Kako pobediti prisilne misli?

Kako pobediti prisilne misli?

Prvi deo ovog teksta možete pročitati na ovom linku.

Kako onda u saglasnosti sa tim istinitim shvatanjem, pobediti prisilne misli?

Prvi koraci su sledeći:

1. Prihvatite postojanje prisilnih misli i neophodnost izbavljenja od njih!

Prihvatite da te misli nisu Vaše, da su one posledica spoljašnjih napada drugih bića na Vas. Sve dok budete smatrali prisilne misli svojima, nećete moći da uradite ništa da im se suprotstavite i da preduzmete mere za njihovu neutralizaciju. Nemoguće je neutralisati sebe samoga!

Donesite čvrstu odluku da se izbavite iz tog ropstva, kako biste dalje mogli da gradite život bez tih virusa.

2. Preuzmite odgovornost za sebe

Želim da napomenem da kada mi primamo prisilne misli od spolja, i kada vršimo pod njihovim uticajem određene postupke, upravo mi tada i snosimo odgovornost za te postupke i posledice tih postupaka. Prebaciti odgovornost na prisilne misli je nemoguće, zato što smo ih mi prihvatili i delovali u skladu sa njima. Nisu misli delovale, već mi sami.

Pojasniću primerom; ako rukovodiocem pokušava da manipuliše njegov pomoćnik, onda u slučaju ako mu to pođe za rukom i rukovodilac donese pogrešnu odluku zbog toga, odgovornost će snositi upravo rukovodilac, a ne pomoćnik.

3. Preusmerite pažnju!

Bolje je preusmeriti pažnju na druge stvari koje pomažu da se efikasno izborite sa tim  nametljivim mislima. Pažnju možete preusmeriti na pomoć ljudima, stvaralačku delatnost, društvenu delatnost, na rad u domaćinstvu. Naši preci su smatrali da je za odagnavanje prisilnih misli vrlo efikasno baviti se korisnim fizičkim radom.

4. Nemojte se baviti negativnim autosugestijama ponavljajući u sebi te misli!

Svima je dobro poznata moć autosugestije. Autosugestija ponekada može pomoći u veoma teškim slučajevima. Njome se mogu smanjiti bolovi, lečiti psihosomatska oboljenja, značajno poboljšati psihološko stanje. Zahvaljujući jednostavnosti korišćenja koristi se u psihoterapiji još od davnina.

Nažalost, često se može videti autosugestija ali sa negativnim mislima. Čovek, koji je upao u kriznu situaciju, u sebi i naglas neprestano nesvesno izgovara tvrdnje koje ne samo da mu ne pomažu da izađe iz krize, već i pogoršavaju stanje. Na primer, čovek se neprestano žali poznanicima ili govori sam sebi:

– Mene niko ne voli;

– Ništa ne uspevam;

– Moj položaj je bezizlazan;

Na taj način, uključuje se mehanizam autosugestije koji zaista dovodi čoveka do određenih osećanja bespomoćnosti, teskobe, očajanja, oboljenja, psihičkog rastrojstva.

Ono što se tada dešava je , ako što češće čovek ponavlja te negativne tvrdnje, one negativnije utiču na misli, osećanja, emocije, fantazije tog čoveka. Ne treba te tvrdnje beskrajno ponavljati, jer time ne samo da nećete pomoći sebi već ćete sebe i gurnuti sve dublje u «krizno blato».

Šta činiti?

Ako hvatate sebe da često ponavljate ove misli, učinite sledeće:

Izmenite tvrdnju u direktno suprotnu i često je ponavljajte po mnogo puta. Na primer, ako stalno mislite i govorite da se život završio razvodom, onda 100 puta pažljivo i jasno izgovorite da se život nastavlja, i da će svakim danom biti sve bolje i bolje. Bolje je ponoviti nekoliko puta tako u toku dana. I Vi ćete realno osetiti dejstvo i to veoma brzo. Pri sastavljanju pozitivnih tvrdnji izbegavajte rečcu „ne“. Primer: „Neću u budućnosti biti usamljena“, već je pravilno: „Ja ću u budućnosti ipak biti sa voljenim čovekom“. Veoma je važno da pravilno sastavite tu tvrdnju. Obratite pažnju na to. To je važno. Nemojte sastavljati tvrdnje za ono što nije dostižno, niti etično. Takođe, ne treba sačinjavati i koristiti one misli koje podižu gordost.

5. Pokušajte da u sebi pronađete skrivenu dobit iz stanja u kome se nalazite – a potom se odreknite tih dobiti!

Kako god to bilo paradoksalno, čovek, koji se stalno podvrgava napadima teških, iscrpljujućih prisilnih misli, iz tog dešavanja ipak izvlači određenu skrivenu dobit. Najčešće čovek nije u stanju niti želi da prizna sebi da iz takve situacije izvlači dobit, jer sama misao o postojanju neke dobiti od one situacije od koje strada – deluje gotovo bogohulno. U psihologiji takva pojava zove „sekundarna dobit“. U ovom slučaju sekundarna dobit je – usputna korist koju izvlačimo iz te situacije mučenja i stradanja, a koja prevazilazi korist koju bismo imali kada bismo problem rešili. Sve potencijalne koristi  koje dobija čovek od sopstvenih stradanja, nemoguće je nabrojati. Evo nekih koje se najčešće susreću.

a. „Nikakve radosti u daljem životu neće biti. Istinski život se završio i sada postoji samo preživljavanje.“

Prednost: ne treba misliti o tome kako izaći iz situacije (život se završio), ne treba posebno mnogo razmišljati, ne treba se ni truditi. Pojavljuje se samosažaljenje, a sve naše pogrešne postupke opravdavamo time što se nalazimo u navodno jako teškoj situaciji. Dobijamo saosećanje od ljudi koji nas okružuju , dobijamo od njih pažnju.

b. „Bolje je ne živeti uopšte nego na taj način. Ne vidim smisla u takvom životu. Ne vidim nikakav smisao i nadu.“

Ako postoji nada onda bi trebalo činiti korake. Ali to ne želimo da uradimo. Zato je najjednostavnije pomiriti se sa tom mišlju, i ništa ne pokušavati. Sedi i sažaljevaj se, prihvatajući ulogu žrtve.

v. „Mene niko ne voli“ ili „Ja samo smetam drugima“.

Prednost: ovo je izuzetno dobar povod da se sažaljevate, da ne tražite pomoć od ljudi. I opet pasivno plivati nizvodno, ne menjajući sebe.

Kada istražujemo te prednosti (sekundarnu dobit) ono što saznajemo je često veoma neprijatno, jer tada naša slika sebi se menja, više nije onakva kakvom mi ŽELIMO da vidimo sebe. Taj proces je veoma bolan, međutim ako „sekundarna dobit“ bude pronađena i osvešćena, Vi ćete uspeti da nađete druge načine da dobijete to što želita, a takođe i da iskorenite tu sekundarnu dobit, kao i da nađete uspešno rešenje sopstvene teške situacije.

Još jednom želim da primetim, da su sve sekundarne „prednosti“ skrivene od svesti. One nisu u vašem «vidnom polju». Shvatanje i njihovo otkrivanje moguće je samo objektivnom analizom svojih postupaka, misli i želja.

6. Prestanite da smatrate prisilne misli svojim!

Obratite pažnju na protivrečnost između Vaših interesa, Vaše logike i onih misli koje pokušavaju da ovladaju Vama! Procenite njihovu paradoksalnost, neumesnost, logičku neosnovanost. Procenite posledice i neprijatnost postupaka do kojih može dovesti sledovanje tim mislima. Porazmislite o tome. Pomislite, ne vidite li u tim mislima direktnu nesaglasnost sa onim što Vam pokazuje Vaša svest. Zaista možete pronaći mnoštvo nesaglasnosti između prisilnih misli i svoje svesti. Priznajte da te misli nisu Vaše, da su one posledica napada na Vas od strane drugih bića spolja. Sve dok budete smatrali prisilne misli svojima, nećete moći da im suprotstavite ništa i nećete preduzeti mere za njihovu neutralizaciju.

Nemoguće je neutralisati sebe samoga!

7. Ne pokušavajte da pobedite prisilne misli uz pomoć sporenja sa njima!

Prisilne misli imaju jednu osobinu: što im se više suprotstavljaš, one te sa većom snagom napadaju.

U psihologiji je opisan fenomen „Belog majmuna“, koji dokazuje teškoću borbe sa spoljašnjim uticajem unutar svesti. Suština fenomena je ovakva: kada jedan čovek govori drugom „nemoj misliti o belom majmunu“, upravo o belom majmunu će on i početi da misli. Aktivna borba sa prisilnim mislima dovodi do takvog istog rezultata. Što više sebi govoriš da ćeš se izboriti, tim manje to uspevaš.

Shvatite da se sa tim stanjem ne možete izboriti snagom volje. Ne možete se suprotstaviti tom napadu kao da ste na ravnoj nozi sa njim. Tu situaciju je moguće porediti sa situacijom kada veoma pijan čovek prilazi fizički slabijim prolaznicima. Što više na njega obraćaju pažnju, što ga više pozivaju da se urazumi, i mole ga da im ne dosađuje, on to sve više čini, pa čak počinje da se agresivno ponaša. Kako je bolje da u tom slučaju postupa slabiji? Da prođe pored, ne obraćajući pažnju. U našem slučaju ne treba stupati sa tim mislima u borbu, već jednostavno preusmeriti svoju pažnju sa njih na nešto drugo (prijatnije). Čim preusmerimo pažnju i ignorišemo prisilne misli, one na neko vreme gube svoju silu. Što češće ih odmah nakon njihovog pojavljivanja ignorišemo, one nam manje dosađuju.

Evo šta o tome govore Sveti Oci:

„Navikli ste da razgovarate sami sa sobom i mislite da ćete nadgovoriti pomisli, ali se one odbacuju Isusovom molitvom i tišinom u mislima svojim“ (Sv. Antonije Optinski).

„Gomila iskušavajućih pomisli postaće nekontrolisana ako im dozvolite da makar malo ostanu u duši, a posebno ako uđete sa njima još i u raspravu. Ali ako ih odmah odbacite snažnim naporom volje, odbacivanjem njih i obraćanjem Bogu, one će se istog treba udaljiti i ostaviti atmosferu duše čistom“ (Sv. Teofan Zatvornik).

„Pomisao je nalik lopovu koji ti prilazi –  i ti mu otvaraš svoja vrata, uvodiš u dom, počinješ razgovor sa njim, a zatim te on pokrade. Zar je moguće razgovarati sa neprijateljem? Sa njim ne samo da treba izbegavati razgovor, već i vrata treba snažno zatvariti da ne bi ušao“ (Starac Pajsije Svetogorac).

8. Najsnažnije oružje protiv prisilnih misli je – molitva.

Duhovno objašnjenje pomoći molitve u ovom problemu veoma je jednostavno. Bog je jači od satane i naše molitveno obraćanje Njemu za pomoć progoni zle duhove koji nam „pevuše“ na uvo svoje lažljive istovetne pesmice. U to može da se uveri svako i to veoma brzo. Za to uopšte ne treba da budeš monah.

U životnom trenutku teškom,

Kad se u srcu stiska žal,

Jednu molitvu čudnu,

Izgovaram ja naglas.

Postoji sila blagodatna,

U saglasju reči živih,

I diše neshvatljiva,

Sveta lepota u njima.

Sa duše, kao breme spada,

Sumnja daleko,

I veruješ i plačeš,

I tako je lako, lako…

(Mihail Ljermontov)

Kao i sa svakim dobrim delom, molitvom je neophodno baviti se sa rasuđivanjem i trudom.

Ne treba pokušavati da nadgovorimo prisilne misli. Evo šta o tome govore sveti oci:

Evo šta o tome govore Sveti Oci:

„Navikli ste da razgovarate sami sa sobom i mislite da ćete nadgovoriti pomisli, ali se one odbacuju Isusovom molitvom i tišinom u mislima svojim“ (Sv. Antonije Optinski).

„Gomila iskušavajućih pomisli postaće nekontrolisana ako im dozvolite da makar malo ostanu u duši, a posebno ako uđete sa njima još i u raspravu. Ali ako ih odmah odbacite snažnim naporom volje, odbacivanjem njih i obraćanjem Bogu, one će se istog treba udaljiti i ostaviti atmosferu duše čistom“ (Sv. Teofan Zatvornik).

Treba osmotriti neprijatelja, ono što nam on ubacuje, i usmeriti oružje molitve prema njemu. To jest, reči molitve moraju biti usmerene nasuprot prisilnim mislima koje nam se ubacuju.

„Postavite sebi za pravilo da se svaki put, kako se približava nesreća, to jest, neprijateljski napad u vidu loše pomisli ili osećanja, da vam ne bude dovoljno samo da ih odbacite i da se sa njima ne saglasite, već da prisajedinite tome i molitvu sve dok ne nastanu suprotne misli i osećanja“, govori Sveti Teofan.

Naprimer, ako je suština prisilnih misli – ropot, gordost, odsustvo želje da se prihvate okolnosti u kojima smo se našli, onda suština molitva treba da bude smirenje: „Neka bude Volja Božija!“

Ako je suština prisilnih misli – uninije, očajanje (a to je neizbežna posledica gordosti i roptanja) tu pomaže zahvalna molitva: „Slava Bogu za sve!“

Ako nas muči sećanje u vezi sa nekim čovekom, jednostavno se pomolimo za njega: „Gospode blagoslovi ga!“ Zašto nam ta molitva pomaže? Zato što će od vaše molitve za njega taj čovek imati korist a kako zli duhovi ne žele dobro nikome videvši da se od njihovog delanja rađa dobro, oni će prestati da vas muče sećanjima u vezi sa tim čovekom. Jedna žena koja se koristila ovim savetom, govorila je da joj je molitva veoma pomogla i da je ona bukvalno izbliza osetila nemoć i dosadu zlih duhova koji su je savladavali ranije.

Naravno, mogu nas napadati istovremeno više različitih pomisli (nema ničeg bržeg od misli) zato se mogu povezivati i reči od više različitih molitava: „Gospode, pomiluj tog čoveka! Slava Tebi za sve!“

Neophodno je moliti se bez prekida, do pobede, sve dok nadolaženje tih pomisli ne prestane i dok u duši ne zavlada spokoj i radost.

9. Tajne Crkve

Još jedno sredstvo za izbavljanje od tih bića jesu Tajne Crkve. Pre svega, to je naravno ispovest. Upravo na ispovesti, skrušeno se kajući za grehe, mi spiramo sa sebe svu nakupljenu prljavštinu, uključujući i prisilne misli. Mogli bismo pomisliti, a u čemu je tu naša krivica?

Duhovni zakoni nedvosmisleno govore: ako nam je loše, znači da smo zgrešili. Ono što nas muči je zapravo samo greh. Samo roptanje, negodovanje u vezi sa situacijom u kojoj smo se našli (a to nije ništa drugo nego roptanje na Boga ili ljutnja na Njega), uninije, ljutnja na neku osobu – sve su to gresi koji nam truju dušu.

Ispovedajući se, mi činimo dve veoma korisne stvari za našu dušu. Prvo, preuzimamo odgovornost za svoje stanje i govorimo i sebi i Bogu da ćemo se potruditi da ga izmenimo. Drugo, mi zlo nazivamo zlom, a zli duhovi više od svega ne vole razotkrivanje – oni vole da deluju skriveno. Kao odgovor taj naš postupak, Bog u trenutku čitanja razrešne molitve od strane sveštenika čini Svoje delo – oprašta nam grehe i izgoni zle duhove koji nas opsedaju.

Najmoćnije sredstvo u borbi za našu dušu je Pričešće. Pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, mi zadobijamo blagodatnu silu da se borimo sa zlom u sebi.

„Ta Krv odbacuje i daleko odgoni od nas demone i priziva Anđele k nama, demoni beže odande gde vide Krv Gospodara, a Anđeli se skupljaju. Prolivena na Krstu, ta Krv je oprala svu Vaseljenu. Ta Krv je – spasenje duša naših. Njome se duša čisti“, govori Sv. Jovan Zlatoust.

„Najsvetije Telo Hristovo, kada se dostojno prima, za one koji se bore postaje oružje, za one koji su se udaljili od Boga – povratak, nemoćne ojačava, zdrave veseli, bolesti leči, zdravlje čuva, zahvaljujući njemu lakše se popravljamo, u naporima i žalostima postajemo trpeljiviji, u ljubavi – vatreniji, u znanju – prefinjeniji, u poslušanju – spremniji, za delovanje blagodati – prijemčiviji“, govori Sv. Grigorije Bogoslov.

Ja ne mogu da pretpostavim mehanizam tog izbavljenja, ali tačno znam da su se desetine mojih poznanika, među njima i moji pacijenti, izbavili od prisilnih misli upravo nakon Svetih Tajni.

Blagodatnu silu Crkve su na sebi osetile stotine miliona ljudi. Upravo oni, njihovo iskustvo, pokazuju nam da ne treba da ignorišemo pomoć Boga i Njegove Crkve u borbi sa tim bićima. Želim da naglasim da su se neki ljudi nakon Svetih Tajni izbavili od prisilnih misli na neko određeno vreme, ne zauvek, što je i normalno jer je ta borba duga i teška.

10. Zauzmite se za sebe kako treba!

Pasivnost, sažaljevanje, apatija, očajanje, depresija – jeste najplodnije tle za nastanak i umnožavanje prisilnih misli. Upravo zato se trudite da stalno budete delatni, budite fizički aktivni, molite se, pazite na svoje fizičko stanje, spavajte dovoljno, ne podržavajte u sebi ta stanja, nemojte u njima tražiti dobit.

 

Autor: Mihail Igorevič Hasminski – pravoslavni krizni psiholog.

Izvor: Pravoslavnaя psihologiя

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*