Kako izlečiti duševni bol?

Kako izlečiti duševni bol?

U najtežim bolestima neophodno je

 primeniti i najjača sredstva.

 

Hipokrat

 

Bol je nešto što je poznato svima. Bol može biti različit: fizički i unutrašnji ili duševni (u psihologiji se takav bol naziva psihoalgijom). Svaki bol predstavlja težinu, mučenje i stradanje. Bol doživljavamo kao surovu kaznu, nepravednost, zlo… Bol je nešto što želimo da prekinemo. Kako dakle to učiniti?

 

Kako se odnositi prema bolu?

 

Za početak, hajde da razumemo da bol zapravo nije zlo. Bol predstavlja krajnje sredstvo koje postoji u nama i primorava nas da se pobrinemo o sebi. Ne bismo doživeli današnji dan da nema bola.

Da nema bola ne bismo osetili kvarenje zuba tako da bismo ih kasnije sve izgubili.

Da nema bola nikome ne bi palo na pamet da leči povrede, prelome i unutrašnje bolesti. To znači da bismo živeli samo do prve ozbiljne bolesti. Ne osećajući bol, ne bismo shvatili da sa našim organizmom nešto nije u redu, ne bismo tražili pomoć lekara.

Bol je naš najverniji pomoćnik koji čuva naš život, naše blagostanje. Bol predupređuje loše posledice, skreće nam pažnju da kod nas nešto nije u redu i traži da to ispravimo.

 

Kako reagovati na bol?

 

Šta bismo rekli kada bismo videli sledeći prizor… Osoba koja je kupila novi, skupoceni automobil, opremljen odličnim alarmom budi se noću jer je alarm veoma glasan. Ne trudeći se da pronađe razlog zašto se alarm upalio, počinje da lomi signalizaciju. Njeno mišljenje je da je kriva upravo signalizacija koja joj remeti san. Nisu krivi lopovi koji provaljuju u auto niti sama osoba koja je lenja te zato ne želi da izađe i da vidi o čemu se radi ili da pozove policiju. Ne, kriv je alarm! Naravno da ovakvu osobu nećemo smatrati previše inteligentnom (da ne kažemo nešto drugo).

Ili druga situacija… Osoba trpi bol bez obzira na to što mu svi oko njega preporučuju da se odmah obrati lekaru jer smatra da joj smeta samo bol. Trpi ga na početku, a zatim pokušava da ga zaguši analgeticima. Bol nastavlja da se pojačava i na kraju se ispostavlja da se osoba odmah obratila lekaru, dobila bi pomoć bez ozbiljnih posledica po organizam. Međutim, sada su neprijatne posledice pred njim. Da li je inteligentan takav čovek?

Da, mi se često ponašamo slično takvim osobama kada stradamo od duševnog bola. Na žalost, razlog svog duševnog bola mi često ne želimo da vidimo. Iz nekog razloga nerazumno trpimo, stradamo, mučimo se, dolazimo do očajanja (sve do samoubistva), pokušavamo da raznim sredstvima zagušimo bol, da se borimo sa njim, da ga zaboravimo, sve činimo samo… ne slušamo signal niti ispravljamo uzrok bola.

Ljudi kod kojih je duševni bol toliko velik da žele da se oslobode od tog bola samoubistvom podsećaju na osobu koja se bori sa alarmom i upozorenjima, a ne sa istinskim uzrokom. Telo nas u takvim slučajevima ne boli! To je isto kao kada osoba ima čir na želucu i pokušava da ga izleči amputacijom noge!…

 

Kada duša boli znači da nešto ipak nije u redu?

 

Normalan čovek u potpunosti sagledava da nije bol sam po sebi taj koji nas ometa da živimo već da je u pitanju uzrok koji izaziva pojavu bola. Zato se, kada nas nešto boli, u organizmu trudimo da pronađemo mesto i uzrok bola. Ako postoji nada da uzrok može da se ispravi sam onda čekamo, trpimo, uzimamo analgetike, a ako vidimo da uzrok ostaje i bol ne prolazi onda idemo na dijagnostičke preglede i uz pomoć odgovarajućeg specijaliste ispravljamo taj uzrok. Ako boli bubreg idemo kod nefrologa, ako boli grlo do otorinolaringologa, ako boli želudac do gastroenterologa, ako je srce u pitanju do kardiologa.

Kome se obratiti ako boli duša?

Kada boli telo, znamo da od nervnih završetaka na mestu bolesti u odgovarajući deo mozga dolazi signal o toj disharmoniji. Odakle i gde dolazi signal u slučaju duševnog bola? Da li ste nekada razmišljali o tome?

Ne? Zbog čega je to tako? Potrebno je dobro se zamisliti nad tim…

Možda signal na nepoznati način dolazi u mozak? Možda dolazi u srce, jer ponekad i ono boli od nemira? Možda je solarni pleksus središte duhovnog bola?

Ne. Nauka odlučno i jednoglasno tvrdi da čovekova svest nije lokalizovana u telu, to jest, nikakav splet nervnih ćelija, čak ni mozga ne može da ispuni i ne ispunjava funkciju onoga što nazivamo ljudskom svešću. U skorijem periodu  ćemo objaviti članak na tu temu sa mnoštvom navoda autoritetnih izvora visoke i nepristrasne nauke.

Dakle, ako ste zakleti materijalista i u potpunosti odričete postojanje duše, nevidljivog sveta i svega što je povezano sa tim možemo vas obradovati: vas, dakle, ništa ne boli. Jer saglasno nauci u materijalnom telu nema svesti što znači da ne može ni biti duševnog bola. Zato sada možete početi da se radujete – na isti materijalni način kao što i patite – i da završite čitanje ovog teksta.

Sa ostalim čitaocima krenućemo – u svet ljudske duše.

Psihologija je nauka u čijem samom nazivu se nalazi priznanje postojanja duše (psiha – duša, logos – znanje), koja je međutim izgubila mnogo od kada je odbacila sam pojam duše. To jest, psihologija postavlja sebi za zadatak da leči dušu koju je prestala da priznaje, ali nikakav drugi smisleni pojam nije uvela. Situacija je jednostavno apsurdna. Kako je moguće lečiti organ ako ne priznaješ da postoji i ništa o njemu ne znaš? To je razlog zašto tradicionalna psihologija u slučaju duševnog bola može praktično uvek samo da slegne ramenima. Uz pomoć savremenih farmakoloških preparata intenzitet duševnog bola se može ublažiti, uz pomoć psihoterapeutskih tehnika skrenuti pažnja sa bola i naučiti da se sa njim živi, na određeno vreme moguće je čak i zaglušiti taj bol, međutim, bez obzira na ogromno iskustvo koje je savremena psihologija sakupila za proteklih više od pedeset godina ona nije u stanju da utiče na iskorenjivanje uzroka koji dovodi do tog najsnažnijeg, bola.

Od čega boli duša? (Odmah ću reći da ne govorim o slučajevima teških psihičkih bolesti kao što je recimo šizofrenija, koji se susreću kod ljudi koji pokušaju samoubistvo u približno 20% slučajeva).

Kao što telo boli kada ga nečim povredimo ili mu ne pružamo neophodno isto je i sa dušom. Šta je neophodno duši?

 

Jedan od savremenih sveštenika piše:

 

Svi znaju da ignorisanje dubinskih stremljenja ljudskog duha rađa tu samu izvitoperenost ljudske prirode koja se tradicionalno naziva grehom i koja predstavlja izvor bolesti. Zato je za bolesnog čoveka najvažnije pomirenje sa Bogom, uspostavljanje razrušenih ili izgubljenih osobina ljudskog duha. Pomirenje sa Bogom predstavlja pokajanje, prepoznavanje svog greha, svoje odgovornosti za sopstveni život, odgovornosti za stanje u koje je osoba dovela sebe  i stremljenje, želja da se otpočne nov život pomirenjem sa Bogom i dobijanjem oproštaja od Njega.

Crkva je oduvek povezivala bolest sa unutrašnjim stanjem čoveka, sa ljudskim grehom. Zato u osnovi crkvene Tajne Jeleosvećenja za isceljenje bolesnih leži molitva za oproštaj grehova. I bez obzira da li pribegavamo Tajni Jeleosvećenja ili idemo da se lečimo prvo što treba da uradimo jeste da postanemo svesni svoje odgovornosti, svog greha i volje Božije u vezi sa našim ozdravljenjem.

Greh nije reč koja je u modi. Možda se tako shvata jer ljudi kojima je stran crkveni život pod grehom shvataju narušavanje nekakvih pravila koja su neophodna Bogu, a nikako ne nama samima. Jer moto savremenosti je – „uzmi sve što ti život pruža“. A eto, sada od nas iz nekog razloga nešto traže što nam se, naravno, ne može svideti…

Realno gledano, greh predstavlja zločin protiv sopstvene duše. Ako napravimo analogiju sa telom to bi bilo kao da ne hranite svoje telo, već ga sečete ga nožem, ukucavate eksere u njega, polivate kiselinom. Bog je ovde nalik na dobrog doktora koji stoji pored, sa spremnim medicinskim instrumentima i preparatima i moli nas da što pre prekinemo da mučimo sebe i priđemo Njemu da nas isceli.

Ako makar malo obratimo pažnju i preispitamo sebe svako može da primeti kako mu postaje neprijatno na duši kada učini nešto loše. Na primer, ako se razljuti na nekog, uplaši, uvredi nekog, uzme mito, ne bude milostiv prema nekome, prevari suprugu. U meri u kojoj se gomilaju slični postupci duši postaje sve teže i teže i mi zaboravljamo šta je istinska, čista, dečija radost. Pokušavamo da zamenimo radost primitivnim zadovoljstvima koja nas ne raduju, već samo otupljuju. A duša se suši i boli sve jače i jače…

I kada se dogodi neki važan događaj u našem životu, na primer neki veliki gubitak nama čak ni na um ne dolazi da je ogroman bol koji se navalio na nas na neki način u vezi sa našim greškama. Međutim, upravo je tako. Bol u različitim krizama ljudskih odnosa izazvan je našom osvetoljubivošću, mržnjom ili sujetom. Bol usled raskida ljubavnih odnosa bi mnogo puta bio manji kada sami odnosi ne bi bili pomračeni vređanjem i egoizmom. Bol usled smrti bliske osobe udvostručava se roptanjem na Boga, itd.

Dakle, zaključak je sledeći: duševni bol nam signalizira da sa dušom nešto nije u redu, da smo možda negde povredili svoju dušu i da je potrebno da se ispravimo.

 

Gde lečiti bol duše?

 

Ako se nikada nismo bavili svojom dušom smatrajući da se duhovni život sastoji u poseti pozorištima i čitanju romana neophodna nam je pomoć u lečenju duševnog bola jer sami nećemo uspeti da izađemo na kraj.

Gde otići kada duša boli? Gde se obratiti za pomoć?

Naravno, najbolje je obratiti se tamo gde precizno leče. To mora da bude mesto koje ima proverene tradicije lečenja, instrumente i uslove za lečenje i  najvažnije – na milione izlečenih bolesnika.

Zapravo, glavnog i jedinstvenog Lekara duševnog bola smo već pomenuli. Video sam stotine ljudi koji su se izlečili od duševnog bola. I svi oni su bili u potpunosti izlečeni samo na jednom mestu i samo kod jedinstvenog Lekara. Ta bolnica je – Crkva, a Glavni Lekar u njoj – Gospod Bog!

To je Lekar koji ne leči za novac, koji to čini bez koristi i sa velikom ljubavlju. Taj Lekar čeka osobu kojoj je loše jer je uvek spreman da pruži svoju ruku pomoći. Kod Njega nema odsustva i pauze za ručak. On je uvek spreman da pristupi lečenju vaše duše.

Taj Lekar leči ne veštačkim, već večno živim, proverenim i veoma efikasnim lekovima. Nikada nikome nije odbio pomoć, ali neće početi da vam se nameće, neće vas nagovarati da se lečite kod Njega jer taj Lekar uvažava vašu slobodu i izbor i nije mu potrebna reklama. Taj Lekar jednostavno iskreno želi da vam pomogne jer vas voli. On računa na vaše poverenje u Njega i ispunjavanje Njegovih saveta sa vaše strane.

Ako vi još uvek imate malo poverenja i iz tog razloga se bojite da Mu se obratite setite se da ništa ne rizikujete. Vi uvek možete da završite sa sobom čak i samo nakon godinu dana duhovnog života. Zaista, nemate ništa da izgubite.

 

Kako Bog leči duševni bol?

 

Zajedno smo već došli do razumevanja da je bol izazvan narušavanjem duševnih potreba. Dakle neophodno je da se taj bol leči zadovoljenjem tih potreba.

Ne verujte da spisak ljudskih potreba, koji je daleko raširen i praktično kanonizovan od strane popularnih psihologa (poput najpoznatije Maslovljeve piramide potreba) među kojima su samo-ostvarenje, priznanje, socijalni status, komunikacija, privrženost za ljude (afektivna vezanost) zaista predstavlja ono što je potrebno čoveku. Čak i ako saglasno sa tim spiskom imate 100 od 100 poena, nećete biti srećni. Jer srećna je osoba koja je zadovoljila duševne potrebe koje se ipak razlikuju od pomenutog spiska.

 

Zapravo, glavna i jedina potreba duše je ljubav. A Bog i jeste ljubav. Približavanje Bogu uvećava ljubav. Udaljavanje od Boga kroz grehe umanjuje ljubav i povećava duševni bol.

 

Dakle, duši nisu potrebne nekakve trice. Njoj je neophodan Sam Bog i samo On može da zadovolji njene potrebe. A On je spreman da nam Sebe da. Gospod želi da nam daruje Sebe i kroz to nas izbavi od bola i našu dušu prosveti ljubavlju.

Molitvu porede sa dahom života ili sa hranom za dušu. Ko se molio taj je osetio istinitost ovih poređenja iz sopstvenog iskustva. Nauka nije mogla da opipa niti da izmeri supstancu koja ulazi u dušu prilikom molitve. Crkva tu supstancu naziva blagodaću. Molitva predstavlja najbržeg iscelitelja duševnog bola.

Isto tako neophodni izvor blagodati za čoveka predstavlja Pričešće Telom i Krvlju Hristovom.

 

Ovaj tekst nije bogoslovski, mi samo želimo da vam ukažemo na jedinstveni i istiniti put iscelenja duše od bola. Zato ćemo u vezi sa velikim čudom Pričešća reći samo da su plodovi tog Čuda nesumnjivi i osetni. Velik broj ljudi koje lično poznajem se izbavilo nakon Pričešća od najtežih psihičkih rastrojstava, bolesti tela, očajanja, depresije, a jednom je praktično na moje oči, žena ozdravila od melanoma (veoma teškog malignog tumora). Pričešću prethodi isceljujuća Tajna pokajanja – ispovesti. Za vreme ispovesti čoveku se praštaju svi gresi koje ispovedi. Iz njegove duše kao da se izvlače ekseri koje je zabijao u sebe, isceljuju se sve rane koje je naneo sebi. Savest postaje čistija. Da li se još uvek sećate kako je dobro na duši kada je savest čista?

Moguće je zadovoljiti se kratkotrajnim efektom, tj. pozitivnim ishodom određene krize. Međutim, uskoro će doći nova kriza možda teža od prethodne. Ako ne želite da osećate bol, ako želite da živite u ljubavi i radosti neophodno je da neprestano brinete o duši.

Neophodno je da naučimo sebe da duši pružamo sve što joj je neophodno i da ne činimo ono što je ranjava. Ovo zahteva izmenu naših navika. U pitanju je dug proces koji zahteva stalnu pažnju i napor. Međutim, u meri u kojoj ćete uz pomoć Lekara pronalaziti sopstvene greške i ispravljati ih u dubini svoje duše težina će vas napuštati, osećanje istinske radosti će ispuniti vašu dušu.

Najveći deo posla nećete raditi vi, već onaj svevideći, Lekar Koji nas voli a koga mi uopšte ne cenimo. Od vas se jedino traži da primite taj čudesni dar isceljenja.

Ako želite da budete telesno zdravi neophodno je da brinete o higijeni. Ako želite da budete duševno zdravi i tu je takođe potrebno da čuvate higijenske norme. Profesor Zurab Kekelidze, zamenik direktora Državnog naučnog centra socijalne i sudske psihijatrije V.P.Srpskog, je govorio: „Postoji pojam psihohigijene. Nemoj činiti ono što narušava psihičko zdravlje! Pročitaj Deset zapovesti, tamo je sve napisano! A mi ne poznajemo te zakone i stoga činimo gomilu gluposti!“

O tome nam govori iskustvo generacija koje su živela pre nas. Oni su to odlično shvatali, videli, osećali rezultate, predavali sopstvenoj deci.

I nemojte da grdite bol, ne žalite se na njega i ne mučite se više već idite i lečite ga.

Želim vam uspeh u tome.

 

Autor: Mihail Hasminski, pravoslavni krizni psihologo i psihoonkolog

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: Gde vыlečitь duševnuю bolь

 

 

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*