Intervju sa pravoslavnim psihologom Sanjom Stanković za „Pravoslavni misionar“

Intervju sa pravoslavnim psihologom Sanjom Stanković za „Pravoslavni misionar“

Ovaj intervju je neobičan po tome što ga je sa mnom uradio drugi pravoslavni psiholog – moj kolega Viktor Vicanović. Samim tim su i pitanja bila specifičnija, više usmerena na relaciju pravoslavlja i psihologije, a manje na neke teme koje su uobičajene prilikom psiholoških razgovora sa ljudima koji nisu psiholozi.

No, takva je bila i tematika crkvenog časopisa „Pravoslavni misionar“ u kome je ovaj moj intervju i izašao u aprilu 2018.godine.

U svakom slučaju, mislim da razgovora o pravoslavnoj psihologiji nikad dovoljno, jer ona može zaista biti od pomoći verujućim ljudima koji se susreću sa različitim poteškoćama i preprekama – što u odnosu sa drugim ljudima, što u duhovnom i psihičkom životu.

Urednik sajta Ima nade

 

 

Pravoslavna psihologija u teoriji i praksi

 

Želimo da čitaocima Pravoslavnog misionara predstavimo Sanju Stanković, pravoslavnog psihologa iz Beograda.

Sanja već nekoliko godina vodi i uređuje sve popularniji sajt „Ima nade“, koji obuhvata širi spektar pitanja iz oblasti pravoslavne psihologije i psihoterapije.

Od 2015.godine radi kao pravoslavni psiholog u privatnom savetovalištu u Beogradu.

 

Pravoslavna psihologija je relativno nov termin. Možete li za čitaoce Pravoslavnog misionara objasniti šta se pod tim podrazumeva?

 

Najpre da se zahvalim na mogućnosti da za „Pravoslavni misionar“ otvorimo razgovor na temu pravoslavne psihologije.

Da, kod nas u Srbiji je koncept pravoslavne psihologije i rada pravoslavnog psihologa relativno nov.  U Rusiji je pravoslavna psihologija u najvećem stepenu razvijena i rasprostranjena, oni imaju kako škole za edukaciju pravoslavnih psihologa i pravoslavno-psihološka savetovališta pri hramovima, tako i udruženja pravoslavnih psihologa pri eparhijama.

Ukratko, specifičnost rada pravoslavnog psihologa ogleda se na sledeći način:

1) pravoslavni psiholog u svom radu polazi od toga da postoji i duhovna realnostda postoje i duhovne bolesti i duhovni uzroci koji prodiru na psihološku ravan i tamo se ispoljavaju sa određenim simptomima koje onda psihologija evidentira i naziva ih određenim dijagnostičkim terminima.

Naravno, ne moraju svi psihološki problemi imati obavezno i duhovni uzrok, ali izostavljanje i prenebregavanje ove mogućnosti čini pomoć koju pruža psiholog prilično osiromašenom.

2) Polazi se od toga da pravoslavni psiholog nije taj koji može da reši nečiji problem, da izleči čoveka, već je uloga pravoslavnog psihologa da čoveka uputi da se na pravilan način okrene Bogu (naglašavam ovo „pravilan“ način) , Koji će mu pomoći da zaista reši svoj problem. I ne samo taj konkretan problem zbog kojeg je potražio psihološku pomoć, već i druge probleme nastale iz istog izvora.

Ukratko, da sumiram rečeno, kao pravoslavni psiholog ja se u razgovoru sa osobom dotičem i tema u vezi sa duhovnim životom, a koristim i ona akademska psihološka znanja koja su u skladu sa pravoslavnim učenjem o čoveku.

 

 

Može li se reći da je pravoslavna psihologija oblast u kojoj se susreću vera i nauka, pravoslavna duhovnost i psihološko akademsko znanje?

 

Svakako da pravoslavna psihologija predstavlja polje susreta vere i nauke što je prvenstveno na korist samim ljudima koji se suočavaju sa životnim problemima i koji traže pomoć pravoslavnog psihologa.

Često pomislim kako u tom susretu, kako kažete, pravoslavne duhovnosti i psihologije više dobija psihologija. Da pojasnim – psihologija kao naučna disciplina je tokom svog postojanja izuzetno razvila dijagnostiku određenih psihičkih oboljenja. Međutim, ono što psihologiji koja nije prožeta duhovnim znanjima nedostaje jeste razumevanje određenih uzroka nastanka, kao i smisla samih tih oboljenja. Najdalje dokle je sekularna psihologija uspela da rasvetli etiologiju psihičkih poremećaja je pretpostavkom da određeni poremećaj može biti uslovljen ili specifičnim uticajima sredine (detinjstvom, vaspitanjem, okolnostima) ili nasleđa (genetski) ili organskim uzrocima.

Pravoslavna psihologija u tom smislu ide i korak dalje (i korak dublje) – ona zna da Bog koji promišlja o svakome od nas ponekad  dopušta da nas snađu određene poteškoće koje su tu sa određenim smislom za nas i ona takođe zna da svoj uticaj ima i čovekova pala (grehom izmenjena) priroda kao i određeni duhovni uticaji koji nam dolaze „sa strane“.

 

Šta iz ove stvaralačke sinteze može dobiti vera , a šta nauka?

 

Već sam pomenula šta u ovom susretu vere i nauke dobija psihologija – temeljnije i obuhvatnije razumevanje kako uzroka tako i smisla određenih psihičkih poteškoća.

Vera (kada kažem „vera“ mislim na pravoslavni duhovni život u praksi a ne na učenje Crkve niti na samog Hrista kojima se nema šta dodati niti dopuniti, niti psihologijom niti bilo čime drugim) – dakle, pravoslavni duhovni život u praksi od strane psihologije dobija jednu vrstu pojašnjenja na jeziku koji je savremenom čoveku prijemčiviji i razumljiviji.

 

Da navedem primer: verujući ljudi se često spotiču o pojam žrtve i žrtvovanja za drugog i neretko na tom planu nastaju porodični i bračni konflikti i netrpeljivost. Vide da to žrtvovanje nekada jeste ono pravo , hrišćansko žrtvovanje, a nekada primećuju da tu nešto ne valja ali im nije jasno šta. Psihologija tu može biti veoma od pomoći u korisnom razjašnjenju  na savremenom i razumljivom jeziku kada žrtvovanje za drugog postaje neurotično žrtvovanje a kada je u pravom smislu hrišćansko.

Zatim, često se pojavljuje i dilema kod crkvenih ljudi kada cenjenje sebe i vođenje računa o svojim psihološkim potrebama postaje egoizam (što predstavlja greh samoljublja protiv koga se treba duhovno boriti) a kada je to odraz zdravog cenjenja sebe i zdrave ljubavi prema sebi – što smo svi dužni da negujemo i čuvamo, jer je za svakoga od nas Hristos prolio krv, svako od nas je „skupo plaćen“ te tako veoma vredan u očima Božijim.

Ove važne teme psihologija može na savremen način da pojasni čoveku i da na taj način produbi razumevanje duhovnog života.

 

 

Da li pravoslavni psiholog treba da bude posvećeni vernik , da živi liturgijskim načinom života i da bude teološki upućen, kako bi na uspešan način ostvario svoju ulogu?

 

Da, jedino tako i nikako drugačije. Smatram da ne može neko biti pravoslavni psiholog a ne biti posvećeni vernik, to bi bila izvesna kontradikcija u pojmu. Pri tome, kada kažem posvećeni vernik, mislim na ono što je sveti Ignjatije (Brjančaninov) rekao navodeći koje su dve stvari neophodne za spasenje: ispravna vera i moralan život. Dakle, posvećeni vernik je najpre neko ko se trudi da ispravno veruje –  kome je Istina važnija od njega samog i ko se trudi da svoj um prikloni sabornom umu Crkve a ne da stvara neke svoje teološke koncepte, neku svoju verziju Boga, Crkve ili duhovnog života već da ispoveda veru u Boga kakav On zaista jeste. A zatim, posvećeni vernik je i neko ko se trudi da moralno živi – da se kaje za svoje grehe,  bori sa svojim strastima, ko se ispoveda, pričešćuje i uzda prevashodno u pomoć Božiju.

 

 

Na koji način pravoslavni psiholog može da doprinese da vernik uzrasta u veri?

 

Ranije u mom odgovoru sam pomenula kako pravoslavna psihologija može doprineti da vernik bolje razume određene aspekte duhovnog života i Božije Zapovesti, da prepozna na koji način odlazi u neurotično shvatanje duhovnog života i prakse i da nauči kako te nepravilnosti može da izbegne i ispravi. Na primer: kako da razlikuje hrišćansku od neurotične žrtve,  zatim kako da razlikuje egoizam i gordost od zdravog staranja o sebi i, da dodam još jedan primer, kako da osoba razlikuje zapadanje u uninije i grehovnu tugu (koju sveti Nil Sinajski naziva „crvom u srcu“ koji razjeda dušu) od zdravog i prirodnog tugovanja usled gubitka nečega ili nekoga vrednog. Takvih tema nema malo.

 

Iz svog iskustva kako vidite saradnju sveštenika (duhovnika) i pravoslavnog psihologa? U kom domenu pravoslavni psiholog može najviše da pomogne u pastirskom radu sveštenika?

 

Na ovo pitanje zaista rado odgovaram, jer se odmah prisetim srdačne podrške i pastirske savetodavne pomoći koje za svoj rad kao pravoslavnog psihologa već godinama dobijam od strane dva izuzetna sveštenika naše Crkve – protojereja-stavrofora i profesora bogoslovije u penziji Dušana Kolundžića i protojereja Branislava Jelića.

Na osnovu ovog ličnog, pozitivnog i dugogodišnjeg iskustva saradnje sa njima mogu da posvedočim  da ta saradnja može biti za verujuće ljude koji mi se obraćaju sa psihološkim i životnim problemima nemerljivo korisna.

Pravoslavni psiholog zahvaljujući saradnji sa sveštenikom  dobija sigurnost da neće preći tanku liniju gde se domen pravoslavnog psihologa završava a gde počinje duhovno rukovođenje. Meni lično saradnja sa sveštenicima pomaže da izbegnem opasnost da glumim  duhovnika već da za bitna pitanja koja zasigurno spadaju u domen pastirske brige o duši mogu da uputim vernika da se isključivo obrati svešteniku. U razgovorima sa verujućim ljudima, kada se (neminovno) dotaknemo i crkvenog života i prakse i kada mi postave pitanje iz tog domena, ja tada ili podelim svoje lično iskustvo vernika (i naglasim da ovo govorim kao vernik, a ne kao psiholog) ili kažem da određeno pitanje ne spada u moj domen i da je za to najbolje pitati sveštenika. Takođe, naglasim da su sveštenici ti koji vrše Svete Tajne (ispovesti, pričešća) i da razgovor sa mnom ne može biti zamena za svetotajinski put isceljenja duše i tela.

Sveštenici, s druge strane, od saradnje sa pravoslavnim psihologom mogu dobiti pre svega dodatna psihološka znanja o tome kako duševni život funkcioniše (npr. kako da prepoznaju da li osoba koja se stalno žali da je maloverna i  u uniniju zapravo nije ni jedno ni drugo već ima potisnutu tugu za umrlom bliskom osobom koja nakon nekog vremena počne da se ispoljava kroz strahove, bezvoljnost i uznemirenost).

Zatim, s obzirom da pomoć pravoslavnog psihologa često zatraže  i osobe koje nisu dovoljno, nisu pravilno ili nisu uopšte ucrkvenjene, kod kojih se zbog njihovih problema tek budi vera u Boga pravoslavni psiholog  tada ima i određenu misionarsku i katihetsku ulogu. Na taj način pravoslavni psiholog pomaže sveštenicima predstavljajući za njihove parohijane  jedan, takoreći, „međustepenik“ do njih, što veoma štedi vreme samim sveštenicima pružajući im mogućnost da se posvete zaista duhovnim i pastirskim temama.

Dakle, da zaključim, pravoslavni psiholog, pored svoje primarne uloge pružaoca psihološke podrške i pomoći osobi koja ima problem,  ima unekoliko i misionarsku ulogu (kada mu se obrate ljudi koji imaju neki psihološki problem ali nisu uopšte do sada bili verujući niti crkveni) i unekoliko katihetsku ulogu (kada mu se obrate osobe koje nisu dovoljno ili nisu na pravilan način ucrkvenjene). Ove druge dve uloge su sporedne (pravoslavni psiholog nema, kao veroučitelj, primarno katihetsku ulogu) ali se uobičajeno javljaju tokom psiholoških razgovora.

Često se setim reči arhimandrita Rafaila Karelina koji je na temu psihologije i psihologa rekao: „Sasvim su malobrojni oni psiholozi koji imaju smelosti da kažu da jedina sila koja istinski isceljuje čovekovu dušu jeste hrišćanski moral, a još je manje onih koji će reći da put iz njihovog kabineta treba da vodi u hram.»

Upravo u ovim rečima sadržan je suštinski zadatak i smisao rada pravoslavnog psihologa.

 

 

Razgovor vodio: pravoslavni psiholog Viktor Vicanović

Izvor: „Pravoslavni misionar“, mart/april 2018.god.

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*