Kako pobediti duševno stanje čamotinje (depresije)?

Kako pobediti duševno stanje čamotinje (depresije)?

Teskt ruskog sveštenika Georgija Maksimova govori o jednom od najrasprostranjenijih psihičkih poremećaja u savremenom svetu – depresiji.

Pravoslavna vera ima svoje gledište na ono što psihologija naziva „depresijom“, a Sveti Oci su nazivali grehom čamotinje ili uninija, i to grehom koji se „zapusti“ tj. kome se dozvoli da ovlada čovekovom dušom i raspoloženjem.

Urednik sajta Ima nade

 

 


 

 Šta je strast uninija (čamotinje)?

 

Evo realne priče jednog čoveka, našeg savremenika. Ima trideset pet godina, prilično je uspešan u svom poslu. Ima lepu i skromnu ženu, malu ćerkicu, veliki stan u Moskvi, vikendicu, dva automobila, mnogo drugova… Ima nešto čemu može da stremi i o čemu mnogi ljudi maštaju. Međutim, njega ništa ne može da raduje. On je zaboravio šta znači radost. Svakodnevno ga pritiska teskoba od koje pokušava da se sakrije u poslu, međutim bez uspeha. On smatra da je nesrećan, a nije u stanju da kaže zašto. Novca ima. Zdravlje, mladost – sve je tu. A sreće nema.

Pokušava da se bori, pronađe rešenje. Redovno ide kod psihologa, nekoliko puta godišnje ide na specijalne seminare. Nakon njih kratko vreme oseća olakšanje, ali se zatim ponovo sve vraća. Svojoj ženi govori: „Neka mi i nije lakše od toga, ali me tamo makar razumeju“. Drugovima i rodbini govori da strada od depresije.

Treba reći da ovo, na žalost, nije jedini primer. Takvih ljudi ima mnogo. Naravno, ne nalaze se svi u tako dobrom spoljašnjem položaju. Zato i govore: „Teško mi je, jer nemam novca“ ili „nemam svoj stan“ ili „posao nije dobar“, ili mi je žena nezadovoljna ili muž pijanica, ili mi se auto pokvario ili nema zdravlja, itd. Čovek upada u depresiju i čini mu se da ako se nešto malo izmeni ili makar poboljša, teskoba će proći i nastupiće sreća.

Čovek pokušava da dostigne ono što mu se čini da mu nedostaje, međutim, kada to postigne, nakon kratke radosti, teskoba ponovo navaljuje. Ljudi menjaju stanove, poslove, žene, automobile, drugove, hobije, ali nisu u stanju da jednom i za svagda utole unutrašnje nezadovoljstvo koje, kada se pojača, prelazi u mračnu tugu.

Psiholozi ovo stanje definišu kao depresiju. Oni je opisuju kao psihički poremećaj koji se često javlja nakon negativnih događaja u životu, ali koje često može da se razvije i bez nekog vidljivog razloga. Danas je upravo depresija najrasprostranjeniji psihički poremećaj.

Osnovni simptomi depresije su loše raspoloženje koje ne zavisi od okolnosti; gubitak interesovanja ili zadovoljstava od aktivnosti koja je ranije bila prijatna, umor, „gubitak snage“.

Dodatni simptomi su: pesimizam, osećaj krivice, beskorisnosti, uznemirenosti i straha, odsustvo sposobnosti koncentracije i donošenja odluka, prisustvo misli o smrti i samoubistvu, nestabilni apetit, narušeni san (nesanica ili preterani san).

Za postavljanje dijagnoze „depresije“ dovoljna su dva osnovna i dva dopunska simptoma.

I eto, čovek je pronašao kod sebe ove simptome – šta da radi? Mnogi odlaze kod psihologa. Sve više i više ljudi im se obraća za pomoć. I šta dobijaju tamo? Kao prvo, razgovor, kao drugo, tablete – antidepresive.

Neki psiholozi govore da se depresija u većini slučajeva uspešno leči, ali pritom priznaju da je u pitanju najrasprostranjenije psihičko oboljenje. Ovde je prisutna očigledna protivrečnost – ako se bolest uspešno leči, zašto ona ne nestaje, zašto se prolaskom vremena čak i širi?

Na primer, sa velikim boginjama je uspešno završeno i već odavno nema ljudi koji boluju od njih. A sa depresijom je slika upravo suprotna.

Zašto? Zar ne iz razloga što se lečenju izlažu samo simptomi bolesti, a njeni istinski uzroci se, kao i ranije, čuvaju u ljudskim dušama, poput korenja korova koji opet i opet puštaju štetne izdanke?

Psihologija je mlada nauka. Zvaničan početak dobila je tek pre 130 godina, kada je 1879. godine V. Vundt u Lajpcigu otvorio prvu laboratoriju eksperimentalne psihologije.

Pravoslavlje je staro dve hiljade godina. I ono ima svoje gledište o pojavi koju psihologija naziva „depresijom“. Sa ovim gledištem neće biti suvišno da se upoznaju ljudi koje interesuje mogućnost uspešnog izbavljanja od depresije.

U Pravoslavlju se za definisanje tog duševnog stanja koristi termin „uninije“[1]. U pitanju je bolesno stanje pri kome u dušu proniče tegobno raspoloženje koje vremenom postaje kontinuirano, pridodaje se i osećanje usamljenosti, ostavljenosti od najbližih, rodbine, svih ljudi uopšte, čak i Boga. Razlikuju se dve osnovne vrste čamotinje – čamotinja sa potpunim ugušenjem duha bez osećanja bilo kakve zlobe i čamotinja sa primesom osećanja zlobe i razdražljivosti.

Evo kako o ovom stanju govore drevni Oci Crkve: „Uninije je raslabljenje duše i nemoć uma, klevetnik Boga – kao da je nemilostiv i nečovekoljubiv“ (Prepodobni Jovan Lestvičnik). „Čamotinja predstavlja teško mučenje duše, nezrecivu muku i goru kaznu od bilo koje druge kazne i mučenja“ (Sveti Jovan Zlatoust).

Ovo stanje se susreće i kod verujućih ljudi, dok je u još većoj meri rasprostranjeno i kod neverujućih. O njima je Sveti Pajsije Svetogorac govorio: „Čovek koji ne veruje u Boga i budući život podvrgava svoju besmrtnu dušu večnoj osudi, ali i u ovom životu živi bez utehe. Niko nije u stanju da ga uteši. On se boji da ne izgubi život, muči se, ide kod psihijatra koji mu daje tablete i savetuju da se razveseli. On uzima tablete, zaglupljuje, a zatim ide tamo-ovamo da bi pogledao neke zanimljivosti i zaboravio na svoj bol“.

Evo kako je o tome pisao Sveti Inokentije Hersonski: „Da li stradaju od čamotinje grešnici koji ne brinu za spasenje svoje duše? Da, i to najčešće iako se, spolja gledano, njihov život sastoji velikim delom iz zabava i uteha. Čak se veoma tačno može reći da je unutrašnje nezadovoljstvo i prikrivena teskoba stalno stanje grešnika, jer savest, koliko god se trudili da je prigušimo, kao crv nagriza srce. Nevoljno, duboko predosećanje budućeg suda i osude takođe uznemirava dušu grešnika i zagorčava joj bezumne čulne utehe. Najokoreliji grešnik povremeno oseća da se u njemu nalazi praznina, mrak, rane i smrt. Odatle i potiče ta nezadrživa naklonost neverujućih ka neprestanom uveseljavanju, želji da se zaboravi i boravi van sebe.

Šta reći neverujućima o njihovom stanju? Ono je korisno za njih, jer im služi kao poziv i podsticaj na pokajanje. I neka ne misle da za njih može da se pronađe bilo koje drugo sredstvo za oslobađanje od duha čamotinje sve dok se ne obrate putu istine i ne isprave sebe i svoju narav. Sujetna zadovoljstva i zemaljske radosti nikada neće biti u stanju da ispune prazninu srca: naša duša je šira od celog sveta. Naprotiv, kako vreme prolazi, telesne radosti će izgubiti silu da zabavljaju i očaravaju dušu i pretvoriće se u izvor duševne težine i dosade.“

Neko može da kaže: zar svako tužno stanje predstavlja čamotinju? Ne, ne svako. Tuga i žalost, ako nisu ukorenjeni u čoveku, ne predstavljaju bolest. Oni su neizbežni na teškom zemaljskom putu kao što je i Gospod upozorio: „U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet“ (Jn. 16:33). Prepodobni Jovan Kasijan uči da se „samo u jednom slučaju tuga može smatrati korisnom za nas, kada se javlja zbog pokajanja za grehe koje smo učinili ili zbog želje za savršenstvom ili zbog razmišljanja o budućem blaženstvu. O njoj sveti Apostol govori: „Žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga svijeta donosi smrt“ (2 Kor. 7:10). Međutim, ova tuga koja stvara pokajanje za spasenje jeste poslušna, topla, smirena, krotka, prijatna, trpeljiva jer potiče iz ljubavi prema Bogu, na neki način je vesela, bodreći se nadom na svoje savršenstvo. Demonska tuga je veoma surova, netrpeljiva, nemilosrdna, sjedinjena sa beskorisnom tugom i mučnim očajanjem. Slabeći čoveka koji joj je podvrgnut, ona ga odvlači od usrdnosti i spasavajuće žalosti jer je bezumna… Dakle, osim goreukazane blage tuge koja potiče od spasavajućeg pokajanja ili revnosti ka savršenstvu, ili od želje za budućim dobrima, svaka tuga kao tuga ovoga sveta koja uzrokuje smrt, treba da bude odbačena, progonjena iz naših srca“.

Prva posledica čamotinje – roptanje

 

 

Sveti Tihon Zadonski ispravno zapaža da je sa praktične strane gledišta „tuga ovoga sveta potpuno nekorisna jer nije u stanju da vrati ili pruži čoveku ništa od onoga zbog čega on i tuguje“. Međutim, sa duhovne strane ovakva tuga nanosi i veliku štetu. „Izbegavaj čamotinju jer ona uništava sve plodove podvižništva“, savetuje Prepodobni Isaija Otšelnik.

Prepodobni Isaija je posebno pisao za monahe, to jest, za ljude koji već znaju osnovne principie duhovnog života, da trpeljiv prolazak kroz žalosti i samoograničenje radi Boga donosi bogati plod u vidu očišćenja srca od grehovne prljavštine.

Na koji način čamotinja može da liši čoveka tog ploda?

Možemo navesti poređenje sa svetom sporta. Svaki sportista je prinuđen da snosi težak napor tokom treninga. U borilačkim sportovima je potrebno da se trpe i pravi udarci. Van treninga sportista sebe ozbiljno ograničava u hrani.

Dakle, on ne može da jede to što želi, ne može da ide gde želi i treba da se bavi onim što ga dovodi do iznemoglosti i nanosi mu bol. Međutim, pri svemu tome, ako sportista ne gubi iz vida cilj radi koga sve to trpi, njegova upornost će biti nagrađena – telo postaje snažnije i izdržljivije, trpljenje ga osnažuje i čini jačim, iskusnijim. Kao rezultat svega toga, on dostiže cilj koji je postavio.

Ovo se događa sa telom, međutim, to isto se događa i sa dušom kada trpi stradanja koja se pojavljuju ili ograničenja radi Boga.

Sportista koji je izgubio cilj, prestao je da veruje u to da je u stanju da dostigne rezultat, upada u teško raspoloženje, treninzi za njega postaju besmisleno mučenje i čak i ako se natera da nastavi sa treninzima, on već neće postati šampion, znači da će izgubiti plod od svojih napora koje je voljno ili nevoljno pretrpeo.

Slično se događa i sa duhom čoveka koji je upao u čamotinju, jer to stanje predstavlja posledicu gubitka vere, maloverja. Međutim, to je samo jedna strana tog stanja. Druga strana se ogleda u činjenici da je čamotinja često praćena roptanjem. Roptanje se ogleda u tome da čovek svu odgovornost za sopstvena stradanja prebacuje na druge, konačno i na Samog Boga, sebe smatra nevinim stradalnikom, neprestano se žali i ljuti na sve one, koji su po njegovom mišljenju, krivi za njegova stradanja. „Krivaca“ ima sve više, u meri u kojoj čovek sve dublje propada u greh roptanja i postaje zlobniji.

U pitanju je najteži greh i najveća glupost.

To je isto kao kada bi čovek skinuo utičnicu, dodirivao gole žice, pretrpeo udar struje i počeo da gunđa: „Ah, kakav je to loš Bog! Zašto je On dozvolio da me udari struja!? Zašto!!! Zašto meni to da se desi?“

Čovek može da počne da psuje električara, utičnicu, čoveka koji je pronašao elektricitet i tako dalje, međutim, ako se ne bude zaustavio, dospeće do toga da optuži Boga. U tome je suština roptanja. Čovek koji ropće na okolnosti, podrazumeva da je kriv Onaj Koji mu je poslao takve okolnosti. Zato među ljudima koji ropću ima mnogo onih koji su „uvređeni na Boga“.

Ali, zar te je Bog terao da dodiruješ ogoljenu žicu?

Roptanje je znak duhovne nezrelosti. Osoba odbija da prihvati odgovornost za sopstvene postupke, ne želi da vidi da je ono što se sa njom događa prirodna posledica njenih dela, njenih izbora, njenih hirova. I umesto da prizna očigledno, počinje da traga za krivcem i, normalno, kao krajnji krivac se pokazuje Onaj Koji je Najtrpeljiviji.

Upravo je sa ovim grehom počelo saplitanje ljudskog roda. Gospod je rekao: „Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi“ (1 Mojs. 2:16-17). Samo jedna zapovest i to veoma jednostavna. Međutim, čovek je uzeo i pojeo. Onda ga Bog pita: „Adame, zašto si jeo?“ Sveti Oci govore da je u tom trenutku naš praroditelj rekao: „Gospode, pogrešio sam, oprosti mi, kriv sam“, ne bi bilo ni izgnanstva iz raja i celokupna istorija roda ljudskog bi bila drugačija.

Umesto toga, Adam govori: „Šta sam ja kriv? Nemam ja veze sa tim, za sve je kriva žena koju si mi Ti dao“… Evo ko je prvi počeo da „ispaljuje strele“ na Boga zbog sopstvenih postupaka!

Adam i Eva nisu bili izgnani iz raja zbog greha, već zbog odustva želje da se pokaju koje se pokazalo u roptanju – na bližnjeg i na Boga. U tom stanju se krije velika opasnost za dušu.

Po rečima Svetog Teofana Zatvornika: „Poljuljano zdravlje može da poljulja i spasenja kada se iz usta čoveka koji boluje čuju reči roptanja“. Isto tako i siromašni i prosjaci, ako zbog siromaštva ili bolesti negoduju i ropću, ne stiču oproštaj.

Neprestane žalbe nisu u stanju da izbave od nesreće, već je samo otežavaju, dok smirena pokornost odlukama Promisla Božijeg i nepomućenost duha oduzimaju težinu nevoljama. Zato ako čovek koji se susreće sa teškoćama ne ropće, već proslavlja Boga, đavo kipti od zlobe i ide do drugog, do čoveka koji ropće da bi mu naneo još više neprijatnosti. Što čovek snažnije ropće, to snažnije razara sebe samog.

Prepodobni Jovan Lestvičnik svedoči na koji način se upravo i događaju ova duhovna razaranja, sastavljajući duhovni portret osobe koja ropće: „Kada čoveku koji ropće daju zaovest on protivreči, nije prikladan za delo; u takom čoveku nema čak ni dobrog raspoloženja, jer je lenjiv, a lenjost je neodvojiva od roptanja. On je prevrtljiv, niko ga neće prevazići u mnogoslovlju; on uvek kleveće jednog pred drugim. Osoba koja ropće mrzovoljna je za dobra dela, za gostoprimstvo nije sposobna, u ljubavi je licemerna.“

Ovde je ista situacija kao u primeru sa sportistom – ko vidi cilj ispred sebe, veruje da je on dostižan i nada se da će biti u stanju da ga dostigne, u stanju je da izdrži teškoće, ograničenja, napore i bol. Hrišćanin koji trpi sve one nevolje koje neverujuća ili maloverna osoba smatra razlozima za čamotinju, ima viši i svetiji cilj od bilo kog sportiste.

Svi znamo koliko su veliki Svetitelji. Njihove podvige priznaju i uvažavaju čak i mnogi neverujući ljudi. Postoje različiti činovi svetosti, ali je najviši među njima mučenički, to jest, ljudi koji su primili smrt za ispovedanje Hrista. Nakon njih su – ispovednici. U pitanju su ljudi koji su stradali za Hrista, pretrpeli mučenja ali su sačuvali vernost Bogu. Od ispovednika su mnogi bili bačeni u tamnice, poput Svetog Teofana Ispovednika, drugima su odsecali ruku i jezik, kao Svetom Maksimu Ispovedniku ili iskopali oko kao Svetom Pafnutiju Ispovedniku… Sve to su oni izdržali radi Hrista.

Veliko delo, mnogi će reći da oni za tako nešto nisu sposobni. Međutim, u Pravoslavlju deluje jedan važni princip koji daruje mogućnosti svakom čoveku da postane svet i pribrojan Ispovednicima: ako neko slavi i zahvaljuje Bogu za nesreću u kojoj se nalazi, on onda nosi ispovednički podvig. Evo kako o tome govori Sveti Pajsije Svetogorac: „Hajde da zamislimo da sam se rodio kao bogalj, bez ruku i bez nogu. Potpuno nemoćan, ne mogu ni da mrdnem. Ako ja to prihvatim sa radošću i slavljenjem, Bog će me pribrojati Ispovednicima. Tako malo treba učiniti da me Bog pribroji Ispovednicima. Kada se sam, svojom krivicom, slupam kolima u stenu i prihvatim sa radošću ono što se dogodilo, Bog me pribraja Ispovednicima. Pa, šta još mogu da želim? Čak rezultat moje sopstvene nepažnje, ako ga sa radošću prihvatam, Bog priznaje“.

Upravo tako velike mogućnosti i cilja lišava sebe osoba koja je upala u čamotinju koja joj zatvara duhovne oči i baca u roptanje.

Druga posledica čamotinje – očajanje

 

 

Eto kakva je prva posledica čamotinje – roptanje. Ako nešto može biti gore ili opasnije od nje, to je druga posledica zbog koje je Prepodobni Serafim Sarovski govorio: „Nema goreg greha, ničeg užasnijeg i pogubnijeg od duha čamotinje“. „Čamotinja i neprestana uzmenirenost mogu da razore duševne sile i dovedu je do krajnje izmenoglosti“, svedoči Sveti Jovan Zlatoust. Ova krajnja izmenoglost duše naziva se očajanjem i ono predstavlja drugu posledicu čamotinje, koja potiče iz nje samo ako se čovek na vreme na izbori sa tim grehom. Evo kako o ovom stadijumu govore Sveti Oci:

„Očajanje se naziva najtežim grehom od svih grehova na svetu jer ono odbacuje svemoć Gospoda našega Isusa Hrista, odbacuje spasenje koje je On darovao – pokazuje da su u toj duši prethodno vladali samopouzdanje i gordost, da su joj vera i smirenje bili tuđi“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov). „Satana se namerno trudi da ožalosti mnoge, da bi ih očajanjem bacio u pakao“ (Prepodobni Jefrem Sirin). „Duh očajanja donosi najteže muke. Očajanje predstavlja najsavršenu radost za đavola.“ (Prepodobni Marko Podvižnik). „Ne ubija toliko greh, koliko očajanje“ (Sveti Jovan Zlatoust). „Pasti u greh je delo čoveka, očajavati – delo satansko i pogubno; jer je i sam đavo očajanjem bačen u propast, jer nije poželeo da se pokaje“ (Prepodobni Nil Sinajski).

„Đavo nam zbog toga i ubacuje pomisli očajanja da bi ubio nadu na Boga, tu bezbednu kotvu, taj oslonac našeg života, tog rukovodioca na putu ka Nebu, to spasenje duša koje ginu… Lukavi čini sve da nam došapne pomisao očajanja. On već ne treba da se napreže i trudi da bi nas porazio, kada sami ljudi koji su pali i leže ne žele da mu se protive… i duša, nakon što upadne u očajanje za sopstveno spasenje, već ne oseća kako stremi u propast“ (Sveti Jovan Zlatoust).

Očajanje već neposredno vodi u propast, ono prethodi samoubistvu, najstrašnijem grehu koji istog trenutka odvodi čoveka u pakao, mesto udaljeno od Boga, gde nema ni svetlosti Božije, ni radosti, već jedino mrak i večna muka… Samoubistvo je greh koji ne može biti oprošten jer samoubica već ne može da se pokaje.

„Za vreme dobrovoljnog stradanja Gospodnje, dvojica su otpali od Gospoda – Juda i Petar: jedan ga je izdao, drugi se tri puta odrekao. Obojica su imali isti greh, obojica učinili teški greh, međutim, Petar se spasio, Juda je poginuo. Zašto se nisu spasili obojica ili propali obojica? Neko će reći da se Petar spasio jer se pokajao. Međutim, Sveto Jevanđelje govori da se i Juda pokajao: „Raskaja se, i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu“ (Mt. 27:3-4); međutim, njegovo pokajanje nije primljeno, a Petrovo jeste; Petar se spasio, a Juda poginuo. Zašto? Zato što se Petar kajao sa nadom i uzdanjem u milost Božiju, Juda se kajao sa očajanjem. Užasan je to bezdan! Bez sumnje, neophodno je ispuniti je nadom na milost Božiju“ (Sveti Dimitrije Rostovski).

„Juda izdajnik, dospevši u očajanje, „objesi se“ (Mt. 27:5). Poznao je silu greha, ali nije poznao veličinu milosrđa Božijeg… Tako mnogi čine i sada i slede Judu. Poznaju mnoštvo grehova svojih, ali ne poznaju mnoštvo milosti Božijih i zbog toga očajavaju za svoje spasenje. Hrišćanine! Očajanje predstavlja težak i poslednji đavolski udarac. Đavo pre greha predstavlja Boga milostivim, a nakon greha pravednim. Takvo je njegovo lukavstvo“ (Sveti Tihon Zadonski).

Na taj način, kušajući čoveka, satana mu šapuće misli: „Bog je dobar, oprostiće“, a već nakon greha se trudi da ga baci u očajanje, našaptavajući već sasvim drugačije misli: „Bog je pravedan i kazniće te za ovo što si uradio“. Đavo sugeriše čoveku da on već nikada neće moći da se iščupa iz grehovne jame, da neće biti pomilovan od Boga, neće moći da dobije oproštaj grehova i ispravi se. Očajanje predstavlja smrt nade. Ako ta smrt nastupi, jedino čudo može da sačuva čoveka od samoubistva.

Kako se čamotinja pokazuje?

 

 

Često se čamotinja pokazuje čak na mimici i ponašanju čoveka, pre svega, izrazom lica koje se naziva „mračnim licem“; spušteniim ramenima, oborenom glavom, odsustvom interesovanja za ono što je oko njega i za sopstveno stanje. Takođe je karakteristična tromost, inertnost. Dobro raspoloženje ljudi oko takve osobe izaziva nedoumicu u njoj, razdražljivost i očigledan ili skriveni protest.

Sveti Jovan Zlatoust je govorio da „duša, obuzeta tugom nije u stanju ništa zdravo ni da govori, ni da čuje“, a Prepodobni Nil Sinajski je svedočio: „Kao što bolestan čovek ne može da podnese težak teret, tako ni čovek u ovom stanju nije sposoban da pažljivo ispunjava dela Božija; jer bolesnom su poremećene telesne sile, a kod ovog nije ostalo duševnih sila“.

Po rečima Prepodobnog Jovana Kasijana, takvo čovekovo stanje „ne dozvoljava ni da se ispunjava molitveno pravilo sa uobičajenom revnošću srca, niti da se sa duševnom korišću bavi čitanjem svetih knjiga, ne dopušta da se bude spokojan i krotak u odnosu sa bratijom; za sve radne obaveze i bogosluženja ga čini netrpeljivim i neposobnim, opija osećanja, razara i guši mučnim očajanjem. Kao što moljac izjeda odeću i crv drvo, tako i tuga šteti čovekovom srcu.“

Dalje Svetitelj nabraja znake ovog grehovnog, bolesnog stanja: „Od čamotinje se rađa nezadovoljstvo, malodušnost, razdražljivost, lenjost, sanjivost, nemir, tumaranje, nepostojanost uma i tela, pričljivost… Koga počne da pobeđuje, čini ga lenjim, nemarnim, bez bilo kakvog duhovnog uspeha; zatim ga čini nestalnim, ispraznim, nemarnim za svako delo“.

Takvi su znaci čamotinje. Očajanje ima još teže simptome. Čovek koji se nalazi u očajanju, to jest, koji je izgubio nadu često se predaje narkomaniji, pijanstvu, bludu i mnogim drugim očiglednim gresima smatrajući sebe već poginulim. Poslednji znak očajanja, kao što je već rečeno, jeste samoubistvo.

Svake godine na našoj planeti milion ljudi završi svoj život samoubistvom. Strašno je i misliti o tom broju koji prevazilazi ukupan broj stanovnika mnogih zemalja.

U Rusiji je najveći broj samoubistava bio 1995. godine. U poređenju sa tim pokazateljem, 2008. godine se broj smanjio za 1,5 put ali ipak Rusija ostaje u broju zemalja sa najvećim brojem samoubistava.

Zaista, u siromašnim i neuređenim zemljama samoubistava ima više nego u bogatim i ekonomski stabilnim. To i nije za iznenađenje pošto kod siromašnih ima više povoda za čamotinju. Međutim, od te nesreće nisu slobodne ni najbogatije zemlje, niti najbogatiji ljudi, jer i pod maskom spoljašnjeg blagostanja duša neverujućeg čoveka često čak još i oštrije oseća tegobnu prazninu i neprestano nezadovoljstvo, kao u slučaju našeg savremenika, uspešnog biznismena koga smo pomenuli na početku.

Međutim, njega od užasnog kraja u koji svake godine dospeva milion ljudi može spasiti samo okolnost koja postoji kod njega, a koje su lišeni mnogi od tih nesrećnika koji dovode sebe očajanjem do samoubistva.

 Iz čega nastaje čamotinja?

 

 

Ovo stanje se javlja zbog odsustva poverenja u Boga, tako da se može reći da je u pitanju plod male i slabe vere. Međutim, hajde da vidimo pre svega šta je nepoverenje u Boga i maloverje? Oni se ne javljaju sami od sebe, niotkuda; oni su posledica stanja kada čovek isuviše veruje sebi, jer ima isuviše visoko mišljenje o sebi. Što čovek više veruje sebi, to manje on veruje Bogu. Poverenje u sebe više nego u Boga najjasniji je znak gordosti.

Dakle, prvi koren – gordost

 

 

Iz tog razloga je Prepodobni Anatolije Optinski govorio da je „očajanje čedo gordosti. Ako očekuješ da si sposoban da uradiš najgore, nikada nećeš očajavati, već ćeš se jedino smiravati i mirno kajati“. „Očajanje pokazuje neverovanje i egoizam koji se nalaze u srcu; čovek koji veruje sebi i uzda se u sebe nikada neće ustati iz greha pokajanjem“ (Sveti Teofan Zatvornik).

Čim se u životu gorde osobe dogodi bilo šta što pokazuje njenu nemoć i neosnovanost poverenja u sebe samu, ona odmah dospeva u mračno stanje i očajava. To se može dogoditi iz najrazličitijih razloga: od uvređenog samoljublja ili od toga što se nešto ne radi po našem; takođe od sujete, kada čovek vidi da ljudi koji su mu jednaki uživaju više pogodnosti od njega samog; ili od teških životnih okolnosti, kako o tome govori Prepodobni Amvrosije Optinski.

Smireni čovek, koji veruje u Boga, zna da se tim neprijatnim okolnostima ispituje i jača njegova vera kao što se mišići sportiste jačaju na treninzima. Takva osoba zna da je Bog pored, da On neće poslati iskušenje koje ne može da se pretrpi. Čovek koji se nada na Boga, nikada neće upasti u čamotinju, čak i u teškim okolnostima.

Gordeljivac koji se uzda u sebe, čim se nađe u teškim okolnostima koje on sam nema snage da izmeni, istog trenutka upada u čamotinju, smatrajući da ako on nije u stanju da ispravi ono što se dogodilo, znači da to niko više nije u stanju da ispravi, pritom još tugujući i nervirajući se jer su mu okolnosti pokazale sopstvenu slabost što on nije u stanju da izdrži.

Upravo zato što su čamotinja i očajanje posledice i, u nekom smislu, pokazivanje neverovanja u Boga, jedan od Svetitelja je rekao: „Znajte da u trenucima očajanja ne ostavlja Gospod vas, već vi ostavljate Gospoda!“

Dakle, gordost i maloverje jesu jedni od glavnih uzroka čamotinje i očajanja, ali uopšte nisu jedini.

Prepodobni Jovan Lestvičnik govori o dve osnovne vrste očajanja koja se javljaju iz različitih uzroka: „Postoji očajanje koje potiče od mnoštva grehova, opterećene savesti i neizdržive tuge, kada se duša zbog mnoštva ovih rana pogružava i od njihove težine utapa u dubini beznadežnosti. Međutim, postoji i očajanje druge vrste, koje se događa zbog gordosti i uznošenja kada oni koji su pali misle da nisu zaslužili svoj pad. Od prvog isceljuju uzdržanje i dobra nada, a od poslednje smirenje i neosuđivanje nikoga.“

Drugi koren – nezadovoljene strasti

 

 

Dakle, što se tiče druge vrste očajanja koje potiče od gordosti, pokazali smo koji je njegov mehanizam. Šta se podrazumeva pod „potiče od mnoštva grehova“?

Ova vrsta čamotinje, po mišljenju Svetih Otaca, dolazi onda kada neka strast nije našla zadovoljenje. Kako piše Prepodobni Jovan Kasijan, čamotinja se „rađa od nezadovoljene želje za nekom koristi, kada neko vidi da je izgubio, u umu nastalu, nadu da će dobiti neku stvar“.

Na primer, čovek koji voli da ugađa stomaku i strada od čira ili šećerne bolesti nalaziće se u mračnom stanju jer neće moći da se naslađuje željenom količinom hrane ili različitim ukusima; škrt čovek jer neće biti u stanju da izbegne trošenje novca, itd. Čamotinja prati skoro svaku nezadovoljenu grehovnu želju, ako se čovek u svojoj duši ne odriče njih.

Iz tog razloga Prepodobni Nil Sinajski govori: „Ko je pobeđen tugom, pobeđen je strastima, jer tuga predstavlja posledicu neostvarenja telesne želje, a želja se spaja sa svakom strašću. Ko je pobedio strasti, njime tuga ne vlada. Kao što se bolestan čovek prepoznaje po boji lica, tako strasnog čoveka izobličava mračna tuga. Ko voli svet, veoma će tugovati. A ko ne mari za ono što je u svetu, uvek će biti veseo.“

U meri napredovanja čamotinje u čoveku, konkretne želje gube na značaju i ostaje duševno stanje koje upravo i pronalazi takve želje čije ispunjenje nije moguće – sada već kao hranu za samu čamotinju.

Tada se, po svedočanstvu Prepodobnog Jovana Kasijana, „podvrgavamo takvoj žalosti da već nismo u stanju da sa uobičajenom srdačnošću primamo čak drage osobe i naše rođake, šta god oni rekli tokom pristojnog razgovora nama se sve čini neprikladnim i suvišnim, ne odgovaramo im prijatno, sve odaje našeg srca ispunjene su gorkom žuči“.

Zato je čamotinja poput živog blata – što čovek dublje tone, to mu je teže da se iz njega iščupa.

Drugi uzroci čamotinje

 

 

Malopre smo opisali uzroke koji izazivaju čamotinju kod neverujućih i kod malovernih ljudi. Međutim, čamotinja napada, iako sa manje uspeha, takođe i verujuće ljude. Ali već iz drugih razloga.

O ovom uzrocima podrobno piše Sveti Inokentije Hersonski: „Uzroka za čamotinju ima mnogo, i spoljašnjih i unutrašnjih. Kao prvo, kod čistih duša bliskih savršenstvu, čamotinja može da potiče od toga što ih je blagodat Božija privremeno ostavila. Stanje blagodati je najblaženije, međutim, da čovek koji se nalazi u tom stanju ne bi umislio da je to zbog njegovih sopstvenih savršenstava, blagodat se ponekada udaljuje, ostavljajući svog miljenika sebi samom. Tada se sa svetom dušom događa isto kao kada bi u sred podneva nastupila ponoć: u duši se javlja mrak, hladnoća, mrtvilo i zajedno sa tim, čamotinja.

Kao drugo, čamotinja, po svedočanstvu ljudi koji su iskusni u duhovnom životu može da nastane zbog delovanja duha tame. Pošto nije mogao da obmane dušu na putu ka nebu dobrima i zadovoljstvima ovoga sveta, neprijatelj spasenja se obraća suprotnome i navodi na nju čamotinju. U takvom stanju je duša nalik na putnika koga je iznenada zatekla gusta magla; ne vidi ništa ni napred, ni nazad; ne zna šta da radi, gubi bodrost, dospeva u neodlučnost.

Treći izvor čamotinje je naša pala, nečista, nemoćna, grehom umrtvljena priroda. Sve dok postupamo po našem samoljublju, dok smo ispunjeni duhom ovoga sveta i strasti, dotle je ova priroda u nama vesela i živa. Međutim, izmenite životni pravac, siđite sa širokog puta sveta na uski put hrišćanskog samoodricanja, uzmite se pokajanja i samoispravljanja: istog trena će se unutar vas otkriti praznina, pokazati duhovna nemoć, osetiti mrtvilo srca. Dok duša ne uspe da se ispuni novim duhom ljubavi prema Bogu i bližnje, do tada je duh čamotinje, u manjoj ili većoj meri, za nju neizbežan. Ovoj vrsti čamotinje se najviše podvrgavaju grešnici nakon njihovog obraćanja Bogu.

Čamotinja može da se pojavi i zbog različitih žalosnih životnih događaja: smrti najbližih, voljenih ljudi, gubitka časti, dostojanstva i drugih nesrećnih događaja. Sve to je, po zakonu naše prirode, spojeno sa neprijatnošću i tugom za nas; međutim, po zakonu te iste prirode, ova tuga treba da se smanjuje vremenom i nestaje kada se čovek ne predaje tugovanju. U protivnom se formira duh čamotinje.

Čamotinja može da nastaje i zbog nekih misli, posebno mračnih i tužnih kada se duša isuviše predaje sličnim mislima i gleda na sve ne u svetlosti Vere i Jevanđelja. Tako, na primer, čovek može upasti u čamotinju zbog čestog razmišljanja o nepravdi koja vlada u svetu, o činjenici da pravedni ovde stradaju i bivaju žalosni, dok su zli ljudi mirni i nalaze se u blagostanju.

Na kraju, uzrok duševne čamotinje mogu biti i različite bolesti tela, posebno nekih delova.“

Kako se boriti sa čamotinjom?

 

 

Veliki ruski Svetitelj, Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „neophodno je od sebe udaljavati čamotinju i truditi se da imamo duh radosti, a ne tuge. Po rečima premudrog Siraha: „Mnoge je pogubila tuga i nema sreće u njoj“ (Sir. 30:23).

Ali, kako se može udaljiti čamotinja od sebe? Setimo se gorepomenutog mladog biznismena koji tokom dugo godina nije u stanju da se izbori sa čamotinjom koja ga je uhvatila. Na sopstvenom iskustvu se uverio u istinitost reči Svetog Ignjatija (Brjančaninova): „Zemaljske zabave samo zaglušuju tugu, ne uništavaju je: zabave su prestale i žalost, odahnuvši, ponovo, kao osnažena predahom, počinje da deluje sa velikom silom“.

Sada je došao trenutak da detaljnije kažemo o toj posebnoj okolnosti u životu ovog poslovnog čoveka koju smo prećutali ranije. Njegova žena je duboko verujuća osoba i ona je slobodna od te mračne, neprozirne teskobe kojom je obuhvaćen život biznismena. On zna da je njegova supruga verujuća, da ide u hram i čita pravoslavne knjige, isto kao i da ona nema „depresiju“. Međutim, za sve te godine koje su oni zajedno, njemu ni jednom na um nije palo da poveže te činjenice u jedno i da pokuša i sam da ode u hram, pročita Jevanđelje… On, kao i ranije, redovno ide kod psihologa, dobija kratkotrajno olakšanje, ali ne i isceljenje.

Koliko mnogo ljudi biva iscrpljeno od ove duševne bolesti, ne želeći da poveruje da je isceljenje odmah pored njih. I taj mladi čovek je, na žalost, jedan od njih. Želeli bismo da napišemo da se jednog predivnog dana zainteresovao za veru koja njegovoj ženi daje snage da se ne predaje čamotinji i sačuva čistu radost života. Avaj, do sada se tako nešto nije dogodilo. I do sada se on nalazi među onim nesrećnim ljudima za koje je Sveti Dimitrije Rostovski pisao: „Nema tuge kod pravednih koja se ne pretvori u radost, kao što nema radosti kod grešnika koja se ne pretvara u tugu“.

Međutim, ako bi se iznenada ovaj biznismen obratio riznici Pravoslavne vere, šta bi on mogao da sazna o svom stanju, koja bi sredstva za isceljenje dobio?

On bi saznao da u svetu postoji duhovna stvarnost, da deluju duhovna bića, dobra – anđeli, zla – demoni. Poslednji se, po svojoj zlobi, trude da nanesu što više štete čovekovoj duši, odvrate je od Boga i puta ka spasenju. U pitanju su neprijatelji koji streme da ubiju čoveka kako duhovno, tako i telesno. Za svoje ciljeve se koriste različitim sredstvima među kojima je najrasprostranjeniji – sugerisanje određenih misli i osećanja, između ostalog, pomisli čamotinje i očajanja.

Njihovo lukavstvo je u tome što se demoni trude da ubede čoveka da su u pitanju njegove sopstvene misli. Čovek koji ne veruje ili je njegova vera mala i slaba, uopšte nije pripremljen za ovo iskušenje i ne zna na koji način da se odnosi prema ovim mislima, on ih zaista prihvata za svoje. Sledeći ove misli on sve bliže prilazi propasti – on je poput putnika u pustinji koji prizrak doživljava kao istinsko viđenje, počinje da ga juri i sve dalje i dalje odlazi u dubinu pustinje.

Verujući i duhovno iskusni čovek zna da neprijatelj postoji, zna za njegova lukavstva, ume da prepozna njegove pomisli i odseče ih, samim tim se uspešno boreći sa demonima i pobeđujući ih.

Čovek savladan ovom strašću nije čovek koji povremeno ima pomisli čamotinje, već čovek koji je pobeđen od njih i koji se ne bori. I obrnuto, od čamotinje nije slobodan onaj ko nikada nije imao takve pomisli – takvih ljudi nema na zemlji – već osoba koja se bori sa ovim pomislima i pobeđuje ih.

Sveti Jovan Zlatoust je govorio: „Prevelika čamotinja je štetnija od bilo kog demonskog postupka, jer ako demoni i vladaju u nekome, vladaju upravo kroz čamotinju“. Međutim, ako je čovek duboko poražen duhom čamotinje, ako su demoni stekli takvu vlast nad njim, to onda znači da je sam čovek uradio nešto što im je i dalo tu vlast nad njim.

Gore je rečeno da je jedan od uzroka čamotinje kod neverujućih odsustvo vere u Boga i posledično, odsustvo žive veze sa Njim, Izvorom svake radosti i dobra. Međutim, retko se dešava da je odsustvo vere nešto što je urođeno čoveku.

Veru u čoveku ubija nepokajani greh. Ako neko greši i ne želi da se pokaje i odrekne greha, on će pre ili kasnije neizbežno izgubiti veru. I suprotno tome, vera vaskrsava u iskrenom pokajanju i ispovedanju grehova.

Ljudi koji ne veruju u Boga sami sebe lišavaju najefikasnijih sredstava u borbi sa depresijom – to su pokajanje i molitva. „Uništavanju čamotinje služe molitva i neprestano razmišljanje o Bogu“, piše Prepodobni Jefrem Sirin.

Naveo bih osnovni niz sredstava u borbi sa čamotinjom kojima raspolaže hrišćanin. O njima piše Sveti Inokentije Hersonski:

„1. Od čega god bi poticala čamotinja, molitva je uvek prvo i poslednje sredstvo protiv nje. U molitvi čovek dolazi ispred lica Božijeg; i kao što kada neko stane na sunce, ne može a da ne bude ozaren svetlošću i ne oseti toplotu, tim pre duhovna svetlost i toplota jesu neposredne posledice molitve. Sem toga, molitvom se privlači blagodat i pomoć sviše, od Duha Svetoga; a gde je Duh Utešitelj, tamo nema mesta za čamotinju, tamo će sama žalost poslužiti dolasku duhovne sladosti.

2. Čitanje ili slušanje reči Božije, posebno Novog Zaveta takođe predstavlja snažno oružje protiv čamotinje. Spasitelj nije slučajno prizivao Sebi sve obremenjene i umorne, obećavajući im spokoj i radost. Ovu radost nije odneo sa Sobom na nebo, već je u potpunosti ostavio u Jevanđelju za sve ožalošćene, sve koji su pali duhom. Ko biva proniknut duhom Jevanđelja, prestaje da mračno tuguje: duh Jevanđelja je duh mira, spokoja i utehe.

3. Bogosluženje i posebno Svete Tajne Crkve isto predstavljaju moćan lek protiv duha čamotinje: jer u hramu kao u domu Božijem nema mesta za nju. Sve Tajne su usmerene protiv duha tame i slabosti naše prirode, posebno Tajne ispovesti i pričešća. Skidajući sa sebe težinu grehova pomoću ispovesti, duša oseća lakoću i bodrost; primajući na Liturgiji Telo i Krv Gospodnju, oseća oživljenje i radost.

4. Razgovori sa ljudima koji su bogati hrišćanskim duhom jedan je od načina borbe protiv čamotinje. U razgovorima mi izlazimo manje ili više iz mračnih unutrašnjih dubina u koje se duša pogružava zbog čamotinje; sem toga, pomoću izmene misli i osećanja u razgovoru, mi od ljudi koji razgovaraju sa nama uzimamo neku silu i životnost koje su toliko neophodno u stanju čamotinje.

5. Razmišljanje o utešnim predmetima. Misao u mračnom duševnom stanju ili uopšte ne deluje ili kruži oko žalosnih predmeta. Da bismo se izbavili od čamotinje, potrebno je da se prinudimo da razmišljamo o suprotnom.

6. Bavljenje telesnim radom takođe progoni čamotinju. Uzmimo se nekog truda čak i nevoljno; neka se rad nastavi, makar i bez uspeha: od pokreta na početku oživi telo, a zatim i duh, osetiće se bodrost; misao će se zbog telesnog truda neprimetno odvojiti od predmeta koji izazivaju teskobu, a to je već od velikog značaja u stanju čamotinje.“

 Molitva

 

 

Zašto molitva predstavlja najefikasnije sredstvo protiv čamotinje? Iz više razloga. Kao prvo, kada se vreme čamotinje molimo, samim tim se borimo protiv demona koji pokušava da nas obori u tu čamotinju. Zli duh to radi da bismo upali u očajanje i otpali od Boga, to je njegova namera; kada se obraćamo molitvom Bogu, mi razaramo lukavstva neprijatelja, pokazujući da nismo upali u njegovu zamku, nismo mu se predali već, naprotiv, njegove spletke koristimo kao povod da još više osnažimo vezu sa Bogom koju je demon pokušao da pokida.

Kao drugo, pošto je čamotinja u većini slučajeva posledica naše gordosti, molitva nam pomaže da se iscelimo i od ove strasti, to jest, da iz zemlje srca iščupamo sam koren gordosti. Svaka smirena molitva sa molbom Bogu za pomoć, čak i tako kratka kao „Gospode, pomiluj!“, označava da mi priznajemo sopstvenu slabost i ograničenost, da počinjemo da verujemo Bogu više nego sebi. Zato svaka takva molitva, čak izgovorena i naporom volje predstavlja udarac po gordosti, nalik na udarac ogromnog krana koji ruši zidove starih kuća.

I na kraju, treće i najvažnije – molitva pomaže jer predstavlja obraćanje Bogu, Koji jedini može istinski da pomogne u svakom, čak i najbezizlaznijem položaju, Koji je moćan da daruje istinsku utehu i radost, slobodu od teškog stanja čamotinje. „U nevoljama i iskušenjima nam Gospod pomaže. On nas ne oslobađa od njih, već nam daruje snagu da ih lako izdržimo, čak i ne primetimo. Ako budemo sa Hristom i u Hristu, nikakva žalost nas neće uznemiriti, već će radost ispunjavati naše srce tako da ćemo se i tokom žalosti i u vreme iskušenja radovati“ (Prepodobni Nikon Optinski).

Kakve se molitve savetuju za borbu protiv čamotinje?

Neki savetuju molitve Anđelu Čuvaru koji je uvek nevidljivo pored nas, spreman da nas podrži. Drugi savetuju da se čita akatist Isusu Sladčajšem. Takođe postoji savet da se mnogo puta ponavlja molitva „Bogorodice Djevo, raduj se“, sa nadom da će Gospod neizostavno, radi molitava Majke Božije, dati mir našoj duši. Posebnu pažnju zaslužuje savet Svetog Ignjatija Brjančaninova koji je za vreme čamotinje preporučivao da se što je moguće češće ponavljaju sledeće reči i molitve:

„Slava Bogu za sve“.

„Gospode! Predajem se Tvojoj svetoj volji! Neka bude sa mnom volja Tvoja!“

„Gospode! Blagodarim Tebi za sve što Ti je blagougodno da pošalješ na mene“.

„Primiću ono što sam zaslužio svojim delima; seti me se Gospode u Carstvu Tvome“.

 Sveti Oci su govorili da je tokom čamotinje čoveku vrlo teško da se moli. Zato nisu svi u stanju da ispunjavaju dugačka molitvena pravila, ali da izgovaraju ove kratke molitve koje je ukazao Sveti Ignjatije može svako, to nije teško.

U vezi sa odsustvom želje za molitvom tokom čamotinje i očajanja, neophodno je shvatiti da to osećanje nije naše, da nam ga donosi demon upravo sa ciljem da nas liši oružja kojim ga možemo pobediti.

Sveti Tihon Zadonski o tom odsustvu želje za molitvom tokom čamotinje govori sledeće: „Savetujem ti sledeće: ubedi sebe i prinuđuj se na molitvu i svako dobro delo, makar i ne želeo. Kao što lenjog konja teraju bičem da ide ili da trči, tako i mi moramo da prinuđujemo sebe na svako dobro delo, posebno na molitvu. Videvši takav trud i staranje, Gospod će nam dati želju i usrdnost“.

Od četiri molitve koje predlaže Sveti Ignjatije dve su zahvalne. Zašto su nam one dane, sam Svetitelj objašnjava: „Posebno se zahvaljivanjem Bogu odgone pomisli tuge; pri dolasku takvih pomisli, zahvaljivanje se izgovara jednostavnim rečima, sa pažnjom i često, sve dok ne donese spokoj srcu. U pomislima tuge nema nikakve koristi: ne izbavljaju od žalosti, nikakvu pomoć ne donose, jedino štete i duši i telu. Znači, ove pomisli potiču od demona i potrebno je odgoniti ih od sebe… Zahvaljivanje prvo umiruje srce, zatim prinosi utehu, a na kraju donosi i nebesku radost – zalog večne radosti“.

Za vreme očajanja demoni čoveku našaptavaju misao da za njega spasenja nema, da njegovi gresi ne mogu biti oprošteni. U pitanju je najveća demonska laž!

„Neka niko ne govori: ‘Mnogo sam grešio, nema meni oproštaja’. Ko tako govori, zaboravlja na Onoga Koji je došao na zemlju radi stradalnika i rekao „…Biva radost pred anđelima Božijim zbog jednoga grješnika koji se kaje“ (Lk. 15:10) i „Nisam došao da pozovem pravednike nego grješnike na pokajanje” (Lk. 5:32)“, uči nas Prepodobni Jefrem Sirin.

Dok je čovek živ njemu je zaista moguće da se pokaje i dobije oproštaj grehova koliko god oni teški bili i da, dobivši oproštaj, preobrazi svoj život, ispuni ga radošću i svetlošću. Demoni se upravo i trude da te mogućnosti liše čoveka našaptavajući mu pomisli očajanja i samoubistva, jer nakon smrti pokajanje već nije moguće.

Dakle „niko od ljudi, čak i onih koji su dospeli do krajnjeg stepena zla ne treba da očajava, čak i ako je stekao naviku i ušao u samu prirodu zla“ (Sveti Jovan Zlatoust).

Sveti Tihon Zadonski objašnjava da iskušenje čamotinjom i očajanjem čini hrišćanina opreznijim i iskusnim u duhovnom životu. I „što se više produži“ takvo iskušenje „to više koristi ima za dušu“.

Pravoslavni hrišćanin zna da koliko je takva tuga teža od svih drugih iskušenja, toliko i veću nagradu dobijaju oni koji sa trpljenjem izdrže ovo stanje. U borbi sa čamotinjom se daruju najveći venci. Zato „nećemo padati duhom kada nam se dešavaju nevolje i žalosti, već ćemo se, naprotiv, radovati jer idemo putem svetih“, savetuje nas Prepodobni Jefrem Sirin.

Bog se uvek nalazi pored svakog od nas. On ne dozvoljava demonima da poraze čoveka čamotinjom onoliko koliko bi oni to želeli. On nam je darovao slobodu i On se brine o tome da nam niko taj dar ne oduzme. Zato u svakom trenutku čovek može da se obrati Bogu za pomoć i prinese pokajanje. Ako čovek to ne radi, u pitanju je njegov sopstveni izbor, demoni sami nisu u stanju da se mole Bogu.

Na kraju bismo želeli da dodamo i molitvu koju je sastavio Sveti Dimitrije Rostovski upravo za ljude koji stradaju od čamotinje:

„Bože, Oče Gospoda našega Isusa Hrista, Oče milosti i Bože svake utehe, Koji nas tešiš u svakoj nevolji našoj! Uteši svakog žalosnog, tužnog, očajnog, pobeđivanog duhom čamotinje. Svakog čoveka su sazdale ruke Tvoje, svakome je darovana mudrost premudrošću Tvojom, uzveličan je desnicom Tvojom, proslavljen blagošću Tvojom… Ali sada nas je posetila očinska kazna Tvoja kratkotrajnim žalostima! Ti saosećajno kažnjavaš one koje ljubiš i miluješ bogato i gledaš na njihove suze! Dakle, kaznivši, pomiluj i uteši tugu našu; okreni žalost na veselje i radošću rastvori tugu našu; zadivi nas milošću Tvojom, divni u mudrosti Vladiko, nedostižni u sudovima Gospode i blagosloveni u delima Tvojim u vekove vekova, amin.“

* * * * * *

O borbi sa pomislima

 

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov[2]

Uzdignite se na krilima vere iznad mračnog, dubokog ponora nevolja koji se iznenada pojavio pred nama! Ne prepuštajte se sumnjičavim ljudskim razmišljanjima, nego smelo stupajte hrabrim koracima vere, pa će se pod Vašim nogama meki, vlažni talasi pretvoriti u tvrde mermerne ili granitne ploče. Ne treba da se uplašite ili da posumnjate kad ugledate more patnji i jak vetar, jer Onaj Koji Vas poziva da hodite po tom moru i takvim hodom odvaja Vas od ostale Vaše braće je Sam Gospod. Taj priziv je ujedno i blaženi izbor! Hristos „Svoje“ obeležava pečatom stradanja! On je našao da mu je Vaša duša potrebna i stoga je pečati Svojim pečatom! Jer malo stado, udeo Hristov, stoji odvojeno od mnoštva ostalih ljudi; oni koji su Hristovi, u svojim rukama drže čašu Hristovu, kao obeležje toga da ih je Hristos izabrao; na njihovim ramenima je Krst Hristov.

Daleko, daleko od njih su sinovi sveta! U bezbrojnoj gomili, bučni i svetom opijeni, oni jure za prolaznim brigama i nasladama. Vreme se u njihovim očima pretvorilo u večnost. Oni bezbolno provode život, napreduju u onome što je propadljivo, i zaboravljeni od strane Boga, ne bore se protiv đavola: oni su ugodni đavolu, oni su udeo njegov. Čaša Hristova otvara ulaz u oblast duhovnog razuma, duhovnog stanja, i onaj ko tu uđe i pričesti se sa trpeze duhovne utehe postaje mrtav za svet, bezosećajan u odnosu na prolazne patnje i lišavanja, on počinje da svoje zemaljsko lutanje savršava kao da ga krila vere nose po vazduhu, iznad svega ostalog. Okovi razuma prikivaju nas za zemlju za oblast muka. Pošto se nalazimo na zemlji mi i protiv svoje volje bivamo podvrgnuti mukama. Vera pak odvaja od zemlje, oslobađa od okova, izbavlja od muka, uznosi na nebo, uvodi u duhovni mir. Oni koji su ušli u taj mir, počivaju u hladu, naslađujući se na raskošno prostrtim, dragocenim odrima Bogoviđenja.

Primite ove redove što Vam ih upućujem iz saosećanja, koje je već prilikom mog prvog susreta sa Vama podstakla u meni Vaša duša, jer ona u svojoj dubini nosi neki poseban zalog: zalog tajanstveni, Bogoljubazni, zalog Bogougađanja. Primite ove redove iz zemlje stradanja u kojoj sam se ja još davno nastanio; Bogu nije bilo ugodno da idem opštim, uobičajenim putem! On me je postavio na odvojenu stazu, u oblast sasvim drugačiju, i retko srećem putnika koji ide tom stazom, koji je posetio tu zemlju i sa kojim bih mogao da prozborim na njenom jeziku, koji mi je postao donekle poznat i koji utešno zvuči za sluh duše moje, jer u njegovim glasovima čujem nešto što mi je srodno.

Šta se između ostalog događa u toj čudesnoj zemlji? Tamo je nepomirljivi rat, tamo su neprestane bitke i krvave seče između Izrailjaca i inoplemenih naroda. Među inoplemenicima na Izrailjce ustaju i divovi, sinovi Enakovi, patnje, koje u nama izazivaju strah, slabost i očajanje. Uhoda Izrailjev, razum, dušu i njenu vojsku ovako izveštava: „Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskoga, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, taki ce i njima činjasmo. Ne možemo ići na onaj narod, jer je jači od nas“ (Br. 13:32). Tačno! Razmišljanje zasnovano na uobičajenom toku stvari navodi ljude na strah pred užasima te zemlje. Ali istinski Izrailjac, veran Bogu, rukovodi se verom u Boga. On je obučen u sveoružje. Poseći ću neprijatelje moje, kliče on, stići ću ih i neću se vratiti dok ne budu pogubljeni. Pašće pred noge moje. U tom ratu ne vrede mnoga i fina razmišljanja na koja je prisiljen um koji se uzda u sebe i svoju snagu, u broj i uzvišenost svojih znanja da će se tako suprotstaviti hordama inoplemenika koje nadiru. Sinovi Jefremovi zatežući i bacajući strele kaže Prorok „okrenuše ce u dan rata“ (Ps. 77:9). Neće se održati ljudsko razmišljanje pred gustim redovima inoplemenika! Oni će ga nadvladati, proizvešće uznemirenje u umu i pometnju u mislima, i pobeda će tada biti na njihovoj strani!

Radi uspeha u nevidljivoj borbi sa knezovima vazduha, duhovima zlobe, mračnim gospodarima sveta, treba se prihvatiti oružja koje pruža vera: „jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi“ (1. Kor. 1:25). Čudne i strašne za telesni razum izgledaju staze i učenja vere; ali čim čovek iz samog opita unutrašnjim duševnim osećajem uvidi moć vere brzo će ce i radosno predati njenom rukovođenju, kao onaj ko je neočekivano pronašao dragocenog nastavnika pa sa prezirom odguruje od sebe Bogom odbačenu ljudsku mudrost.

Evo oružja koje sveta „ludost“ propovedi Hristove uručuje slugi Hristovom radi borbe sa sinovima Enokovim, mračnim pomislima i osećanjem tuge koje ce u duši javlja u liku strašnih divova spremnih da zgaze i prožderu:

Prvo reči: „Slava Bogu za sve“.

Drugo reči: „Gospode! Predajem se Tvojoj svetoj volji! Neka bude sa mnom volja Tvoja!“

Treće reči: „Gospode! Blagodarim Tebi za sve što Ti je blagougodno da pošalješ na mene“.

Četvrto reči: „Primiću ono što sam zaslužio svojim delima; seti me se Gospode u Carstvu Tvome“

Ove kratke reči, pozajmljene, kao što vidite, iz Svetog Pisma, prepodobni monasi su sa velikim uspehom upotrebljavali protiv pomisli tuge. Oci nikako nisu ulazili u rasuđivanje o pomislima koje bi im se javile; ali, čim bi pred njima stao inoplemenik, oni bi se prihvatali čudesnog oružja i njime bi inoplemenika udarali pravo u lice, pravo u čeljust! Zato su bili tako silni, zato su gazili sve svoje neprijatelje, i pomoću vere, mišicom blagodati savršili su natprirodne podvige.

Pri pojavi tužnih pomisli ili žalosti u srcu počnite iz sve duše, svom Vašom snagom, da proiznosite neke od gore pomenutih reči. Proiznosite ih tiho, bez žurbe, sa pažnjom, sve dok se inoplemenik potpuno ne udalji i dok Vas srce ne izvesti o dolasku blagodatne pomoći Božije. Ona se u duši javlja kao ukus slatkog i utešnog mira, mira u Gospodu. Vremenom, inoplemenik opet počinje da Vam se približava, ali Vi se opet prihvatite oružja, pa, kao što je svojim vojnicima zaveštao genijalni vojskovođa Cezar, ciljajte neprijatelja pravo u lice – ni jedan deo tela ne prima udarce tako teško i nepodnošljivo kao lice. Nemojte da Vam oružje Davidovo deluje čudno i slabo. Upotrebite ga na delu pa ćete videti znamenje! Ta oružja, palica i kamen, učiniće više nego svi skupovi i mudra razmišljanja i istraživanja bogoslova teoretičara nemačkih, španskih, engleskih i američkih! Upotreba oružja na delu postepeno će Vas prevesti sa staze razuma na stazu vere i tom stazom uvešće vac u neopisivu i čudesnu zemlju duhovnog. Tamo je Trpeza tajinstvenog nebeskog Hleba; na tu Trpezu, prema svedočanstvu Svetog Pisma, Hristos pušta samo pobednike. Ušli ste u nevidljivi rat zato da biste dobili mogućnost da postanete pobednik, i da kao pobednik nasledite duhovne riznice. Sve to Vam omogućuje Hristos Koji Vas je zavoleo i očigledno odvojio među „Svoje“.

Dakle, dok još sa same obale gledate tamno i duboko more patnji, tu daljinu u kojoj se morsko plavetnilo sliva sa nebeskim, taj beskraj koji plaši veru dok još osluškujete gnevni govor talasa, njihovo jednolično i bezosećajno zapljuskivanje ne prepuštajte se uniniju, ne puštajte u Vašu dušu more setnih razmišljanja. Tu se krije mnogo opasnosti! Tu je mnogo lakše potonuti nego u moru vidljivih nevolja.

Radujte se! I opet velim: radujte se! Vi se na obali mora patnji i nalazite zato da bi ste preplivali u zemlju radosti: morsko prostranstvo ima i drugu obalu, mada se ona ne vidi očima ljudskog razuma. Ta obala je umni raj, preispunjenost duhovnim nasladama. Oni koji dođu do te blažene obale, opijeni nasladom zaboravljaju sve nevolje koje su pretrpeli na moru. Čvrstom nogom stupite u laku lađu vere i poletite preko talasa kao na krilima. Brže nego što pretpostavljate i nego što možete da zamislite preći ćete preko mora, preći ćete u raj. Ali između duhovnog raja i običnog telesnog, duševnog života kojim žive svi ljudi položen je, poput granice koja je kao prostrano more, krst i raspeće. Nema drugog puta u raj! Kada Bog nekoga hoće da uvede u raj, najpre počne da ga navodi na put ka raju, na krst. „Obeležje izabranosti od strane Boga je“, kaže jedan sveti asketski pisac „kada se čoveku stalno šalju patnje“. Pretrpimo umrtvljenost za svet kroz patnje kako bismo postali sposobni da primimo u sebe suštinsku oživljenost za Boga kroz očigledno dejstvo Duha. Žrtvujmo propadljivo radi Duha! U potpunosti se predajte Bogu! Bacite ce u spasonosni bezdan vere, kao sa litice u more!

Ljude ostavite po strani kao oruđe Promisla! Ta oruđa su slepa, sama po sebi nemaju nikakvu snagu, nikakvo kretanje. „Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom“, rekao je Gospod Pilatu „kada ti ne bi bilo dano odozgo“ (Jn. 19,11), mada je Pilat, vođen ljudskim rasuđivanjem (u tome su se sa njim bez sumnje slagali i svi ostali koji se takvim rasuđivanjem rukovode), rekao i tvrdio da on ima vlast da razapne Zatočenika Koji je pred njima stajao, i da Ga pusti. Nemojte se opterećivati nikakvim odnosima sa ljudima, nikakvim pravdanjem pred njima! Takvi odnosi i opravdanja samo narušavaju mir srca, a ne donose nikakvu korist. Ljudi su slabi, kao cvetovi koji se za kratko pojave na površini zemlje!

Vi mnogo maštate o sebi, mnogo pripisujete sebi, a takođe ste nemoćan čovek. Vi ste obdareni samostalnošću, ali ujedno ne prestajte da budete oruđe, slepo i poslušno oruđe! A toga da ste oruđe niste čak ni svesni! Vi ste samostalni, da! I ne možete da ne primite platu za svoja dela. No, na beskonačno mudrim putevima Božijim takvi samostalni ljudi zapravo nemaju ni najmanju vlast i samostalnost. „Isusa Nazarećanina…“, govorio je sveti Apostol Petar Judejcima „po određenom savetu i Promislu Božijem predanog uzeste i rukama bezakonika prikovaste i ubiste“ (Dap. 2:23). „Znam da iz neznanja ono učiniste, kao i starešine vaše. A Bog ono što je predskazao ustima sviju svojih proroka, da će Hristos postradati, tako je i ispunio“ (Dap. 3:17-18). U delima Promisla Božijeg, ljudi su slepa oruđa. Zato Gospod ljude koji na oko imaju punoću vlasti nije udostojavao nikakve odgovornosti! Zato je i čašu, koju su My pripremili zlonamernici, demoni, telesni i bestelesni, nazvao čašom koju mu pruža Otac.

Primite ove redove kao odjek duše koja iskreno saučestvuje sa Vama, sastradava u Vašoj patnji i usrdno Vam želi utehu od Gospoda.

 

FUSNOTE:

[1] Termin „uninije“ koji se koristi u asketskoj literaturi može da se donekle opiše i rečju „čamotinja“ (teskoba, mračno duševno raspoloženje), jer smo mišljenja da je na taj način savremenom čoveku lakše da shvati o čemu se radi, da može da prepozna stanje o kome se govori u ovoj knjižici. Zato će se dalje u tekstu koristiti termin „čamotinja“. – prim. prev.

[2] Sveti Ignjatije Brjančaninov, „Glas iz večnosti – pisma monasima i mirjanima o duhovnom životu“, Obraz Svetački, 114. pismo, Ocu koga su zadesile nevolje. O borbi sa pomislima.

Autor: sveštenik Georgije Maksimov

Prevod za „Ima nade“: Stanoje Stanković

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*