Isprobavanje preslovljavanja

Ovo je neki tekst na ćirilici. 604749d0a3f9d

Jednom je jedan psiholog rekao da se čitava psihologija čovečanstva zapravo vrti oko teme samopouzdanja – najčešća tema koju ljudi koji traže pomoć od psihoterapeuta prorađuju na psihoterapiji je upravo nedostatak samopouzdanja. Čak iako početno dođu sa drugim temama i problemima, nedostatak vere u svoje sposobnosti i svoju vrednost se često postavi kao pitanje koje se razrađuje.

Sekularna psihologija, na veliku nesreću, nema pravi odgovor na to pitanje. Najviše što ona može da pruži je saosećanje i podrška čoveku da se malo pridigne iz teškog stanja u kome je i da malo podigne svoje samopoštovanje. Međutim psihologija koja nema u svom „vidokrugu“ Boga (i to ne „bilo kog“ Boga kao nekakav spiritualni element koji se unosi u psihoterapijski proces, već Isusa Hrista na način na koji Ga poznaju isključivo pravoslavni hrišćani) ne može čoveku preneti veliku istinu o njegovom samopouzdanju i doživljaju sopstvene vrednosti kako je to lepo rekao protojerej Andrej Voronjin : `Hristos je umro za tebe! Da li ti uopšte imaš predstavu o tome koliko si ti vredan za Boga?`

S druge strane, hrišćani često brkaju nedostatak samopouzdanja sa hrišćanskim osećanjem skrušenosti i smirenjem.

Ovaj jako dobar tekst se bavi upravo ovim temama.

Urednik sajta „Ima nade“

 

Ja sebe smatram najgorim od svih. Da li je to dobar hrišćanski stav?

 

            „Ja sam potpuno bezvredan. Meni ništa ne polazi za rukom. Nije ni čudo što me niko ne voli.” Neretko se sreću ljudi koji ovako razmišljaju. Psiholozi ih nazivaju ljudima sa niskim samopoštovanjem. Međutim, ako se malo bolje razmisli, moglo bi se reći da upravo tako mi koji smo hrišćani i treba da mislimo o sebi? Zar nije u tome razlika između samozadovoljnog fariseja i nezadovoljnog sobom mitra-carinika? Nije li to odraz smirenja?

 

Smirenje kao izgovor

 

Po svedočenju sveštenika, među parohijanima se zaista veoma često i redovno sreću ljudi sa niskom ocenom sopstvene vrednosti i niskim samopouzdanjem. Takve osobe uvek sumnjaju u sebe, vole da traže blagoslov i za najbeznačajniji korak i veoma, veoma su zaokupljeni svojim nesavršenstvom. Kada se od tah ljudi zatraži pomoć, prva njihova reakcija je — strah. Jednom prilikom je jedan sveštenik zamolio jednu parohijanku koja ume da čita crkvenoslovenski:

–          „Pomozi za pevnicom, preuzmi ti da čitaš malo danas!”

–           „Ne, šta Vam je! Ja užasno loše, strašno loše čitam! Neću moći! Ja se , oče, ne usuđujem!”

 

Dakle, iako takvo ponašanje izgleda kao smirenje, ima li ono suštinski ima bilo kakve veze sa duhovnim životom?

Prema mišljenju doktora psihologije, profesora Viktora Slobodčikova, takvo omalovažavanje sebe često predstavlja – ne smirenje, već bolesno psihološko stanje:

Ono se izražava u odbijanju preduzimanja neke aktivnosti — iz straha da se ne ispadne nesposobnim, da se ne izgleda glupo u očima drugih, da se ne ispadne nespretnim, maloumnim, neiskusnim. Takva osoba čini sve kako bi izbegla situacije gde postoji verovatnoća da doživi neuspeh.

Da bi se zaštitila od tako strašnih stvari, iz straha osoba sa sebe skida odgovornost: “Ja sam slab, nisam stručan, neću ja to uspeti”. Međutim, sve je to samo pred ljudima. Kada ga niko ne vidi — kada dođe kući i zatvori vrata – tada nema više ni traga tom niskom samopouzdanju!

U čemu se, dakle, pravo smirenje razlikuje od niskog samopouzdanja?

Prema zapažanju protojereja Borisa Levšenka, sveštenika moskovskog hrama Svetoga Nikolaja u Kuznjeckoj Slobodi i šefa katedre dogmatskog bogoslovlja Pravoslavnog Sveto-Tihonovskog humanitarnog univerziteta, radi se o tome da je:

„Čovek sa niskim vrednovanjem sebe previše opterećen mislima o sebi, stalno je preokupiran samim sobom. Za razliku od toga, smireni čovek je jednostavno zauzet činjenjem nekog dela.Smireni čovek prihvata svoje nesavršenstvo sa nadom na Božiju pomoć, a osoba sa niskim samopouzdanjem tu svoju nesavršenost proživljava na patološki način, razmišlja o tome kako nije u stanju da ispuni bilo kakva očekivanja drugih, a često i zavidi onima koji će to uraditi bolje od njega. Čovek koji ima smirenje on, unutar sebe, dušom stoji pred Bogom, a čovek sa niskim samopouzdanjem — dušom stoji pred ljudima”.

Najčešće, doživljaj svoje bezvrednosti krije nešto upravo suprotno od tog uverenja: mora biti onako kako ja hoću. A ukoliko ne ispadne tako – i samo tako, znači da ja nisam ni za šta.

Protojerej Boris Levšenko nastavlja:

„Sa čime se najčešće susrećemo?

—    “Kako bih želeo da budem čuveni naučnik, ali u mojoj glavi nešto nije kako treba”.

—    “Kako bih želeo da nastupim na Olimpijadi! Ta, kud ću ja tamo!…”;

—    Ili mi daj sve — ili ću u suprotnom sve odbiti i zbog toga ću samo patiti”.

 

A po Viktoru Slobodčikovu:

„Sa duhovne tačke gledišta, to je upravo predstavlja gordost, samo okrenutu naopako:

– `Ja sam takav čovek da, to – nešto, moram da imam ali ga nemam`.

Takođe i misao:

– `Pa, odjednom će svi primetiti da ja i nisam baš nešto naročito pametan`,

je nesumnjivo od gordosti”.

Takvi ljudi neretko imaju nezdrav odnos ne samo prema sebi, već i prema drugima. Po Ekaterini Burmistrovoj, dečjem i porodičnom psihologu: „Smirena osoba je sklona da oprašta drugima, nije agresivna, dok za osobu sa niskim samovrednovanjem važi da, ukoliko sretne nekoga ko je po njenom mišljenju još gori od nje, tada se to pretvara u izlive agresivnosti. I tada nestaje to lažno smirenje: “Aha, vidi nju! Došla je u crkvu u pantalonama! Ni sveću nije upalila !!!”

Čovek naizgled smiren, i istinski smireni čovek, potpuno drugačije će reagovati pri susretu sa zlom.

Po Viktoru Slobodčikovu: „Ako je šef  bitanga i hulja, ako obmanjuje i vređa potčinjene, istinski smireni čovek će se založiti za druge, dok čovek sa niskim samovrednovanjem nikada neće ući u sukob. Istina, ako on ide u crkvu svoj strah će sakriti navodnom smirenošću: `Ne sudite – da vam se ne sudi`. Ali, zar je to smirenje – da prolazimo mimo zla?”

 

Nedovoljno hvaljena deca

 

Najčešće, loš odnos prema sebi povlači se još iz detinjstva. To je slučaj sa decom koja rastu bez roditelja, ili pak sa decom iz nesrećnih porodica, gde roditelji ne mare za njih. Očevo napuštanje porodice, po mišljenju psihologa, veoma umanjuje samopoštovanje deteta zbog toga jer je dete uvereno da ako bi ono – dete, bilo dovoljno dobro, tada tata ne bi otišao.

Međutim, takav čovek može odrasti i u potpuno srećnoj porodici pored roditelja koji ga vole, ali u suštini pored roditelja koji su, istina, zaboravili da ga pohvale, ali zato nisu zaboravili da ga kritikuju.

Porodični psiholog i majka mnogo dece (osmoro njih), Ekaterina Burmistrova, objašnjava:

„Malo dete izgrađuje sebe i svoje samopoštovanje na osnovu reakcija roditelja. Ljudi sa niskim samopouzdanjem jesu ljudi čiji su roditelji smatrali da je hvaliti dete u principu nepravilan pristup, ili su se pak zanosili popravljanjem dečjeg ponašanja (koje je gotovo uvek problematično), kritikovali ne samo ponašanje kao takvo, već su i upućivali kritike na ličnost deteta: `Čim si učinio nešto loše — ti nisi dobar.`

Otidite na dečije igralište i čućete kako tamo neka baka — i to ona koja voli! — govori iz srca: `Ti si loš dečak! Ne volim te više!` — zbog toga što je dečak nekoga tamo pecnuo ili gurnuo”.

Plašeći se da hvale dete, roditelji ponekad misle da na takav način sprečavaju kod njega razvoj gordosti, a da  podstiču razvoj smirenja. Ali, to često dovodi do upravo obrnutih rezultata: ne videći pozitivnih ocena za svoje ponašanje, dete duboko u sebi ne može sa tim da se pomiri. To se tada često pretače u izopačeni, npr. buntovni, ili obrnuto, u patološki strašljiv oblik ponašanja, u neprestano upoređivanje sebe sa drugima.

Na osnovu proučavanja od strane psihologa Ekaterine Burmistrove, roditelji pod smirenjem deteta ponekad podrazumevaju bespogovornu poslušnost ili kada se dete plaši da izrazi svoje mišljenje, ili pak pokušavaju da ga vaspitaju pomoću nasilja:

„Susretala sam se sa slučajevima kada su pokušali da mu usade smirenje batinama i grdnjom: `Smiri se, tvoj greh se zove gordost`, — ali, takvim načinom vaspitanja se pre može odnegovati uvređenost i ozlojeđenost nego nešto drugo. Smirenje se ne sme naturati — njemu se može naučiti samo na primeru sopstvenog života”.

Na smanjenje samopoštovanja deteta veoma snažno utiče i njegovo upoređivanje sa vršnjacima koji su od njega sposobniji, poslušniji, vredniji itd. Po Ekaterini Burmistrovoj: „Svi se ljudi rađaju sa različitim sposobnostima. Upoređivanje sa drugima uvek rađa osećanje da kod tebe nije sve u redu.Upoređivanje deteta moguće je samo sa njim samim — današnjeg sa jučerašnjim. Dete ne treba da sumnja u to da je sa njim sve u redu, da je on najbolji za svoje roditelje —  npr. da je on najbolji stariji sin koji postoji! Smatra se normalnim da dete u predškolskom uzrastu treba da ima čak i visoko samopoštovanje, naravno – ne bez granica. Potom, kada dete pođe u školu gde ono za učiteljicu neće biti najbolje, gde će morati da uspostavlja odnose sa drugarima iz razreda, da napreduje u svim predmetima, to samovrednovanje će se korigovati. Dete će samo uvideti za šta je sposobno. Tako će njegova, u početku, povišena ocena sopstvenih vrednosti i sposobnosti odigrati ulogu zaštitnog oklopa koji ga čuva od naglog padanja mišljenja o svojim sposobnostima. Takvom će detetu biti lakše da uči”.

Po protojereju Borisu Levšenku: „Na osnovu svog pedagoškog iskustva, uverio sam se da je veoma važno ne samo ukazivati na nedostatke, već i zapažati vrline, pritom, ne samo kod dece već i studenata, pa i kod odraslih. Uvek je bolje oduševiti se onim što je čovek nešto zdravo usvojio, da je nešto savladao, a ako nešto pak nije uspeo, iskazati saosećanje u vezi sa tim. Dešava se da će sledećeg puta osoba to uraditi deset puta bolje”.

            Ulazeći u doba puberteta dete sa niskim samopoštovanjem može postati ili plašljivo, ili agresivno — „naporno”.

Po Ekaterini Burmistrovoj: „Upravo takva deca upadaju u loša društva. Njima odgovara bilo koja zajednica u kojoj su prihvaćeni. Oni misle da nisu dovoljno dobri da bi birali, te dakle, ako su izabrali njih — s tim se mora saglasiti. Tada im je već mnogo teže pomoći nego mališanu-predškolcu”.

Direktor dečijeg doma u gradu Nerhete, protojerej Andrej Voronjin, osmislio je svoj metod rehabilitacije takve dece: „Kako bi se kod ”naporne“ dece oblikovala adekvatna predstava o samima sebi treba ih postaviti u nekakve ekstremne uslove. Dok čovek ne doživi takav unutrašnji potres, njegovo shvatanje o svetu, drugim ljudima i o samome sebi je izuzetno ograničeno. Zato smo štićenike našeg doma poveli u svojevrsni pohod. Sa desetogodišnjim dečačićima, bili smo na Elbrusu, penjali se na Beluhu, na Sablju (Subpolarni Ural), gde je temperatura i do minus 30, minus 40. To je skijaški marš; samo do planine ide se tri dana, spava se tako što se zakopava u sneg…”

Odlaze samo dobrovoljno, no želeći uvek više nego što su u stanju. Tek, posle takvog pohoda deca se prosto preporađaju: „Posle deset dana teškog pohoda deca se preporode tako, kako ih, naravno, ne možeš izmeniti ni za deset meseci. Ranije, naša su se deca osećala kao da su zakinuti za nešto u odnosu prema drugoj deci. A evo, kada odlaze u pohod oni se tada `uspravljaju` — shvataju da oni u ovom životu ponešto i mogu. Stariji počinju da se brinu o mlađima. Međutim, iako tokom pohoda nemamo nikakve časove Zakona Božijeg, mi naravno sve što se dešava objašnjavamo uvek po jevanđeoskom ključu. A to što se tamo doživi, odmah formira određeni sistem vrednosti i koordinatni sistem”.

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*