici isto tako postupali sa robovima. Oni su smišljali mehanizme potčinjavanja. Niko ranije po sopstvenoj inicijativi – osim, naravno, ukoliko to nije bilo pokrenuto nekim duhovnim motivima – nije puštao ljude na slobodu. Sada se isto tako stvaraju precizni mehanizmi porobljavanja ljudi. Najbolji je privezivanje ljudi za novac, to jest sugerisati da je novac najneophodnija stvar. Na taj način je moguće putem novca uticati na život ljudi, na njihove želje i postupke.

 

 

Autor: Mihail Hasminski, psiholog, psihoonkolog

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: Realisti.ru

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*