Homoseksualne sklonosti – šta uraditi (pitanje psihologu)

Homoseksualne sklonosti – šta uraditi (pitanje psihologu)

 

Poštovanje,

Imam 23 godine i živim u Beogradu. Poslednjih meseci imam problem sa homoseksualnim mislima i nisam siguran da li su to samo prisilne misli ili se nešto stvarno krije iza toga. Lično mislim da u pitanju nisu samo misli. Da li u Beogradu postoje ljudi koji pristupaju ovom problemu kao što i Vi pristupate i da li možete da mi prosledite njihov kontakt. Ako ne, da li sa Vama mogu voditi razgovor preko skajpa ili mejla?

Unapred hvala i puno pozdrava.

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Pomaže Bog,

Najpre oprostite što ste duže čekali na odgovor, nisam do sada imala vremena da sednem i napišem odgovor na ovu vrlo delikatnu temu (delikatnu ne zbog toga što je homoseksualnost nešto toliko „užasno, neizlečivo ili zlo“ , već zbog toga što postoje društveno-politički faktori koji otežavaju adekvatan pristup ovoj temi).

Pored Vašeg pisma, stiglo mi je još pisama sa sličnim pitanjem, tako da će ovaj moj odgovor Vama ujedno biti odgovor i drugima koji su se interesovali za istu temu.

 

Kada je u pitanju psihološki/psihoterapijski rad sa osobama koje imaju homoseksualne sklonosti, psiholozi i psihoterapeuti se susreću sa većim brojem otežavajućih okolnosti.

Naime, homoseksualnost je prostim izglasavanjem u Američkoj psihijatrijskoj asocijaciji (APA) izbačena iz klasifikacije mentalnih poremećaja 1973. godine.

Na osnovu kojih istraživanja i naučnih činjenica je to učinjeno? Nema ih. Jednostavno je gej lobi političkim pritiscima (to su oni politički faktori koje sam gore pominjala) uticao da pridobije za svoj stav u tom trenutku većinu u APA-i, koristili su se i zastrašivanjem onih uglednih psihijatara koji se nisu slagali sa time da homoseksualnost treba izbaciti sa liste poremećaja.

Pri tom, glavni rodonačelnici psihijatrije, psiholoških i psihoterapijskih pravaca (kao što su Frojd, Jung, Adler, Viktor Frankl, Ana Frojd, i mnoge druge zvučne i značajne ličnosti za ovu naučnu disciplinu) su imali i ostajali čvrsto pri stavu da je homoseksualnost psihički poremećaj.

 

I, sada, imamo pomalo apsurdnu situaciju. Ako je 1972. neko imao problem sa homoseksualnim mislima i sklonostima – on je mogao da potraži psihološku ili psihijatrijsku pomoć, a ko je već sledeće godine, 1973. imao isti problem, taj nije više mogao da potraži pomoć, već su psiholozi i psihijatri bili dužni da osobi objašnjavaju da to što ona oseća više nije nikakav poremećaj i da mu oni mogu samo pomoći da prihvati taj svoj „identitet“, dakle da rade tzv. „afirmativnu psihoterapiju sa osobama koje imaju homoseksualne sklonosti“.

Zamislite na trenutak da umesto homoseksualnosti govorimo o alkoholizmu. I, sad , alkoholičarski lobi koji ima jak politički uticaj pritisne svim raspoloživim sredstvima psihijatre u APA-i da izglasaju da alkoholizam treba da se izbaci iz bolesti zavisnosti.

Pa kažu:

„Više od 10% populacije u svetu su alkoholičari. Tvrdimo da postoji alkoholičarski gen i da su te osobe rođene kao alkoholičari. Alkoholizam je urođen, i osoba ga ne može promeniti. Osobe koje su alkoholičari se osećaju loše i pate od depresije i ostalih psihičkih tegoba ne zato što je alkoholizam bolest, već zato što trpe osudu društva koje ih diskriminiše zbog njihove alkoholne orijentacije. Takođe, terapije alkoholizma pokazuju mali procenat izlečenja što je takođe jedan od pokazatelja da je alkoholna orijentacija urođena karakteristika određenog broja ljudi. Stoga ćemo u svojim priručnicima za rad sa alkoholičarima naglasiti da se sa njima mora raditi isključivo afirmativna psihoterapija osoba sa alkoholizmom , da one prihvate svoj alkoholičarski identitet i svoju alkoholnu sklonost, nikako ih ne pokušavati menjati ili lečiti od iste.“

Kako vam ovo zvuči?

Pri tom, stvar se na završava na ovome, na prostom izbacivanju sa liste poremećaja i nalozima da se tome više ne sme pristupati kao nečemu što se treba i može lečiti, već se stvaraju čitavi društveno-politički pokreti koji utiču na vlastodršce u državama da ubace, u našem primeru , „alkoholnu orijentaciju“ u zakone, da tu manjinsku grupu alkoholičara podignu na nivo ljudskih prava i da im kroz zakone omoguće pravo da ih niko ne diskriminiše po osnovu njihove alkoholne orijentacije prilikom konkurisanja za posao (u, recimo, Gradskom prevozu kao vozača autobusa, ili osnovnoj školi kao učitelja).

Svake godine se održavaju parade ponosa alkoholičara i onih koji ih prihvataju i podržavaju, gde ljudi u koloni slobodno manifestuju svoju alkoholnu sklonost , vode i decu sa sobom da mašu zastavicama sa flašama piva i zalažu se za potpuno izjednačenje prava alkoholičara da se zapošljavaju gde god žele isto kao i većinska populacija – nealkoholičari. Oni kažu pri tom, da oni nikoga ne ugrožavaju svojim alkoholizmom, da punoletne osobe imaju pravo da piju šta i koliko god žele i kad god žele a da ih niko zbog toga ne osuđuje, i da treba da se uvede „alkoholni indeks“ po kome će se procenjivati svaka država koliko je uznapredovala na zakonodavnom i praktičnom polju zaštite prava alkoholičara i promocije tolerancije različitosti prema kriterijumu alkoholne orijentacije.

Da stanem ovde.

Poslužila sam se ovom analogijom sa alkoholizmom da bih što je kraće i sažetije moguće objasnila glavne otežavajuće okolnosti kada je u pitanju traženje i dobijanje adekvatne psihološke pomoći osobi koja oseća homoseksualne sklonosti.

Sada, kada biste došli kod nekog psihologa, on bi bio dužan (ovo je posebno u SAD ozvaničeno, kod nas još toga nema eksplicitno definisanog i naloženog pod pretnjom gubljenja licence za rad) da od Vas zatraži tzv. „informisani pristanak“ na tretiranje homoseksualnih sklonosti.

To znači da treba da Vam kaže kako se homoseksualnost ne smatra od 1973. za poremećaj, da je to potpuno normalna varijacija ljudske seksualnosti, da je to prema raznim tvrdnjama urođena odlika a ne nešto što se treba „popravljati“ i lečiti. Takođe, to znači da treba da Vam kaže da reparativna terapija homoseksualnosti (lečenje homoseksualne sklonosti psihoterapijskim tretmanom) daje veoma, veoma mali procenat uspešnosti, tako da su Vam šanse za lečenje Vaših homoseksualnih sklonosti mizerno male.

Umesto toga – dalje treba da Vam se kaže – predlažemo Vam da radimo afirmativnu psihoterapiju sa Vama : da zajednički , uz našu psihološku podršku , istražimo Vaš identitet, i da Vas podržimo da prihvatite i integrišete u Vašu ličnost Vašu homoseksualnost. Da Vam pomognemo da srećnije, integrisanije i zadovoljnije živite sa tom Vašom, najverovatnije urođenom, odlikom, bez ikakve krivice da je to nešto nenormalno. To što se Vi osećate loše pa biste homoseksualnost da lečite, to je samo zato što se zapravo u dubini duše bojite osude društva i odbacivanja od strane svoje porodice. Međutim, to može biti tema naše psihoterapije, kako da Vi to sve prihvatite i kako da priđete Vašem okruženju da i ono, koliko je moguće, prihvati Vašu homoseksualnost.

Tako kažu te preporuke koje se daju psiholozima, psihoterapeutima i psihijatrima.

Sekularni psiholozi prosto idu niz dlaku sa ovim shvatanjem, jer i nemaju druga znanja o čovekovoj duši osim onog koji im nude raznovrsne psihološke teorije ličnosti (koje su u nekim segmentima, međusobno suprotstavljene, jer to i jesu na kraju krajeva samo teorije – skup stavova i mišljenja, bez naučne utemeljenosti u celini).

 

Nasuprot tome, pravoslavni psiholog ( koji za svoje polazište o ljudskoj prirodi zasniva na pravoslavnom znanju o prirodi čoveka: njegovoj tročlanoj strukturi ličnosti koju sačinjava duh-duša-telo , zatim o čovekovoj paloj prirodi – grehovnoj, o grehovnim strastima ) ima drugi fundus znanja o čoveku – fundus znanja koji je Bog otkrio i to Bog koji je naš Stvoritelj i Svedržitelj.

Dakle, Onaj koji je stvorio čoveka sigurno bolje zna od nekog psihologa koji je smislio nekakvu teoriju ličnosti o čoveku čiji on nije Stvoritelj.

Ako ste Vi časovničar, i napravili ste neki sat, sigurno ćete bolje znati o tome kako sat funkcioniše i čemu neke stvari u satu služe, nego ja koja nikada nisam pravila satove, a najverovatnije nijedan sat čak nisam ni rašrafila na delove, a ako i jesam – nisam za mnoge stvari u tom suptilnom mehanizmu sata shvatila čemu stvarno služe. Imam neku svoju „teoriju“ o tome, nešto sam možda i pogodila, ali potpunu istinu o tome – nemam.

Sada je vreme da kažemo ključne stvari o samoj homoseksualnosti. Radi lakšeg praćenja odgovaraću u vidu pitanja i odgovora.

 

Zašto te tzv. reparativne terapije homoseksualnosti imaju mali procenat uspešnosti tretmana?

 

 

Najpre, to bi svakako trebalo proveriti, što to znači mali procenat uspešnosti (mada lično mislim da je to istina). A drugo, ako i imaju mali procenat uspešnosti, to nikako ne može poslužiti kao argument da je to nešto što se želi lečiti urođeno te tako i normalni deo ljudske prirode.

Uzmimo, na primer, narkomansku zavisnost – medicinsko i psihijatrijsko lečenje narkomanske zavisnosti takođe daje ekstremno mali procenat uspešnosti tretmana. Recidiv je veliki. Da li ćemo onda zaključiti da je narkomanska zavisnost normalna varijacija ljudske prirode? Naravno da nećemo.

Razlog zbog čega je tako teško osobama da se izleče od homoseksualnih sklonosti , slično kao i od narkomanske zavisnosti je to što, po pravoslavnom shvatanju, to nisu mentalne bolesti, već su to grehovne bolesti.

A one se mogu lečiti i izlečiti samo uz neophodnu Božiju pomoć.

Bez Božije pomoći nije moguće izlečiti grehovnu bolest niti jednom psihoterapijom, niti jednim lekom. Samo zajedno mogu pomoći čoveku.

Zato što Bog onome ko se trudi da živi po Njegovim Zapovestima i da se bori sa svojim strastima daje blagodat, tako da čovek blagodaću Božijom može da postigne i ono što svojim ljudskim snagama nikako ne bi mogao.

Pokajanje, ispovest i Pričešće su Svete Tajne koje čovek može samo u Crkvi da dobije – kroz njih Božija blagodat nevidljivo deluje na čoveka pomažući mu u njegovoj borbi da isceli svoje telo, dušu i duh od svake grehovne slabosti.

Pravoslavna psihologija dodaje i to da homoseksualne sklonosti nisu urođene, već su se mogle rano razviti usled nepravilnog procesa identifikacije sa sopstvenim polom u periodu od 3-6.godine života, na šta su uticali brojni faktori.

Dakle, žargonski rečeno, osoba koja je recimo alkoholičar nije „nenormalna“ (kako se obično shvata pojam psihičke bolesti), ona nije neki latentni masovni ubica, piroman, silovatelj, psihopata, već prosto ima zavisnost koja ga ometa da živi ispunjeno i srećno i da ima zdrave odnose sa drugim ljudima.

Isto tako, osoba sa homoseksualnim sklonostima nije „ludak“. Ona može, kao i heteroseksualne osobe, imati niz drugih psihičkih tegoba (depresivnost, anksioznost, opsesivnost, neurotičnost…), ali ih isto tako i ne mora imati u nekoj izraženoj meri. Ona može raditi svoj posao kvalitetno, može da vozi kola, da ima prijatelje, da bude kreativna, itd.

 

Da li je homoseksualnost urođena?

 

Kao što sam gore napomenula, homoseksualnost nije urođena. Bog je stvorio čoveka po svom liku i podobiju, stvorio je prvog čoveka Adama i od njegovog rebra stvorio je „čovečicu“ Evu da mu bude kost od njegovih kostiju, pomoćnica i saradnik u Božijem planu stvaranja a potom i spasenja sveta. Bog im je dao i blagoslov da se rađaju i množe i da napune zemlju.

Dakle, homoseksualnost kao ni sve ostale tzv. varijacije ljudske seksualnosti (ne zaboravimo kada govorimo o homoseksualnosti, da se pobornici gej-ideologije uvek istovremeno zalažu i za ostale tzv. varijacije koje sačinjavaju skraćenicu LGBTTIQ – lezbejska, gej, biseksualna, transeksualna, interseksualna i „kvir“ orijentacija, kao i transrodni identitet) nisu urođene, njih nije usadio u čovekovu prirodu Bog – Svedržitelj, Tvorac neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

 

 

Kako onda osoba postaje homoseksualac? Mnogi kažu da su se od kad znaju za sebe tako osećali, da su jednostavno „drugačiji“, kao i da su njihovi roditelji to ponekad primećivali, mada nisu hteli da prihvate tu „neuobičajenost“?

 

Osoba može steći homoseksualne sklonosti na više načina:

 

  1. Kao rezultat prvorodnog greha
  2. Homoseksualnost kao rezultat nekog zastoja u procesu identifikacije sa roditeljem istog pola u ranom detinjstvu.
  3. Homoseksualnost može nastati i kao posledica zlostavljanja deteta u detinjstvu.
  4. Homoseksualnost može u kasnijem uzrastu nastati kao logičan sled heteroseksualnog bludničenja.

 

Sada ćemo o svakom uzroku reći detaljnije:

 

 

  1. Kao rezultat prvorodnog greha

Kada su Adam i Eva prekršili Božiju zapovest da ne kušaju plod sa drveta poznanja Dobra i Zla – tada su oni postali smrtni, a greh je postavo sastavni deo ljudske prirode koju je Bog prvobitno stvorio da bude bogolika.

Taj „prvorodni greh“, dakle taj deo naše prirode sklon grehu i grehovnim strastima imamo svi mi ljudi. Mi se sa njim rađamo.

 

Sveti Ignjatije Brjančaninov kaže:

„Treba verovati da se seme svih strasti krije u prvorodnom grehu i da se mi rađamo sa sklonošću ka svim oblicima greha, te stoga kada se projavi i pojavi bilo koja strast, to ne treba da nas čudi.

Prema svojstvima duše i tela, prema uticaju okolnosti u jednom čovekuk deluje i naročito snažno se razvija jedna strast, a u drugom – druga: kod jednoga je primetna naročita naklonost ka srebroljublju, kod drugoga – prejedanje; jednoga vuče telesna želja, drugi žudi za sujetnim počastima.“

 

Svako od nas ima , dakle, neku grehovnu tendenciju sa kojom se moramo boriti.

I svako od nas ima neku strast (neki smrtni greh – gordost, stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, uninije/sklonost čamotinji) ka kojoj tokom života osećamo „posebnu“ sklonost.

Neko teško odoli čašici alkohola, jednostavno ga to privlači, a neko sasvim lepo živi a da nikada ne proba ni malo alkohola, ili ako proba – ne privlači ga nikako. Neko se lako gnevi, neko ima sklonost ka ugađanju stomaku – to se sad popularno i veselo zove „gurman“, „sladokusac“, „boem“ i „hedonista“. Neko svoju sigurnost i sreću vidi u tome da stiče i zgrće materijalna bogatstva – to je strast srebroljublja.

 

A neko ima posebno naklonost prema strasti bluda.

Blud može biti prirodni (heteroseksualni) i protiv-prirodni (homoseksualni, seksualna privlačnost i opštenje sa životinjama, itd.).

Čovek koji ima naklonost ka prirodnom bludu (da menja žene kao seksualne objekte za zadovoljenje svoje strasti, da praktikuje odnose sa više žena istovremeno, da vrši preljubu – ima ljubavnice) se ni na koji način ne razlikuje u pogledu gubitka večnog spasenja od osobe koja ima naklonost ka protivprirodnom bludu.

Jer je kazano u Svetom Pismu da „ni bludnici, ni preljubnici, ni homoseksualci (biblijski termin za homoseksualce je „muželožnici), neće naslijediti Carstvo Božije.“ (1Kor. 6:9-10)

 

Dakle , sa stanovišta Večnosti nema nikakve razlike između homoseksualca i preljubnika-ženskaroša. Baš nikakve.

Društvo će možda imati negativniji stav prema homoseksualizmu nego prema preljubništvu i bludničenju u orgijanju – ali sa Božijeg stanovišta oba čoveka će imati istu sudbinu. Ukoliko se ne bore sa tom svojom strašću. I to sudbinu, čiji će predokus osetiti već i u ovozemaljskom životu, i to najčešće tako što će imati duševno mučenje na različite načine (ne isključujem ni demonska javljanja) a takođe i telesne bolesti.

 

Dakle, moguće je da se kao rezultat prvorodnog greha, kao posledica naše pale, grehovne prirode, neka osoba prosto rodi sa nekakvom tendencijom da se kod nje lakše javi homoseksualna sklonost.

 

Pazite, to ne znači da je to „urođeno“, u smislu da je to sastavni deo prvobitne autentične čovekove prirode, jer autentična čovekova priroda je bogolika, Bog nije stvorio homoseksualnost niti ju je usadio u čovekovu prirodu, već je to jedna od posledica „pale ljudske prirode“ tj. prvorodnog greha koji se od Adama prenosi na čitav ljudski rod.

 

Krštenjem se čoveku briše prvorodni greh (prašta se) , međutim posledice njegove i dalje ostaju – i dalje je svaki čovek smrtan, i dalje se telo i duša čovekova razboljevaju, i dalje ima grehovne sklonosti. Ali, Krštenjem i življenjem u Hristu čovek zadobija mogućnost da se Božijom pomoću i blagodaću koje deluju kroz Svete Tajne Crkve isceli od svojih grehovnih sklonosti. Zadobija otvoren put u Carstvo nebesko, u taj večni život u kome neće biti ni bola, ni bolesti ni grehovne sklonosti ni duševnih muka, već upravo suprotno – imaće ono o čemu sanja a to je blaženstvo ili ovosvetovnim jezikom rečeno istinska sreća. Do tada, ovde na zemlji imamo situaciju kakvu sam opisala.

Dakle, jedan od uzroka nastanka homoseksualnosti može biti neka specifična strasna tendencija od samog rođenja osobe i koja je tu sa određenim smislom za tog čoveka.

Jer, kod Gospoda Boga nema slučajnosti.

 

2. Homoseksualnost kao rezultat nekog zastoja u procesu identifikacije sa roditeljem istog pola u ranom detinjstvu.

 

Dakle, da je tokom ranog razvoja , posebno u periodu od otprilike 3-5. godine života kada se deca identifikuju sa roditeljem istog pola došlo do nekog „problema“ u tom procesu tako da ta identifikacija nije prošla u razvojnom smislu normalno i očekivano.

Pod problemom se misli na određene karakteristike i dešavanja u samoj porodici.

I sad tu postoji čitav raspon gde je nastao problem na tom putu malog deteta da se identifikuje sa osobom (roditeljem) istog pola, pa tako u zavisnosti od toga na kojoj tački tog puta je nastao problem ljudi stiču ili homoseksualni ili transseksualni ili neki treći doživljaj svog psihoseksualnog identiteta.

 

U knjizi „Preživeti porodicu“ znameniti britanski psihoterapeut Robin Skiner najbolje objašnjava ovaj proces.

Ceo tekst iz knjige na tu temu možete pročitati uskoro na ovom sajtu (nadam se da ću stići da ga priredim i prekucam iz knjige), a ja ću probati da ukratko prepričam što je moguće jednostavnijim jezikom suštinu. Procesom identifikacije sa roditeljem istog pola, dete u uzrastu od 3-6. godine razvija svoj psiho-seksualni identitet (ako je dečak, prepoznaje i doživljava sebe kao dečaka, dok devojčice prepoznaje da su suprotnog pola i prema njima će kasnije osetiti seksualnu privlačnost a ne prema istom polu).

 

Dr. Skiner o tom razvojnom dečijem periodu kaže:

„Dete shvata svoj seksualni identitet modelujući sebe prema roditelju istog pola.

Tamo gde su očevi muževni, ali takođe i veoma nežni, pružaju podršku, i uključeni su u svakodnevnu brigu o svojoj deci, njihovi sinovi i ćerke biće seksualno samouvereni.

Ako majke imaju pozitivan stav prema svojoj ženskosti, kao i prema „ženskosti“ svojih ćerki, i ako takođe uživaju u muškosti svojih muževa i sinova, one pomažu svojoj deci da odrastu sa radosnim prihvatanjem svog seksualnog identiteta.

Mnogi podaci govore da je odsustvo oca u ranim godinama uzrok teškoća u razvoju seksualnog identiteta, posebno kod dečaka.

Razvoj muškarca je komplikovaniji od razvoja žene. Zato što deca započinju život u majčinoj utrobi, i jedino ona ima grudi kojima ih doji, sva deca započinju život vezanošću za majku – tako da sam ih metaforički stavio na jednu obalu reke. Otac koji je na drugoj strani, u prvo vreme je veoma udaljena figura. Otuda su u ovom stadijumu, deca pod majčinim uticajem i oblikuju se prema njoj.

Da bi psihološki postao muško, dečak mora da „pređe most“ kako bi bio sa svojim ocem.

 

To naravno znači i borbu protiv moćne vezanosti za majku.

Njemu su potrebne dve sile da skrše te primarne veze. Jedna je da mu je potrebna majčina pomoć da se suoči sa odvajanjem od nje, jer još uvek postoji psihološka pupčana vrpca koja ih povezuje, i ukoliko mu majka ne dopusti da ode, biće mu veoma teško da se oslobodi. I drugo, potreban mu je otac, koji ga voli i želi ga za svog muškog drugara.

Potrebno je da pređe na drugu stranu već sa otprilike dve i po godine. Međutim, oba pola nastavljaju još nekoliko narednih godina da uče seksualne uloge koje se od njih očekuju.

Ako je majka veoma hladna i ako joj (ćerki) ništa ne pruža , i ako joj otac pruža više, devojčica može preći deo celog puta. Ukoliko završi potpuno na pogrešnoj strani (mosta), ona će postati transseksualac ( tj. žena koja se oseća kao muškarac zarobljen u ženskom telu – prim.ured.Ima nade).

 

Muški transseksualci su dečaci koji su blokirani na majčinoj strani mosta, kompletno identifikovani sa njom, i koji misle da su stvarno žene.

 

Homoseksualce vidim kao rastegnute duž mosta, na različitim tačkama preseka.

Tipično je da muški homoseksualci imaju prilično posesivne majke,… dok je otac odsutan, distanciran, nesposoban, ili zato što je okrutan i bez ljubavi. Ipak, muški homoseksualci su dovoljno prešli most, te su tako prihvatili muški identitet. Možda delimično i zato što su veze sa majkom, takođe zastrašujuće.

Muški homoseksualac ostaje na mostu okrenut prema ocu ili bolje rečeno prema „ocu kakvog želi i kakav mu treba ali ga nikad nije imao“.

Tako njegova vezanost ostaje za muškarce, umesto da se preokrene ka majci, a odatle i ka ženama uopšte.

Prema mom iskustvu, muški homoseksualac je neko ko nije imao normalan topli i pun ljubavi odnos sa svojim ocem. Mislim na fizički kontakt – kao što su skakanje, maženje, guranje…“

 

 

Tako kaže psihoterapeut Robin Skiner, terapeut sa ogromnim iskustvom i velikim kredibilitetom.

Ja ovome ne bih ništa dodala.

 

 

3. Homoseksualnost može nastati i kao posledica zlostavljanja deteta u detinjstvu.

 

Deca koja su pretrpela zlostavljanje često podsvesno smatraju da su ona kriva zbog toga i to kriva zato što najverovatnije imaju tu neku specifičnost (da su urođeni homoseksualci) zbog čega se to baš njima desilo, a ne nekom drugom detetu.

 

 

4. Homoseksualnost može u kasnijem uzrastu nastati kao logičan sled heteroseksualnog bludničenja.

 

Dakle, hrišćanski rečeno, ličnim grehovnim životomako je neko toliko ogrezao u heteroseksualni („prirodni“) blud, onda polako biva otupeo na tu vrstu bluda i počinju da mu se javljaju ideje o homoseksualnom bludu kao jednostavno nečemu što mu sada može ponovo izazvati veće seksualno uzbuđenje (verovatno je pre toga već istrošio sve perverzije heteroseksualnog tipa i grupnog seksa).

Takođe, koliko predavanje osobe strasti bluda (koji je u početku bio prirodan – heteroseksualan i uključivao samo jednu osobu u datom trenutku) može voditi ka homoseksualnom bludu možemo primetiti u evidentiranim slučajevima kada su zatvorenici usled dugog odsustva ženskih „objekata“ za zadovoljavanje svoje bludne strasti prešli na homoseksualne odnose u periodu izdržavanja zatvorske kazne.

Tu vidimo da je bludna strast jednostavno strast i da li će ona ostati heteroseksualna ili će pod određenim okolnostima preći i u homoseksualnu – to je manje važno i samo potvrđuje da im je koren zajednički.

Ključno je da se osoba ne bori protiv te strasti i da od toga strada (to je pravo značenje reči „strast“ – stradanje, a ne ono što se najčešće u svetu zove strašću –da čovek ima duševni „žar“ za nečim i da je veoma posvećen nečemu , pa se kaže npr. „strastveni ljubitelj pasa“ , „strast za umetnošću“….).

 

I šta sad? Šta raditi ako imam homoseksualne sklonosti?

 

Zavisi koji je uzrok njihovog nastanka od onih gore navedenih. Smatram da bi bilo dobro najpre utvrditi kako je nastala homoseksualna sklonost, a onda, ukoliko osoba zaista želi da se od nje izleči – razraditi plan terapije, a takođe i korake duhovne borbe i samog života u Hristu.

Takođe, kada budete spremni, pronaći ćete sveštenika kod kojeg možete da ispovedite svoja homoseksualne misli i osećanja. Postoje slučajevi ljudi kod kojih je, nakon podrobne ispovesti i iskrene želje za promenom i duhovnim ozdravljenjem, neka strast koja ih je do tada jako mučila (alkoholna zavisnost) potpuno prestala da im se pojavljuje, izgubila je svoju silinu i snagu.

Ispovediti homoseksualne misli nije ništa strašno ( s tim što bi trebalo porazmisliti kod kog bi sveštenika bilo najbolje otići na ispovest). Sveti Ignjatije u vezi sa strastima kaže:

 

„Onaj koga ne uznemirava neka strast, ne treba da misli da u njemu te strasti nema: samo nije bilo prilike da se pokaže.“

 

Dakle, osim Hrista zaista nema ničega novog pod Suncem. Sve su to samo grehovne strasti od kojih strada i duša i duh i telo.

I , kao i sa svakom grehovnom strašću, sa homoseksualnim sklonostima treba da se duhovno borimo, i možemo da se, uz Božiju pomoć, izborimo. Duhovna borba je takođe nešto što se uči, kako osoba bude stupala na pravoslavni duhovni put.

Psihološki rad na ovoj temi može dovesti do uspeha isključivo uz Božiju pomoć i uz čovekovo opredeljenje za duhovni život.

 

„Stalno treba biti spreman na suprotstavljanje svim strastima. Naročito treba biti budan protiv preovladavajuće strasti, one koja se pojavljuje češće od drugih i koja ponajviše uznemirava čoveka.

Strasti svojstvene paloj prirodi veoma se razlikuju od onih strasti koje svaki čovek dobrovoljno usvaja. Sila ovih drugih je neuporedivo značajnija od sile prvih.

No, pokajanje – kao svemoćni lek Svemogućeg Lekara, Boga – leči čoveka koji je poželeo da taj lek pravilno upotrebi od svih grehovnih bolesti.“ (sv.Ignjatije)

 

 

Neophodno je, apsolutno je neophodno, da osoba vremenom prepozna i razume da je život u Hristu i celoživotna borba sa svojim strastima (bilo da je to samo homoseksualna bludna strast ili ima i drugih) put u Carstvo Nebesko – a da je Carstvo Nebesko jedini smisao i cilj našeg ovozemaljskog, počesto punom suza, muka, tegoba i problema, života.

Bez okretanja Bogu i čvrstog držanja za Njega je apsolutno nemoguće izlečiti se od bilo koje strasti, pa samim tim ni od homoseksualne.

Možete se truditi, mučiti sebe, isprobavati različite tehnike i na kraju, premoren od neuspeha, odustati i prihvatiti utešan zaključak da je to nemoguće i da to onda posledično znači da ste se rodili kao homoseksualac.

I tek onda kreće mučenje i duševna glad i pad.

 

Za kraj ću pomenuti velikog, uverena sam budućeg kanonizovanog svetitelja naše Crkve, blažene uspomene oca Serafima Rouza – koji je, pre nego što se obratio Hristu, imao homoseksualnu sklonost. Šta više, on je bio aktivni homoseksualac, dakle bio je u homoseksualnoj vezi. Okrenuvši se Hristu, on se potpuno preobrazio i iscelio od ove strasti.

Zatim, Pravoslavna Crkva u Americi je dala svoju zvaničnu izjavu na temu homoseksualizma, vredi pročitati ceo tekst, a ja ću ovde izdvojiti ili prepričati najbitnije delove.

Ako čovek oseća homoseksualnu sklonost, ali se sa njom bori i ne sprovodi homoseksualna osećanja u delo (ne stupa u homoseksualne odnose), ako je primio pravoslavnu veru i trudi se da živi pravoslavnim načinom života – taj čovek može biti u zajednici u Crkvi, zajedno sa svima ostalima koji veruju u Hrista i koji se bore protiv svojih strasti.

 

Međutim, ukoliko čovek udovoljava svojim strastima (koje god da su one, homoseksualne ili druge), tada je on daleko od Boga.

 

Svaki muškarac i žena se mogu promeniti – mogu prestati da budu pijanice, ili lažovi, ili homoseksualci, ili bogohulnici, ili bilo šta drugo uz Božiju pomoć.

Pakao je bolniji nego što to iko može zamisliti. Svi gresi vode ka njemu, bilo da se on naziva „greh“, ili „životni stil“, ili „orijentacija“.

Sve veći broj ljudi danas, čak i u samoj Crkvi, vrše ogroman pritisak na Crkvu, da prihvati homoseksualno stanje…… Ove grupe ljudi su vođene vizijom koja je u suprotnosti sa istinom o ljudskoj osobi koja se u potpunosti otkriva u tajni Hrista.

Oni odražavaju, čak i ne potpuno svesno, materijalističku ideologiju koja negira transcedentalnu prirodu ljudskog bića. Kao i natprirodni poziv svake pojedinačne osobe.“

 

Šta onda da rade homoseksualci koji žele da prate Gospoda?

 

Ja ću za kraj ovog, zaista dugačkog odgovora, istaći samo reči Pravoslavne Crkve u Americi za koje mislim da predstavljaju suštinu:

 

Osnovno je da su svi (pa i osobe sa homoseksualnim sklonostima, moj dodatak) pozvani da ispunjavaju volju Božiju u svom životu.“

 

Put ispunjavanja Božije Volje za nas je jedini pravi put ka stvarnoj životnoj sreći i ispunjenosti – ma koliko nam to ponekad u ovosvetskom društvu i duhu deluje daleko i rezervisano samo za neke posebne „verske posvećenike“ ili monahe.

Našoj duši je zaista primarno potreban Bog, a bez Hrista nijedna naša ovozemaljska privremena sreća neće doneti toliko željenu radost, ispunjenost i utehu.

Nijedna osoba koja živi u skladu sa svojom homoseksualnom sklonošću nije istinski srećna – i neće ni biti, ni u ovom ni u budućem životu.

A to je pitanje svih pitanja, i suština svakog problema – kako biti istinski srećan, ispunjen i zadovoljan.

 

 

Želim Vam svako dobro i svaku dobru borbu i da se i na Vama obistine reči apostola Pavla : „Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah“.

 

Urednik sajta Ima nade

 

 

2 komentara

  1. Postovani urednici, molim daa je ova tema dosta osetljiva i da je treba dobro podeliti n vise razlicitih „slucajeva“. Moje pitanje za vas jeste sta oznacava rec „homoseksualne sklonosti“ ? Nekoga mogu muciti pomisli koje se prinose kao opsesivne kompulsivne misli ko je recimo potpuno heteroseksualan sa stanovista psihologije. Neko moze patiti od uticaja koji je pornografija napravila, neko moze zbog samozadovoljavanja upasti u neke satanke zamke i poceti da veruje svojim pomislima koje nisu tacne na kraju. makar mi to znamo kao pravoslavni Hriscani. Nije valjda sve strpano u isti kos sto se tice homoseksualizma? Ne znam na sta je tacno mislio mladic koji je postavio pitnaje na koje ste se nadovezali ali moze biti i slucaj da je decko samo zbunjen i da je mozda skroz normalan decko kome treba podrska da prevazidje neke svoje strahove koji se psiholoski lakse ispoljavaju kroz te lazne napade koje prinose neciste sile. Oprostite, ovo nije kritika vec i pitanje za vas kako bih lakse razumeo vas pogled jer ovakav odgovor moze doneti i nemir nekome ko ima „pomisli“ a ustvari je zdrava osoba.

  2. Iz sopstvene situacije uvjeravam svakog ko nije upucen, vecina homoseksualaca spada u katogoriju RaNe homoseksualnosti,ostale kategorije cine jako mali procenat, Od kako znam za sebe imao sam čudne i neobjasnjive osjećaje. Kad sam poceo ispoljavati sa 11-12 godina, malo nevino dijete, nisam ni znao da sam drugaciji od ostalih vrsnjaka, nisam ni znao da bih se trebao loziti na suprotni pol. Stoga se ne slazem sa poredjenjem s narkomanijom jer KAKo jedno DIJETE sa 11 god, u necemu sto je prirodno da bude skriveno od roditelja moze znati da ono upada u grijeh. Ako je tako onda je bilo koje dijete do vremena kad shvati da nesto nije u redu, vec odavno pokrenulo lavinu! Ne mislim ovo kritikom lose ali, danas kada ima toliko diskusije o ovim stvarima, pravoslavlje odgovara istim odgovorom, vjera u Hrista, asketski zivot, apstinencija!? Razumijem da je pravi put pravi put, ali okruzenje i vrijeme se ne moze birati, govoriti mladim ljudima u problemu da je apstinencija i molitva rjesenje govori o tome koliko sa strane crkve postoji ne razumjevanja o skoro potpunoj nemogucnosti ovoga. Zar je jedino rjesenje potpuno prekidanje dosadasnjeg funkcionisanja, sto ukljucuje i eventualnu veliku promjenu u odnosima s prijateljima i porodicom. Od nas se ocekuju stvari, da imamo djevojku od drustva, da imamo porodicu kasnije od roditelja, a da ne govorimo o stigmi koju bi vam zakacili ako biste najmanje nagovjestili da ste homoseksualac. Zasto nam se ne pomogne necim konkretnijim, dostiznijim, psiholozima vjernicima koji ce napraviti program, preorijentisati orjentaciju na suprotni pol, istrazivanjima, istrazivanjima, i molitvom, ne znam jos s cim.Toliko se kritikuju americki psiholozi, dok s druge strane u Srbiji ni u velikoj rusiji se ne ulaze ni najmanje u sopstvene psihologe i istrazivanja o terapijama i slicnom. To bi u mom pogledu bilo prakticno rjesenje, koje bi omogucilo vjernicima koji pate od ovoga da ucestvuju normalno u ovom svjetu bez potrebe za zamonasivanjem! ucestvovati u zivotu s istim polom i osjecati ono sto oni osjecaju prema suprotnom, poslje bi sve bilo lakse i vjera u hrista i sve, ovako je sve jeno vjecno suzdrzavanje kakvo nijedan heteroseksualni vjernik ne bi morao trpjeti, bilo sam ili u eventualnom braku.. Homoseksualnost ne zelim nikom! da imam dugme za preorijentisanje skocio bih na njega cijelim tijelom.

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*