Kako naplatiti svoj rad – problem novca i hrišćanske skromnosti (pitanje psihologu)

Kako naplatiti svoj rad – problem novca i hrišćanske skromnosti (pitanje psihologu)

Poštovana,

Hvala Vam za vreme koje izdvajate za ovaj sajt, koji je kako vidim mnogima, a i meni samoj od velike pomoći. Hvala i svim prijateljima ovog sajta što su u ovom vremenu u kojem dominira iluzija lepog i srećnog života, prepoznali istinske teškoće naše i ozbiljno se prihvatili da nam pomognu.

Moje pitanje se čini šašavo i neozbiljno, usled svih tema koje ovde iščitavam, ali je meni ozbiljno opterećujuće.

Bavim se poslom gde nakon pružene pomoći treba da naplatim trud i rad. Mnogi ljudi koji dolaze kod mene su mi prijatelji, drugi su mi opet dragi izuzetno i za veliki broj njih znam da su u teškim finansijskim situacijama. Nekolicina dovodi svoju decu baš kod mene, jer imaju poverenje u moj rad.

Ono što mene muči, jeste kako da naplatim tim ljudima, kad znam da im je svaki dinar dragocen?

Muka mi je da izgovorim bilo koju cifru, pa i najmanju, jer se osjećam kao da im uzimam hleb iz usta.

Ne moram da Vam objašnjavam kakvu posledicu ima na mene uporan i svakodnevni rad „za kafu u šećer“, ali opet znam da imam više nego mnogi od njih koji dolaze.

Kako da savladam tu odbojnost u meni prema novcu koji sam zaslužila, i ne upadam u osjećanje krivice kada naplaćujem roditeljima za njihovu decu? Ili je možda rešenje da ipak za decu ne naplaćujem ništa?

Uopšte taj odnos materijalnog za neki rad i trud me zbunjuje, uz naravno potrebu da očuvam svoj duševni mir uz saznanje da postupam moralno i pravedno.

Nadam se da pitanje nije isuviše sebično, kako se meni ponekad čini.

Unapred se zahvaljujem i želim Vama i svim Vašim bližnjima i prijateljima svako dobro.

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Pomaže Bog,

Hvala Vama, takođe, na lepim rečima podrške. Naiđu tako trenuci kada se zapitam da li nekome zaista koristi ovaj moj uložen trud i vreme, tako da mi Vaše reči puno znače.

Vaša tema uopšte nije neozbiljna, potpuno mi je jasno koliko situacija u kojoj ste se našli može biti iznurujuća i opterećujuća. S druge strane, svakome je svoj problem najveći, tako da nema smisla ni upoređavati niti rangirati svoje i tuđe probleme. Ono što nas pritiska – pritiska nas, oduzima nam životnu radost, smućuje nas, onespokojava, i samim tim zavređuje pažnju.

Da se vratim na Vaše pitanje – prvi korak je da zagrebete ispod ovog vidljivog dela problema (kako da naplatite svoj rad a da se Vi sa tim osećate dobro) i istražite o čemu se tu zapravo radi.

Čitajući Vaše pitanje i način na koji opisujete problem, sve mi se čini da ono što Vas ometa da zauzmete pravu poziciju su nešto što se u psihologiji naziva introjektima.

Introjekti su neki sadržaji, uverenja ili poruke o ljudskoj vrednosti ili nekim našim osobinama koje smo nekritički usvojili tokom našeg detinjstva, a kasnije nastavili , često potpuno nesvesno, da se u skladu sa njima ponašamo nikada ih zaista ne preispitavši kako bismo videli da li su ta uverenja uopšte tačna (onako kako smo ih mi razumeli i prihvatili) i imaju li i dalje nekakvog smisla i vrednosti za nas.

Recimo, ako je osoba odrastala u npr. hrišćanskoj porodici, mogla je, slušajući svoje roditelje koji su naglašavali skromnost, zatim sveštenika koji je držao propoved o bogatom mladiću koji nije hteo da se odrekne svog imanja da bi krenuo za Hristom, ili učeći na veronauci o hrišćanskoj vrlini milosrđa (npr. da je to ono o čemu će nas pitati Gospod na Strašnom sudu – koliko smo bili milostivi) i tako dalje – osoba koja je tako odrastala mogla je da usvoji spontano i nekritički sledeća uverenja:

  • „Nije moralno niti hrišćanski imati puno novca“,
  • „Greh je naplaćivati uslugu pružanja pomoći od ljudi koji su u lošijoj materijalnoj situaciji od mene“,
  • „Greh je uopšte naplaćivati bilo kakvu pomoć, najveća vrlina je biti milosrdan i pomagati ljudima bez očekivanja zemaljske plate“
  • „Imati jasan cenovnik za svoj rad je odraz neoslanjanja na Božiju brigu o nama , Bogu koji brine i o vrapcima i pticama“
  • „Sebično je naplaćivati svoj rad, a sebičnost nije hrišćanska vrlina i udaljava nas od Hrista“

Takva uverenja nas kasnije u odraslom dobu potpuno nesvesno ometaju da pronađemo pravi modus ponašanja za nas. Introjekti se prepoznaju upravo po mučnom osećanju, duševnoj uznemirenosti, naletu odbojnosti ili osećanju krivice kada probamo da se ponašamo drugačije od njih. Ili , kako Vi rekoste, „muka mi je da kažem bilo koju cifru“ i „važno mi je da sačuvam svoj duševni mir“, imam „odbojnost prema novcu“, „osećanje krivice“.

Ukoliko sam dobro naslutila da je ovo zapravo Vaša tema, onda možemo krenuti korak dalje u rasvetljavanju cele situacije. Tu Vam mogu pomoći neka od sledećih pitanja:

  • Kakav odnos prema novcu su imale bitne osobe u Vašem odrastanju (Vaši roditelji, stariji brat ili sestra, ujak, tetka, dakle neko ko Vam je u detinjstvu predstavljao značajnu osobu)
  • Koje poruke je njihovo ponašanje u vezi sa imanjem, nemanjem ili korišćenjem novca govorilo Vama?
  • Šta ste izvukli kao zaključak u vezi sa time koliko novca sme da ima osoba koja sebe smatra moralnom, pravednom, odgovornom?
  • Koliko jedna dobra hrišćanka sme da poseduje novca? Sme li sebi dozvoliti da ima i više od „taman dovoljnog da pokrije račune“ ? Da li takve osobe smeju da imaju baš dosta novca, da budu bogate, da budu finansijski situirane? Ako da, zašto da? A ako smatrate da to ne bi bilo dobro, zašto ne? Šta bi to govorilo o njima?
  • Kako Vam sa strane deluje osoba koja naplaćuje svoju uslugu pomaganja recimo bolesnoj deci? Ili medicinska sestra koja naplaćuje svoj dolazak da da infuziju ili neophodne injekcije starim i bolesnim ljudima koji su nepokretni pa su prinuđeni da ovu uslugu plaćaju?

Probajte da uradite jedan eksperiment – sedite na jednu stolicu a preko puta sebe stavite drugu, zatim zatvorite na kratko oči, da se lakše fokusirate na ono što se dešava u Vama, par puta mirno udahnite i izdahnite i onda u trenutku kada otvorite oči, pogledajte u stolicu preko puta Vas i izgovorite (poželjno je da glasno izgovorite a ne u sebi):

„Usluga za pomoć koju sam Vam pružila košta tačno …. (pa dodajte ovde tačnu cenu koliko neko drugi naplaćuje za istu vrstu usluge kao što Vi nudite). Ne mogu Vam učiniti nikakav popust, tačna cena usluge iznosi…. (pa opet ponovite gornju cifru).“

Sad oslušnite sebe – šta se u Vama događa dok to izgovarate (ako je potrebno izgovorite to još jednom). Kakvo osećanje se u Vama javlja? Koja misao? Kakvu sliku o sebi imate dok uzimate od osobe kojoj ste pružili uslugu tačno onoliko novca koliko svi u Vašoj branši naplaćuju?

Zamerate li nešto sebi? Koju rečenicu u svojoj glavi čujete?

Ko u Vašoj bliskoj okolini takav sličan stav ima? Ko je takve slične misli izgovarao u Vašem detinjstvu?

Ovo je moj predlog pitanja koja Vam mogu pomoći da bolje psihološki istražite zbog čega Vam je teško da naplatite Vaš rad onoliko koliko on zaista vredi. Naravno, potrebno je više rada na ovoj temi da biste određena svoja od ranije usvojena a neadekvatna i netačna životna uverenja o novcu, radu i ličnoj vrednosti osvestili i promenili.

S obzirom da ste verujuća osoba, važno je da kažemo i nešto o pravilnom hrišćanskom odnosu prema novcu i naplaćivanju novca. Čini mi se da su osobe koje žive crkvenim životom, koje su aktivni vernici, češće podložne usvajanju jednog podsvesnog uverenja da je novac nespojiv sa hrišćanskim vrlinskim životom, da ga novac po pravilu ometa.

Npr. Znamo da kaže Gospod u Jevanđelju u vezi sa onim bogatim mladićem koji je pobožno živeo i jedino što nije imao snage da se odrekne svega što ima i pođe za Hristom: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u Carstvo Nebesko“.

Lako možemo iz ovoga zaključiti da je bogatstvo (u našem slučaju imanje dovoljno novca i čak ponešto da pretekne, ako smo vredno radili, imali posla i naplatili svoj rad koliko vredi) nešto što sigurno stoji na putu između nas i Hrista.

Međutim, ovde se ne radi o bogatstvu kao takvome nego o privezanosti našeg srca za bilo šta ovosvetsko. Srce tog bogatog mladića je bilo privezano za njegovo bogatstvo i ono mu je bilo važnije od Hrista. Dakle, ako naše srce ima strasnu privezanost za bilo šta ovosvetsko – tada će zaista lakše proći kamila kroz iglene uši nego što ćemo mi poći za Hristom.

Tako da, novac sam po sebi nije zlo. Imamo primere svetih i blagovernih careva i kneževa koji su bili itekako imućni, i to ih nije sprečilo da postanu svetitelji. Jer je njihovo srce bilo slobodno od posedovanja i slobodno od privezanosti za materijalno kao za idola. Novac su koristili kao sredstvo a ne kao blago srca njihovog.

To je jedina opasnost na koju treba da pazimo, da pazimo „gde je srce naše“ i šta je blago našeg srca, a ne da brinemo da li imamo puno ili dovoljno novca koji smo zaradili radeći korektno i naplaćujući pošteno i punovredno naš rad.

Pazite da nikoga ne oštetite u smislu da mu ne naplatite više nego što je standardna cena za Vaš rad i pazite na Vaše srce, to je glavno.

Drugo pitanje je u vezi sa pravilnim hrišćanskim stavom prema milosrđu, pomaganju potrebitima, siromašnima, ljudima u nezavisnoj situaciji. Lakše bi bilo da se bavite nekom profesijom programera, tada biste imali jasno razgraničen stav da svoj rad treba da naplatite onoliko koliko on zaista vredi i na tržištu košta. Posao programiranja ne uzburkava naše „introjekte“ o hrišćanskoj vrlini milosrđa i verovatno nikada ne biste došli u situaciju da ih preispitate šta je tačno pravilan hrišćanski pristup. Bogu hvala, stavljeni ste Promišlju Božijom upravo u situaciju da preispitate šta ste sve u svojoj glavi nekritički usvojili a što nije potpuno tačan pravoslavni stav.

Biti milosrdan, milostiv, milostivog srca, znači davati od onoga što imate ljudima kojima vidite da je zaista potrebno i to tačno ono što im je potrebno (a ne nešto što MI mislimo da im treba, pa im tutnemo u ruke i umirimo savest). Takođe, to znači pomoći ljudima kad im je nešto potrebno – bilo saosećanjem, pažnjom, da gladnog nahranimo, bolesnog obiđemo, žednog napojimo….

Međutim, kada je u pitanju naplata svog rada, u radno vreme i na radnom mestu – ne činite Vi greh niti ste sebični i nemilostivi ukoliko Vam neko traži profesionalnu uslugu ili pomoć, a Vi mu hrišćanski savesno pružite traženu pomoć – da taj rad naplatite koliko on vredi. Važno je da cenovnik imate unapred određen i definisan i da tačno odredite koja i kada su odstupanja od njega. Ukoliko imate više odstupanja nego slučajeva koje po osnovnom cenovniku naplaćujete to znači da se i dalje rob svojih „introjekata“, a to ćete i osetiti po lošem stanju u koje zapadate – iznurenosti, nezadovoljstva itd.

Poznajem ljude hrišćane koji uvek naplaćuju svoje usluge po osnovnom cenovniku, a onda po svom nahođenju deo tog novca odvoje i doniraju nekome potrebitom ili za te osobe kupe nešto što im je potrebno. Ali im je jako važno da drže uvek cenu bez izuzetaka kako bi obezbedili da se njihov rad prepoznaje, ceni i adekvatno vrednuje.

Kada budete proradili ove teme koje su povezane sa naplaćivanjem svoga rada i kada razjasnite sebi šta je hrišćanski pravilan odnos prema novcu i naplaćivanju novca za pošten rad i to tačno onoliko koliko taj rad vredi, tek tada ćete moći, iz te dobre zdrave pozicije da onda odredite, eventualno, i neke izuzetke od pravila.

Ovako, kako sada radite, Vi od većine ljudi pravite izuzetke kada je u pitanju naplaćivanje svog rada, umesto da bude od manjine, jer se tek onda to može nazvati izuzetkom od pravila.

Kod drugih ljudi koji se bave na različite načine pomaganjem ljudima sam primetila da su određivali specifičnije cene u odnosu na:

  • Da li je neko redovan i dugogodišnji primalac usluga, pacijent, klijent kod nas
  • Da li je neko nezaposlen, student ili penzioner
  • Ukoliko je neko u nezavidnoj finansijskoj situaciji, nudili su mogućnost isplate na rate, ili kompenzaciju dela novca u nekoj drugoj formi, ali nisu nikad snižavali cenu ispod one koju su za tu grupu odredili.
  • Neki su nudili jasno preciziran popust ako se radi o detetu ili tek ako se radi o više dece ili porodičnom aranžmanu (mada, ukoliko je neko po profesiji pedijatar u privatnoj praksi, logično je da taj neko ne može usvojiti ovaj kriterijum)

Jedno je sigurno, ovo kako je sada Vam više ne odgovara – trošite se psihički, raste Vam nezadovoljstvo, osećate se sve umornijom jer radite sve više za sve manje novca, i ukoliko biste nastavili po dosadašnjem principu to bi moglo da dovede do sindroma pregorevanja (eng. Burn out sindrom) , do gubljenja entuzijazma za rad i posledičnog napuštanja svoje profesije. Time biste trajno uskratili ljude za kvalitetnu i savesnu pomoć zbog koje su i dolazili kod Vas, a ne zbog toga što im naplaćujete manje.

A to sigurno nije po Bogu.

Držite se, u Gospoda uzdajte, preispitajte Vaše introjekte Hrista i sebe radi, i radite posao koji Vam je Bog dao ne iznurujući se kako biste bili u stanju da na duge staze pomažete ljudima.

 

Urednik sajta Ima nade

 

 

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog!

    Draga Sanja, sa zanimanjem sam pročitao tvoj odgovor, i lepo se nasmejah na pomen programera: „Posao programiranja ne uzburkava naše „introjekte“ o hrišćanskoj vrlini milosrđa …“
    Ah, kakva zabluda!
    Ta luda „intro…“ (kako ono beše?) jednako deluje i na programera, a verujem i na sve druge. Skoro 30 godina radim programiranje na naplatu, pa mi je čak i danas pomalo nelagodno kada treba da predam fakturu firmi koja uz pomoć mog programa naplaćuje neznano mnogo novaca sa svoju robu ili usluge!
    Ako može da bude od praktične pomoći, navešću da mi je bilo najlakše da naplatim ono za čega je neko drugi odredio cenu, tj. uvek mi je bio problem da sam odredim (adekvatnu) cenu za svoje usluge i skoro uvek sam bio nezadovoljan naplaćenim (kao što si i ti napisala). Izuzetno, kada sam uslugu naplatio adekvatno (tj. slično drugima na tržištu), osećao sam se kao da sam nekog opljačkao, tako da mi je novčanik bio zadovoljan, ali to zadovoljstvo me je gušilo u moralnom delu mene!
    Moj savet svima koji imaju ovaj problem – odredite precizan cenovnik osnovnih usluga, predvidite izuzetke, ako postoji mogućnost dajte cene na uvid kupcima/klijentima, i – najvažnije!!! – pustite da neko drugi obavi konkretnu naplatu (vaš zaposlenik, poslovni partner, ili neko drugi pogodan, zavisno od posla i situacije). Taj koji naplaćuje mora to da uradi po dužnosti prema vama, tako da nema moralni „intro…“ stres, a vi ste okrenuti leđima i ne gledate kupca u oči niti u njegov novčanik.
    U posebnim situacijama (ali zaista posebnim!) lako možete odlučiti da nekoga darujete delom naplaćenog novca.

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*