Kako čovek da se odnosi prema svojoj bolesti?

Kako čovek da se odnosi prema svojoj bolesti?

Nema čoveka na zemlji koji je bez nevolja i bolesti. Praroditeljski greh je izmenio uzvišeno stanje koje je Gospod darovao ljudima. I, izgubivši Raj, čovek je dobio … truležnost i smrt. Međutim, milost Božija ne ostavlja nas grešne i nedostojne. Bolesti i žalosti predstavljaju za nas i teret i urazumljenje i nagradu od Boga. Njima se, ako ih nosimo bez negodovanja, čistimo od grehova, duhovno rastemo i pripremamo se za večnost. Smirenje i trpljenje, nada na Gospoda i Njegovu blagu volju – to je istinsko hrišćansko raspoloženje.

Ako bolestan čovek ima takvo raspoloženje, ono će ga moralno osnažiti i uračunava mu se kao podvig. U takvom slučaju čovek u situaciji žalosti i nemoći pokazuje pobedu duha nad telom i dobra nad zlom. Naš Spasitelj nam je dao primer najvećeg trpljenja, ljubavi i krotosti trpeći stradanja na Krstu i moleći se ljude koji su Ga raspeli.

Bolest predstavlja vreme samoprovere, vreme razmišljanja i pokajanja. Zapamtimo da je sve od Boga: i bolest i zdravlje. A sve što je od Boga na našu je korist. Zato nećemo upadati u čamotinju. Milostivi Bog nam neće poslati iskušenja veća od naših snaga, jer po rečima apostola: „vjeran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti“ (1 Kor. 10:13). Važno je da zapamtimo i to da kroz mnoge nevolje treba da uđemo u Carstvo Božije (Dela ap. 14:22).

Nasuprot tome – žaljenje na „zlu“ sudbinu, protestovanje, zloba na sve i svakoga razaraju unutrašnji mir, pojačavaju stradanja, i što je najvažnije – umanjuju ili uništavaju duhovni plod radi koga je i poslata bolest. Taj plod je naše spasenje u Bogu. Ponekad nam da to shvatimo i postanemo svesni te činjenice smetaju naše maloverje, nemarni odnos prema sebi i tome slično.

Godine ateizma nisu prošle bez posledica. Stasalo je skoro tri generacije ljudi koji ne znaju za Boga i Njegovu Crkvu. U svojoj lekarskoj praksi često se susrećem sa situacijama kada ožalošćeni ili bolesni čovek ne shvata duhovni smisao stradanja (mislim i na ljude koji su kršteni u Pravoslavlju), jako se loše osećaju, u velikoj su tuzi i čamotinji. Dešava se i gore: očajanje, teskoba, želja da se umre…

Sveti Jovan Kronštatski je pisao: „Od sveblagog Boga dolazi samo dobro, a ne zlo. I sama bolest tvoja jeste dobro, a ti se žališ, malodušan si, u čamotinji; trpi, zahvaljuj; za voljne slasti u mladosti – nevoljne bolesti u starosti.“

autor: Dimitrije Avdejev, psihijatar, psiholog

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*