Kako da mi se ne vrati problem uznemirenosti? (pitanje psihologu)

Kako da mi se ne vrati problem uznemirenosti? (pitanje psihologu)

Pitanje psihologu:

 

Pomaže Bog…  javljao sam vam se jednom pre oko godinu dana poruka pod naslovom “Teško stanje uznemirenosti“…  i budući jako zadovoljan odgovorom pitao bih vas još nešto…  bio sam skoro godinu dana kod psihijatra u početku na svakih 15 dana a kasnije na mesec dana…  i sada evo hvala Bogu ovo mi je jedan od najboljih perioda u životu.  .  od srca mi je svaki trenutak veličanstven a i svestan sam da je ljudska duša kao more čas bura čas mirno…  i trudim se da prihvatam promene koje me snađu…  ali sada mi se dešava da mi se javljaju svi događaji i mišljenja koja sam imao u prošlosti…  podrazumeva se i onaj period kojeg se najviše plašim kada sam živeo tako  da kažem monaški i moju umišljenost da sam pustinjak…  :)i postao sam skeptičan prema svemu i pravoslavlju nažalost…  ne verujem nikome…  taman počnem da se držim nekog mišljenja i posle kažem ne to nije istina i tako opet sa drugom mišlju…  samo “skačem“…  to mi je ja mislim navika od pre kada sam rasuđivao koja je misao od Boga a koja ne…  i tako to je dovelo do toga da mislim šta ću u ovom trenutku da mislim a šta ću u onom…  te me najviše frustira i zbog toga poželim nekada da budem u tuđoj koži da pobegnem od toga ne znam ni kako da nazovem to…  i uznemirim se kada mislim da đavo to radi…  bilo je perioda kada bih na svaku misao pričao đavo, đavo…..  i tako dan prođe nikada opušten…  i tako mislio sam samo da vidim šta vi mislite o tome…  ovo mi se javi ponekada ali kada se javi tužan sam jer mi upropasti dan…  hvala unapred

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Bog pomogo,

Drago mi je da čujem da ste bolje.   To je važno jer sada imate iskustvo da velike tegobe imaju svoj „rok trajanja“,  da ne traju večno i da ne pritiskaju  dušu uvek istom silinom.   Tako da ste sada već iskusniji vojnik u „ratu“ u odnosu na sebe od pre godinu dana kada niste znali šta Vam se događa niti da li će to stanje ikada prestati.

Imajte to na umu kada Vam naiđu talasi koji liče na ono što ste prošli.

A ti talasi će nailaziti povremeno.   To je drugo važno iskustvo koje upravo stičete.

Sami ste dali najbolji odgovor kakav stav prema svim tim mislima treba da zauzmete:  da budete svesni   „da je ljudska duša kao more čas bura čas mirno“ i da se trudite da prihvatite „promene koje me snađu“.

 

Evo kako sveti Ignjatije Brjančaninov govori upravo o tome:

„Moramo priznati …   da se svi mi ljudi nalazimo više ili manje u samozavedenosti,   da smo svi obmanuti,   da svi nosimo prevaru u sebi.  To je posledica našeg pada,   koji se dogodio primanjem  laži za istinu.  Tako svagda padamo i sada.  Zato je u nama takva nepostojanost.  Ujutru sam ovakav,  u podne drugačiji,  posle podne još drugačiji,  i tako dalje…  

Pa šta da se radi! Ne treba biti uznemiren promenama koje nastupaju,  kao nečim neobičnim.  Ne treba se upuštati u potanko pretresanje grehova,  nego provoditi život u neprestanom pokajanju…  “

 

Ja bih tu samo dodala da te promene koje Vas snađu prihvatite smireno,  bez fantaziranja,  bez nepotrebnog komplikovanja.  

Zašto naglašavam ovo „smireno,  bez fantaziranja“ – jer najverovatnije uzrok Vašem prvobitnom stanju niste još uvek uspeli da savladate,  a to je ,  ako se sećate iz mog prethodnog pisma – narcizam.  

Umišljanje da se sve vrti oko nas,  da sve što nam se dešava je mnogo važno,  da smo posebni,  davanje preteranog značaja nekim mislima koje nam se pojavljuju i misaono vrćenje u krug – to su sve projave narcizma.

Nasuprot tome stoji istinsko (ne lažno,  odglumljeno,  niti spoljašnje) smirenje tj.   smireno prihvatanje da mi nismo ni po čemu posebni,  da smo mi samo oruđa u rukama Božijim i da je naše samo da smireno poimamo da bez Božije pomoći malo šta mi možemo svojim snagama,  te da je potrebno da,  kada nam se pojave neki talasi misli,  da ne umišljamo da smo mi sposobni da sa njima stupamo u dijalog,  niti da ih nekom svojom grandioznom „mentalnom snagom“ savladavamo,  već da nam pojava tih misli bude samo znak da treba da smireno zamolimo Gospoda da nam te misli odagna,  da nas zaštiti i da nam pomogne.  

S tim u vezi je jako važno da,  opet bez previše pompe i predavanja značaja i misaonog bavljenja time,  polako i strpljivo ulazite u crkveni život,  da pristupate Svetim Tajnama kao i svi iskreni hrišćani u ovih dve hiljade godina koji su shvatali da nisu ništa posebno već su samo želeli da ispravljaju sebe,  da ispovedaju svoje grehove,  da se trude da ih ne ponavljaju,  i da su težili da ostvare kontakt sa Bogom kako bi ispunjavali Njegovu volju za njih.   I to je to.   Bez vatrometa,  kamera,  realitija,  niti posmatranja pod mikroskopom,  bez zauzimanja uloge posmatrača koji se divi nekim velikim uspesima i duhovnim visinama ili pak očajava i strepi od snažnog napada neprijatelja koji se samo na njega okomio.

U duhovnom životu nema publike,  niti mi sami treba da zauzimamo ulogu publike koja posmatra sa strane nekakvu fascinantnu borbu u kojoj smo mi glavni akter.

Niste mi rekli u pismu da li ste nastavili da crkveno živite, ali pravilno? Da li ste bili skoro na ispovesti?  Kada ste se zadnji put pričestili?

Zapamtite da misaono bavljenje o nečemu duhovnom nije duhovni život.   To je surogat duhovnog života koji nam daje samo utisak da imamo duhovni život,  a u stvari je samo iluzija.   

Duhovni život znači konkretnu praksu a to je – ispovedanje jednom mesečno,  kajanje za svoje grehove,  molitva ujutro,  molitva uveče da nas tokom celog dana ogradi od iskušenja,  post i pričešće.

Bez duhovnog života će svaki Vaš boljitak u psihološkom smislu biti samo privremen.  Kratkog daha.

Evo kako jedan pravi psiholog među svetiteljima sveti Teofan Zatvornik o ovome govori:

„…  Potrebno je samo da se sve čini po zapovestima Gospodnjim.

Šta zapravo?

Ništa naročito,   samo ono što od svakoga traže okolnosti njegovog života,  što zahtevaju konkretni slučajevi na koje svako od nas nailazi.   Eto tako.   

Bog uređuje sudbinu svakoga od nas,  i sve što nam se događa u životu takođe je deo Njegovog svedobrog promisla.  Shodno tome,  i svaki trenutak i svaki susret.

Uzmimo na primer: dolazi Vam siromah – Bog ga je doveo.   Šta treba da uradite?  Da mu pomognete.

Bog,  Koji Vam je doveo siromaha,  svakako sa željom da biste Vi pomogli siromahu,  gleda kako ćete na delu da postupite.  Njemu je ugodno da pomognete siromahu.  Pomoći ćete?  Učinite ono što je ugodno Bogu i napravili ste korak ka krajnjem cilju: da nasledite nebo.   

Uopštite ovaj slučaj i dobićete sledeće: u svakom slučaju i pri svakom susretu treba činiti ono što hoće Bog,  ma šta da radimo.

A šta On hoće,  to nam je tačno poznato iz Zapovesti koje su nam date.

Neko traži pomoć?  Pomozi.

Neko te je uvredio?  Oprosti mu.

Sam si nekoga uvredio?  Požuri da ga zamoliš za oproštaj i da se pomirite.

Neko te je pohvalio?  Ne gordi se.

Pokudio te je? Ne ljuti se.

Došlo je vreme za molitvu? Moli se.

Za posao? Radi – i tako dalje.

Ako,  pošto ovo razmotrite,  odlučite da u svim slučajevima delujete tako da Vaša dela budu ugodna Bogu,  da se savršavaju tačno prema Njegovim zapovestima,  onda će se na taj način svi zadaci u Vašem životu rešavati u potpunosti i kako treba.

Cilj je – blaženi život posle groba;  sredstvo – ponašanje prema zapovestima Božijim u svakoj situaciji u životu u kojoj se nađemo.

Čini mi se da je tu sve jasno i da nema razloga da se zamarate komplikovanim pitanjima.“[1]

 

Dakle,  i sam Svetitelj nam napominje da ne treba misaono previše da komplikujemo stvari,  i da je glavno da zaista vodimo zdrav i jednostavan ,  nepretenciozan  duhovni život u praksi,  i daje konkretne primere šta to znači.

Ovo je takođe važno da Vam napomenem:
Ako osetite da Vam neprijatna raspoloženja i misli počinju sve češće da dolaze,  nemojte odlagati da ponovo potražite pomoć – od psihijatra (niste mi rekli da li Vam je on davao neke medikamente,  ili ste samo dolazili na razgovore kod njega? ) ali i od sveštenika (da ispovedite te misli i raspoloženja,  da zatražite da Vam pročita molitvu za zdravlje). Tako se takođe učite smirenju,  da ne razvijate opet nerealnu sliku o sopstvenoj snazi i da mislite da ćete ovog puta moći sami da se izborite sa tim naletima misli.  

Samo smireno,  polako,  strpljivo i nikako drugačije.   Nikako drugačije.

To je lekcija koju ne učite samo Vi,  već svaka osoba koja je stupila na Hristov put.   Hteli bismo da to sve ide brže,  uspešnije,  eksplozivnije,   fascinantnije – ali,  tako to ne ide i mi treba da savijemo svoj tvrdi vrat i prihvatimo realnost.

Tek tada otvaramo vrata istinskom životu,  istinskom miru i dobrom stanju duše.

Nikako drugačije.   Sve drugo je hranjenje narcizma i sopstvenih iluzija koje kad-tad puknu kao mehur od sapunice ostavivši od naše duše samo razbacane olupine u moru nemira i anksioznosti.

Želim Vam da živite tiho,  neupadljivo i obično,  i da steknete u duši mir Božiji.

Od toga veće sreće u ovom životu nema.

Evo kako sveti Ignjatije ovo još lepše kaže:

„Verujte Svemogućem Bogu,  uzdajte se u Njega,  živite trpeljivo i postojano,  živite u prostoti,  u pokajanju i smirenju,  predajte se volji Božjoj,  a kada se desi da skrenete s pravog puta,  ponovo se njime uputite,  i spasićete se. “

 

Urednik sajta Ima nade

 

 

——————————————-

[1] Iz knjige „Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?“,   16.Istinski cilj života.   Način života koji odgovara cilju.  Sveti Teofan Zatvornik
https://svetosavlje.org/sr/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/18/

 

 

 

4 komentara

  1. Potpuno se isto osjećam kao i vi prije godinu dana i drago mi je da znam da i tome dođe kraj. Isto sam naglo počeo sa čitanjem/slušanjem duhovnih otaca, odlaskom u crkvu i neprestanim razmišljanjem o vjeri…
    Kod mene je počelo sa ubrzanim radom srca pa onda raznim strahovima kao npr strah od tunela razni napadi panike (mislim da to zovu anksioznost) razne pomisli koje nemaju veze s vezom ali me ipak konstantno umaraju i ne daju mi mira. Mislim da sam počeo da uviđam u čemu je problem ali možda ću ipak morati da se javim na neki razgovor sa psihijatrom ili nekim iz crkve, samo se plašim da će mi prepisati neke psihoaktivne lijekove, to bih radije izbjegao…

  2. Nemoj se javljati psihijatru, oni jedino znaju da prepisuju antidepresive koji imaju velike nus-pojave, i dovode u gore stanje. Mnogo je bolje obratiti se nekom psihoterapeutu, ali nikako ne odustajati od vere, ispovesti i molitve. Skoro sam krštena, imam velikih emotivnih problema, proisteklih iz bračnih odnosa. Odlasci psihijatru, završili su se antidepresivima, i izbacivanjem iz ordinacije. Razgovori sa psihoterapeutom, jer on ne prepisuje lekove već te razgovorom dovodi do suočavanja sa problemom, ali ne daje rešenje., svojim greškama i svojom ličnošću, daje rezultate, odnosno vraća delom volju za životom, i suočavanjem sa životnim problemima. To je slično ispovesti. Molitvom sam tek osetila nadu da postoji rešenje za moje probleme, i to me polako vraća u život. Pogotovu ako živite u unutrašnjosti, gde nema pravih psihoterapeuta (psihologa), već se vama bave psihijatri koji vas kljukaju antidepresivima, vera i molitva vraćaju duši mir spojkoj.

    • Urednik Ima nade says:

      Pomaže Bog, Miro,
      Ponekad, i to u tačno određenim slučajevima, su i lekovi neophodni. Na žalost, danas se ponekad događa da se prepisuju lekovi poput antidepresiva i drugih više iz nedostatka vremena u našem zdravstvenom sistemu da se čoveku pruži psihološka pomoć, psihološki razgovor, vreme posvećeno razgovoru o njenom problemu.
      Međutim, to ni u kom slučaju ne znači da treba uvek i u svakom slučaju odbiti lekove. Evo kako o tome govori pravoslavni psihijatar Dimitrij Avdejev, koji je osim što je psihijatar – on je i duboko verujući pravoslavni hrišćanin.
      Pogledajte intervju sa njim (ili pročitajte u nastavku teksta) na ovom linku http://www.imanade.org/pravoslavni-psihijatar-o-problemima-duse-video/

  3. Pomaže Bog,
    Čitajući o ovim nemirima i tegobama želela bih da dodam jedan važan element zdravlja – duševnog, duhovnog i fizičkog – koji vidno poboljšava i osnažuje opšte stanje, i mora se neizostavno u životu obavljati, a to je RAD. Radna navika koja je razvijena u detinjstvu i mladosti našim stalnim angažmanom u školi mora se negovati daljim smislenim radom tokom adolescencije, gde se najčešće ona gubi, menja ili deformiše. Da ne širim temu o tome bi se knjige mogle napisati kako se mladi u adolescenciji forsirano upućuju ka studijama tj isključivoѓm vrednovanju umnog rada, dok fizički rad potpuno gubi smisao (sve na dugme) ili je podcenjen ili se smatra samo dopunskom rekreacijom. Neophodnost smislenog RADA u kome učestvuju podjednako duh, telo i duša jedina daje motivaciju za ŽIVOT (u najprostijem i u najuzvišenijem smislu te reči) a time ga čini zdravim i osnažuje ljudsko biće. Rad koji se preporučuje je organizovani volonterski, spasilački, humanitarni, kroz pomoć ljudima u nevolji, ugroženim, trenutno slabima, aktiviraju se svi ljudski radni potencijali, jača odgovornost za sebe i druge, a kroz organizovanost postiže se poslušnost i uređenje misli, aktivnosti, komunikacije i života u celini. Čovek mora bit i i sebi i drugima koristan, svakodnevno i u tolikoj meri da mu život ima pun društveni smisao. Ni više, ali ni.manje, pa zato svako treba da se uz pomoć Božju trudi i nađe svoje mesto u svetu služenja konkretnom i akutnom cilju – ostvarenja ljudske dobrobiti, saradnje i pomoći ugroženim, starim, slabim, napuštenim i bespomoćnim Božjim stvorenjima, dragoj braći i sestrama.

Ostavite odgovor na Urednik Ima nade Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*